Велике годишњице двају најважнијих догађаја у повести овостраног српског народа стекле су се у 2018. – сто седамдесета година од одржавања Мајске скупштине у Сремским Карловцима и стота од Велике народне скупштине у Новом Саду. У историји Срба у Хабсбуршкој монархији то су биле кључне тачке у процесу изградње и сазревања њихове националне свести и њеног политичког израза. Мајска скупштина и њене одлуке – проглашење српског народа за политички слободан и независан и оснивање Српске Војводовине представљају почетак, а одлуке Велике народне скупштине о присаједињењу области данашње Војводине Краљевини Србији завршетак борбе српског народа у Јужној Угарској за националну и политичк равноправност.
Оба ова догађаја била су саставни део и последица великих промена које су у то време захватиле не само Европу, него и свет, збивања које се с правом називају светско-историјским: ревлуционарних покрета 1848. године, „пролећа народа“и Првог светског рата. Периода који је започео Четрдесетосмом био је време стварања националних држава у Европи, а крај Првог светског рата и пропаст великихх царевина донели су ослобођење бројним народима који су у њима живели и могућност да формирају наезависне државе. Политичка карта Европе тада је знатно измењена.
Национално начело први пут је у политичком животу Срба у Јужној Угарској прецизно и јасно било формулисано у току Српског народног покрета 1848-1849. године. Тада су од стране свих његових предодника, без обзира на њихову социјалну припадност и политичке поделе – и представника младог грађанства и црквене јерархије, проглашени принципи слободе и природних права – грађана, народа и вероисповести, у чему се огледало пуно јединство свих слојева српског друштва у Јужној Угарској. Сва та начела била су у пуном складу са онима која су истицали револуционарни пројекти у другим европским земљама.
Већ тада се и у политичким списима учесника Српског народног покрета 1848. И у политичким одлукама могао назрети крајни циљ – уједињење са матичном земљом Кнежевином Србијом. Војводину коју су прогласили на скупштини називали су у току Покрета различито – Српска Војводовина, Српска Војводина или Војводина Србија. Већ мартовских дана окупљени народ истицао је тробојку као народну заставу, на капама носио тробојне кокарде, а на својим првим седницама Главни народни одбор изабран на скупштини донео је одлуке о обележјима Војводине – застава и грб били су истоветни са заставом и грбом Кнежевине Србије.
Одлуке Мајске скупштине у Сремским Карловцима – проглашење српског народа за политички слободан и независан и оснивање Српске Војводовине остале су трајно темељ српског политичког програма, биле су, како је то у свом извештају о скупштини написао граничарски капетан Путник – српска Велика повеља слобода.
Српска Војводина проглашена на Мајској скупштин није била призната. Током друге половине 19.века и до краја постојања Хабзбуршке монархије настављена је борба за националну равноправност, политичка права и једнакост грађана и за територијалну аутономију Војводине. Ти циљеви за време живота у Хабзбуршкој монархији нису били, нити су могли бити остварени.
Постајало је све јасније да коначно решење националног питања Срба у Хабзбуршкој монархији није могуће у њеним оквирима, ма како она била преуређена и да се оно може обезбедити само уједињењем свих делова српског народа, што је подразумевало пропаст царстава у чијим су границама живели, Хабзбуршког и Османског. Начела слободе и народности ппобедиће ускоро у Европи, писао је Милетић још 1870, а онда нема опстанка Турској ни Аустроугарској. Поред уједињења српског народа и уједињење са другим јужнословенским народима јављало се као саставни део српског политичког програма.
Тек пропашћу Хабзбуршке монархије потлаченни народи , међу њима и Срби и други Словени добили су право и могућност, да самои одлуче о својој судбини. О томе је одлучила Велика народна скупштина у Новом Саду 25. Новембра 1918. Нема потребе да се говори о чињеницама везаним за Велику народну скупштину, верујем да су оне у главном добро познате. Желела бих ипак да поменем и покушам да разјасним неколико важних околности везаних за Велику народну скупштину , које се погрешно тумаче, не само у политичким круговима, него понекад и у научним радовима.
Често се може чути примедба да у Великој народној скупштини нису били заступљени Мађари и Немци, што се оцењује као недостатак њеног демократског легитимитета. Притом се занемарује из разлиичитих разлога, да су по савезничким ратним циљевима и Вилсоновом програму светског мира након завршетка рата, право на самоопредељење добили припадници потлачених народа Аустроугарске. Немци и Мађари нису га добили као до тада владајуће нације у пораженој држави. Напротив, Великој народној скупштини тешко се може оспорити демократичност, имајући у виду изборни систем по којем су посланици бирани у састав скупштине. Изабрана је општим и једнаким правом гласа, у време када оно у многим европским државама није постојало, а у Угарској је право гласа имало свега 5,6% становништва.
Треба нагласити још нешто што се ретко помиње а веома је значајно. Опредељење за државу у којој је постојало демократско и парламентарно уређење, толико различито од угарског, снажно је утицало, поред националног разлога, на одлуку да се Банат, Бачка и Барања присаједине Краљевини Србији. У својим резолуцијама Скупштина захтева и очекује не само националну, него и политичке слободе, не само за српски, него за све словенске и несловенске народе, који живе у Војводини.
Различита тумачења честа су данас и око питања југословенског уједињења као политичког циља. Извесне несугласице које су постојале у српским политичким круговима пре скупштине односиле су се на начин уједињења са Србијом.Није било неслагања о самом стварању заједичке државе. Заступници донекле различитих путева уједињења са Србијом у Војводини нису били ни приближно изједначени, ни по свом броју, нити по утицају, како се то може чути.
Та разлика о начину уједињења често се тумачила а и данас се тумачи као опредељење за Србију, и то Велику Србију или за Југославију. Пошто тада није постојала Југославија, није ни могло бити алтернативе: Србија или Југославија. Већина Срба у Јужној Угарској, политичких вођа, културних и јавних радника није прихватала тезу о националном јединству – да су Срби, Хрвати и Словенци једнан народ. Сматрали су да би изградња државе на таквом темељу била погрешна, али нису били против стварања заједничке државе , што је у скупштинским одлукама недвосмислено и јасно формулисано и једногласно изгласано.
Потоњи догађаји и краткорочно и дугорочно посматрано, потпуно су и на трагичан начин, показали да су оправдана била страховања од последица усвајања ове тезе о јединственом народу и изградњи заједничке државе на тој основи.
Одлике Велике народне скупштине биле су природни завршетак дуге политичке борбе срба у угарској за своја национална права. У Војводни, у којој је национална свест била рано сазрела, јасно уобличена и снажно изражена, одлука о присаједињењу Србији била је укорењена у самом политичком бићу народа и није морала бити подстицана и охрабривана са стране, па макар то било и од саме матичне државе. Иако су одлуке скупштине несумљиво погодовале политичком и националном програму Краљевине Србије, нема података о значајнијем непосредном утицају српских политичара на развој догађаја у Војводини и на формулисање резолуција Велике народне скупштине.
Од свих југословенских покрајина које су донеле одлуке о својој судбини крајем 1918. године, српски народ у Банату, Бачкој и Барањи учинио је то на најдемократчнији начин. Имајући све то у виду, не бисмо много погрешили ако бисмо Велику народну скупштину и њене одлуке сматрали за неку врсту плебисцита.
На крају, из свега реченог произилази да би избор између датума ових догађаја, Мајске скупштине 1848. И Велике народне скупштине 1918. Био тежак, и да је обележавање обеју датума добро и једино логично опредељење. Они представљају почетак и завршетак јединственог процеса развоја националне свести и решења националног питања овостраних Срба. На Мајској скупштини та свест ,већ дуго јасна и жива добила је свој политички израз. Од тада, током 19. и прве деценије 20. века она је била уобличена у политички програм – захтев за територијалну аутономију у склопу туђе државе, али је исход Првог светског рата омогућио остварења вишег и коначног циља – уједињења са матицом, Краљевином Србијом. Стога је, по мом мишљењу 25.новембар датум који треба свакако да добије значај Дана Војводине.
Кроз све етапе своје дуге и мукотрпне борбе за политичка права и националну равноправност, Срби у јужној Угарској увек су и доследно као основ истицали слободу – слободу и права човека – појединца и колективитета – народа. Ти су принципи били битни саставни део српског политичког програма. Две велике скупштине српског народа о којима данас говоримо и чије годишњице обележавамо засновале су свој рад и својена Велика повеља слобода, Универзална декларација о људским правима треба природно да се нађе међу оним датумима који ће за житеље Војводине трајно бити најзначајнији.
Беседа др Љубомирке Кркљуш изговорена у Новом Саду, на трећој, јавној расправи о будућем Дану АП Војводине.