Први мај није само социјалистичко – комунистичко – анархистички и антимонархистички празник већ и празник Новог Светског Поретка који је у корену окултни па чак и сатанистички. Званичне прича која се учи у школама је да је то Првомајски празник рада посвећен сећању на демонстрације Чикашких радника (1. маја 1886.) које су предводили комунистички пролетери, револуционари и анархисти. Који су дубљи корени обога празника?

Први мај слови за празник рада са неизбежним првомајским уранком. Као и по питању неких обичаја чије порекло није познато, или није довољно разјашњено и први мај спада у сличан феномен. О коренима првомајског славља говоре историјски извори.

„Келтски фестивал Белтане, који се изворно славио првог маја у паганско доба, подразумевао је пијанку и плес око подигнутог кипа фалуса (мушког полног органа). Када је у Европи уведено хришћанство, фалус је замењен мајским дрветом“.Током паганских времена која се спомињу у овом цитату људи су практиковали служење божанству Валу или Велфегору – у Светом Писму означен као најодвратнији безбожни култ у којем су приношене људске жртве (деца). Због тога је божански бес пао на оне који су се одавали таквом служењу ђаволу. „Очи су ваше виделе оно што учини Господ с Велфегором; Господ, Бог твој истреби између тебе свакога човека који пође за Велфегором. А ви који се држите Господа, Бога свога, ви сте данас сви живи“ (Пета књига Мојсијева 4:3, превод Луја Бакотића).

„Белтане“ је галско име за месец мај и празновање које се одигравало првог маја. Колико је древна пракса слична данашњој види се из следећег описа: „… млади су се окупљали 1. маја ујутро.  Секли су сто округлог облика из неког стабла у зеленом травњаку…  запалили би ватру и справили оброк у виду пудинга од јаја и млека. Замесили би овсени колач и пекли га на ужареном пепелу на камењу…“

Од имена древног келтског фестивала „Белтане“ потиче и назив феничанског божанства Бала (Баал, српски Вал). Мајско дрво које се очувало у фолклору данашњих потомака галских народа одражава слику мушког полног уда из древих паганских ритуала.

Хитлер и „Белтана“

Један од најпознатијих вођа у историји одлично је познавао симболику и значење првомајског „празника“. Управо зато је одабрао да жртвује свој живот мрачним силама којима је посветио политичку каријеру и разорни утицај своје ђаволске личности:

„Читајући о тим последњим данима, тешко се можемо одупрети утиску да је Хитлер чекао неки одређени час… Ако је нама, обичним смртницима, један дан изгледао добар као и сваки други, то није био случај са Хитлером. Он је одлучио о свом часу и био решен да га чека, макар и пао у руке Русима. Час његове смрти морао је да наступи у тренутку који је он одредио – ни пре ни касније. Датум је био 30. април. Мрачни посвећеник остао је веран својем мрачном „вјерују“ до самог краја, па је чак и дан његове смрти морао бити жртва силама Таме – 30. април је, наиме, од давнина био празник Белтане, дан после којег следи Валпургијска ноћ.  То је један од најважнијих, ако не и најважнији, датум у сатанистичком календару“.  Ж. М. Славински у „Краткој енциклопедији парапсихологије и херметизма“ дефинише Валпургијску ноћ: “Валпургијска ноћ (нордијски и тевтонски) Ноћ уочи мајског дана је када се одржавао вештичји Сабат на Брокену или неккој другој високој планини“.

Дан Илумината

Датум 1. мај носи још једно историјско сведочанство које треба да нас наведе на размишљање о узроцима и последицама тог славља.

„Првог маја 1776. године – на дан једног од највећих сатанистичких празника – почела је нова етапа у историји Римокоатоличке цркве, фаза која ће одјекивати широм света у деценијама које ће уследити. Тог датума је немачки језуита по имену доктор Адам Вајсхаупт основао тајно револуционарно друштво по имену… Ред Илумината (са седиштем на Универзитету Инголштад у Баварској), устројен према моделу језуитског реда… Као што је горе назначено, датум када су Илуминати лансирали своју кампању изгледа да има окултно значење пошто је 1. мај сатанистички свети сабат који се назива „Белтан“ (Beltaine) – једна од најважнијих ноћи у сатанистичком календару када је обавезно принети људску жртву са циљем да се извргне рутлу смрт Исуса Христа.

Заједнички корени „Ноћи вештица“ и првомајске светковине

У чланку Википедије наводи се да су Белтан и Самхаин водећи завршни датуми грађанске (цивилне) године у Ирској, а да је овај други празник важнији од првог.  У одредници „Самхаин“ Википедија каже да је то израз из келтског календара, да се односи на празник о завршетку летње жетве и да се одржао до данашњих дана у савременој католичкој традицији „Дана свих светих“ (Дан мртвих), у секуларној светковини празника „Ноћ вештица (Халовин)“ и фолклорним обичајима неких народа.

У чланку се додаје да поменуте светковине „славе разни типови неопагана“. Због сличности две светковине које иду руку под руку и ослањају се једна на другу, порекло „Самхаина“ ће вероватно шокирати већину неупућених читалаца. Халовин, односно Ноћ вештица су изворно славили Друиди у част великог бога мртвих Шамхаина, чији је празник 1. новембар (у католичкој традицији Дан мртвих) пише Ралф Линтон у књизи Ноћ вештица током двадесет векова .  Енциклопедија Британика наводи да се још понегде у Ирској 31. октобар назива OIDHCH SHAMHNA (бдење Шамхне, односно Шамхаина, господара мртвих код старих Друида). Римљани су преузели тај обичај и додали му нека своја обележја – славили су га у част Помона, приликом чега су ораси и јабуке симболично представљали зимницу. Рут Кели у свом делу Ноћ вештица пише да су свештеници паганских Друида учили да бесмртна душа приликом смрти прелази у неко друго тело.

Друиди су веровали да последњег дана у години (31. октобра) господар смрти окупља душе умрлих у протеклој години и одређује им који ће облик живота да настане у наредних 12 месеци. Душе су могле да ласкају молитвама и даровима господару мртвих не би ли добиле лакшу пресуду.

Ноћ вештица уочи 1. новембра представља вечерњу прославу великог дана посвећеног сотони. Шамхаин старих Друида је сотона, бог смрти и господар мртвих. Јасно је из паганских обичаја и празника одакле потичу два сродна празновања и коме су посвећени Ноћ вештица и такозвани Празник рада. Иако се рад слави нерадно, онај коме је тај дан посвећен ради пуном паром преко заблуда које су се у време социјализма укорениле у народ који не зна порекло првомајских обичаја.

Аутор: Александар Вељић