Модератор недавно одржаног округлог стола дипломирани историчар Слободан Милин је у дискусији која је настала после уводних излагања, поставио питање уваженом предавачу историчару проф. др Милану Мицићу. Какав је био однос нове комунистичке власти формиране након 1944/45. године, према претходним традицијама, ослободилачких ратова Србије 1912 – 1918 године?
„Знате како, људи који говоре о томе да су тековине НОБ -а 1941-1945. године угрожене, на било који начин, да је тај период предат забораву, заборављају, да је 1945. године, такође, онај претходни историјски период, који је био близак а то је био период Балканских и Првог светског рата, па и она дубља српска историја, да су такође били прекривени заборавом. Заборављају да су ти периоди били заборављени, да су били потпуно на маргини памћења и да су били у дубокој илегали. Та врста односа негирања ослободилачких ратова Србије свакако је дошла до изражаја приликом промене назива Петровграда у Зрењанин. Ту је била занимљива и позиција тих људи који су ратовали 1912 – 1918. године. Моја основна тема интересовања и јесте овај период а посебно српски добровољци тог периода и колонизација. Ти људи су се нако 1945. године нашли у дубокој илегали, често и у сопственим породицама и сопственим насељима, задржавајући своје ставове, принципе који су били монархистички. Тога је свакако било. Комунистичка Југославија или оно што је у различитим периодима личило на њу, јер у току трајања тог свог пута од 1945 – 1991 године, она и није била комунистичка у оном класичном смислу. Она је свакако била измењена оним што се звало освајање власти у НОБ-у, тако и сукобом са СССР-ом. Дакле, заборав је био присутан, изражен. Име Петровград се дуго налазило у тој некој задњој соби историје, налазило се у илегали. Мислим да је крајње време да се то име извуче из заборава и постави као кодно место постојања овог града. Овај град се налази пред историјским избором, да ли ће свој идентитет тражити у хришћанској традицији и прошлости или ће свој идентитет тражити у комунистичкој прошлости. Не треба о томе превише размишљати. Треба послушати време и историју која је рекла своје о вредностима ове две епохе. Мислим, да овај град, који се сада зове Зрењанин, не сме да се заглави у сопственој прошлости.“
Млади колега историчар из Бања Луке, Републике Српске, поставио је на округлом столу питање о легитимности референдума који је одржан 1992. године а тицао се промене имена града? Одговорио му је један од истакнутих историчара нашега града Игор Мицов.
„Поштоване колеге, само да одговорим младом колеги историчару у вези чувеног референдума из 1992. године. Референдум је био одржан 31. маја 1992 године. Тај референдум је био у најмању руку чудан, да не уппотребим и неку тежу реч. Тог 31. маја 1992. године су били и ствар буде гора, те изборе је бојкотовала комплетна тадашња опозиција. Те изборе у Савезној Републици Југославији није признао КЕБС а то је претеча данашњег ОЕБС-а. То је време када је почео рата у Босни и Херцеговини. Само дан пре тих избора је међународна заједница увела санкције Савезној Републици Југославији, односно Србији и Црној Гори. На тим изборима је било постављено и референдумско питање : Да ли желите да се Зрењанину врати стари назив града Петровград? Понављам, комплетна опозиција је бојкотовала те изборе на које је изашла само позиција. Излазност је била веома мала. Мислим да је 19,9% посто је гласало за Зрењанин а 9,9% за Петровград, што је укупно било око 30%, дакле референдум није био легитиман. На тим истим изборима уз ово питање је било и следеће : Да ли желите да Србија има химну „Боже Правде“ или „Марш на Дрину“? Људи су гласали за „Марш на Дрину“. На том истом референдуму је било питање : Да ли желите да грб Србије буде двоглави орао са оцилима или само штит са оцилима? Људи су гласали за штит са оцилима. Било је и питање за српску тробојку: Да ли да застава Србије буде са петокраком или без ње? Већина је, претпостављате, била за петокраку у том трентку. Дакле, све је то било нелегитимно. Избори су исте те године поновљени у децембру. На те, друге изборе, изашла је опозиција и те друге изборе је признала међународна заједница. Као што знате, касније су промењена сва ова предње наведена знамења и само је остало да лебди ово наше питање, имена града. Не би згорег било напоменути, да су све најаче опозиционе странке у граду, неке постоје и данас као СПО, ДС, ДСС итд. биле за промену имена у Петровград. Да су оне изашле на те прве изборе резултат би вероватно био другачији. Неке су звале и дан данас зову градски одбор Петровград а не Зрењанин.“
Др Милан Мицић се у једном тренутку на округлом столу запитао, шта се заправо догодило у историјском смислу са овим нашим градом?
„Ово је одувек била једна либерална средина у суштини, где су људи одувек били толерантни и окренути епохи која долази. Десио се један историјски апсурд. У крајевима Југославије, где сам мислио и где је реално постојало ригидније комунистичко мишљење, да су ипак измењени раније називи градова. У случају Петровца на Мору задржан назив града а тамо су деловали они познати Паштровски комунисти. Овде у Банату, ево, сада ми 2018. године, расправљамо о томе, да ли се овај град треба звати Зрењанин или се треба звати Петровград? Можда сам се у неким својим почетним размишљањима преварио. Можда је ово, највећа тврђава једностраног, тврдог мишљења. Чини ми се да ипак није то. Можда је само у питању немар. Хајде, нека буде немар.“
На тврдње једног од присутних грађана да је овај град ипак најдуже носио назив Бечкерек и да је то легитимна трећа опција, осврнуо се на округлом столу историчар Мирко Козић.
„Ево да вам одговорим напитање: Зашто не Бечкерек? Морали би да идемо дубље у историју, да би смо могли да образложимо став. Хунгари или Угри долазе у 9. веку на ове просторе и својим доласком забијају се као клин између Западних и Јужних Словена. До тада су, на овом простору, живели искључиво Словени. Тада није било нација. Касније од тих Словена настају посебне нације Срби, Чеси, Словаци. Етимологија назива Бечкерек је мађарска или угарска, што значи да је он био у функцији док је постојала држава Аустро – Угарска. И данас је назив који користи мађарска национална мањина. У тренутку, када та држава Аустро – Угарска више није постојала, проглашена мртвом, мислим да престају разлози, да овај назив званично преживи. Ако погледамо преко наших граница, чисто статистички, колико је наших назива и наших сународника опстало у тим државама а колико у нашој покрајини имамо мањина? Знате, да их је овде преко 25 а тамо су Срби статистичка грешка. Срби су најтолерантнија нација у окружењу. Самим тим, нема разлога, да као већинска нација не штите своје интересе. Срби као да имају један дух самопорицања, као да се стидимо да бранимо своје интересе. То нам је можда и карактерна одлика, широкогрудост. Немам ништа против назива Бечкерек али та држава је нестала са ових простора пре сто година. У њој су сви народи, сем Немаца и Мађара и то оних богатих, били грађани другог или трећег реда. У тој држави се вршила интензивна мађаризација итд. То пише у делима великих историчара са овог простора Чеде Попова, Василија Крестића и многих других. Нема историјских разлога за повратак имена Бечкерек. Други разлог, све државе у окружењу и у свету баве се историјом само се ми не бавимо својом историјом и плашимо се да именујемо ствари у нашем духу. Једино у Србији се већина грађана плаши да каже да су националисти. Питајте Француза, да ли је националиста? Рећи ће вам са поносом да јесте. У Србији је та реч добила фашистички предзнак. То су бесмислице које су грађанима натуране годинама од комуниста. Зна ли ико у овој земљи историјску чињеницу, да су комунисти и усташе тридесетих година прошлог века имале споразум о савезништву. Мало ко схвата, да су то били споразуми против тзв,“великосрпске хегемоније“, што је била класична идеолошка флоскула. И данас ћете је чути у дискусијама појединих заточеника те матрице. У време док се овај град звао Петровград постојала је Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца, три племена, један народ, југословенски. Данас имамо Словенце и Хрвате на чијем простору није формирана ни једна нација а од Срба имамо Македонце, Црногорце, Бошњаке. Хајде да једном прекинемо са негативном историјском тенденцијом и будемо поштени. Ваљда је нормално да више волимо себе него комшију, ваљда је нормално да ми Срби, као већински народ, кажемо своје, па ћемо онда да се вадимо на Бечкерек. Неко је рекао и није назив Бечкерек мађарски, него чији је? Колега је рекао да је то помађарен словенски назив, добро. Не знамо тачно шта он значи, то је истина. Краљ Петар је много значајнија историјска личност и предлог од свих ових које смо вечерас поменули.“
На крају је закључио др Милан Мицић следеће, поводом мишљења да република Србија треба свој идентитет на овом простору тражи у Аустро – Угарском имену:
„Једноставно је питање. Ако људи у овом граду сматрају да то треба , можда се и то деси али мени то не личи ни на простор ни на време у коме живимо. Аустро-Угарска је нестала. И монархија је нестала али ово није питање државног уређења, већ идентитетско питање. Краљ Петар је данас симбол и персонификација државе Србије и српског народа у перцепцији Срба изванван Краљевине Србије, Срба Банаћана, Срба из Босне, Срба из Лике. Тамо се он појављује у Босни под именом Петар Мркоњић, где је учествовао у устанку итд. Значи, не говоримо сада о монархији и повратку Карађорђевића, већ о томе шта јесте краљ Петар као симбол. Симбол српског народа и Србије у очима Срба ван Србије.“
Дискусија и предавање др Александра Иванова, са овог округлог стола, ће бити објављена посебно у једном ауторизованом тексту, по личној жељи аутора.
Петровград.орг (Фото: Јован Његовић Дрндак)