Прича о хаплогрупама се базира на Y хромозому у ДНК, оном који се преноси с очева на синове, што значи да су у фокусу испитивања мушки заједнички преци једне популације. Поред тога, постоји и митохондријална ДНА, која се преноси с мајки на потомке оба пола. Развој нових технологија у генетици, омогућио је да анализом генетског материјала из древних скелета, данас говоримо о настанку и кретању праисторијских популација. Да ли то значи да попут сензационалистичких натписа у медијима можемо говорити о решавању питања старости савремених народа и њихове етногенезе и да ли је та метода корисна историјској науци као њена помоћна дисциплина?!
На основу анализе различитих мапа које круже интернетом, која у обзир узима само Y-DNA, сазнајемо да читав људски род потиче од једне мушке и једне женске јединке, да је најстарији хаплотип А групе пронађен у бушмнском племену Сани у Африци, да је група F из Палестине и Месопотамије показује постојање неке врсте центра из којег се човечанство нагло обновило и потом мутирало у остале хаплогрупе.
Што се тиче Европе сазнајемо да групе I1, I2b, I2а1 и I2а2 спадају по пореклу у мезолитске Европљане, групе N1c1, G2а, Е1b1b , Т спадају у неолитске имигранте, а групе R1а, R1b, Ј1 и Ј2 спадају у имигранте из бронзаног доба.
Пре извесног времена, пристигли су први палеогенетски резултати анализираних скелета са територије Србије и то из три најпознатије археолошке културе које се везују за наше просторе: Лепенског Вира, Старчева и Винче. Од 39 анализираних узорака један припада Старчевачкој култури, три су из Винче а чак 35 са четири локалитета културе Лепенски Вир: Влашца, Падине, Хајдучке Воденице и истоименог налазишта Лепенски Вир.
Оно што сада тврде српски истраживачи генетског порекла је да су Срби доминантно потомци Словена јер њихову генетику има више од половине Срба, кажу људи који се у нас баве анализом постојећих резултата. Притом у генетске Србе они рачунају само најбројније групе данас пронађене међу Србима, одбацујући унапред сву осталу генетику која је несумљиво пронађена међу Србима иако не знају поуздано када је дошло до уплива ових гена у генетски спектар.
Озбиљна научна јавност, посебно историчари којима би ови подаци и те како добро дошли, још увек не користе ове резултате у потврду или одбацивање својих теза. Дакле мудро ћуте и пуштају самозване ауторитете, истраживаче из региона, националисте нових балканских нација да се утркују у проглашавању ове или оне нације најстаријом на полуострву. Неке друге нације су незадовољне резултатима забраниле сва озбиљнија генетска истраживања јер имају превише словенских гена.
Гене који се везују за предсловенско становништво Балкана Илире, Трачане, Келте, Римљане и Грке носи према досадашњим испитивањима око 35 % мушкараца Срба, док око 10 % мушкараца води порекло од разних разних германских племена, пo њима, Гота, Нормана и Саса. Што се тиче европских дрвних народа Илира и Трачана, они такоође, етно-генетски, морају бити слични Словенима јер са њима деле заједничко индо-европско порекло. Заборавља се притом чињеница да је словенска лексика препуна пореклом германских и келтских речи а заборавља се и археолошка чињеница да су Словени и Германи од настанка два народа живели измешано између Лабе и Висле а касније и у готском периоду у Малој Русији. Што се тиче веза Словена са Трачанима и Илирима, те везе су такоође морале постојати али ми о трачким и илирским језицима не знамо данас ништа услед романизације овим простора.
Гледајући укупну генетику, више од половине Срба, кажу ови зналци, носи генетику „предсловенског“ становништва Балкана. Нешто већи проценат те генетике је пронађен и код Срба из Црне Горе, Косова, Македоније и Јужне Србије. Овакве децидне тврдње су одмах дочекали Монтенегрини који су закључили да они и нису баш неки Словени и Срби. Иста генетика је заступљена у нешто измењеним процентима на целом Балкану па је погрешно различите проценте узимати за разлог националне посебности. Притом се заборавља чинњеница да један народ не чини само зајеничка генетика, већ је ту пресудна заједничка култура и историјска свест.
По нашим тумачима генетских података, ново истраживање је дефинитивно доказало да није било хиљада година континуитета становништва на овом простору, од Лепенског Вира, Старчева и Винче до данас. Као да је истаживање имало за циљ да докаже да романтичари и аутохтонисти историчари греше? То, по њима, значи, да Срби нису директни потомци само прастановника из Лепенског Вира .
Чини се да се пошло од погрешне премисе и да су неке ствари наши истраживачи генетског порекла превидели. Они сами тврде да је већ у бронзано доба популација Европе била подручје усељавања различитих родов а и племена и од тог момента посебно Подунавље је нови сабирни центар различитих Хаплогрупа I, Ј, G, Е, R, N, као већих и још један број мањих. У подунављу су све те групе биле трајно измешане и тада као и данас мање више сви европски народи имају у различитом проценту помешану сличну генетику. Формирање појединих народа је почело релативно позно када је батерија гена у Европи већ била формирана, отуда је за претпоставити да је већ тад један народ био сатављен од различитих хаплотипова. Палеогенетска истраживања имају, кад су у питању Словени, још један велики проблем а то је погребни ритуал спаљивања посмртних остатака чиме је генетски материјал доступан тек од раног Средњег века. Како сада раздвојити рецимо типично келтску или илирску од типично словенске генетике а неоштетити историјску истину ако су сви ови народи настали археолошки и историјски и археолошки гледано из староевропске културе бронзаног доба у Подунављу?.
Да би ови подаци били употребљиви за историјску науку морали би да поседују јасније временске одреднице. Само ако постоји употребљив и упоредив временски оквир у историји латински називан терминус, пост и анте квем, када је дошло до мутације одређеног гена, тај податак може бити користан за историјску анализу. Тај временски оквир мора бити сравњен са географском одредницом, неком одређеном територијом, линвгвистичким, археолошким и осталим чињеницама које су утврђене до данас,како би смо добили могућност за неки историјски закључак.
Оно што се једино данас може тврдити на основу доступних налаза генетског материјала може се рећи да цео спектар генетике који се пронађе у српском народу данас, па припадала она било ком хаплотипу од почетка света, мора бити сматран за изворно српски. Већ, племена а камоли народи су одувек били састављени од људи различитог генетског порекла и то је чињеница. Никада није постојало апсолутно генетски једнообразно племе или народ јер су се људи сеобама, ратовима и трговачким подухватима одувек мешали. Како онда правити поделу на генетске и остале Србе?
Ова метода може бити корисна за утврђивање сродства у оквиру одређеног рода, дакле релативно блиског сродства у оквиру истог или различитог народа и нације у колико постоје генетски подаци који се могу упоредити. Исто тако, може да буде корисна за утврђивање далеког сродства у праисторији, пратећи маркере од првог човека у свету до неког првог претка који се појавио у Европи и који је заједнички свим припадницима исте хаплогрупе. Што се тиче народа и нација ствари су компликованије.
Не постоје изворни, генетски Срби, јер генетика не може да докаже самим резултатом, без постављања у историјско-географски контекст. Ми не знамо поуздано када је и под којим условима неки ген ушао у етногенезу одређеног народа. Нове нације, рецимо Бошњаке данас иако деле 100% исту генетику са Србима ни једнан егзактан, генетски податак неће убедити да нису то што њихове елите тврде да јесу, као што ни припадника српског племена Кучи, носиоца светосавског и косовског завета, никаква генетика неће удбедити да је Албанац.
Аутор: Саша Младеновић (Фото: Википедиа)