Aрхива најстаријег храма Успења Пресвете Богородице или Саборне Цркве дуго је стајала запуштена стицајем различитих историјских околности. Свештенство, које је до сада брижљиво чувало документа па и она највреднија није имало потребно знање, могућности да се ухвати у коштац са овим обимним послом. Ради се о веома дугом периоду у коме је Српска Православна Црква између 1746-1946 године, сакупила и сачувала огроман број докумената. Млади историчар Слободан Милин је имао идеју и знање да се прихвати овог обимног посла уз помоћ стручњака из Историјског архива Зрењанина.
Изложба под називом „Српска православна црква у Зрењанину 1746-1946.“ отворена је на дан преноса моштију Св. Саве у изложбеном салону Историјског архива, у улици Народног фронта. Отварању су присуствовали и градоначелник Зрењанина Чедомир Јањић , његов помоћник Симо Салапура и посланик у Скупштини Републике Србије Мирко Крлић.
Аутор изложбе је историчар архивиста Слободан Милин, је уручио градоначелнику Чедомиру Јањићу копију прве стране Домовног протокола – попис домаћинстава из 1746. године, који је за ову прилику специјално штампала Градска народна библиотека.
Некадашњи професор младог историчара, старији колега Игор Мицов је свечано отворио изложбу а потом говорио о значају сређивања ове архиве и значају приказаних експоната, за Петровград.орг.
„Најзначајнији експонат на овој изложби је Домовни протокол из 1746. године који се чувао у СПЦ. Те године, кажу документи, Срби су били апсолутна већина у овом граду. Ови документи нам говоре да је најстарија установа у нашем граду Успенска Црква која се налази у Светосавској улици која је изграђена 1746. године.“
Протонамесник храма Успења ПресветеБогородице отац Радивој Нађалин је говорио о почетку сарадње са младим историчарем и вредним документима.
„ Штампано Јеванђеље, црквенословенска Србуља из 1633 године, које овде видимо је било у богослужбеној употреби и право је чудо што је потпуно очувано. Како је време одмицало оно више није за богослужбену употребу али је задржало своју историјску вредност. А што се тиче Домовног протокола о његовом значају за Српски народ су уважени историчари довољно рекли. Слободан је наше дете из Цркве, честит а не надри историчар, лепо смо сарађивали и он је лепо средио наш Црквени архив. Битно је да сад знамо где се шта налази. Покојни отац Веља Мунџић је чувао протокол а после смо га чували отац Слађан и ја. Знали смо да је вредан али ево, сада и шира јавност може да га види.“ – казао је отац Радивој.
Историчар Слободан Милин је годину дана напорно радио на сређивању архиве а круна рада је ова изложба.
„ Ова изложба је сачињена од докумената које потичу из Црквене архиве. То су Црквене архиварије које су прворазредан извор за историју не само нашег града већ српског народа на овим нашим банатским просторима. Они сведоче да је српски народ овде био укорењен, да је представљао аутохтоно староседелачко становништво и да је имао изграђену инстутуцију. Он у то време није имао своју државу али је имао своју Цркву. Са том институциом он је дочекао ослобођење 1918.године.“
На отварању је говорила и директорка историјског архива Зрењанин Мира Баста која је препознала ову идеју као добру и дала младом историчару сву неопходну помоћ у виду сарадника запослених у овој институцији.Сарадници на реализацији овог значајног пројекта су били Бранислав Милошев и Ванда Војводић Мицова.
Хор Жене Мироносице под диригентском палицом Зорице Кецић је увеличао ово отварање изложбе извођењем композиција : „ Покров Пресвете Богородице“ и „Химна Светом Сави“. Новинарка Бранка Јајић је извела два пригодна духовна рецитала.
Јавност је коначно добила прилику да види документа која говоре о континуитету живљења Срба у овом делу Баната. Читајући ове документе, постаје јасније зашто се овај простор у аустријским документима називао „Мала Рашка“ или Србија.
Аутор: Саша Младеновић