Банат је изнедрио три велика човека: Михајла Пупина, Уроша Предића и Емила Гаврилу. Ово је оцена великобечкеречког „Банатског гласника” 1931. године, поводом 70. рођендана једног од тројице поменутих великана. Емил Гаврила данас је најмање познат, а дело му је поново афирмисано тек почетком овог века, када је његовим именом прозвана једна зрењанинска улица.
Двојица наших суграђана оптужена су за саучесништво у атентату. Др Емил Гаврила , адвокат оптужен је за велеиздају само због тога што је један део живота провео у Босни.
Ухапсили су не само њега већ и његову супругу Олгу, која му је помагала у његовом политичком раду. Интернирали су их у Кишкунхалаш у Мађарској, где су провели читав рат. Олга Гаврила је током боравка у логору претрпела много мука, па јој је здравље било заувек нарушено. Све муке је храбро и стоички подносила желећи једино да дочека дан ослобођења. У друштву је била цењена као борбена и једна од ретких интернираних жена због рада на националном ослобођењу.
Други ухапшени био је пензионисани жупанијски службеник Ђорђе Рашић Раша. Ухапшен је под сумњом да је умешан у атентат само зато што је његов брат Александар, иначе Загрепчанин био у Сарајеву у време атентата. У ланцима и под стражом спроведен је у Велики Бечкерек, где је затворен и отужен за велеиздају. Осуђен је на интернацију у Кишкунхалаш, заједно са др Емилом Гаврилом и његовом супругом. Био је последњи интернирац који се вратио у отаџбину у позну јесен 1918. године. Овдашње војне власти добиле су наређење да хапсе виђеније Србе иако су већ имале скоро идентичне спискове.
Др Емил Гаврила – биографија националног радника
Емил Гаврила је рођен у Великом Бечкереку 1861. године, у цинцарској породици, у улици која је 2002. добила његово име
Право и филозофију студирао је у Бечу, Бону , Будимпешти, Минхену, Берлину и Паризу. У Великом Бечкереку је 1890. године уређивао први српски лист „Глас“.
Био је адвокат верзиран за политичке процесе. Организовао је у Будимпешти 1895. године велики „Народни конгрес Срба , Словака и Румуна“ који је усвојио протестну резолуцију, због злоупотребе Закона о народности. Учесници конгреса захтевали су употребу матерњег језика у школама и локалној администрацији. Сачинио је 1898. године „Национално –верско просветни меморандум“ , којим је указао на неправде које је Аустроугарска чинила Србима на националном, верском и просветном пољу.
Своју националну мисују наставио је је у Босни и Херцеговини 1896. године , где је сарађивао са босанским Србима у борби за национална и верска права.
Године 1901. отишао је у Будимпешту где је радио као правни заступник Српског генералног конзулата . Занимљиво је да му је мађарски режим Иштвана Тисе, чији је Гаврила био огорчени противник, понудио баронску титулу у замену за политичку пасивизацију. Гаврила је понуду одбио речима: „Кад нисам примио титулу црногорског министра правде, не треба ми ни титула маџарског барона.”
Цртице из биографије Олге Гаврила
Др Емил Гаврила, адвокат оптужен је за велеиздају само због тога што је један део живота провео у Босни.Ухапсили су не само њега већ и његову супругу Олгу, која му је помагала у његовом политичком раду.
Олга Гаврила, рођена је 1860. године у Великом Бечкереку у познатој породици Поповић – Пеци која је дала низ познатих личности у друштвеном , културном и економском животу града. Умрла је 1927 . године.
Интернирали су их у Кишкунхалаш у Мађарској, где су провели читав рат. Олга Гаврила је током боравка у логору претрпела много мука, па јој је здравље било заувек нарушено. Све муке је храбро и стоички подносила желећи једино да дочека дан ослобођења. У друштву је била цењена као борбена и једна од ретких интернираних жена због рада на националном ослобођењу.
Борац за напредак Баната и свог града
По завршетку рата, Гаврила се вратио у Велики Бечкерек, где је активно учествовао у јавном и политичком животу. Изабран је за члана Народне скупштине Војводине, која је 25. новембра 1918. у Новом Саду прогласила присаједињење Барање, Бачке и Баната Краљевини Србији.
Председавао је 8. јануара 1920. године великим збором банатских привредника који су се супротставили планираном премештању Трговачко-обртничке коморе у Нови Сад и који су том приликом основали Банатску трговинско-индустријску и занатску комору, са седиштем у Великом Бечкереку. Био је велики жупан Торонталско – тамишке жупаније и настојао је да се избори за што бољи положај Баната и Великог Бечкерека у новоствореној југословенској држави. С тим циљем сарађивао је у листу „Банатски гласник”, оштро протестујући против планираних административних промена које су предвиђале централизацију власти у Београду и Новом Саду. У Београду, где се преселио 1924, сарађивао је у разним листовима и часописима, залажући се за договор с Хрватима и Словенцима у погледу државног уређења. Сарађивао је и с „Летописом Матице српске”.
За великог жупана Торонталске жупаније изабран је 1920. године. Касније је именован за сенатора Краљевине Југославије. Умро је је 1933. године.
Аутор: Ванда Војводић Мицова, историчар, Историјски архив Зрењанин