У неколико занимљивих историјских студија историчар Алимов из Санкт Петерсбурга у Русији је покушао да укаже на све контроверзе које прате најранију историју Хрвата и да им да реалне историјске оквире. Недоумица је много али се главне смернице ипак могу назрети. Најранија хрватска историја мора да пође, од у изворима констатованог, тесног односа са степском племенском формацијом Авара у 6 и 7. веку. У периоду који се наставља на овај период појављује се и етноним Бугара. У борби за превласт те две групе појављује се и лично име Хрват. Етимологија овог етнонима је свакако иранска, позајмљена из тог језика али историјска позорница упућује на борбе у простору Паноније, које су довеле до распадања и расипања овог етнонима у планинским просторима око панонског басена. Најмлађи брат који доводи Хрвате носи име Хорват, носи име идентично бугарском владару Кубрату. Алимов запажа да је прича о Хрватима прича о малој елитној групи која је своје име наметнула околном становништву а не прича о великом прасловенском племену.
Хрвати као Кубратов народ
„У том смислу, историографија је често предлагала хипотезе о идентитету Хорвата и Кубрата и бугарском пореклу Хрвата(…) Нијансираније објашњење за ове паралеле недавно је понудио Л. Маргетић. Према овом истраживачу, под каном Кубратом/Кроватом, не само да су се Бугари ослободили аварске власти, већ се Кубратов/Кроватов политички утицај проширио и унутар самог Аварског каганата, обележен успостављањем нове војне елите – „Кроватијана“ (Кроватовог народа). Они су одржали своје позиције до 670-их, а затим су потиснути на периферију каганата новим таласом имиграната са истока.
Примећена је сличност између имена хрватског вође Хорвата/Хровата и бугарског владара Кубрата/Кровата у Хронографији Теофана Исповедника и „Кробата“ у делу Анастасија Библиотекара. Иако немамо разлога да верујемо да је име „Кроват“ био оригинални облик имена бугарског владара, сличност прича (према Никифору, Кубрат је протерао Аваре са својих земаља) и хронолошка блискост догађаја (Кубрат је био савременик и савезник цара Ираклија, под којим су, према цару Константину, Хрвати дошли у Далмацију) чине подударност имена прилично занимљивом…“
Хрвати и Косези су Касоги
„У светлу аварског контекста формирања хрватске заједнице, хипотеза Л. Хауптмана о вези између каратанских Косеза (реконструисана једнина — касег) и кавкаских Касога делује посебно вероватно. Сам назив „Касози“, који је у раном средњем веку служио као ознака за једну од највећих адигејских заједница на Западном Кавказу, одражава, према неким истраживачима, процес интензивне интеракције између Адига и туркијски говорних становника оближњих степских региона. Првобитни касогски идентитет је, према овом гледишту, био друштвени идентитет милитаризованих „братстава“, на шта указује порекло имена „Касог“ од термина „кош“ (што значи „номадски логор“, „привремени логор“) и његова етимолошка и семантичка блискост са адишким термином „кошиг“ („братство“) и друштвеним термином „Козак“. Из историјске перспективе, присуство људи са Западног Кавказа унутар „хрватске“ заједнице делује прилично вероватно, а питање околности њиховог појављивања у Аварском каганату очигледно треба решити узимајући у обзир везе са Аварима и Азовско-црноморским Бугарима.“
О Борни и Далматинској Хрватској
„…Чини се да претпоставка о територијалном ширењу книнске државе, коју су надзирали Франци, помаже у објашњењу зашто се у „Аналима Краљевства Франака“ локални владар, Борна, назива „dux Dalmatiae“ или „dux Dalmatiae atque Liburniae“ Значајно територијално ширење малог политичког организма, укључујући далматинску обалу насељену Ромејима, које се догодило као резултат систематске акције франачке владе, трансформисало је книнског вођу у владара велике територије подложне Каролиншком царству. Из франачке перспективе, Борнин статус територијалног владара Далмације и Либурније био је далеко релевантнији и значајнији од његовог статуса вође мале државе која је почела да се појављује у книнској регији.
О Карантанији и Хрватима
Ништа мање индикативно за близину Хрвата планинским венцима је географски положај две хрватске групе које су постојале у источноалпском региону у раном средњем веку. На подручју које је некада било део Карантанске кнежевине, извори из 10. века сведоче о постојању малог „хрватског округа“ (pagus Crouuati), који су истраживачи локализовали на подручју између горњег тока реке Глан и планинског венца који одваја долину Глан од долине реке Вимицбах, где су такође посведочени топоними изведени од имена „Хрват“. У Штајерској, у горњем току реке Муре, локализована је још једна хрватска група, чији су трагови постојања огледани у помену у повељи из друге половине 11. века. Извесна „хрватска десетина“ (decima ad Chrowat), као и у топонимима који изводе из речи „Хрват“ који означавају границе ове групе. Постоји разлог за веровање да је средином 8. века овај регион, попут „хрватског округа“ у Корушкој, такође био део Карантанске кнежевине.
За разлику од Далмације, где је хрватска структура насеља у Книнској области формирала самосталан политички ентитет, услед чега је изворни хрватски идентитет трансформисан у етнички, ништа слично није примећено у Источним Алпима. Упркос покушајима у историографији да се карантанским Хрватима припише водећа улога у стварању карантанске политичке организације или да се у Карантанији локализује почетна тачка миграције Хрвата на Балкан, са сигурношћу се може говорити само о постојању у речним долинама Источних Алпа, окруженим планинским венцима, два мала подручја где су били концентрисани носиоци хрватског групног идентитета.
О Белој Хрватској на северу
Северне хрватске групе, од којих је једна у историографији обично локализована на североистоку Источних Карпата, на територији данашњег украјинског карпатског региона, а друга у источној Чешкој и/или суседној Пољској, истраживачи су често разматрали у контексту такозване Беле или Велике Хрватске, земље описане у трактату Константина Порфирогенита „О управљању царством“ као прадомовини Хрвата који су мигрирали на Балкан. Међутим, према широко распрострањеном историографском мишљењу, назив Бела Хрватска у Константиновом трактату односи се на савремену чешку државу, која је средином 10. века обухватала огромне територије, укључујући и оне на којима други извори локализују Хрвате.
Према другом гледишту, Велика или Бела Хрватска, како је приказана у делу цара Константина, је вештачка конструкција која комбинује различите традиције које се односе на различите хрватске групе. У оба случаја, коришћење информација Константина Порфирогенита као полазне тачке за локализацију северних Хрвата било би, с обзиром на циљеве нашег чланка, барем неопрезно. Стога ћемо себи дозволити да оставимо по страни питање односа између концепта „Велике или Беле Хрватске“ и специфичних хрватских група, ограничавајући наше разматрање њиховог географског положаја на информације из других извора.
О Хрватима у Прикарпатју или Словачкој
У „Причи прошлих времена“, Хрвати се помињу два пута међу источнословенским етнополитичким јединицама (у такозваном етнографском уводу и под годином 907), увек одмах после Вјатича, који очигледно употпуњују источну групу „племена“ у списку, и пре Дулеба, који, заједно са касније поменутим Уличима (или Уличима и Тиверцима), припадају западној групи. Ови извештаји, као и извештај истог извора о походу кијевског кнеза Владимира против Хрвата, имплицирају постојање посебне хрватске етнополитичке јединице, очигледно смештене негде на југозападној периферији источнословенског простора. Границе територије коју контролишу Хрвати у карпатском региону тешко је поуздано утврдити, међутим, важно је нагласити недостатак основа за укључивање земаља које се налазе западно од Источних Карпата у територију под хрватском контролом, као што је често чињено у историографији.
Прво помињање имена „Хрват“ на овим територијама вероватно датира из 9. века, ако је идентификација тачна са именом Хрвата, града Џр.ват у „земљи Сакалиба“, поменутог у такозваној „Анонимној белешци о народима Источне Европе“, арапском извору из 9. века који је до нас дошао у мање-више потпуним излагањима каснијих аутора. Према широко распрострањеном мишљењу, име града Џр.ват (у „Худуд ал-Алам“ — Х.р.даб, у Гардизију — Џр.ват, у ал-Марвазију — Х.џ.рат), где је, према „Анонимној белешци“, где влада Св. т.м.л.к. а живот и трговина се одвијају, репродукује са извесним изобличењем име „Хрват“. Иако има филолошки релевантних претпоставки које потпуно оправдавају претпоставке да се именовани град идентификује са Краковом или Кијевом, има и озбиљних сумњи које изазива таква идентификација а то изазива приговоре бројних истраживача.
Прво, град по имену „Хорват“ не појављује се ни у једном другом извору. Друго, познато је да се центар Моравске државе, где је владао Сватоплук, очигледно поменут у „Анонимној белешци“ под именом Св.т.м.л.к., налазио на значајној удаљености од Источних Карпата. Штавише, како је показао Д. Тжештик, информације у „Анонимној белешци“ могу се повезати са изворима о унутрашњој структури Моравске државе. На пример, опис тродневне трговине која се одвијала у близини владареве резиденције може се упоредити са извештајем у Рафелштетенском царинском законику из почетка 10. века о „моравској трговини“ (mercatus Marahorum), што је омогућило Д. Тршештику да поистовети град Џр.ват у „Анонимној белешци“ са насељем Микулчице, једном од такозваних „преурбаних агломерација“ које су проучавали археолози на територији Моравске у ужем смислу речи.
У вези с тим, неизбежно се поставља питање: да ли је опис града Џр.ват опис једног од специфично моравских насеља? Неколико важних околности у самом тексту „Анонимне белешке“, које је недавно забележио Д.Е. Мишин као доказ у прилог лоцирања града Џр.ват источно од Карпата, сугеришу негативан одговор на ово питање. То укључује помињање реке зване Дуба (у Гардизијевом тексту) или Рута (у Худуд ал-Аламу и Марвазију), која тече кроз „земљу Сакалиба“ или – према другом тумачењу – у њеном правцу. Ова река може се, са великим степеном вероватноће, поистоветити са Прутом или Дунавом. „Земља Сакалиба“, према аутору „Анонимне белешке“, налазила се северно од Мађара, који су у то време живели у Етелкезу, што такође указује на локацију града Џр.ват у региону Горњег Дњестра. Штавише, чињеница да су Словени поменути у „Анонимној белешци“ живели управо источно, а не западно од Карпата, сведочи чињеница да „аутор, који је дошао у Сакалибу од Мађара из Етелкузуа, не помиње ни реч о планинама или путу кроз планине“. Претпоставка да се град Џр.ват налазио источнo од Карпата такође се може помирити са резултатима археолошких ископавања. Заиста, управо у карпатском региону Украјине археолози су открили велике насеобинске комплексе, укључујући гигантско насеље Столскоје на реци Колодници на северу разматраног подручја и насеобиље Ревњанско на југу. Једино питање које остаје незадовољавајуће одговорено, значајно компликује идентификацију „Џр.ват = Хорват“, јесте зашто аутор „Анонимне белешке“ смешта резиденцију моравског владара Сватоплука у град Џр.ват, односно у одређено насеље које се налази у земљи Хрвата. Популарна историографска хипотеза о зависности карпатских Хрвата од Велике Моравске очигледно је недовољна да објасни ову чињеницу.
Где је заправо била Бела Хрватска
Јеврејска „Књига Јосифона“ из средине 10. века смешта народ Krw.tj, који се може поистоветити са Хрватима из Живота Светог Вацлава, између Мораваца (Mwr.wh) и Срба (Swrbјn). Иста етнополитичка заједница се очигледно помиње у делу арапског аутора ал-Масудија, „Златни рудници и налазишта драгуља“, из средине 10. века, где се између Мораваца (Мрава) и народа „Сасини“ помиње народ „Хрватин“, што се, према најубедљивијим хипотезама, односи или на Чехе или на Немце (Саксонце).
Као што се може видети, у свим наведеним изворима, термин „Хрвати“, судећи по контексту помињања имена, неизменично се односи на специфичну етнополитичку јединицу која се налази негде у суседству етнополитичких заједница Мораваца, Лужичких Срба и Чеха…“
Закључак
Ако прихватимо да су носиоци хрватског групног идентитета завршили на територијама које су заузели у 9.-10. веку, као резултат њиховог бекства из Карпатског басена током Аварског каганата, узрокованог сукобом са аварском влашћу, њихов географски распоред, реконструисан на основу писаних извора то сугерише, ово не би изгледало ништа мање логично него ако прихватимо традиционално гледиште, према којем су се Хрвати расули по Европи као резултат аварског притиска на карпатске Словене или под покровитељством Авара.
Дакле, предложени модел се добро уклапа са локацијом древне хрватске државе у Далмацији, близу планинског појаса који раздваја Панонију под контролом Авара од приобалних региона поред византијских градова. Такође је значајно да су компактне хрватске групе у Источним Алпима заузимале територије које су биле део Карантаније, политичког ентитета који је вероватно већ био независан од Аварског каганата средином 7. века. Што се тиче шлеских и карпатских Хрвата, њихов долазак у ове регионе као резултат миграције са југа – кроз Моравска врата и северне карпатске превоје (Верецки и/или Дукелски), респективно – чини се ништа мање вероватним него као резултат миграције на запад и југозапад из карпатског региона.
У светлу наведеног, приступ који тражи корене хрватске „етногенезе“ у аварско-бугарском сукобу из 630-их, описаном у „Такозваној Фредегаровој хроници“, која је означила почетак средњоаварског периода, чини нам се најперспективнијим од оних предложених у историографији у оквиру „аварског модела“ хрватске „етногенезе“. Иако је датирање доласка Хрвата у 31. поглављу трактата Константина Порфирогенита „О управљању царством“ у владавину цара Ираклија (610–641), чији је савременик био Кубрат, у најмању руку тешко сматрати случајним.
Такође је тешко игнорисати чињеницу да сличност између заплета два извештаја о хрватској миграцији, садржаних у поглављима 30 и 31 трактата цара Константина, и извештаја у Бревијару патријарха Никифора о Кубратовој побуни против аварске власти, чини могућу подударност имена легендарног хрватског вође Хорвата/Хровата (Crwbаtoj), поменутог у поглављу 30 трактата „О управљању царством“, а самим тим и имена самих Хрвата, са именом владара Велике Бугарске, поменутог у „Хронографији“ Теофана Исповедника као Krobаtoj (Krovat), прилично интригантном.
У једном тренутку, И. Бона је покушао да повеже догађаје аварско-бугарског сукоба у Аварском каганату, које је описао Фредегар, са извештајем патријарха Никифора о Кубратовој побуни, сугеришући да је Кубрат био бугарски претендент на кагански престо кога помиње франачки хроничар. Ако је то заиста случај, онда нам горе наведена запажања о обрасцима насељавања хрватских група омогућавају, барем, да поставимо питање: да ли првобитне Хрвате треба сматрати Кубратовим присталицама, примораним да напусте Карпатски басен након победе његовог ривала? Јасно је да ово питање захтева посебно разматрање.“
Алимов Д.Ј. – „Хрвати и планине: О природи хрватског идентитета у Аварском каганату” и Формирање Хрватске етнополитичке заједнице у Далмацији у огледалу етногенетске традиције.