У уторак 1. октобра у 19 часова у оквиру трибинског програма у Културном центру Зрењанина представљен је Зборник радова бр. 20 Удружења Срба из Хрватске – „Грађански рат у Хрватској (1991 – 1995.). У промоцији Зборника су учествовали – Милојко Будимир, секретар удружења, Момчило Диклић, доктор историјских наука и Владимир Бурсаћ, истраживач, аутор радова у Зборнику. Модератор разговора је Ђорђо Прстојевић, уредник програма.
Српски народ у Павелићевој Хрватској
Владимир Бурсаћ, аутор рада из Зборника “Грађански рат у Хрватској 1991-1995.“ и истраживач технологије злочина НДХ над Србима српских Крајина је и овога пута присутнима представио образац злочина који се понављао у сваком кутку ове злочиначке творевине. Свега неколико дана од почетка инвазије на Југославију 1941.г и оснивања Независне Државе Хрватске, почиње стварање органа власти НДХ у Босанској Крајини. Брзина успостављања државних органа НДХ у Бихаћу, као и паралелне партијске структуре Усташке Организације указује на веома добру припрему и организацију преузимања власти.
Други важан чинилац значајан за дешавања током пролећа и лета у Бихаћком крају је масовна подршка новој држави од стране муслиманског и хрватског становништва ових крајева, уз појединачне и симболичне изузетке. Временски оквир у којем су почињени страшни злочини над Србима и Јеврејима почиње одласком италијанских војних и цивилних власти након 18.маја. До средине јуна 1941.г Срби и Јевреји доживљавају: одузимање земље и имовине добровољцима, конфискације радњи трговаца и занатлија, хапшења и затварања виђених људи и пуштања из затвора, пљачкање имовине и уцењивање имућних житеља, покушаје верске конверзије односно покатоличавање и појединачне случајаве убистава са циљем освете и застрашивања српског живља, коме се тако шаље порука шта му следи у наредном периоду. Од средине јуна до средине јула 1941.г, спирала злочина се убрзава. У Бихаћ као Велики жупан Крбаве и Псата долази Љубомир Кватерник, организатор и предводник злочина над српским и јеврејским живљем. Бива именован Пријеки суд за Велику жупу Крбаву и Псат, важно оружје правног и казненог система НДХ за спровођење државне политике над српским становништвом. Дешава се организовано и систематско исељавање српског и јеврејског живља Бихаћа, уништавање верских објеката Срба и Јевреја, пљачкање имовине, изнуђивање новца и драгоцености од имућних житеља Бихаћа, бројна хапшења истакнутих житеља града и околних села. Број убијених заточених Срба почиње да се мери десетинама дневно.
Од средине јула, именовањем новог састава Пријеког суда који чине истакнути чланови усташке организације, спирала злочина се убрзава. Свакодневно се из села око Бихаћа одводе мушкарци, војно способно становништво, у затворе Судбеног стола Бихаћ и помоћне затворе. Ови људи се одводе по разним основама, али судбина им је увек иста: масовна стрељања у Бихаћком пољу као последица извршавања пресуда Пријеког суда. Осим три стратишта у пољу (Гаравице, Уљевите баре, Церавци), дешавају се злочини на великом броју других стратишта као што су Боричевачка јама, шума Осој код Врсте, Делића јама, Перанића драга, Мехино стање код Велике Кладуше, Соколски дом и Црно језеро код Крупе, Мацин Дол код Цазина и многа друга. Број убијених Срба почиње да се мери стотинама дневно.
Српски народ у Титовој Југославији
др Момчило Диклић, доктор историјских наука и аутор значајне књиге “Српски народ у авнојевској Хрватској“ је и ове вечери присутнима говорио о чињеницама до којих је дошао у свом истраживачком вишедеценијском раду а које се тичу наивности српског народа у Хрватској који је доживео геноцид. Он је пре свега рекао да се после Другог светског рата ишло на стврање симетрије у злочину између Срба и Хрвата и да зато нису вађене српске кости из јама. Комисија за ратне злочине није довршила попис жртава, тако су омогућене манипулације с бројем убијених и геноцидом ликвидираног српског народа, које трају до данас.
Сходно политици изједначавања, злочина и злочинаца, ишло се и на писање тада уопштених назива на антифашистичким споменицима уместо прецизнији назива, који говоре да су страдалници били Срби. Алојзије Степинац није проглашен ратним злочинцем упркос мерљивим неделима, да би се касније с тим политички манипулисало, као што и неки други из хрватског нацистичког режима НДХ нису одговарали пред судовима. Руководство српске националности у Хрватској се показало као веома наивно. У хрватском друштву никада није дошло до денацификације, па је демократија изазвала и рехаблитацију усташлука. Данас чак 50% случајних испитаника има позитиван став о усташама у Хрватској. “Демократски“ вођа Хрвата др Фрањо Туђман је исказивао антсемитизам и антисрпство у својим повијесним а заправо ревизионистичким књигама пре доласка на власт. По преузимању власти, у Хрватску се враћају хрватски нацисти, међу њима и комадант Концентрационог логора Јасеновац Динко Шакић и многи други. Неки су чак били постављени и на одређене политичке фукнкције као Иво Ројница.
Ипак за време Туђмана и док нису ушли у ЕУ водило се колико толико рачуна о тој проусташкој нарацији. Данас је измењена и поставка у Јасеновцу, са немером негирања геноцида у овом логору. Фалсификовање историје, утицало је да се у Хрватској код становништва масовно измени свест о периоду нацистичке прошлости. Интресантно је, што многе изненађује, да ово меународна заједница толерише. Пред нама је период борбе за историјску истину о Србима у Хрватској, што неби требало да буде предмет политичких трговина и манипулација у Србији, већ свести о идентитету.
Српски народ у Туђмановој Хрватској
Милојко Будимир, музејски саветник и Генерални секретар “Удружења Срба из Хрватске“, Београд је и овом приликом подвукао да је акција хрватске војске „Олуја“ била агресија на аутохтоно становништво, Србе из Хрватске, Славоније, Далмације, Барање и Српске (Војне) Крајине, који су до Устава Републике Хрватске од 22. децембра 1990. били конститутивни народ те државе, заједно са Хрватима. Била је то агресија на заштићено подручје Уједињених нација – УНПА зоне са ангажовањем мировних снага УНПРОФОР, према одредбама Венсовог плана, усвојеног Резолуцијом Савјета безбједности Уједињених нација број 743 од 21. фебруара 1992. године.
У тој акцији је протерано око 250.000 Срба из западних дијелова РСК, што је највећи прогон и погром становништва у Европи од завршетка Другог свјетског рата. Хрватске оружане снаге су извршиле убиства 1.872 преосталих Срба у РСК, које је др Фрањо Туђман, хрватски председник позивао да остану код својих кућа, јер им је тобоже, гарантовао сигурност према Брионским транкриптима. Као археолог по струци, Будимир је био учесник ископавања археолошког материјала, који говори и о насељавању Срба у 6, 7 веку у Далмацији и РСК. Ископавања су вршена под руководством чувеног др Ђорђа Јанковића. Заједно су страживали на подручју Книнске Крајине налазишта српске грнчарије и српске громиле. У средњовековном периоду историје већ је више познато присуство Срба на том простору.
Будимир је мишљења да институције републике Србије морају да посвете систематску и дужну пажњу проблему геноцида над Србима из Хрватске, како нас данас сутра не би као народ задесила иста судбина и у неком другом крају српских земаља.
Петровград.орг