Поводом обележавања 105. година од ослобођења Великог Бечкерека, Петровграда и Зрењанина у Првом светском рату Барокној сали Скупштине града Зрењанина представљено је ново вредно дело архивског саветника и историчара Ванде Војводић Мицове и историчара др Зорана Вељановића под називом „Знамените личности Великог Бечкерека из доба ослобођења и уједињења 1918.“ Запажену уводну беседу изговорио је вршилац дужности директора Градске библиотеке Миле Кулачић.
Велики научник, мислилац, проналазач а пре свега свештеник отац Павел Флоренски, је пишући о памћењу, истакао, да није мисао та која је основна људска ментална функција, већ управо памћење. Без памћења, како објашњава, не би био могућ ни сам мисаони ток. Колико су у древности, у дубини сопственог бића, наши преци, умели то да препознају, види се управо из дубогог смисла, скривеног у речима, уско повезаним са речју памћење. Тако видимо, да је „паметан“, управо онај који “памти“.
Стога су вештачки, насилни, удари на наше памћење, најдиректнији насртаји на људске личности, као мисаона бића, са намером њиховог превођења у испразне јединке, које је тако лакше удаљити и одвојити, тј. изопштити из заједнице, односно, из вечног памћења – Вечне Памјати, како то говорио Флоренски.
Ето и ми смо се, овде, управо састали да уз промоцију књиге Зорана Вељановића и Ванде Војводић Мицов, „Знамените личности Великог Бечкерека из доба Ослобођења и Уједињења 1918.“, оживимо наше памћење, сетимо се данашњег дана, од пре 105 године, када је у овај град ушла победничка Српска војска, тачније чувени Гвоздени пук, Прве армије Војводе Петра Бојовића, на челу са бригадиром Ристићем, који са Славком Жупанским, као знак захвалности, управо од оних који памте, ове године, у граду који су задужили, добијају и своје мурале.
Не бих да се распљињавам превише, али због појединих непримерених коментара, који су се појавили а везаних за тзв. „стручну „ процену ових радова , као и саме мотиве мурала, неопходно је рећи да је аутор – Виорел Флора. Још у студентским данима, овладао таквом цртачком способношћу, какву је имала само неколицина у готово вековном постојању, Београдске акадмије. Холбајновском вештимом и поигравањем, сигурним линијама и тананим сенкама, уз једну наглашену, фино нађену, савремену илустраторску ноту, мурали су урађени у топлој, патинираној, тонираности, која делује упечатљиво, уклопиво у анбијент, не нарушавајући га и далеко од сваке визуелне неодмерености и агресивности.
Док са друге стране, нетрпељивост према мотиву, то јест портретима бригадира Ристића и Славка Жупанског је за, ипак, подужу анализу, која је, као тема, непримерена , за свечаност овога тренутка.
Да скратим, био је то крај једног тешког, изузетно крвавог и страшног рата, Великог, како су га тада звали. Четири године раније, Аустроугарска империја је напала и првенствено уз помоћ свог снажног савезника немачке империје, готово довела до потпуног уништења Србију и њено становништво. Четири године потом српска војска је прешла Саву и Дунав и залазила је све дубље у крајеве , где је живео њен, Српски народ а који су до јуче припадали ратном непријатељу, великој империји. Живели су ту, осим Срба, пре свега и Мађари, као и Немци, као народи на којима се темељила двојна монархија. Ни дан оснивања Првог Српског Одбора 31. Х. и преузимање града, ни улазак Српске војске 17.XI 1918. у Велики Бечкерек, нису били тада умрљани проливањем крви. Историја је ћудљива, пуна тешких времена и догађаја, али и даље уме да изненади и задиви.
Цео век касније, Србија има у Мађарској пријатеља, као ретко ког у овом суровом свету мрачних политичких притисака и уцена и као што рече један од мађарских првака у нашој земљи, од 1945. на овамо. Помирење Мађара и Срба је једино институционално и државно помирење у целој Европи (осим Француске и Немачке). У том смислу , важно је подсетити на поруку председника Мађарске упућене нашим народима: „Само национално свесни Срби и национално свесни Мађари могу побољшати међусобне односе , а не лажни интернационалисти који проблеме гурају под тепих“, а могли би смо додати и који их најчешће и производе.
Мало знамо једни о другима, о заједничким узвишеним тренуцима, личностима и догађајима, којих је много више него што се претпоставља; али оно још горе, ми мало знамо о себи самима. Мало памтимо, сопствену прошлост, њене истинске величине, не препознајемо суштину сопствене традиције, па нам управо зато, због мањка памћења, почесто фали памети .
Још једном, сећајући се наших великих предака, којима је посвећен овај дан, са намером да се боримо против заборава, а због којих смо се и окупили, помисливши и на Михаила Пупина – чија је личност мерило и путоказа за сваког банатског Србина, који је све време Великог рата састрадавао са својим народом , сетих се и његовог великог пријатеља, исто немерљивог борца, у тим тешким, ратним годинама, за наш народ и државу, као и нашег путеводитеља , Светог владике Николаја и његових порука које је из Дахауа упућивао нама, попут оне : “Србине , читај Свето Писмо, гледај у икону и научи већ једном, шта је битно, шта је битније, а шта је најбитније .“
О аутору
Миле Кулачић , сликар из Перлеза. (1970.) Завршио ФЛУ (1995), сликарски одсек у Београду , у класи проф. Живојина Туринског . Поред сликарства , бави се и илустровањем књига и часописа , а у неколико њих је био и ликовни уредник , као и члан редакција. Арт директор и илустратор у неколико маркетиншких кампања и агенција. Од 2008. До 2022. Је у звању доцента предавао на Академији класичног сликарства Универзитета Едуконс у Сремској Каменици . Имао 10 самосталних и више групних изложби у земљи и иностранству.
Приредио: Петровград.орг