С времена на време јавност у Србији буде шокирана случајевима вршњачког насиља у школама, које је по свему судећи кулминирало масакром у једној од елитних образовних установа. Према свим истраживањима, половина ученика у Србији је бар једном доживела неку врсту насиља, а чак 2/3 деце било је изложенонекој врсти напада. У 85% случајева детету жртви насиља, нико не помогне.  Уобичајна је пракса да неколико дана траје жалост и згражавање над тим случајевима, Прстом се упире у овога и онога и потом све уђе у исту неолибералну колотечину која нас све заједно вуче у провалију припремајући нас на неосетљивост на зло.

У неправилним временским размацима догађају се један по један медијима познати случајеви вршњачког насиља. Ти случајеви су изашли у јавност, али шта је са онима за које се никада не сазна јер деца не смеју да их пријаве? Шта је са случајевима које школе заташкају да не би изашле на лош глас? Да ли треба да се догоди масакр да би се наше друштву запитало куда смо то кренули?

Кривце за овакво стање најтеже је пронаћи јер се сваки кривац труди да свој злочин што боље прикрије. Ми видимо само непосредне извршиоце насиља и злочина који доспеју у јавност. Не ретко се јавност подели па једни навијају за хероја насилника а други разапињу родитеље и наставнике, медијске власнике и политичаре.

Кривица дисфункционалне породице

Неолиберлна транзициона агенда коју живимо је створила све претпоставке за стварање тзв. дисфункционалне породице. У таквој нетрадиционалној породици родитeљи су од јутра до мрака преоптерећени бригом о материјалној егзистенцији, што је примарна обавеза али  често се деси да такви родитељи и не примете да нешто мучи њихову децу. Деца су оптерећена успехом у наставним и ванаставним активностима или дангубе за савременим сокоћалима која им нуде бег од стварности.

Кривица школског система

Институција школа је само образовна установа и више не игра васпитну улогу као што је то био случај у социјализму. Она формално окупља на факултативно предавање збир јединки. Пандемија их је ставила у онлајн експеримент исте концепције. Формално школе могу да имају тимове за заштиту од насиља али питање је колико ти тимови озбиљно раде свој посао? Ти тимови су пресликане копије оригинала Западних друштава посредством НВО сектора.

Врло често се у пракси игнорише насиље које се одвија у учионицама и школском дворишту јер то може да наштети угледу школе. Ко ће да пошаље дете у школу где је насиље редовна појава?

Кривица медија

Поједини јавни радници и медији у трци за гледаношћу да би се просто додворили злом духу епохе промовишу насиље и насилнике са којима се деца природно идентификују у адолесцентском узрасту. Друштвене мреже су постале и постају све више главни медији који индоктринирају нашу децу лудачким садржајима. Родитељи и друштво не могу да прате све те често не дозвољене садржаје које деца на њима упијају. Не постоји адекватна законска регулатива у овом сектору на државном нивоу.

Многи мислиоци упозоравају човечанство. У неолибералном концепту друштва егоистично, развратно и агресивно понашање се глорификује врло често као пожељно понашање, које може довести до остварења неког зацртаног циља.

Кривица појединаца

Појам друга и другарице не значи оно што је традиционално значио. Друг више није друго ја већ конкурент и непријатељ који ми стоји на путу. Другари се више не штите, не реагује се на насиље које се врши над другом из клупе или се чак прикључује насилницима. Са друге стране се онај кога група таргетира једноставно изолује. Он је физички присутан али се на њега гледа као на ствар која је одбачена. Упућује му се пркор- Зашто идеш за нама!? Ти савремени џелати су притом деца оба пола углађена и удешена по последњој Западној моди.

Последице по жртву насиља су трајне. Жртве које годинама трпе насиље и саме постају насилници према другима и ето по први пут у нашој историји могу да се одлуче да почине ужасне злочине. Могу као Алекса, чији закон узалуд чека на усвајање, да подигну руку на себе. Много је већи број оних који постају пасивни чланови друштва који не реагују на зло. Можда је то и циљ оних правих креатора зла у епохи који стоје иза свега. Створити атмосферу у друштву да се на зло више и не реагује.

Ученику који почини и најтеже кривично дело убиства по званичном духу неолибералног закона се не може ускратити право на школовање. Дете које почини злочин није одговорно, његов родитељ није одговоран, друштво није одговорно и ко је онда одговоран? Одговорност постоји формално али је у пракси нема. Били су у заблуди сви они родитељи који су учили своју децу да су одговорни они као родитељи за све њихове поступке.

Зло постоји као избор

Ако у држави нема вере у Бога, узалуд се подиже све материјално. Ако држава нема ригорозну казнену политику нема ни страха од њеног ауторитета. Ако родитељ нема божански ауторитет над својом децом она су слободна да чине шта хоће са својим животом и животима других. Зло постоји као избор за слободног човека и постоји миленијумима као проблем, који се никаквим утопијским и атеистичким причама не да гурнути под тепих. Ако нема Бога, све је дозвољено, записао је један тајновидац.

Петровград.орг изражава најдубље саучешће свим страдалим породицама и читавом српском народу у овим данима жалости.