Научник Семјуел Хантингтон је 1993 године написао есеј Сукоб цивилизација и отворио нову еру геополитичке мисли. Године пролазе и чини се да се мрачни сценарио који је Хантингтон описао у свом чувеном делу одвија у већем делу света.

Наступајући образац сукоба

Светска политика улази у нову фазу, а интелектуалци нису оклевали намножити визије онога што ће се догодити – крај историје, повратак традиционалним супарништвима између нација-држава и пад нација-држава под супростављеним силама племенства и глобализма, међу осталима. Свака од ових визија хвата аспекте стварности која долази. Ипак, све оне превиђају кључни, заиста, средишњи аспект онога што ће глобална политика постати у надолазећим годинама.

Моја поставка је да темељни узрок сукоба у овом новом свету неће бити ни превладавајуће идеолошки ни превладавајуће економски. Велике поделе међу људском врстом и превладавајући извор сукоба биће културни. Нације-државе остати ће најмоћнији играчи у светским збивањима, али главни сукоби глобалне политике појавиће се између нација и група различитих цивилизација. Сукоб цивилизација ће доминирати глобалном политиком. Нестабилна разграничења међу цивилизацијама постаће бојна поља будућности.

Сукоб између цивилизација бити ће последња фаза у еволуцији сукоба у модерном свету. Кроз век и пол након што се са Вестфалским миром појавио модерни међународни систем, сукоби западног света водили су се углавном између принчева – царева, апсолутних монарха и конститутивних монарха који су покушавали проширити своје бирократије, своје војске, своју трговачку економску снагу и, најважније, територију којом су владали. У процесу су створили нације-државе, а почевши са Француском револуцијом, главне црте сукоба биле су између нација, пре него између принчева. У 1793, како је Р. Р. Палмер рекао, “Ратови краљева бејаху готови; ратови нација беху отпочели”. Овај узорак из деветнаестог столећа трајао је до краја Првог светског рата. Тада, као резултат Руске револуције и реакције на њу, сукоб нација уступа место сукобу идеологија, прво између комунизма, фашизма-нацизма и либералне демократије, а након тога између комунизма и либералне демократије. Током Хладног рата, овај потоњи сукоб постао је утеловљен у борби двају суперсила, од којих ни једна није била нација-држава у класичном европском смислу и од којих је свака дефинисала свој идентитет у појмовима своје идеологије.

Ови сукоби између принчева, нација-држава и идеологија, били су у првом реду сукоби унутар Западне цивилизације, “Грађански ратови Запада”, како их је Вилијам Линд назвао. То је било тачно, како за Хладни рат тако и за светске ратове те за раније ратове седамнаестог, осамнаестог и деветнаестог столећа. С крајем Хладног рата, међународна политика излази из своје западне фазе, а њено средиште постаје интеракција између Запада и не-западних цивилизација и међу не-западним цивилизацијама. У политици цивилизација, народи и владе не-западних цивилизација престају бити објекти историје као мете западног колонијализма те се придружују Западу као њени покретачи и обликоватељи.

Природа цивилизација

Током Хладног рата свет је био подељен на Први, Други и Трећи свет. Те поделе више нису битне. Сада је много смисленије земље разврстати не према њиховим економским системима или ступњу економског развоја, већ радије у појмовима њихове културе и цивилизације.

На шта мислимо када говоримо о цивилизацији? Цивилизација је културни ентитет. Села, регије, етничке групе, народи, религијске групе, сви они имају посебне културе на различитим нивоима културне разноликости. Култура села у јужној Италији је можда другачија од села у северној Италији, али оба села ће делити исту заједничку италијанску културу, која их разликује од немачких села. Исто тако, европске заједнице делиће заједничке културне карактеристике које их разликују од арапских или кинеских заједница. Међутим, Арапи, Кинези и Западњаци нису део ни једног ширег културног ентитета. Они установљују цивилизације. Цивилизација је дакле највише културно сврставање људи и најшира разина културног идентитета које људи имају, изузевши оно што их разликује од других живих врста. Она је одређена објективним заједничким елементима, као што су језик, историја, религија, обичаји, институције, али и субјективном само-идентификацијом људи. Људи имају нивое идентитета: становник Рима може сам себе дефинисати, у различитим ступњевима интензитета, као римљанина, Италијана, католика, хришћанина, европљанина, западњака. Цивилизација којој припада је најшира разина идентификовања са којом се он интензивно идентификује. Људи могу, а то и чине, редефинисати своје идентитете и, као резултат, састав и границе цивилизација се мењају.

Цивилизација може укључивати велики број људи, као што је то случај са Кином (“цивилизација која се претвара да је држава”, како је то рекао Лисијен Пyе), или врло мали број људи, као англофони Кариби. Цивилизација може укључивати неколико нација-држава, као што је случај са западном, латиноамеричком и арапском цивилизацијом, или само један, што је случај са јапанском цивилизацијом. Цивилизације се очито мешају и преклапају, те могу укључивати и подцивилизације. Западна цивилизација има две главне варијанте, европску и северноамеричку, а ислам има своје арапске, турске и малајске подделове. Без обзира на то, цивилизације су ентитети са властитим значајем, а иако су црте које их раздвајају ретко оштре, оне су стварне. Цивилизације су динамичне; оне се дижу и падају; оне се деле и спајају. А као што сваки студент историје зна, цивилизације и нестају те бивају покопане у песку времена.

Западњаци уобичавају мислити како су нације-државе најважнији играчи у глобалним пословима. Међутим, оне су то биле само неколико столећа. Шири досези људске повести биле су повести цивилизација. У својој Студији повести, Арнолд Тоyнбее је идентификовао 21 велику цивилизацију; само шест од њих постоји у савременом свету.

Раседне границе између цивилизација

Као жаришта криза и крвопролића, нестабилне границе између цивилизација замењују политичке и идеолошке границе Хладног рата. Хладни рат почео је када је Гвоздена завеса политички и идеолошки поделила Европу. Нестанком Гвоздене завесе, завршио се Хладни рат. Али како је нестала идеолошка подела Европе, тако су се поново појавиле културне поделе између западног хришћанства са једне те православног хришћанства и ислама са друге стране. Како је то предложио Вилијам Валас, најзначајнија подела у Европи би могла бити источна граница западног хришћанства у 1500. години. Ова црта иде уз садашњу границу Финске и Русије те балтичких држава и Русије, пресеца Белорусију и Украјину одвајајући већински католичку западну Украјину од православне источне Украјине, скреће западно да би одвојила Трансилванију од остатка Румуније и коначно пролази кроз Југославију, готово тачно границама које сада одвајају Хрватску и Словенију од остатка Југославије. Наравно, на Балкану се ова црта подудара са историјском границом Хабсбуршког и Отоманског царства.

Народи северно и западно од ове црте су протестантски или католички; они су делили заједничка искуства европске повести – феудализам, ренесансу, реформацију, просветитељство, Француску револуцију, Индустријску револуцију; они су уопште економски развијенији од народа са источне стране; они се могу надати све већој укључености у заједничку европску економију те учвршћивању демократских политичких система. Народи источно и јужно од ове црте су православни или муслимански; они су историјски припадали Отоманском или Царистичком царству те су били само незнатно додирнути обликујућим догађајима у остатку Европе; они су уопште економски мање развијени; много је мање вероватно да ће развити стабилне демократске системе. Као најзначајнија црта поделе у Европи, баршунаста завеса културе заменила је Гвоздену завесу идеологије. А како су догађања у Југославији показала, то није само црта разлика; повремено, то је и црта крвавог сукоба.

Сукоб дуж нестабилних граница између западне и исламске цивилизације траје већ 1300 година. Након оснивања ислама, арапска и маварска померања према западу и северу стала су тек код Тоурса (Француска, оп. п.) у 732. години. Од једанаестог до тринаестог столећа крсташи су, с привременим успехом, покушали да врате хришћанство и хришћанску владавину у Свету земљу. Од четрнаестог до седамнаестог века, Турци Османлије су преокренули равнотежу снага, проширили свој утицај преко Блиског истока и Балкана, освојили Цариград и двапут опседали Беч. У деветнаестом и раном двадесетом веку, како је Османлијска снага окопнила, Британија, Француска и Италија поново су успоставиле западну контролу над већим делом северне Африке и Средњег истока.

Након Другог светског рата, Запад се почео повлачити; колонијална царства су нестала; манифестовао се арапски национализам, а затим и исламски фундаментализам; Запад је постао енергетски врло завистан од земаља Персијског залива; нафтом богате муслиманске земље постале су богате новцем и, када су то пожелеле, богате оружјем. Догодило се неколико ратова између Арапа и Израела (створеног од стране Запада). Француска је у Алжиру водила крвави и немилосрдни рат, кроз већи део 1950-их; Британци и Французи су напали Египат 1958; следећи те догађаје, америчке снаге вратиле су се у Либан, напале Либију те се укључиле у разне војне сусрете са Ираном; арапски и исламистички терористи, подржани од стране барем трију Блискоисточних влада, употребили су оружје слабих и минирали Западне ваздухоплове и инсталације те отели Западне таоце. Ова војна између Арапа и Запада кулминирала је 1990, када су Сједињене Државе послале велику војску у Персијски залив, како би неке арапске земље одбранили од агресије других арапских земаља. Као последица, планирање НАТО-а све је више усмерено на могуће претње и нестабилности дуж његове “јужне границе”.

Није веројатно да ће ово стогодишње војно међуделовање Запада и ислама ослабити. Напротив, оно би могло прерасти у заразу. Заливски рат је неким Арапима донео понос због тога што је Садам Хусеин напао Израел и одупро се Западу. Такође је многим Арапима донео осећај понижења и озлојеђености због војне присутности Запада у Персијском заливу, због огромне војне премоћи Запада те због њихове властите неспособности обликовања властите судбине. Многе арапске земље, уз оне извознике нафте, досижу нивое економског и друштвеног развоја на којима аутократски облици владања постају неприкладни, а покушаји увођења демократије јачају. Нека су се отварања у политичким системима Арапа већ појавила. Овим отварањима највише су се окористили исламистички покрети. Укратко, у арапском свету, Западна демократија јача против-Западне политичке снаге. Овај би феномен могао бити пролазан, али он у сваком случају повећава сложеност односа између исламских земаља и Запада.

Ти су односи такође усложњени и демографијом. Спектакуларни раст популације у арапским земљама, посебно у северној Африци, довео је до повећаног досељавања у западну Европу. Настојања западне Европе у смањивању унутрашњих граница изоштрила су политичке осетљивости у односу на тај развој. У Италији, Француској и Немачкој, расизам све више показује своје лице, а политичка реаговања и насиље према арапским и турским досељеницима од 1990. постају све раширенији.

На обе стране, на међуделовање ислама и Запада гледа се као на сукоб цивилизација. “Следећи сукоб” Запада, примећује М. Ј. Акбар, индијски муслиман, “дефинитивно ће доћи из муслиманског света. Потез исламских народа од Магреба до Пакистана, то је оно подручје са којег ће започети борба за нови светски поредак”. Бернард Леwис дошао је до сличног закључка:

Суочени смо са деловањем и расположењем које далеко надилази разину питања, политика и влада које их извршавају. Ово је ништа мање него сукоб цивилизација – можда ирационална, али засигурно повесна реакција древног противника нашег јудео-хришћанског наслеђа, наше световне садашњости те светског ширења обе.

Повесно, друго велико неспријатељско међуделовање арапске исламске цивилизације било је са паганским, анимистичким, а сада све више и хришћанским црним народима југа. У прошлости, ово непријатељство бивало је сажетно у слици арапских трговаца робљем и црних робова. Оно се огледа у текућем рату између Арапа и црнаца у Судану, у борбама између побуњеника подржаних од стране Либије и владе у Чаду, напетостима између православних хришћана и муслимана на Рогу Африке те политичким сукобима, поновљеним побунама и насиљем између муслиманских и хришћанским заједница у Нигерији. Изгледно је да ће модернизација Африке и ширење хришћанства повећати вероватноћу сукоба дуж ове немирне границе. Симптоматичана изгледност појачавања овог сукоба говор је папе Јована Павла ИИ у Картуму, у јануару 1993, када је напао деловања суданске исламистичке владе против локалне хришћанске мањине.

На северној граници ислама, еруптирао је сукоб између православних и хришћанских народа, што укључује покољ у Босни и Сарајеву, проврело насиље између Срба и Албанаца, лоше односе између Бугара и њихове турске мањине, насиље између Осета и Ингуша, непрекидан међусобни покољ Јермена и Азера, напете односе између Руса и муслимана у средњој Азији, размештање руских војника у сврху заштите руских интереса на Кавказу и у средњој Азији. Религија појачава оживљавање етничких идентитета и поновно стимулише руске страхове о безбедности њихових јужних граница. Овај концепт је добро приметио Арцхие Роосевелт:

“Велики део руске историје лежи у борби Словена и турских народа на њиховим границама, борби која сеже унатраг све до оснивања руске државе, пре више од хиљаду година. У хиљадугодишњем сукобљавању Словена са њиховим источним суседима лежи кључ разумевања не само руске повести, већ и руске нарави. Да би се разумеле руске стварности данас, потребно је усвојити концепт великих турских етничких група, које су заокупљале Русе кроз столећа”.

И другде у Азији је сукобљавање цивилизација дубоко укорењено. Историјски сукоб мислимана и хиндуса на потконтитненту очитава се не само у супарништву између Пакистана и Индије, већ и у јачајућем религијском раздору између све милитантнијих хиндуских група и значајне индијске муслиманске мањине. Уништавање џамије Аyодхyа у новембру 1992. изнело је на површину питање да ли ће Индија остати световна демократска држава или ће постати хиндуистичка држава. У источној Азији, Кина има значајне територијалне несугласице са својим суседима. Проводила је окрутну политику према будистичким Тибетанцима, а проводи и све окрутнију политику према својој турско-муслиманској мањини. С крајем Хладног рата, темељне разлике између Кине и Сједињених Држава поново су се наметнуле, у подручјима попут људских права, трговине и ширења наоружања. Није вероватно да ће се ове разлике ублажити. Како је 1991. изјавио Денг Xаиопинг, “нови хладни рат” између Кине и Сједињених Држава је већ у току.

Исти израз бивао је примењиван и за све теже односе између Јапана и Сједињених Држава. Овде, културна разлика погоршава економски сукоб. Људи на свакој страни оптужују другу страну за расизам, али, барем што се тиче америчке стране, антипатија није расна, већ културна. Основне вредности, ставови, узорци понашања ова два друштва би тешко могли бити различитији него што јесу. Економска питања између Сједињених Држава и Европе нису мање озбиљна од оних између Сједињених Држава и Јапана, али та питања немају једнаку политичку наглашеност и емоционални интензитет, а из разлога што су разлике између америчке и европске културе много мање од оних између америчке цивилизације и јапанске цивилизације.

Међуделовања цивилизација врло се разликују у степену, у тој мери да је вероватно како ће нека бити обележена и насиљем. Између америчких и европских подцивилизација Запада, те између њих и Јапана, очито је како превладава економско такмичење. Међутим, на евроазијском континенту, ширење етничких сукоба, у свом екстрему окарактеризовано је као “етничко чишћење”, није било посве насумично. Оно је било најчешће и најнасилније између група које припадају различитим цивилизацијама. У Евроазији, историјски немирне границе између цивилизација још једном су у пламену. Ово је посебно тачно дуж граница полумесецоликог блока исламских народа, од запада Африке до средње Азије. Насиље се такође појављује између муслимана, са једне стране, те православних Срба на Балкану, јевреја у Израелу, хиндуса у Индији, будиста у Бурми и католика на Филипинима. Ислам има крваве границе.

Текст је приредио портал Башта балкана а преузели су га многи национални портали