Балканолошким историчарима и етнолозима је добро познат процес конвертирања (преверавања) аутохтоног етничког српско-словенског становништва Косова и Метохије (КиМ) прво у исламску вероисповест и коначно у албанску (арбанашку, шћипетарску) националност – процес који је био најактивнији у 19. веку.
Код многих косметских албанских фисова (племена) постојало је колективно памћење о конвертовању у ислам из хришћанства чак и у 20. веку. Средином 19. века се знало да је већина албанских фисова на КиМ у прошлости (кад су били хришћани) славила славу што је један од најјачих аргумената о њиховом исконском српском пореклу. За многе фисове се тачно зна и које су славе славили (нпр., фис Бериша Св. Николу) као и које им је етнографско порекло (нпр., фис Краснићи је његушко-дробњачког порекла). Познато је и старо предање у коме има доста историјске истине о заједничком пореклу црногорских племена и фисова из северног дела данашње Албаније.
Након масовне албанске колонизације КиМ са простора северне Албаније од средине 18. века и фактички окупације ове централне области старе српске државе, српско православно становништво се нашло у арбанашко-муслиманском окружењу које је уживало све друштвене, економске и политичке повластице од стране отоманских власти па су стога локални Срби једноставно били принуђени да се прилагођавају новонасталој ситуацији, тј. довијају како су знали и умели како би преживели у политичкој и верској средини у којој су и правно и фактички третирани као житељи другог реда обзиром да су били хришћани, тј. немуслимани. Новопридошли житељи на КиМ из северне Албаније су силом отимали хришћанска имања и стога да би се некако заштитили многи Срби хришћани су и под претњама одлучили да излаз из овакве гангстерске ситуације потраже у конвертовању у исламску вероисповест како би зауставили терор албанских муслиманских фисова.
Треба се подсетити и да је након укидања Пећке патријаршије 1766. српски народ на КиМ остао без једине заштитне националне институције па је стога муслимански притисак на хришћане да прихвате ислам био још снажнији и делотворнији. Међутим, процес исламизације је као крајњу консеквенцу имао потпуно арбанашење бивших Срба и хришћана у наредним деценијама што је подразумевало прихватање албанских обичаја, традиције као и језика. Ретки су примери на КиМ да се процес исламизације коначно није завршио арбанашењем – Гора у залеђу Призрена је један од оваквих ретких примера и то стога јер је исламизација започета релативно касно и јер је регион Горе био географски изолован. Горанци и данас говоре српским језиком а са Албанцима нису у добрим међуетничким односима.
Историјски извори с почетка 20 века говоре о небитним разликама између етничких Албанаца и поарбанашених Срба – Арнауташа. Ипак, један од битнијих момената у разликама, како је то Бранислав Нушић забележио, био је тај да су морални назори Арбанаса били на знатно вишем нивоу него у Арнауташа. Процес арнауташења исламизованих Срба на КиМ је отприлике (по Јовану Цвијућу) ишао овим редом: Срби муслимани су се женили Албанкама из арбанашких фисова тако да су преко својих супруга улазили у арбанашку племенску заједницу где су убрзо примали албански језик, ношњу, културу, обичаје и традицију и тако постајали прво Арнауташи а касније Арбанаси (Албанци). Њих су Арнауташима звали Срби хришћани како би их разликовали од правих етничких Албанаца све док се Арнауташи нису потпуно албанизовали и тако претопили у албанску нацију. Арнауташи су, наравно, поред албанског језика говорили и српски чак и до четврте генерације. Арнауташи су фактички били једна флотантна група која је флуктуирала између албанског, турског и српског етнокултуролошког идентитета све док се нису потпуно албанизовали услед вере и животне средине која је била углавном албанска.
Основне чињенице о аутору текста: Владислав Б. Сотировић
Препоручујемо од истог аутора: