ДР ЧАСЛАВ КОПРИВИЦА: ДА ЛИ ЈЕ ГЕНЕРАЛ МЛАДИЋ ЗЛОЧИНАЦ

Да предсједника и оснивача Републике Српске, те команданта њене војске, једног од најдаровитијих српских војсковођа у историји, пошаљете у руке суда под директном контролом оних који су ратовали против РС и читавог српског народа, једноставно, то је практично недосљедно, а морално – одбојно.

У тексту који слиједи настојимо да понудимо разложне аргументе против априорног, једностраног и, на крају, немислећег прихватања тезе о српској суштинској кривици (чак и геноцидности) у ратовима деведесетих година, који су многи наши људи, некритички преузимајући пропаганду противникā (хрватску, муслиманску, али што је најважније: и веома утицајнијих и заинтересованих кругова на Западу) – усвојили као „истину“. Претпоставка за могућност разговора на ову тему јесте да наш сународник који ово евентуално буде читао, а другачијег је мишљења, није неко ко мрзи свој народ или, пак, неко ко има користи од сарадње с онима који су противници његовог народа. Ово питање је необично значајно зато што је једно од најважнијих, ако не и најважније, поља на којем се одлучује о српској ексклузивној кривици за ратове и у ратовима деведесетих – наша јавност, односно наши људи; ако буде довољно/превише оних који у то повјерују, ми ћемо ефективно постати кривци. Као изразито оличење српске кривице прозападњачки кругови обично узимају генерала Ратка Младића, кога су србијанске власти недавно изручиле Хашком суду. У овом тексту ћемо покушати не само да укажемо на проблематичност проглашавања њега за кривца, него – баш због ове пропагандне „симбиозе“ између његове личности и наводне српске кривице – и на проблематичност тезе о кривици Срба. Наравно, не желимо да тврдимо да наши политичари и наше војске у тим ратовима нијесу учинили ништа што би било достојно осуде, али када се у јавном дискурсу (и страном и унутарсрпском) говори о српској кривици, немају се у виду највиша етичка, па и морално-религијска мјерила, која готово никога из тих времена не могу да „оставе“ недужним, већ она и онаква мјерила чијом примјеном се установљује да су Срби били поглавито нападачи и кривци, а несрби, напротив, опет претежно – нападнути и жртве.

Да ли је генерал Ратко Младић, ратни командант Војске Републике Српске, злочинац? У знатном дијелу српске јавности (боље речено: србијанске, јер је ситуација у Републици Српској у том погледу, разумљиво, доста другачија), наиме у оном који себе доживљава као „демократски“, овај суд се сматра готовом ствари, тако да се жели оспорити и сáмо право на проблематизовања те „чињенице“, а они који о томе, ипак, желе да разговарају, чак и помоћу аргумената, олако се проглашавају браниоцима злочина. Како, међутим, дотична јавност „зна“ за ову „чињеницу“? Једноставно: (западњачки) „свијет“ је то, умјесто њих, пресудио – најприје путем својих медија, а затим на основу те „пресуде“ јавног мнијења, коју су креирали заинтересовани центри моћи и његови судови. Најприје је то учинио посебни суд за бившу Југославију, а затим у својој пресуди по тужби БиХ против Србије и редовни Међународни суд правде. Да је онај први суд, (веома) благо речено, далеко од савршенства (а многи би рекли и да је то извитоперење правде и праведности у служби моћи и наставак политике силе против оних који су својевремено покушавали да сачувају оно што се могло сачувати од СФРЈ) – то, после мора општих и појединачних доказа, могу да оспоравају само они који живе од таквог „суда“. Што се тиче пресуде Међународног суда правде, који је, ипак, суд не само по имену, она је занимљива стога што је у њој пресуђено да је од читаве територије БиХ „геноцид“ над муслиманима извршен само на подручју једне општине. Теоретски – могуће, али у стварности (врло) мало вјероватно. То је дијелом било условљено чињеницом да је поменути ванредни Хашки суд за бившу Југославију већ био донио пресуде у вези са догађајима у Сребреници у којима су помиње квалификација „геноцид“, а дијелом и чињеницом да је истом пресудом у којој се помиње сребренички „геноцид“ одбијена тужба БиХ против Србије, тако да се оваква процјена догађајā у Сребреници може схватити и као нека врста компромиса између права и међународне политике.

Но, да би се судило о томе да ли је неко злочинац, треба узети у обзир цјелину контекста, односно цјелину догађајā у којима генерал Младић јесте, односно није, манифестовао своје „злочинство“. Према нашем схватању, правилно разумијевање овога питања захтијева узимање у обзир ширег смисла најприје догађаја у самој Сребреници, затим начелни однос ВРС према несрбима током рата од 1992. до 1995. године, те, коначно, питање смисла постојања и евентуалних хуманитарних заслуга ВРС и за свој народ и за друге зараћене народе.

Шта значи бити злочинац

Најприје се, начелно, треба упитати да ли је исто рећи да неко јесте злочинац и да је неко починио (један) злочин? Философски посматрано, ради се о томе да ли нас наша радња, чак свака наша радња, када је већ учињена, нужно одређује у нашем бићу и идентитету. Питање је неопходно поставити на овакав начин зато што је видљиви дио наше јавности (а међу њима и они који због узраста на памте 1995, већ су „истину“ о Сребреници „дознали“ преко „Гугла“) посљедњих дана дословно славио зато што је одлазак „злочинца“ коначно отворио пут „правди“, а тиме, што (им) није мање важно, и нашем, како вјерују, „путу у Европу“. Да ли је особа коју су наше власти „славодобитно“ ухапсиле и испоручиле хашкој „правди“, злочинац који заслужује највишу казну за „највећи злочин у Европи после Другог свјетског рата“ или симбол српске борбе за слободу и правду – неки чак кажу и највећи Херцеговац у (српској) историји?

Пођимо од једноставнијег примјера. Да ли јесте лопов онај ко једном нешто украде? Ако је то нешто „ситно“, ако не покаже намјеру да то понови, већ се, напротив, покаје – онда се можда смије рећи да заправо и није. Тачно је да људе често драстично мијењају радње које учине (а све што учинимо нас готово неизоставно некако, али постепено мијења), али није свака радња довољна да би нас суштински одредила и промијенила. Нешто аналогно се може рећи за злочин. Стога начелно није дозвољено, макар не без узимања у обзир конкретних околности, рећи за некога ко једном негдје почини злочин: Он јесте злочинац. Ако је неко у неким другим приликама или чак можда баш и у тој, која се, генерално интерпретирано, узима као доказ да он јесте злочинац, показао као неко који одступа од аргументативно прихватљиве матрице којом се може доказивати злочинство, тада то значи да га злочинаштво не одређује у његовом хабитусу, тако да он, суштински, у својем бићу – није злочинац. Једно је, дакле, починити један злочин, а друго је бити „огрезао у злочину“, досљедним и узастопним злочињењем неповратно постати и бити злочинац.

На другом мјесту, каква је природа злочина у Сребреници? Прије неколико година, дневни лист „Вечерње новости“ објавио је списак неколико хиљада (3.287) имена Срба побијених у околини Сребренице. Међу њима су већина били цивили, али и страдали српски војници, поред тога што су често убијани после заробљавања нијесу били „легитимне“ мете, будући да је Сребреница била заштићена зона УН морала је бити разоружана, тако да из ње не могу бити вођене никакве војне активности. Сви ти злочини десили су се прије злочина над сребреничким муслиманима у јулу 1995. године. Злочине над Србима су починиле муслиманске оружане формације, које су 1995. године постале предмет узвратног злочина. При томе, они који су 1995. године то урадили муслиманским оружаним формацијама углавном су били блиски рођаци оних Срба које су те муслиманске снаге за три године рата убиле. Није, наравно, тешко схватити узрочно-посљедичну везу између та два злочина. Дакле, генерал Ратко Младић и војска под његовом командом, у рејону Сребренице починили су злочин освете, чије су жртве махом били они који су претходно на најсуровији побили најближе рођаке оних који су тај злочин извршили. Ако бисмо поредили та два злочина, онај потоњи је био узрок, а први посљедица. Муслимански злочин је био „мотивисан“ само слијепом вјерском мржњом – што се види и по томе што су Срби убијани без разлике на пол, старост, способност за ношење оружја, док је српски злочин, највероватније, био мотивисан осветом за смрт најближих. Тиме се правно не извињава српски злочин, али се он антрополошки-емотивно објашњава, при чему је, ако се ова два злочина пореде у моралном погледу, муслимански злочин свакако гори, јер су њихове жртве били Срби само зато што су Срби, а српске жртве су били муслимани, али не нужно зато што су уопште муслимани, већ зато што се разложно сумњало да су управо они претходно починили злочине над Србима. Наравно, вјероватно је међу муслиманским жртвама у Сребреници, нарочито млађима, било оних који у томе нијесу учествовали, па због тога оваква освета јесте злочин и у моралном смислу, а не само у правном смислу. Ипак, да сребренички муслимани нијесу били предмет злочина као муслимани, већ као оружници за које се основано могло сумњати да су починили макар неки од бројних злочина које је починила Орићева тзв. „28. дивизија Армије Босне и Херцеговине“, види се по томе што су снаге ВРС не само поштедиле муслиманску нејач из Сребренице, већ су јој помогле да се извуку из зоне борбених дејстава, и на тај начин предуприједиле вјероватно могуће чинове освете и над њима. Извлачење муслиманских цивила из рејона Сребренице које су извршиле јединице ВРС, дакле, није дозвољено тумачити као чин етничког чишћења, већ као чин милосрђа према сродницима оних за које се сумњало да су направили најтеже злочине.

Да закључимо, злочинац у свом бићу не мора бити онај ко једном почини злочин. Истина, број жртава сребреничких муслимана који су страдали у смакнућима после завршетка борби у јулу 1995. године несумњиво је знатно мањи од 8.000 – будући да су у тај списак накнадно укључивани и они који су страдали прије јула 1995, у покушају пробоја, те у међусобном обрачуну прије почетка пробоја – тако да би било тешко бранити тезу да није злочинац онај ко направи масовни злочин, макар и „само“ једном. Међутим, извршиоце сребреничког злочина суштински није мотивисала несхватљива, истребљивачка, ксенофобна мржња – макар можда међу извршиоцима било и таквих (што не можемо знати), већ страст за осветом онима који су убили њихове најближе или макар њихове сународнике. Да ли су у својем бићу злочинци они који су се осветили за нечију ничим заслужену смрт, посебно ако се  ради о ближњима починилаца? НЕ. Уосталом, у супротном би у свијету било много више „злочинаца“ – не само у правном већ и у моралном смислу – него што се иначе признаје. Отуда и онај ко је предводио војна дејства у рејону Сребренице јула 1995. године – а конкретни докази да је он наредио и надзирао масовну егзекуцију муслиманā после пада Сребренице, колико нам је познато, не постоје (осим чувене изјаве да је „дошло вријеме да се осветимо Турцима“ – што, само по себи ништа не доказује) – може бити објективно одговоран, по начелу командне одговорности, може бити и морално, а тиме и правно одговоран, ако је знао да се осветничка смакнућа дешавају, а није их спријечио, али због тога у својем бићу још увијек не смије бити сматран злочинцем.

Џелат или спасилац?

Као друго, ради илустрације односа цивилног и војног руководства Републике Српске и ВРС према несрбима, треба се сјетити догађајā из љета 1993. године. Тада су, а то су многи заборавили, не само овдје (јер већина оних који сада славе изручење генерала Младићу својевремено уопште није марила за конкретне догађаје у БиХ, па о томе углавном и немају ни елементарне чињеничне представе) и у Хрватској, муслиманске и хрватске снаге у средњој Босни и Херцеговини међусобно ратовале. Хрвати су у средњој Босни били слабији, пријетио им је не само потпуни војни слом него и покољ цивилног становништва, који је, да подсјетимо, на неколико локација већ био отпочео, у чему су се, разумије се, нарочито „истицали“ муџахедини. Тада је, међутим, ВРС, на челу са својим командантом, генералом Младићем, спасла мноштво несрба – и наоружаних и ненаоружаних. Како се то уклапа у интерпретативну матрицу сребреничког злочина, као, тобоже, ничим изазваног акта мржње и геноцида? Тешко или боље рећи – никако! Запамћено је, код оних које је то тада занимало, који су пратили, а нијесу се потрудили да забораве, да су хрватски цивили које се извлачиле снаге ВРС као један говорили: „Крст је крст.“ У од муслиманских снага опкољеном хрватском граду Жепче, Хрватице су стављале пешкире пред гусјенице српских тенкова…

Да ВРС није спасла хрватске цивиле из окружења надмоћних муслиманских снага који су почели системску ликвидацију хрватског цивилног становништва, од стране САД октроисани Вашингтонски споразум између муслиманског руководства у БиХ и Републике Хрватске фактички не би могао да ступи на снагу, јер би јединице ХВО у средњој Босни вјероватно биле потпуно уништене, хрватско становништво масовно истребљивано, тако да би се војска РХ још отвореније укључила у рат против муслиманске војске у БиХ. После таквог развоја догађаја тешко је замислити веће ангажовање ХВ и ХВО против српске војске у РС и РСК, а нарочито би тешко било замислити муслиманско-хрватско савезништво које је 1995. године резултовало „Олујом“, а затим и сломом западнокрајишког ратишта у јесен 1995. године. Прагматички гледано, интерес Срба у БиХ, али и у бившој РСК, био је препуштање рата између муслимана и Хрвата својим током, што би највјероватније задуго, ако не и трајно, онемогућило остварење хрватско-муслиманског војног савеза, који је, уз помоћ агресије снага НАТО 1994. и 1995. године против ВРС и Српске војске Крајине, одлучио исход рата. Међутим, ВРС је у љето 1993. године, умјесто прагматично, поступила људски, морално, што је, како је показао потоњи развој догађаја, реално колосално нашкодило управо Србима. Не само што је, хладно рационално посматрано, то било непаметно, него је и, морално гледано, било крајње незлочиначки. Може ли бити злочинац онај који је са својом војском спасао неколико хиљада ненаоружаних, али и наоружаних припадника народа који ратује против његове војске и његовог народа?

Рат и морал

На трећем мјесту, када се доноси суд не само о конкретним дјелима, односно  недјелима, него и о квалитету особа оних за које се сумња да су их починили – а у еуфоризованом дијелу српске јавности слави се управо привођење наводно морално недостојног и стога омрзнутог „злочинца“ (хашкој) назови правди – тада је поново примјерено узети у обзир цјелину онога што спада у дјело поменутог човјека и институције коју је он предводио. Обавезно је, дакле, запитати се шта је све ВРС урадила између 1992. и 1995. године или, још боље, шта би се десило да она ништа није радила, односно да није постојала? Почетком разградње СФРЈ и настанком празног простора који је до тада попуњавала та држава, државотворно-територијалне аспирације западних Срба сударале су се са аналогним претензијама Хрватā и муслиманā. Што се потоњих тиче, ситуација је била слична ситуацији из априла 1941. године, када су западни Срби, међутим, били посве неспремни, најприје да артикулишу свој програм, што је омогућило да им се догоди геноцид. Овога пута и на њиховој страни су се назирали обриси некаквог историјског програма, што је директно омогућило и да у војном погледу буду неупоредиво спремнији него 1941. године.

Злочине над Србима су починиле муслиманске оружане формације, које су 1995. године постале предмет узвратног злочина. При томе, они који су 1995. године то урадили муслиманским оружаним формацијама углавном су били блиски рођаци оних Срба које су те муслиманске снаге за три године рата убиле.

Оваплоћење тог другачијег става и другачије самосвијести западних Срба представљало је стварање ВРС, а сáма чињеница њенога постојања спријечила је да се Србима у БиХ – али не и онима у Хрватској (макар у једном дијелу) – понови 1941. година. Ово није нагађање на основу, како то еуфемистички називају они које савршено није брига за тај геноцид,  „историјског искуства“, пројектованог педесет година касније, већ оно што је у БиХ почело да се дешава прије него што је организована ВРС. Наиме, неизазвани покољи српског становништва на Купресу, у Босанском Броду и Дервенти, које су извеле оружане формације настајуће Републике Хрватске, уз помоћ локалних Хрвата и муслимана, почетком априла 1992. године, прије избијања оружаних сукоба у Сарајеву – које су такође изазвале несрпске снаге (провокација јединица МУП БиХ, предвођених криминалцем Јусуфом Празином, пуцале су у антиратне демонстранте испред Скупштине БиХ, што се приписало обезбјеђењу СДС; покољ хладним оружјем преко 200 српских цивила у насељу Пофалићи, што је изазвало прву већу употребу српске артиљерије око Сарајева итд) несумњиво указују на то каква је будућност била пред Србима у државним творевинама које су пројектовали Хрвати и муслимани. Војска РСК није имала снаге ВРС, због чега је 250.000 крајишких Срба доживјело судбину Будакове „трећине“ коју је требало протјерати.

Април 1992. године, у БиХ и август 1995. године, у Крајини/Хрватској вјеродостојно показују да би се Србима западно од Дрине, да нијесу имали довољно снажну оружану (само)заштиту десило нешто слично што и 1941. до 1944. године. Вјероватно је да бројеви жртава не би били исти као у Другом свјетском рату, али су масовно протјеривање и масовна убиства били нешто што би им се сигурно десило – да није било ВРС на челу са генералом Младићем. Из тога разлога, у том аспекту, генерал Ратко Младић је, већ сада се може рећи, значајна историјска личност. Не смијемо, дакле, да заборавимо – или макар ми Срби не треба да заборавимо, ако то друге не занима – да је ВРС, на чијем челу је био генерал Младић, ратујући на територији бивше Босне и Херцеговине својим напорима сачувала животе великог броја грађана, невиних људи. Да ли је та чињеница безначајна стога што су ти људи превасходно српске народности? Можда је другима неважна, чак можда баш зато и иритантна, али за оне који се сматрају Србима и из тога рационално изводе минимални квантум закључака (умјесто да „мисле“ аутоматски-индукованом западњачком пропагандом), то не би смјело да буде неважно. Штавише, управо та чињеница би – макар за Србе – морала бити најважнија у процјени значаја и мјеста генерала Младића. Из тога разлога, та војска и тај војсковођа заслужују да им се призна велика историјска заслуга за српски народ. Наравно, тиме ничија одговорност не би могла и смјела бити унапријед искључена.

Ако се просуђује о војсци и о њеним командантима, тада није поштено морални суд доносити само на основу тога којем броју људи су одузели живот (при томе тенденциозно апстрахујући од процјене околности и контекста), већ ништа мање треба узети у обзир и то којем броју људи су они – ако се то у овом случају уопште и дâ процијенити – спасли живот. Једини начин да војска која учествује у рату – у рату који њен народ и његово политичко руководство нијесу хтјели, нити изабрали – никога не убије, и да се при томе ниједном не огријеши о правне норме, јесте да унапријед положи оружје. Ако читаву војску као војску осудите због онога што је она – стварно или наводно – зло учинила, тада јој, макар и не хтјели, судите и због онога што је добро учинила. Ако је Република Српска дјело настало из борбе ВРС, тада осудом њеног команданта као „злочинца“ осуђујете и њу као „злочиначки“, а тиме и њено дјело – као, да цитирамо Силајџића: „геноцидну творевину“. Тада, међутим, (а то се односи на „поносне“ снабдјеваче хашког несуда српским челницима властодржеће Србије) не можете да развијате „специјалне, паралелне односе“ са Републиком Српском, да по политичкој потреби приводите Додика у свакој предизборној кампањи, не би ли узели који глас више од грађана Србије поријеклом из Српске, али и од оних који су осјетљиви на патриотску „ноту“, а да при томе предсједника и оснивача Републике Српске, те команданта њене војске, једног од најдаровитијих српских војсковођа у историји, пошаљете у руке суда под директном контролом оних који су ратовали против те Републике Српске и читавог српског народа. Једноставно, то је практично недосљедно, а морално – одбојно.

Криминализација ослободилачког рата

И на крају, потребно је повући једну историјску паралелу, која може да нам помогне да боље освјетлимо историјске догађаје из деведесетих, али и ниво интелектуалне, културне и моралне свијести оних који ликују због тога што се Младић „придружио“ Караџићу у Хагу. Да ли су хероји о којима учимо у историјским читанкама и којима се дивимо, били безгрешни? Свакако не. Ипак, због тога не учимо о „етничком чишћењу“ исламизованих Срба и Турака из градова Србије која се отимала из јарма ропства, већ о Првом и Другом српском устанку, о ратовима  за српско ослобођење. Да су критеријуме моралне и правне кривице које данашња, влади блиска „јавност“ у Србији примјењује на господу Караџића и Младића, некада примијењивали на Карађорђа, Милоша Обреновића, светог Петра Цетињскога, Његоша итд – тешко да би било ко од њих избјегао неки тадашњи Хаг. Ипак, то се није десило. Зашто? Не само зато што тада никоме није падало на памет да се досјети Међународног суда као средства остварења својих интереса, већ зато што су тадашњи Срби листом, једнодушно учествовали у ослободилачким ратовима, јер готово да није било оних којих се то „није тицало“, којима то „није био њихов рат“ – да поменемо само неке од изговора оних који су деведесетих избјегавали грађанску дужност одбране своје државе, односно патриотску дужност одбране свог народа. Дакле, да смо деведесетих били и близу тако једнодушни као у 19. стољећу, вјероватно нико одавде не би никада био послат у Хаг. Масовно присилно слање Срба у Хаг, које је почело од 2000, треба разумјети са два разлога. Прво, они којих се ти ратови нијесу „тицали“ мислили су да продајом оних који су бранили земљу – укључујући и њих саме! – могу да обезбиједе „бољи живот“, јер, наводно, не може се живјети боље „инатећи се“ (откад се држање минимума моралности и части зове „инат“?!) са моћнима. Друго, криминализовањем одбрамбено-ослободилачких ратова српског народа из деведесетих година искупљује се њихова срамота – избјегавање одбране своје земље и народа.

Ауторски текст проф. др Часлава Копривице дат недељнику Печат, објављујемо као ванвремено актуелан а поводом изрицања другостепене пресуде генералу Ратку Младићу у Хагу.