Петровград.орг вам доноси поводом Дана Победе изводе из занимљивог рада наше историчарке која се позабавила проучавањем једног сегмента српско-руских или југословенско-совјетских односа у периоду од 1914. до 1991. г. Руски гробни комплекси, под којима се подразумевају гробља, парцеле, гробнице, костурнице, споменици и надгробници настали током 20. века на територији данашње Србије са посебним освртом на делове дисертације који се односе на настанак локалног спомен комплекса палих совјетских и руских војника у Зрењанину.
(…)Начелна одлука о груписању земних остатака Црвеноармејаца донета је у првој половини поменуте године, 1960. Иза ове акције стајали су, тачније озваничени су исти разлози, односно мотиви који су истакли чланови комисије који су састављали текст уредбе из 1919. г. – олакшавање могућности одржавања таквих форми гробних комплекса. Међутим, поред званично саопштеног, засигурно важног, међу главне разлоге су спадали и они политичке и идеолошке природе. Они су и директно били подвучени у интерној информацији о уређивању совјетских и бугарских гробаља из 1961. г., у којој је наведено да је „наш политички интерес да имамо што мањи број гробља иностраних бораца растурених по земљи“(…)
(…)Марта месеца поменуте године у Београду је одржан Четврти Пленум СБНОР-а Србије. Ова пленарна седница је била посвећена проблемима постојећих комплекса – гробова, гробница и костурница југословенских и совјетских бораца на територији Републике. Предмет њених разматрања представљале су пре свега локације ових меморијалних грађевина. Констатовано је да су спомен-гробнице и палих бораца у НОБ-у и Црвеноармејаца биле везане искључиво за гробна места настрадалих бораца или жртава фашистичког терора. Набрајајући проблеме у меморијалном градитељству, Пленум је скренуо пажњу и на то да за локације и врсте спомен-гробница на јавним местима нису увек консултована стручна лица, што је довело до ситуације да „их има тамо где није место, на пример у центрима насеља и градова.
У тим случајевима, проблем је био што се поменути објекти, грађени ван гробног комплекса, углавном нису могли уклопити у архитектуру места где се налазе односно јавног простора. Истовремено, редовно одржавање и садња цвећа и зеленила, представљала је реткост, што је резултирало запуштености већине њих(…)
…Овакав проблем (непостојања надгробног обележја) је постојао и код приличног броја масовних гробница. Нису биле ретке ни појаве расејања гробова (чак и масовних). За решење овог проблема Пленум је предлагао што скорију концентрацију у заједничку гробницу са достојним надгробним спомен-обележјем.
(…)Међутим, променом ситуације – уређивањем ових гробаља у земљи и иностранству (за реализацију ових акција јетражена помоћ њихових влада), нестали су разлози за даље „одлагање захтева страних држава по том питању.“ Уследила је сагласност на италијански захтев да се у ту државу пренесу посмртни остаци њихових бораца погинулих на територији Југославије током рата. Прихваћени су и захтеви совјетске и бугарске стране да се уреде гробља њихових војника у Југославији. Наиме, војни изасланик СССР-а у Југославији се обратио Секретаријату за социјалну политику и комунална питања, у чији је домен спадало уређивање и одржавање гробова бораца, са захтевом да се приступи концентрисању посмртних остатака бораца Црвене Армије и уређивању и одржавању гробова. О овом захтеву су консултовани Државни секретаријати за иностране, унутрашње послове и послове народне одбране, који су заузели „позитиван став.“
Дана 20. децембра 1960. г. Координациони одбор СИВ-а је донео званично решење о почетку реализације ове акције. На територији Југославије је, према подацима којима је располагала совјетска амбасада у Београду, било сахрањено 7.878 бораца Црвене армије. Њихови посмртни остаци су углавном били растурени по мањим гробљима (гробним комплексима), што је условљавало потешкоће у њиховом уређивању и одржавању.
Решење овог проблема је била концентрација гробова совјетских и бугарских војника. У почетку (1960. г.), разматране су две могућности за концентрацију. Прва је била да се посмртни остаци групишу у Београду, Сремској Митровици, Батини и Светозареву (или Крагујевцу), с обзиром да су у прва три наведена места већ постојала уређена гробља, док је на последњој локацији требало положити земне остатке оних који су сахрањени у Србији, јер су били у центру републике. Друга, пак, варијанта је подразумевала да се концентрисање изврши на 10 места, с тим да је већ поменутегодине као слабост овог предлога истицана чињеница да би у том случају постојало више мањих гробаља која би било тешко одржавати…
(…)Већ наредне године, пак, разматрана су друга места за градњу комплекса. Као потенцијалне локације помињани су Београд, Светозарево, Осијек, Винковци, Суботица. У Светозареву је требало груписати кости совјетских бораца настрадалих на територији уже Србије (сем Београда, јер су у главном граду били сахрањени посмртни остаци оних бораца који су погинули у борбама за ослобођење престонице); у Батиној скели (срез Осијек) са територије Хрватске и Словеније, а у Илоку (срез Винковци) из Аутономне покрајине Војводине и из Хрватске са територије среза Винковци(…)
(…)Касније је, пак, услед стања на терену, број локација проширен – он је износио укупно 11. То су биле: Зајечар, Пожаревац, Светозарево, Горњи Милановац, Београд, Вршац, Зрењанин, Суботица, Батина, Илок и Мурска Собота…. Резултат овог важног подухвата меморијалног карактера је било подизање неколицине спомен-костурница на територији Републике Србије – Зрењанину, Вршцу, Зајечару, Горњем Милановцу, Пожаревцу (Чачалици) и Светозареву, као и Хрватској – у Илоку, истовремено са претварањем меморијала у Батини у гробницу(…)
(…) Међу последњим откривеним комплексима били су они у Горњем Милановцу, Вршцу и Зрењанину… Спомен-комплекс Брдо мира у Горњем Милановцу изграђен је на узвишици која је доминирала градом и имао је облик парка… Откривању костурнице совјетских бораца придат је велики значај. Наиме, почетком октобра месеца 1962. г. председник Президијума Совјетског Савеза Л. И. Брежњев и председник ФНРЈ Јосип Броз Тито су присуствовали свечаној сахрани(…)
Крајем истог месеца у Зрењанину, у делу града под називом Багљаш, у близини споменика борцима НОР-а, отворена је спомен-костурница, у коју су пренети посмртни остаци Црвеноармејаца погинулих током борби за ослобођење средњег и северног Баната. Ово дело архитеката Александра Миланова и Александра Петричића, висине 4m, израђено од бетона и обложено мермером, имало је форму меморијалне гробнице, која је наликовала на руску војничку капу. Поред саме костурнице, налазила се хоризонтална плоча висине 1,5m, на којој је исписана посвета: „борцима и официрима Црвене Армије који су пали октобра 1944. г. на територији средњег Баната у заједничкој борби против фашистичког агресора. Сахрањено 220“.
Њихова, пак, имена1913, датум погибије и, код већине, датум рођења, уклесани су накостурници. Посмртни остаци совјетских војника, чија је ексхумација извршена априла 1962. г., пренети су са укупно тридесет и четири локације на територији Баната. Подизање комплекса је финансирао Савезни секретаријат за здравље и социјалну политику. Свечаном откривању спомен-костурнице је присуствовало 10.000 грађана(…)
(…)Уколико се упореде натписи на костурницама подигнутим после помирења и окончања сукоба Информбироа са меморијалима подигнутим првих послератних година, приметна је извесна разлика. Наиме, на оним постављеним након 1954-1955. г. уобичајена је била формулација „борбе против фашистичког агресора“, за разлику од образаца употребљаваних до 1948. г. код којих је често био навођење мотива борбе против снага окупатора – „ослобођење наших народа“ или „ослобођења наше земље“.
То је представљало једну од последица промене званичне културе сећања која се десила током кратког временског периода – након Резолуције Информбироа(…)
Фото: историчар др Александар Иванов и Петровград.орг