Доктор Лаза Пачу, био је Цинцарин пореклом, а за финансије је био самоук. Док је он водио државне финансије Србије, динар је био конвертибилна валута. Господин Лаза, како су га сви звали, признавао је само новац са златном подлогом. Чак и у време Балканских ратова, господин Лаза није допустио да буџет „оде у црвено“- што је случај незабележен у историји банкарства и историји ратовања.

Иако доктор по професији, економија му је увек била у срцу. Др Лазар Пачу је годинама успешно лечио српску економију, а као министар финансија 1914.године прима најтежи аустроугарски ултиматум упућен Краљевини Србији икада. Својим знањем, проницљивошћу и невероватном способношћу да осети шта треба српској економији, др Пачу је имао главну улогу у финансирању балканских и Првог светског рата.

Као самоуки економски стручњак који је одлично знао да „ослушкује“ потребе српске привреде и економије, др Пачу је стално био суочаван са тешким и великим одлукама по Србију. Једна од таквих историјских одлука, је и она коју је донео када је у одсуству тадашњег председника владе Николе Пашића примио Бечки ултиматум, 23. јула 1914. године.

У том тренутку др Пачу је био министар финансија, али му је требало нешто мање од сат времена да закључи да су „аустријски захтеви такви да их у целини не може применити ниједна српска влада“. Та његова констатиција је остала запамћена као израз достојанствености српског народа, али је то уједно био и окидач за почетак Првог светског рата.

Свестраност која је резултирала бројним знањима, учинила је доктора Лазара Пачуа врсним практичарем који је Краљевину Србију успешно финансијски водио кроз чак четири рата.

Тако је још 1.октобра 1912. године уочи Првог балканског рата увео два буџета: редовни и ванредни ратни буџет. Истог дана објављен је Закон о мораторијуму који је замрзнуо штедње улоге и у земљи одложио исплату обавеза, док је исплата спољних обавеза настављена. Тиме је Пачу сачувао кредибилитет Србије у свету, па је могао да добија нове кредите за покривање ратних трошкова.

Захваљујући одлучним и исправним одлукама који је др Пачу доносио у најтежа предратна времена, Србија се припремила за предстојећи Велики рат. Познато је да у то време Србија никоме није била дужна, и да је чак и непријатељима исплаћивала приспеле обавезе. На тај начин је успела да омогући добијање нових кредита за финансирање ратних трошкова.

Иако болестан и са жељом да се пензионише др Лаза Пачу је Србију одлично припремио за Први светски рат, па су 1914. године обезбеђени државни приходи у износу од 214,3 милиона динара. Уз помоћ овог доктора за економију, Србија, иако већ измучена и истрошена од царинског, па онда и два балканска рата, успела је још једном да стане ноге и исфинансира и Велики рат.

Ни краљ није имао протекцију код Лазе Пачуа

Краљу Петру И Карађорђевићу требало хитно 200.000 динара. Послао је секретара код министра Пачуа да му унапред исплати ову суму од владареве плате. Др Лаза саслуша секретара, кисело се осмехне и каже: “Не може”! Згранутом секретару своју одлуку објаснио је овако: “Умре краљ, не дај Боже, а смртан је као сви ми. Ко ће онда да врати дуг државној каси? – Зна се Лаза. Или, политичари натерају краља да абдицира. Ко ће да плати дуг? – Опет Лаза. Него брате, да мене не би болела глава, иди ти у Кредитну задругу, они дају зајам. Знам те поштен си човек, бићу ти жирант на меници, код њих узми тих 200.000 динара. Овде не може! И квит! Секретар се вратио на двор необављеног посла, а и краљ се није наљутио.

Изгледом, стасом, снажним гласом и оштрим погледом, али пре свега необичним животним путем и непресушном енергијом и знањем, др Лаза Пачу је привлачио велику пажњу својих савременика. Наиме, из угледне породице Пачу, седамдесетих година 19. века одлази у Цирих где се нашао у друштву са Светозаром Марковићем, Васом Пелагићем, Николом Пашићем и многим другим младим анархосоцијалистима. Ту заправо и почиње његово интересовање за политику и економију.

По повратку у Србију, 1878. године на наговор Пере Тодоровића напушта студије медицине и почиње да уређује часопис “Стража”. Не задуго мађарска влада је затворила овај часопис, а Пачу се враћа у Берлин да заврши медицинске студије. Са докторском дипломом, али без посла Пачу се враћа у Београд и 1881. поново се на кратко окреће новинарству и постаје сарадник часописа “Самоуправа”, објављујући серију чланака под насловом “Грађанско друштво и његове политичке партије”.

Али љубав према економији тада постаје све израженија. Он се непрестано образовао, читао и писао о рентама, стечају, кредитима, таксама и у томе је бескрајно уживао. Убрзо је добио посао управника Државних монопола, где се одмах показао као прави организатор пун нових идеја и иницијатива, агилан и вредан. Радио је на припремама многих финансијских закона и трговинских уговора Аустроуграском, Француском, Енглеском…

Када је напустио државни монопол, постављен је за државног комесара Народне банке, затим за директора Београдске задруге где је усавршавао знање банкарског пословања, па за државног саветника и сенатора новоформираног Сената. Уз све то је био и политички ангажован, председавајући и говорећи на скуповима Радикалне странке чији је и сам био члан.

Остао је упамћен као шкртица и строг министар финансија, али са друге стране као изузетно поштен и неподмитљив. “Државним финансијама управља се као банком” била је девиза којом се руководио, и која се показала се као одлична, јер је каса увек била пуна, приходи су се преливали а Србија је у то време извозила у Западну Европу и Средоземље.

У јесен 1914. године др Лаза Пачу је почео да попушта неумитној болести која га је стизала. Последње дане провео је у Народној скупштини, седећи умотаних и болних ногу, али у дебатама никада није показивао ни трунку немоћи и повлачања. Напротив, др Пачу се до последњег дана борио и бранио Србију и њене интересе, и као такав је и остао упамћен.

Извор: serbia.com