На свечаној скупштини Музејског друштва Србије одржаној је 17. маја у Чачку, додељене су награде „Михаило Валтровић“ за изузетне резултате постигнуте у 2018. години. Престижно признање додељено је др Драги Његовану, Зорану Вељановићу и Јелени Добровић Бојановић, ауторском тиму за пројекат Музеј присаједињења 1918. У Новом Саду, као комплексном пројекту од националног значаја. Тим поводом разговарали смо са једним од добитника награде Зораном Вељановићем, помоћником директора ове установе, кустосом – историчарем и архивским саветником.

Са конференције за медије у Музеју Војводине

Господине Вељановићу, велика нам је част што сте издвојили време да говорите за Петровград.орг о вашем професионалном ангажману у протеклом периоду, сматрамо да сте личност која је посебно ангажована на професионалном плану на пројектима од посебног националног значаја. Рођени сте Зрењанинац и стручњак који се деценијама бави историјом и архивистиком, како оцењујете ваш досадашњи рад на свим овим пољима?

До сада сам објављивао радове како из архивистике, тако и из историографије, приближно пола пола. Радио сам све најзначајније теме које се тичу архивистике као науке, од историје архивистике до теоретских текстова о архивистици као науци. Дакле од утврђивања архивистике, као посебне науке, до стручних питања у архивистичким часописима, теоретских расправа на тему архивистике и архивистичких послова. Самим тим објавио сам водиче кроз архивску грађу како Историјског архива Суботице, где сам радио, тако и водиче кроз архивску грађу Војводине у Новом Саду.

Са доделе престижне струковне награде

Ваша биографија се налази на друштвеним мрежама, за оне који желе да прочитају а оно што нас посебно интересује је ваш историографски рад који укључује интересовање за кључне историсјке теме у националној историји Новог века?

Што се тиче историографије, објављивао сам до сада двадесет и четири монографске књиге. Почетно сам се у њима бавио историјом установа културе и добротворних друштава, Српске читаонице, Добротворне задруге „Српкиња“, Кола српских сестара, српских певачких друштава, школских институција Срба у Банату итд. Да би до данас наставио са темом која ми је кључна, која ми је посебно блиска то је 1918. година, Први светски рат и стварање Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. Бавио сам се животом у Краљевини Југославији, стварањем и развојем посебно колонистичких и добровољачких насеља. То је и разумљиво, пошто сам и сам потомак тих колониста, тако да и по тој основи ме је тај период интересовао али и по оном определењу за националне теме од посебног значаја које нису добољно обрађене у нашој историографији. Шта више та тема и даље спада у ред „белих мрља“ наше историографије, како је говорио покојни професор Гаћеша, који је пре неких четрдесетак година први писао значајне радове о колонизацији у Бачкој, Банату и Срему. Ми до сада немамо тако комплексних студија, имамо само појединачне студије.

Детаљ из интерактивне музејске поставке

Објавио сам и сам прву монографију о добровољачкој колонији у Мишићеву, у Бачкој, прву књигу 1996. године. Тек 2012. године објавио сам „Добровољачка колонија Мишићево 1918 -1941.“ другу књигу на исту тему. Сад је у току писање још једне студије на тему добровољачке колоније у околини Бајмока. Само у Бачкој је тада било између 60 и 75 добровољачких насеља а ми и дан данас не знамо тачно колико их је заправо било у Бачкој и Банату, замислите. Мало људи се у нашој историографији бавило тим питањем. Срећом за Банат се тим питањем бавио Милан Мицић, јер је и сам потомак добровољаца али појединачно о колонијама немамо монографије. Ми на жалост имамо од непрофесионалних лица која се баве историјом, неке монографије али је то тако и написано, без научног апарата и литературе, тако да то не доприноси расветљавању ових питања. Тешко можемо са сигурношћу рећи, да можемо бити убеђени у веродостојност тих записа. Кад људи пишу по сећању, има ту доста кићења, тога што људи по природи сећања и људског карактера, искриве, улепшају. Имам два стручна звања и највише архивистичко и највише музеолошко звање и трудим се да у складу са тим и пишем радове. Историчари треба да пишу историју.

Једно од архивистичких дела Зорана Вељановића

Дакле, да резимирамо, имам 24 монографска рада и између 400 и 500 стручних радова. Оснивач сам и уредник више стручних часописа из архивистике и историографије. Дан данас сарађујем са низом архива и стручних часописа републичког и покрајинског значаја. Посебно ми је драго, што ћемо поново покренути „Архивски грађу“, стручни часопис Историјског архива Зрењанин. Циљ је, да ову нашу науку што више приближимо јавности, грађанима и осветлимо значајне националне теме на прави начин. Ми и пишемо за јавност и грађанство, без обзира да ли су то прве степенице, па их треба даље разрађивати или не. У сваком случају стално тежимо даљим истраживањима, јер у науци не постоји тачка, па да се каже све је написано. Увек се може допунити оно што је написано, потврдити или оповргнути нека теза. Ту су и нова открића, којих свакако увек има и која баце неко ново светло у истраживањима. Лично сам заговорник тезе, да и пола нове странице у науци значи много у односу на празну страницу. Одговор на лошу књигу је боља књига о истој теми. Вредност некој књизи даје научна јавност а јавност је ту да буде упозната и да свој суд.

Музеј присаједињења 1918. је свакако најзначајнија инстутуција и пројекат у Војводини и Србији у који сте се укључили на професионалном плану у протеклом периоду. Поставка музеја је на светском нивоу може се рећи а Владе Републике и Покрајине су учиниле заиста много на давању достојног значаја овој великој историјској теми. Колико вас лично и професионално испуњава рад на овом пројекту за који сте добили и награду са најближим сарадницама која носи име великог Михаила Валтровића?

То је највиша републичка струковна награда, коју додељују колеге из Музејског друштва Србије, за тај значајан пројекат. Наравно, да ми и лично и професионално овај пројекат много значи, пре свега због времена које сам уложио у образовање и усавршавање, да би био у стању да заокружим једну такву изузетну тему. Наравно, веома сам захвалан Влади Војводине, која је оценила, да је присаједињење једна од најзначајнијих догађаја за историју Војводине, како Срба тако и свих осталих словенских становника покрајине, Словака, Русина, Буњеваца, Шокаца итд.

Велика народна скупштина у Новом Саду 1918.

Те 1918. године, су све поменуте етничке групе, коначно стекле слободу и створиле државу у којој желе да живе. Постале су део државе у којој је народ, преко својих посланика, исказао своју вољу у којој држави и у ком политичком окружењу жели да живи. Та одлука је била одраз, вековног незадовољства тог становништва, дискриминацијом у Аустрији и Угарској. Оспоравање је било и у националном, верском и културолошком смислу. Посебно је било оспорено право на језик и писмо. Када је то становништво коначно дошло у прилику да буде ослобођено, оно је исказало своју вољу. У Нишкој декларацији су јасно били постављени ратни циљеви Србије, да се ослободе сви Срби и сви Јужни Словени. То је била велика мисао, не да остваримо оно што желимо на штету других, него напротив, оно што желимо себи, желимо и другима. То је и смисао речи великог Јаше Томића, парафразирам, све оно што нам не копа очи, даћемо и другим народима, који живе са нама, од свег срца, ништа им не ускраћујући. Био је то залог демократије на Великој народној скупштини у Новом Саду и управо је то потенцирано. Позив за избор посланика за скупштину, на коју се одазвао 211 политички представник са подручја Барање, Бачке и Баната, је био кључан.

Повеља „Михаило Валтровић“

Срем је био посебна јединица и дан раније је одржана посебна скупштина, на којој је исказана воља за присаједињењем. Све је то урађено на крајње демократичан начин. Српски народ је управо у тој жељи и глади за демократијом био крајње јасан – демократија изнад свега. Дакле, на хиљаду душа долазио је један посланик. Свако ко је старији од двадесет година имао је право да искаже вољу и то оба пола. То је био инцидент у оно доба, да и жене добију право да учествују у зборовима, да имају политичку вољу, да се исказују политички, да буду биране. Оне су то право искористиле и на Великој народној скупштини било је седам жена, посланица. Готово на сваком збору је било жена. У то време, у Европи, само у Енглеској су жене имале право гласа али старије од 30. година и у Финској, без тог ограничења. У свим осталим државама, у Европи, жене нису имале право гласа. Пазите колико је то било велико.

Део поставке музеја присаједињења

На Великој народној скупштини слобода је била изгласана у присуству свих политичких странака тога доба, Демократска странка, Социјалдемократска, Радикална и Словачка народна странка. То су биле легалне политичке партије које су постојале. Заступљени су били сви словенски народи, Срби, Буњевци, Русини, Шокци, Хрвати, Словаци. Зашто нису учествовали други народи, несловенски? Румуни су направили своју скупштину у Алба Јулији у исто време 26. новембра. Мађари су били окренути Пешти и изборима за Карољијеву владу, која је извела револуцију у Мађарској. Ти народи су били окренути својим матицама.

Музеј присаједињења је заиста кључна институција када је у питању идентитет српског народа у овом делу Србије, заиста се стиче утисак да се ради о озбиљном државном пројекту?

Што се тиче Музеја присаједињења, уложили смо пуно труда и знања, као тим у тај пројекат. Државни органи, покрајина су нам дали несебичну финансијску помоћ и саму зграду музеја као депаданс Музеја Војводине. Реновирано је све и савремена визуализација је постављена, како би поставка била што приступачнија у интерактивном обраћању публици. Тако да и публика сада може да учествује у изложби са пуно анимација, тачскринова, ветринама са унутрашњим осветљењем.

Музеј присаједињења 1918.

Приказана су најважнија документа која сведоче о овим преломним догађајима која говоре де јуре о демократском поступку и избору народа на Великој народној скупштин 1918. која је донела одлуку о одцепљењу од Угарске и присаједињењу Краљевини Србији а потом и широј јужнословенској заједници. На крају, резултат те одлуке је проглашење Краљевине СХС, у кући Крсманца на Теразијама, од стране Краља Александра Карађорђевића. Јужнословенско краљевство је по први пут обухватало све јужнословенске области и све Јужне Словене који су сада живели у једној држави. Сви историчари, који су писали о томе сматрају да је то био прогресиван чин, да је тиме историјски процес ослобођења јужнословенских народа који су вековима били у ропству под разним угњетачима, био довршен.  Отворена је била нова перспектива у којој је сада сваки народ могао да гради своју будућност и све је то било одрживо. На жалост тај период је трајао кратко. Већ двадесетих година се јавља ревизионизам и фашизам у Италији а потом тридесетих у Немачкој. Потом избија нови рат, нова несрећа. Тежње ка демократији и слободи су биле угушене.

Свакако, у време доласка на власт КПЈ-у и диктатуре пролетаријата која је уследила није било услова за развој парламентарне демократије али је државни оквир социјалистичке Југославије некако осптао на историјској сцени. Српски народ се поново нашао у једној врсти неслободе. На српском етничком простору су креиране нове нације и све се завршило за пар деценија сепаратистичким покретима, који су довела у питање права српског народа и сва слободарска достигнућа присаједињења из 1918.године. Како антиципирате будућност која је пред нама?

Рећи ћу вам без икакве задршке. Историографија у Србији мора да почне истраживања, изнова, од почетка, од беле странице. Ми смо до сада учили несрпску историју, као своју. Историју која је потирала све оно што је српско, национално у сваком погледу. Нама је чак и Средњи век почињао у 12. веку са лозом Немањића, као да пре тога није било владарских кућа и историје Срба. Приказани смо као некакви „дошљаци“ међу некаквим „староседеоцима“, што апсолутно није тачно. Такве ствари научавати данас је смешно, са толиким, савременим истраживачким могућностима.

Словени су пореклом из Подунавља

О Новом веку је данас апсолутно неприхватљиво учити о великом вођи наших народа и народности за кога се дефинитивно не зна, ни када ни где се родио. И данас се некритички, понављају све легенде о њему. Са друге стране, не учи се довољно национална историја Срба, како она древна тако и ова о Великој народној скупштини 1918. године, која је свакако један од најзначајнијих догађаја у српској националној историји. Морамо озбиљно да порадимо на реформи културне и просветне политике. Културна политика је раније била под великом шапом владајуће идеологије, диктатуре пролетаријата о чему пише већ угледни професор Бранко Петрановић у својој књизи „Србија у Другом светском рату“. Парафразирам његове речи, да је Србија била под диктатуром и сенком владајуће партије а посебно историја и археологија. У тим наукама се није могло исказати ништа што није а приори одговарало идеолошком концепту диктатуре пролетаријата. Учили смо ту заиста генерацијама свакакве небулозе и здраво за готово узимали свакакве фалсификате, које су имале предност у односу на теме из националне историје. Тежиште реформи мора бити на томе да се не измишља топла вода, већ гледа како су томе пришли озбиљни народи у Европи. Националну историју од првог разреда основне школе морамо учити.

Део интерактивне поставке

Сва пажња мора бити на националној историји, тиме се јача грађански и патриотски дух једне државе и друштва. Омладини се даје идентитетска основа о томе ко смо, шта смо и куда тежимо? Општа историја се мора учити у строго историјском контексту. Тако је и у Грчкој, Швајцарској, Енглеској, у другим државама. Само код нас није било тако и учило се све од Вијетнама до Јужне Африке и Северне Америке. Национална историја од националних јунака до Милоша и Карађорђа некако је била скрајнута. Посебно је страшно учити о њима као о свињарским трговцима а не као о јунацима, међу јунацима свога доба, што су уистину и били. Ти јунаци су поробљен народ, који је под управом туђина био убијен у појам и подивљао, довели до ослобођења и спасили га од тоталног уништења. Њиховим радом смо сврстани у ред цивилизованих европских народа. Тако смо већ 1844. године имали основан музеј, Српског учено друштво, позориште, друге установе културе, а то није небитно за нашу омладину, већ кључно. Заговорник сам идеја великог Светозара Милетића који је у тадашњој Аустрији, културној за себе али дискриминаторској према правима српског народа, схватио, да се против богатих и моћних народа не може борити силом али може и мора културом и образовањем. Максима Милетићеве Српске слободоумне странке је била – културом до слободе! То нам и данас мора бити максима.

др Драго Његован и Зоран Вељановић

Петровград.орг

Поделите:

Коментари

коментара