Из књиге Антонија Ђурића „Солунци говоре“ доносимо казивање Француза, ратника са Солунског фронта из времена када нас је Запад волео. Лисјен Рејн, брат по оружју наших славних ратника, живео је по завршетку рата у Паризу и био, како је записао Антоније Ђурић, председник Савеза бораца са Солунског фронта, носилац Ратног крста са златном палмом, Обилићеве медаље за храброст и других ратних и мирнодопских одликовања.

 

Антоније Ђурић и једно од првих здања књиге.

 

Звали су ме Јелисије. Име ми је Лисјен. Моји другови, српски војници, са којима сам провео две године на Солунском фронту и у његовом пробоју, као да нису могли да упамте моје крштено име, па су ме звали – Јелисије. Одазивао сам се на то име, јер ми је било драго да ме сматрају својим.. А ја сам то и био. Лисјен Рејн, француски војник, кадет, на служби – српском народу. Тако сам се понашао и тако се осећао. Имао сам тада, приликом пробоја Солунског фронта, само двадесет једну годину. А већ сам имао две године ратничког искуства. Но, то је био рововски рат, нисмо се кретали, све до пробоја. А кад смо кренули – зауставили смо се у Београду. Био сам у оним француским трупама које су за 45 дана стигле од Кајмакчалана до Смедерева и Београда…

 

Лисјен и другови у ослободилачком маршу кроз Београд до Загреба.

 

Много је времена прошло, а мени се чини као да је јуче било. Дочекивали су нас као најбоље пријатеље. У Прокупљу, сећам се, мој друг Вељко хоће да ме поведе код свог рођака. Не могу да се одбраним и кренусмо на крај града. Прасе на ражњу! Причају ми како се то прасе чувало за овај тренутак, надали су се скором ослобођењу и све што је у кући било најлепше – чували су за ослободиоце. У тој кући је млада девојка која течно говори француски.

И њена судбина је била необична: прешла је преко албанске голготе и била у прихватилишту Бизерти, где је научила француски… Кад је пробијен фронт, девојка се нашла међу војницима, тако да је међу првима стигла својој кући.

У тој кући много гостију, много девојака и мене хоће да – ожене. Девојке говоре француски, неке течно. Учествујем у тим шалама, јер знам да се моји другови само шале. Рат још траје и ми смо сада само у предаху.

 

Јуриш и победа.

 

 

Да, рат још траје, али не тако жестоко као у пробоју, јер се непријатељ повлачи и предаје. Прва српска армија, са француском коњицом генерала Гамбете као извидницом, пошто је разоружала бугарске дивизије близу Скопља, иде према Нишу. Нема застоја, нема предаха, борбе су непрекидне и Прва армија само граби напред и жури да ослободи своју земљу. Њен поход је записала историја: 3. октобра она потискује код Куманова аустро-немачке заштитнице, а већ сутрадан уништава аустријску девету дивизију на 65 километара од Куманова! Војници као да су добили крила, као да лете и у том застрашујућем лету ломе и уништавају непријатеља…

 

Лисјенови ратни другови.

 

На дан 31. октобра српски војници су угледали воде Дунава и Саве. А сутрадан, 1. новембра, тачно у 10 и 30, 45 дана после пробоја Солунског фронта, после марша од 700 километара, војвода Петар Бојовић на челу Дунавске дивизије, победоносно улази у Београд.

Само после три дана, 7. октобра, Прва армија заузима Лесковац, 66 км. северно од Врања, да би пет дана касније, после тродневне жестоке борбе њена Моравска дивизија ушла у Ниш. А Ниш су браниле четири немачке и три аустријске дивизије. Два дана касније, 14. октобра, француска коњица улази у Пирот, спречава пут немачким појачањима која пристижу са Црног мора, не дајући им да се приближе Нишу.

 

Регент Александар дели одликовања херојима отаџбине.

 

Две недеље раније, Друга српска армија је била на бугарској граници. Бугари су, плашећи се освете, тражили примирје. Да то није прихваћено, српске трупе би биле у Софији. Међутим, српским јединицама је наређено да остану на граници, док се изврше услови примирја. То је био маневар савезника – како би се српским трупама онемогућио улазак у Бугарску.

.Моја јединица, 17. колонијална дивизија, прикупља се 22. октобра у Пироту. Три дана раније, потпомогнути једним батаљоном и једном српском батеријом, заузимамо Зајечар. Марокански коњаници ушли су 21. октобра у Неготин, а Први ловачки афрички пук брзим покретом стиже да спречи разарање рудника бакра у Бору.

 

Француска артиљерија у дејству.

 

Прва српска армија продужава напредовање. Ништа не може да заустави залет ових величанствених ратника! Они су недељама у походу, без обуће, готово и без муниције, али им храброст све надокнађује. После трогодишњег изгнанства, српске трупе, ево, изгоне непријатеља из своје земље. На дан 31. октобра српски војници су угледали воде Дунава и Саве, а 1. новембра, тачно у 10 часова и 30 минута Србија је ослобођена, уласком српске армије у Београд.

 

Уморни борци након марша негде у Србији.

 

Како све то сада изгледа лако, једноставно. Сада кад се употребљавају речи: напредовање, опкољавање непријатеља, предаја, примирје, капитулација… Али, кад се помене број мртвих – то је ужас! И зашто не рећи да је српска војска у Церској бици, у Колубарској бици, на Косову и преко Албаније, у Плавој гробници и на острву Видо, на врху Кајмакчалана и Ветернику, на Груништу и Катунцу – изгубила око 370.000 војника?! Србија је тада дала своје најбоље синове. А колико је било рањених војника и официра, колико инвалида регрута и ђака, колико несталих и заробљених, колико их је који су умрли од глади и по логорима, који су страдали у поробљеној земљи, колико је обешених у Мачви, покланих крај Дрине, спаљених у кућама.

Злочини Аустро-Угарске солдатеске над цивилима.

 

О свим тим жртвама говорило се и на Солунском фронту, и после пробоја. Причали су ми моји српски другови, моји вршњаци, како је то било преко Албаније, како је било у Драчу, на Крфу, у Бизерти, Лазуазу, Кап Матифу, тамо куда је несрећна земља сејала – своју децу, своје најлепше цветове.

И зато капа доле пред жртвама српских и француских војника који су дали животе за највеће идеале света – за слободу људи, за правду и истину, за мир и спокојство, за рад и песму. Те жртве не смеју да се забораве!…

 

Петровград.орг

Поделите:

Коментари

коментара