Некадашња упитаност над смислом писања поезије након ужаса Холокауста увелико се претворила у императив стварања уметничких дела посвећених свим ужасима масовних истребљења почињених током Другог светског рата, које је савремени свет, нажалост, све спремнији да заборави.

 

Пошто живимо на тлу које је од 1941. до 1945. било поприште језивих масовних ратних злочина, тај императив за савремене ствараоце бивше Југославије има и додатну „специфичну тежину“, тим пре што је изостанак суштинског и свеобухватног сагледавања размера и карактера тих злодела довело до њиховог понављања само неколико деценија касније.

 

Нажалост, тек је у неколико филмова, књижевних дела и позоришних представа уметницима успело да се ослободе „неподношљиве лакоће сврставања“, те да о људским страдањима проговоре аутентично и неострашћено. Једно од таквих, ретких а изузетно вредних остварења јесте документарни филм Завештање редитеља Ивана Јовића, који је публици познат по свом дебитантском и награђиваном играном филму Исцељење, у коме се бавио преиспитивањем могућности помирења и опроста.

 

 

У јеку најновије репризе призивања реторике и механике зла у суседној Хрватској, овај потресни и „тежак“ филм на уметнички супериоран начин устаје против летаргичности заборава и „меланхолије“ игноранције.

 

 

Од обимног материјала, Иван Јовић створио је снажан, аутентичан и дубоко човечан филм који заувек отима од заборава причу о деци депортованој у усташке логоре, у којима су сведочили смрти најближих, били на најбруталнији начин одвојени од родитеља, а неки касније и покрштени те распоређени у нове, католичке породице као радна снага.

 

 

Бирајући најупечатљивије саговорнике који сведоче о најпотреснијим епизодама ове голготе, Јовић гледаоца смешта у сам центар збивања, па се од првог до задњег тренутка трајања филма осећате као очевидац акције у којој су сатрте целе фамилије и села. Овдашња публика имала је прилику да прошле године види Оскаром награђени мађарски филм Шаулов син, у коме је већ толико пута испричана прича о крематоријима Аушвица донета на аутентичан, другачији начин.

 

 

Завештање Ивана Јовића јесте још један успео уметнички напор да се без трунке компромиса, врсном употребом филмског језика храбро погледа у лице зла и додирне његова суштина. Црно-бела фотографија филму обезбеђује додатну дозу уметничке аутентичности, а секвенце набујале воде, у којима је гледаоцу пружена кратка прилика да се пресабере, својом ликовношћу дискретно призивају кадрове филмова Иваново детињство Андреја Тарковског и Иди и гледај Елена Климова.

 

 

Па ипак, оно најдрагоценије у Завештању јесу управо његови актери. Смогнувши снагу да своју причу о сусрету са непатвореним злом испричају у камеру, они сви одреда пред нашим очима и у нашим срцима опет постају она деца којима није допуштено да одрастају, већ су тако мали и беспомоћни натерани да сазру у једном једином тренутку.

 

 

Управо зато, а упркос стравичности искуства и бремена који су носили кроз живот, њихово сведочанство о свету у коме живимо улива наду у победу добра. Готово опипљива енергија ових људи и њихова непоколебљива вера у живот јесу истинско завештање и садашњим и будућим генерацијама, да не забораве ову децу и време у коме је деци одузето детињство.

 Аутор: Вуле Журић

Извор: http://www.nin.co.rs/pages/article.php?id=107115

Коментари

коментара

Send this to friend