Срби (лат. Serbi), (грч. Σέρβοι) (лат. Serboi) или Сирбои (лат. Sirboi), је најстарији спомен имена једног европског  савременог народа забележен у грчко-римској историографији. Овај етноним је у историријској науци означен као“ ирански“ али има индиција да је старији “аријски“ тзв,индо-европски. Племе је обитавало у азијској Сарматији у доњем току реке Волге, на Вратима народа. Тешко је порећи везу између савременог етнонима Србин и спомена овог племена у историји.

Азијска Сарматија и положај племена С(е)рби на Волги

Плиније Млађи у свом раду „Plinii Caecilii Secundi Historia naturalis“ из 1. века н. е. спомиње народ Серби, који је живео близу Кимеријаца, вјероватно у близи Црног и Азовског мора.

С обзиром да су према описима били сарматско племе, према руским археолозима, другог таласа насељавања у Скитији, највероватније је да су стари Серби говорили скитским језиком, тј. посебном верзијом којом су се служили Сармати. Скитски језик је спадао у групу источноирансих језика, а с обзиром да није имао писану, књижевну форму и с обзиром на то да су скитска племена насељавала велике, степске територије,разликовало се више врста дијалеката. Тај језик је у оригиналном облику изумро и остало је веома мало писаних извора који би могли у некој мери посведочити о језику наших предака, једини преостали говорници једне од верзија скитско-сарматских говора су народ Осети на Кавказу.

Сарматски коњаници на Трајановом стубу

Клаудије Птолемеј, у 2. вијеку н. е., у својој „Географији“ спомиње народ Сербои или Сирбои, који је по свој прилици живео у залеђу Каспијског језера у близини данашњег Астрахана. Дакле на самим Вратима народа, на степском краку караванског пута свиле. То је пут којим су у Европу упадали сви степски народи. Према том положају ради се о племену чувара врата или ратника.

Изглед Сарматских ратника и скитски култ рата

У 10. веку византијски цар Константин VII Порфирогенит у својој књизи „De Ceremoniis“ помиње два племена Креватас и Сарбан, који се сматрају потомцима ових горе поменутих Сармата а њихова имена идентична су именима Хрвата и Срба. Племена су се налазила у близини реке Терек на Северном Кавказу, између Аланије (Осетије) и Цанарије. Управо племе Сарбин је у региону Кавказа забележио арапски географ ал-Масуди у 10. веку:

„Племе звано Сарбин; то је племе страшно својим противницима из разлога којих би спомињање било дугачко, по особинама, чије би излагање било опширно, и по одсуству закона код њих, коме би се покоравали или по њиховом непотчињавању никаквом народу…“

Из описа је јасно да се ради о ратничком племену које се спомиње на најопаснијем географском положају у историји познатим Вратима народа. Из описа се види да ово племе поседује неку особиту ратну вештину, којом улива страх околним противницима. Мислимо да је по среди, осим гвозденог оружја, тактика јуриша у одсусним тренутку битке, одабране тешке коњице на противничког војсковођу или владара у намери да се змији одсече глава. Срби су ову тактику често примењивали у историји и пре и после Косовског боја. Одлучн бој лежи у самим темељима српског идентитета до данас.

Скитска гвоздена, бојна секира, топор

Други податак да нису никоме почињени, упућује етимологе на слободан статус ових људи којима је слобода заправо одгонетка имена. Аријац и Словен који није слободан не може себе да сматра Србином. Српски великан владика Петар II Петровић Његош о овоме пише и само Србе у Црној Гори и оне Шумадији, тек после устанака, сматра правим Србима, дакле слободним људима. Масуди даље каже:

„Племе које споменусмо под именом Сарбин, спаљује се на огњу; када им умре владар или старешина, они спаљују и његовог јахаћег коња. Они имају обичај сличан обичајима Индуса; то смо делимично помињали напред у овом делу, при опису планине Кабха и хазарске земље, када смо говориии да се у хазарској земљи налазе Словени и Руси, и да се они спаљују на огњу.“

Навод да ово племе има погребне обичаје сличне обичајима Индуса, говори у прилог тези да је то племе међу Сарматима било старијег аријског порекла, за разлику од млађих иранских Сармата, који такве обичаје нису упражњавали, сахрањивали су у катакомбама покојнике.

Идентичност каснијег спомена Срба као првог споменутог племена међу Словенима на граници Франачке империје имплицира тезу да се део овог племена одселио у Малу Русију (Украјину) а потом у Лужичку Србију, где је учествовао у етногенези словенских народа.

Петровград.орг

Поделите:

Коментари

коментара