У данима ослобођења који се прослављају у Србији прилика је да вам Петровград.орг овим текстом скрене пажњу на конкретне историјске чињенице које нису ствар ревизије историје већ су последица демократизације наше историографије и публицистике, која сада може ослобођена идеолошких и титоистичких једностраних тумачења, да да целовитију и истинистију слику о преломним историјским догађајима ослобађања наше земље у Другом светском рату.

 

Неприкосновени хероји и божанства титове историографије под лупом.

 

Тито је доведен на овај простор да у народ усади комунизам, разруши веру у Бога и испуни задатке које су му задали моћници, сва упуства добијао је од њих. Са своја два најближа сарадника, Словенцем Едвардом Кардељом и Хрватом Владимиром Бакарићем усмеравао Југославију према распаду – када то буду допустиле међународне околности. Ова идеја је преточена у Устав СФРЈ из 1974. године, где је прецизирано да југословенске републике имају право на самоодређење до отцепљења. Тај устав није могао да буде донесен без његовог парафа.

Бадинтерова комисија је почетком деведесетих година на основу тог Устава утврдила да југословенске републике имају право на међународно признање – без промене авнојевских граница. Тако је Титова политика резултирала 90-е године.

 

Приче о великосрпском хегемонизму и факта, геноцида над Србима.

 

Све док је трајао Хладни рат, Југославија је била заштићено и мажено дете америчке и западне дипломатије. Нису Тито и Партија били главни узрок хероизма и жртве, већ родољубље, жеља за слободом и правдом. Пар­ти­зан­ски по­крет ни­ка­да не би био јак, ни­ти би по­бие­дио ко­му­ни­зам у Ју­го­сла­ви­ји, да ни­је би­ло срп­ске љу­ба­ви пре­ма Ру­си­ји. Почетком јула је Москва позвала све напредне снаге у борбу против немачког угњетача, Срби се се масовно одазвали и били најбројнији у партизанима: Срби 78,12%, муслимани 15,99%, Хрвати 4,63%. и осталих 1,27%.

После је Тито окренуо леђа Стаљину, преварио га и ухватио се САД и Британије. Београдски новинар Перо Симић, познат као биограф Јосипа Броза Тита, и то најбољи, јер је у домаћц́им и руским архивима успео да сакупи све битне податке о овом диктатору, сакупио је и све Титове депеше послате у Москву и прецизно је сабрао: вођа комуниста у њима је знатно чешће осуђивао Дражу, него Хитлера и Павелића заједно!

 

Партизански, српски курир и хрватске усташе, негде у Крајини 1942/43. године, главни противник ЈВуО.

 

Партизани ни 1941. године ни касније нису нападали Немце, већ четнике, док су се против Немаца борили у самоодбрани. Не постоји уопште офанзивна операција комуниста у Југославији до доласка Црвене армије. У јесен 1944. почео је брутални крвави марш Титових јединица на Србију, предвођени српким битангама, недовршеним студентима, калфама и шегртима попут Крцуна и Ранковића, али и усташама које су недавно промениле униформу као што је био Мате Месић. Након што је у јесен 1944. Црвена армија освојила Србију, Тито долази на готово, третира је као окупирану непријатељску земљу и приступа систематској физичкој ликвидацији српске елите (стрељања). Тако је једна окупација замењена другом, с тим што је ова однела неупоредиво више српских живота. Побијен је или из земље истеран већи део стварне српске елите, од чега се држава Србија ни до данас није опоравила.

 

Британски извори за историју Југославије, НОВ и ЈВуО – Тито и генерал Михаиловић, однос снага.

 

У говору на Бањици новембра месеца Тито је рекао: „Србија нема чему да се нада. За њу неће бити милости“, док је прва изјава „полудивљег“ Слободана Пенезића Крцуна гласила: „Премного вас је остало у животу, али још имамо времена да ту грешку исправимо“. ”Ми се у Србији морамо понашати као у земљи коју смо окупирали” (бележи Брозов биограф Душан Биланџић његову изјаву на седници Политбироа КП, 30. октобра 1944. у Београду).

Првих шест месеви његовог „ослобођења“ односи више српских живота него три претходне године немачке окупације. Мајор Озне Милан Трешњић сведочио је да је у кварту којим је он командовао убијено 800 цивила, а Београд је имао 16 квартова. Али, није само у Београду било стрељања, нема града где их није било. Јово Капичић је у медијским наступима сам признао да је учествовао у злочинима и да је своју функцију обављао без законских ограничења. Док у Србији крв тече у потоцима, у Загребу је релативно врло мало ликвидација, па Ранковић тражи смену шефа тамошње ОЗНЕ-е!

 

Операција армијске групе Црвене армије под именом „Сербија“.

 

Усташког поглавника Анту Павелића није се трудио ни да задржи у земљи ни да му суди, па нам остаје да и данас нагађамо на шта се све обавезао приликом своје ратне посете папи Пију XII  августа 1944, а пре него што су га устоличили у Београду. На Косову и Метохији комунисти су доселили из Албаније више од 300.000 младих Албанаца, док су забранили повратак преко 200 000 Срба. Хрватској држави Тито је присајединио српску покрајину Барању, затим Истру, Далмацију и готово целу јадранску обалу са острвима.

Пре рата нису постојале БиХ, Црна Гора, Македонија, већ је било девет бановина, од којих шест са српском већином и српском управом. Границу на Дрини увела је НДХ 1941, а оставили су је комунисти 1945. године. Само су у Србији створене две аутономије, покрајина Војводина и област Космет, а у последњем тренутку одустало се од треће – Санџака. Броз је систематски смањивао број Срба у Југославији, формирањем нових нација, а све са циљем вештачког умањивања броја Срба. Ово је новим комунистичким властима било неопходно како би доминацију Срба, њену заступљеност код гласања, у државним и другим структурама што више умањили.

 

Избеглице из околине Београда на повратку у град после ослобођења , снимак Црвене армије.

 

Самозвани маршал није никада помишљао да удари на НДХ и освоји Загреб (а ослобађању Јасеновца да и не говоримо) – битно је ући у Београд, и сломити Дражину војску,Србију!

Интересантно је да се Tито све време рата налазио на територији НДХ,у којој се налазила и БиХ. Када је реч о усташама, комунисти су са њима били у добрим односима годинама пре рата. У броју 28. за 1932. годину, у гласилу Централног комитета КПЈ писало је дословце и ово:

 

Јединице Црвене армије групе „Сербија“ у Београду, снимци Црвене армије.

 

”Комунистичка партија поздравља усташки покрет личких и далматинских сељака и ставља се потпуно на њихову страну”.

У уговору потписаног 17. априла 1941, седам дана после оснивања Павелићеве НДХ, којег су у име усташа потписали Миле Будак и Младен Лорковић, а у име Комунистичке партије Хрватске Андрија Хебранг и Владимир Бакарић стоји ово: Комунисти неће предузимати никакве акције против НДХ.

Крајем марта 1942. године,Тито је послао своја два званична преговарачка представника, Иво Лолу Рибара и Петра Велебита, на преговоре о склапању споразума са властима НДХ о уступању одређене територије у оквиру НДХ партизанима у случају да ови буду протерани из Црне Горе због народног револта („Титова пасја гробља“), а која је била под италијанским протекторатом. У Рогатици – 5. априла 1942. године, Тито, Петар Велебит и члан енглеске војне мисије при Брозовом штабу – мајор Атертон, састају са званичним представницима НДХ, где је направљен усташко-партизански споразум о конкретним условима под којима Брозови партизани могу прећи преко НДХ територије до њима додељене области коју су касније комунисти прогласили за „ослобођену“ – „Бихаћка Република“. Партизанима/Брозу/ је уступљена територија у оквиру НДХ која је обухватала област између градова Карловца, Ливна, Петриње, а центар јој је био у граду Бихаћу.

 

Уништено немаачко нацистичко наоружање и опрема након борбе са Црвеном армијом, јединице НОВ улазе у град.

 

Ђилас и Велебит у марту 1943. године у Загребу убеђују Кашеа и Хорстенауа:

„Ми се не боримо против вас, Немаца. Ми се само бранимо. Немојте нас гонити и нећемо пуцати на вас. Наши непријатељи су четници. Ми се боримо само против њих.“ („Ein General im Zwielicht“, Band 3, Bohlau Verlag Wien-Koeln-Graz 1988; М. Ђилас „Партизански рат“, Београд 1979. године). Договор је поштован, без обзира на то што га је Рибентроп осудио и одбио, али је „фер плеј“ одржан.

Веома много се говорило о генерал – пуковнику ЈНА Пеку Дапчевићу, који је готово сам ослобађао Београд, а веома мало о генералу – мајору Црвене Армије, команданту 4. механизованог тенковског корпуса, Владимиру Ивановичу Жданову који је, заправо, и ослобађао југословенски главни град од немачких трупа. Пеко Дапчевић уистину је учествовао у ослобађању Београда. Али, само учествовао .Није ништа много другачије било и са осталим градовима, укључујући и Ниш, сценарио је углавном био исти: Руси гину, јуришају и ослобађају, наши „ослободиоци“ ту служе као нека врста помоћних трупа јер шта ће прекаљеној Црвеној армији помоћ необучених, скрпљених јединица чији припадници имају мало или нимало искуства у борби?

 

Младост Србије одушевено је прихватила нову идеологију гурајући искуство отаца у страну а онда је уследио Сремски фронт.

 

Након што Руси ослободе град, нађе се неки комесар да на челу колоне у исти ујаше на белом коњу. Фронталну борбу нису водили, нити су имали довољно оружја, наравно, ни војничке снаге, већ припуцају, убију мучки из заседе и побегну, а народ по обичају оставе на цедилу, на милост и немилост окупатора. О томе колико је фамозна партизанска војска била слаба, неорганизована и аматерска довољно говори трагична (и непотреба) епизода Сремског фронта,где је страдало 7.500 српских омладинаца , али то је већ тема за другу причу.

Тито “ослободиоц” је тек уз помоћ Руса успело да завлада Србијом и Београдом. Пре тога покушао је сам, безуспешно, три пута да уђе у Србију: у јесен 1943, у марту/априлу 1944. и у јулу/августу 1944.

 

Официр Црвене армије посматра Земун са калемегданске терасе, снимак званичног армијског фотографа.

 

Мало је познато да је у Титовом довођењу Тита на власт у Београду учествовало чак 414.000 совјетских војника. А још мање да је Тито за ову кључну ратну операцију успео да одвоји само 26.000 бораца из разних делова Југославије и тек око 15.000 присталица из својих јединица у самој Србији. Наведите макар једно градско насеље које су партизани ослободили од Немаца пре него што је Стаљинова војска прешла Дунав, 4/5. септембра 1944. године. Без Црвене армије је било незамисливо да комунисти заузму Србију.

 

Парада Црвене армије улицама Београда.

 

Чет­ни­ци су осло­бо­ди­ли по­је­ди­не гра­до­ве у Ср­би­ји при­је до­ла­ска и пар­ти­за­на и Цр­ве­не ар­ми­је. До­че­ка­ли су цр­ве­но­ар­меј­це при­ја­тељ­ски и брат­ски, али је ипак би­ла пре­суд­на иде­о­ло­ги­ја. Србија и српски ђаци су после Другог светског рата из историје учили да су градове и места попут Лознице, Горњег Милановца, Чачка, Лазаревца, Крушевца и многих других од Немаца ослободили партизани, међутим,то није тачно, сва та места од фашиста ослободили су четници Драгољуба Драже Михаиловића!

 

Припадници Југословенске војске у отаџбини у Крушевцу кога су ослободили дочекују јединице Црвене армије.

 

Треба бити реалан и признати да су нам победу донеле трубе маршала Толбухина, а не Бата Живојиновић, Прле, Тихи и чета тифусара како се то лажно представља у опет актуелним „антифашистичким“ бајкама. Ми нисмо никог победили, нарочито не фашисте и нацисте. Ми смо једино успешно побеђивали саме себе…

Преузето са: https://srbin.info/2015/05/25/srbiju-od-nacizma-nisu-oslobodili-partizaninego-crvena-armija/

Поделите:

Коментари

коментара