Професор доктор Милан Мицић, носилац највишег академског звања,  Заменик покраинског секретара за културу, врсни познавалац  историје пречанских Срба, аутор бројних монографија које се баве историјом Срба у Банату, имао је запажено излагање на првом округлом столу са темом имена града који је одржан у Барокној сали Градске куће у Зрењанину. Петровград.орг вам препоручује да прочитате овај текст можда вам буде јасније шта је политикантски приступ проблему имена а шта научни који демонстрира др Мицић.

 

 

Овај град има историсјки гледано три имена Велики Бечкерек, Петровград и Зрењанин. Сто година је прошло од великих историјских ломова  и чини ми се да су неке упитаности, које су настале пре сто година и данас остале исте. Без обзира како говорили и како посматрали историју овога града, како посматрали његово име, како се овај град зове или како ће се звати, не треба заборавити једну ствар – људи који живе у овом граду живеће и даље као рођаци, пријатељи и комшије, суграђани  и да свака врста дискусије треба и мора да се води без острашћености и повећаних емоција, без обзира што ова имена свакако буде емоције.

 

 

Морам да се вратим у 1917/18. годину, у простор, који је далеко одавде, у Русију. У време Првог светског рата много Банаћана је било мобилисано у Аустро -Угарску војску, предали су се Русима, били су такозвани лаки заробљеници, у тој војсци  и расути широм Русије. Током 1917/18. године, у тој, до тада јединственој целини, која је промишљала ствари на исти начин, имала исте вредности, десили су се неки крупни догађаји. Један део Банаћана, отишао је у српске добровољце. Они су били борци Прве српске добровољачке дивизије. Каже се да је од 18.000 војника, колико је бројала та јединица, 6.200  било  из Баната, Бачке и Барање. Команадант Стеван Хаџић увек говорио да се ради о Банаћанима са Бачванима и Барањцима, што говори да су Бнаћани били многобројнији. То је било време, када је сасвим постало јасно, да је Аустро-Угарска напустила Србе, као што су и Срби напустили Аустро-Угарску.

 

 

То је било време, великог историјског лома, када је иза српског народа већ остајала Аустро- угарска, у којој су они претходно живели.  Један део Срба  у тим руским заробљеничким логорма, није изражавао лојалност Аустро –Угарској монархији али је био спреман, да то заробљеништво и тај рат преживи, не мешајући се пуно у догађаје, бурне, велике и моћне који су тада градили нове светове. Истовремено међу тим Србима Банаћанима јавила се и једна друга идеја коју је донела Бољшевичка револуција. Та идеја је изнела примамљиве пароле о истини, правди, слободи, једнакости, миру и што је најважније за банаћане о праведној подели земље. Један део тих људи је прихватио бољшевичке идеје, учествовао у рату на страни Црвене армије и вратио се у Банат преобликован, формулисан већ као бољшевици. Ти људи који су се срели после рата, до јучерашње комшије, пријатељи, рођаци били су светови који се више нису могли препознати. То су сада били људи који су на различит начин мислили, на различит начин вредновали ствари и није случајно да је ондашњи Велики Бечкерек понео име Петровград 1935. године, јер је у њему био јак српски национални покрет али такође, није случајно да је понео име Зрењанин 1946. године, јер Банат је био познат по јаком комунистичком покрету.

 

 

Та врста поделе запретила је да постане трајна а када се данас посматра у овом времену не мора да буде таква. Постоји историја која у свим идеологијама, појавама, процесима и догађајима даје свој суд. Време даје свој суд. Људи који живе у овом граду треба само да поштују оно што се зове резултат историје, да поштују епоху која је дошла, да препознају време у којем живе. Те 1918. године нестала су четири велика традиционална, феудална царства, са феудалним карактеристикама,не више сасвим феудална Аустријско, Турско, Руско и Немачко. Зашто су она нестала? Зато што нису могла да преживе епоху која је долазила, нису могла да преживе суд времена и она су ушла у историју, без обзира на емоције људи који су свакако биле везане за та царства и те државе. Појавиле су се националне државе, појавила се идеја бољшевизма, односно комунизма. Овај простор је проживео време Краљевине Југославије, проживео време немачке окупације Баната 1941 – 1944., проживео је социјалистичку Југославију 1945 -1991., време ратова 90-тих година и време када се ова држава звала СР Југославија, мада реално та Југославија није ни постојала, него је била илузија и пожељна представа, како политичких и друштвених елита Србије и Црне Горе, тако и њеног становништва.

 

Идентитетски код и епоха

 

Данас живимо у земљи која се зове Република Србија. То је наша земља и у Републици Србији, људи који живе имају право да преиспитујући себе и тражећи свој историјски корен, тражећи свој идентитетски код трагају за оним што тај идентитетски код јесте.То се на најјаснији, најрељефнији, најпојавнији начин изражава, приказује у имену. Посебно у колико је сентимент, старије генерације био везан за социјалистичку Југославију, та држава је у уџбенику историје, иако ми данас још, можда, једемо њено историјско време, она је постала део историје. О њој ће свој суд рећи историчари. Тачније историчари би већ требало да дају ту врсту суда.

 

 

Име Зрењанин, јесте име из те прошле епохе из тог, простора из прошлог времена. Град у о чијем имену данас говоримо, чији сте ви грађани а ја рођен у њему, треба да одреди себе и треба да каже где се налази његов корен. Треба да каже где се налази његов идентитет, шта је његово биће, како ће себе представљати у свету и како то звучи у свету, када се каже Зрењанин, па кад неко пита ко је Зрењанин? Морате да му објасните ко је Зрењанин. А кад неко пита ко је Петар? Ви морате да му објасните ко је Петар, или кад неко пита шта је то Велики Бечкерек? Морате да му објасните шта је то Бечкерек.

 

 

Сва три имена јесу начин да овај простор проговори о себи. Овај простор сада, на стогодишњицу од завршетка Првог светског рата, стварања Југословенске државе, стогодишњицу присаједињења  Баната, Бачке, Барање и Срема Краљевини Србији има обавезу да се изрази  и да каже шта јесте. Не оно шта пожељно јесте, него оно што стварно јесте. Да се позове и на своју прошлост и да се позове на реална стања, на реалне историјске односе, на реалне друштвене односе, на реалне позиције у епохи у којој сада живимо. Име Петровград није настало случајно. Оно није производ политичке одлуке. Оно није производ хира, није производ околности. Оно је производ историјског развитка српског народа на овом простору, његових хтења, тежњи, његових жеља.

 

Дубљи корени имена Петровград

 

Подсетићу на нешто што ви већ јакоко добро знате, као колеге историчари али никад није на одмет поново подсетити, зато што су ови догађаји на маргини српског историјског памћења. Готово да и не постоје а мислим да треба да представљају темељан идентитетски код и овога града српскога народа. Вратићу се у 1594. годину и Први Српски устанак против Турака, Банатски устанак. Он такође сучајно није подигнут у Банату. Банат није била периферна српска земља. У Банату се налазила мрежа српских манастира. У Банату се дешавала српска ренесанса после обнове Пећке Патријаршије. У Банату су живели неки Срби, који нису били раја, већ угледни кнезови, војници, свештеници трговци, људи који су имали изразиту самосвест. У првој прилици када је Турско царство показало своју порозност они су се први од свих Срба подигли на устанак.

 

 

Смедерево је пало 1459. године а Први српски устанак се десио 1594. године. Који је био устанички знак, белег, идеја када су кретали у устанак – то су биле заставе са ликом Светог Саве. То је био знак пробуђене високе, моћне свести. То је био знак, да раја није устала да побољша свој социјални положај, већ да су устали Срби који препознају себе и желе под знаком Светог Саве да обнове своју државу. Мени је свакако жао, као и вама, што о овом догађају нема пуно помена и у овом граду, иако тај устанак то заслужује. Овај устанак је показао духовну, моралну и биолошку снагу овог овде српског народа. Устанак је био унапред осуђен на пропаст, Турско царство је било моћно и велико али ти људи су знали за шта су се борили. И да поновимо још једном, мошти Светог Саве нису спаљиване зато што су се Срби вековима бунили против Турака, већ зато што су банатски Срби подигли тај устанак. И то је јако битна ствар.

 

 

Кад видите после тога цео 17. и 18. век и време у којем је аустријска власт овде сменила турску власт,  видите једну врсту историјског компромиса коју чине не само банатски Срби. Они временом прихватају средњоевропски модел живота, нарочито у том појавном, материјалном облику али задржавају у себи своје биће, културу, традицију, језик, веру и име.

 

 

У току 19. и 20. Века појављују се бројна имена, локална имена у  Банату, локална имена српске културе у  Банату. То су Урош  Предић, Паја Јовановић, Михајло Пупин, Ђура Јакшић, Милош Црњански, Јован Стерија Поповић, Доситеј Обрадовић, Тодор Манојловић, сви они такође случајно нису поникли у Банату. Они су настали ту, где је постојала снажна, моћна и изражена српска грађанска класа и јака национална самосвест и они су у историји и култури српског народа дали ту врсту посебног ореола посебне националне снаге. Један Ђура Јакшић који је интезивно, јако певао о томе да је Србин и у Србији учио људе,који су те наше пречане називали Швабама , где се све простире српски народ и у Босни и на Косову и Метохији и у Црној Гори и у Македонији…

 

Петровград симбол слободе

 

Име Петровград није дато ни мало случајно. Мењао се овај простор и сасвим је било природно да у једном историјском тренутку и овај град промени име. Интересантно је било време у којем је то учињено. Тоша Рајић је 29.септембра 1934. предложио а 18. Фебруара 1935.године је усвојено да град промени име у Петровград. Између ова два датума десио се један трагичан догађај убиство краља Александра 9. октобра 1934. у Марсеју. Он је био једна од првих жртава фашизма на овом простору. Иза његовог убиства стајала је фашистичка Италија, десничарска Мађарска, стајале су фашистичке организације пробугарска ВМРО и хрватска Усташе. То је било време великог узнемирења. Српски народ  је почео на овим просторима да се осећа несигурно, као и у многим деловима Југословенске државе. Било је потребно да се нација мобилише и да се ојача одбрамбена моћ државе, да се то појача кроз симболику назива једног града. Циљ је био, да се том променом, назначи спремност људи са овог простора да бране своју државу и своју слободу.

 

 

Често се чује у полемикама које се воде међу присталицама који желе да град носи назив Петровград и оних који сматрају да треба да носи име Зрењанин аргумент борбе против фашизма. Петровград, заправо јесте односно сам чин давања имена граду Петровград, јесте позив на одбрану од фашизма. Акт, који је требао да покаже да ће се ова земља бранити.

 

 

Од 1941. године до 1945. овај је простор био окупиран. Овде, на овом простору је био изузетно јак комунистички покрет, било је 2400 чланова СКОЈ- а и 600 чланова КПЈ. Дошло је до устанка против окупатора у тренутку, када је та борба више одговарала Совјетском Савезу. Устанак је требао да унесе идеолошку примесу ван простора тадашње историјске и друштвене стварности и реалности. Жарко Зрењанин је био генерални секретар покраинског комитета КПЈ  и свакако да је утицао на подизање тог устанка и доношењу те одлуке. Одлука је донешена у лето 1941. године у немогућим условима, када је Банат био пун фолксдојчера у непосредној немачкој окупационој зони, равница са природним саобраћајницама. Сви ти људи који су кренули у устанак и који су били везани за комунистичку идеологију су били ликвидирани и изложени масовној репресији. Та репресија је резултирала гушењем устанка 1941/42. године и непрекидним губицима у људским животима. Људи који су се прикључивали том устанку нису сви били комунисти, неки су били патриоте и они су учествовали у том ослободилачком покрету. Људи су били жртве, често без опаљеног метка, страдали су често у полицијским рацијама или по логорима, који су били формирани у том периоду на тлу Баната. Нећу говорити о лику Жарка Зрењанина.

 

 

Говорићу о одлуци која је донешена 1946. године о промени имена града. Та одлука је у том тренутку требала да поништи ону претходну одлуку о именовању града из 1935. године. То је била једна од тих одлука која је требала да створи једно  велико време заборава. Требало је да се раскине са свим оним појавама и процесима да се створи рупа у историјском памћењу у породичном и личном памћењу. Та одлука је 1946. године имала своје оправдање у идеолошкој  политичкој  перцепцији оних којима су револуционарни циљеви били јасни али данас  2018. године ми смо овде да размислимо и промислимо, како ће се овај град у будуће звати?

 

 

Летимично сам погледао каква је била судбина других градова са сличном историјом преименовања. Некако неприметно је Титоград вратио име у Подгорицу а Светозарево у Јагодину. Потом сам мало посматрао шта се дешавало са истим примерма у Русији. Свердловск је опет Јекатаринбург, Лењинград је вратио име Санкт Петерсбург, Стаљинград је вратио име Волговград. Наравно нико у Русији се не одриче велике Отаџбинске војне и Стаљинградске битке, највеће битке Другог светског рата, која је сломила нацизам.

Одлука је на вама, пред грађанима Зрењанина. То је питање, као што рекох, како ћемо посматрати себе и како ће други посматрати нас. Питање избора и о том избору свакако ће одлучити људи који живе у овом граду, хвала вам, на пажњи.

 

Петровград.орг (Фото: Јован Његовић Дрндак)

Поделите:

Коментари

коментара