Битка код Мојковца је једна од најстрашнијих битака Првог светског рата. Одиграла се 6. и 7. јануара 1916. године под невероватно тешким условима – магла и ниске температуре. У Црној Гори је деценијама значај Мојковачке битке био на највишем нивоу, који је достојно обележаван. Средином 1990-их, када је у Црној Гори дошло до антисрпског распожења предвођено режимом Мила Ђукаковића, значај Мојковачке битке је неправедно умањен.

 

 

Краљевина Црна Гора, као савезник Краљевине Србије у Великом рату имала је фронт са аустро-угарском војском према Херцеговини. Како је Србска Врховна команда донела одлуку да се повуче у зиму 1915/1916 преко Албаније и Црне Горе, пошто су Аустро-Угарска и Немачка послале 900.000 војника, а изненада без објаве рата Бугарска ушла у рат на страни Централних сила и пресекла пут повлачења србске војске и народа преко моравско-вардарске удолине, тако је требала да се штити одступница србској војци од аустро-угарских јединица који су имали задатак да преко Мојковачких врата стигну до Албаније и ту униште српску војску.

 

 

Црногорска Врховна комадна је донела одлуку да заштити српске мученике, који су се изморени повлачили преко албанских планина до лука Скадар и Драч, где су их чекали савезнички бродови.. Судбоносна битка, са великим жртвама се одиграла код места Мојковца, на три топонима: Бојна њива, Развршће и Улошевина. Само 6.500 црногорских војника под комадном Јанка Вукотића успело да заустави скоро 20.000 солдата Бечког двора. Током Мојковачке битке погинуло је око 5.000 црногорских војника.

 

 

На Бадњи дан 6. јануара 1916. аустријски генерал Рајнер издаје наредбу за напад, мислећи да ће наићи на неспремну црногорску војску. На удару 6. аустроугарског краљевског пука, на Развршју и Бојиној њиви нашао се Доњоморачки батаљон Колашинске бригаде. Борбе су биле са пуно губитака на обе стране, а поред Бојине Њиве Аустроугари успијевају да заузми положај – Улошевину.

 

 

Освајањем Бојине њиве и Улошевине Аустроугари су угрозили кључну одбрану „Мојковачких врата“. По процени сердара Јанка Вукотића, следећи дан био је кључан, зато он напушта штаб у Колашину и одлази директно на положаје код Мојковца, где се сусреће са бригадиром Петром Мартиновићем и члановима дивизијског штаба. Ту је донета одлука да се изврши контра напад на предане положаје.

 

 

Према Вукотићевом плану, у зору, на Божић 7. јануара 1916. легендарни Ускочки батаљон, под окриљем ноћи и јутарње магле, премешта се из села Раките у Голоноге, западне положаје одакле полази у густу шуму где се среће са Аустроугарима који су такође кренули у напад. У снегом завејаним горама почиње борба, уз грмљавину топова и звекет бајонета.

 

 

Са њихове десне стране налази се Колашински батаљон и кад се борба распламсала, нашли су се једни поред других. Ускочки батаљон је храбро издржао нападе, омогућавајући Колашинској бригади напад на Бојину њиву. Пет батаљона и две чете извиђача Колашинске бригаде и Први и Трећи регрутски батаљон из Дробњачко-ускочке бригаде крећу у силовити напад. У борбу се касније укључује и главнина Дробњачког батаљона.

 

 

Под силином јуриша, непријатељ напушта Бојину њиву у паници, чиме је операција успешно била завршена. Након освајања Бојине њиве и Голе косе која се од Развршја спушта ка Бојној њиви, коју су заузели Ровчани, наступило је затишје које је потрајало све до 3 сата послије подне.

 

 

Након затишја, генерал Рајнер уводи своје задње снаге из резерве, 205. бригаду, и после снажне топовске паљбе креће у напад на положаје Дробњака и Ровчана, али је први напад био жестоко одбијен, што је умало поколебало аустроугарске војнике. Генерал Рајнер са исуканим мачем, стаје на чело своје последње резерве и предводи напад. Али није успео да заузме Бојину њиву. Борбе су трајале све до мрака, али су сви остали на својим положајима.

 

 

На стогодишњицу Мојковачке битке, 7. јануара 2016. године покренута је манифестација Мојковачки марш од омладинаца овог града. Њима су се придружили и србски родољуби из других градова, Даниловграда, Бара, Бијелог Поља, Подгорице… и удружење Србски Светионик из Београда.

 

Петровград.орг

Поделите:

Коментари

коментара