У понедељак након поднева, 28. маја, било је ведро и светло. Турски логор је утонуо у неку тишину. Војска је добила дан одмора пре коначног напада. Грађани Цариграда су изашли на улице и молили се Господу, католици и православци су заборавили међусобне размирице, а сам Константин је водио свечану поворку. Убрзо по заласку сунца почео је јак пљусак. Турци су се припремали за коначни напад, а хришћани нису могли ништа да учине да их спрече.

Највећи град Европе и света свога доба

Око пола два ујутру, Мехмед је издао наредбу за напад. Бука је била застрашујућа, Турци су уз ратне покличе кренули у напад бодрени бубњевима, трубама и зурлама. Браниоци града су чекали, цркве су почеле да звоне, сви способни мушкарци су одлазили да се боре док су жене укључујући и монахиње, пожуриле на бедеме да помогну при доношењу камења и греда за ојачавање одбране. Деца и старије особе склањале су се у цркве у нади да ће их заштити анђели и светитељи.  

Мехмед II поучен искуством је решио да прво измори непријатеље па тек онда поаље своју најбољу војску. Прво је послао башибозуке, у њиховим редовима било је претежно хришћана коју су се борили за плату и плен који им је обећан. Поседовали су своје оружије, имали су криве сабље, праћке, аркебузе итд. Башибозуци су непоуздани војници, јер у случају неуспеха на почетку, губили су храброст, због тога иза њих су ишли војни полицајци са бичевима и буздованима. Задатак ових полицајаца је било да бичују и ударају сваког ко покаже знаке колебања. На крају су стајали султанови јаничари.

Застава Ромејског царства

Напад је почео пуном јачином само у долини Ликоса. Ту је башибозуцима сметала њихова бројност, јер су константно ударали и саплитали се једни од друге, а камење које је бацано на њих могло ја да усмрти многе. Иако је одређени број хтео да се повуче, већи део војске је контантно нападао и закачинњао се лествама али безуспешно. Ђустинијани и његови ратници су скидали мердевине кад год би их поставили, на бојиште је дошао и сам цар.

Савремена грчка илустрација борбе око Цариграда

После два сата беспрекидне борбе султан је наредио повлачење. Тек што су хришћани поново успоставили одбрамбени поредак уследио је други турски напад, предвођен пуковима анадолијских Турака из Исахк-пашине армије. Звона су почела да звоне као знак узбуне, али је њихову звоњаву пригушио Урбанов топ и други топови који су тукли бедеме Цариграда. Као и башибозуци пре њих њихова многобројност им није ишла на руку, ове јединице су били дисциплиновани побожни муслимани који су желели да први уђу у овај хришћански град. Сат времена пре зоре Урбанов топ је погодио паласиду и порушио је по дужни, триста анадолаца је узвикивало да је град њихов али су их цар и његови поданици окружили и одбили. Поново је наређен прекид ватре, а браниоци су отпочели са поправљањем палисаде. Турци нису били успешнији ни у другим секторима. Анадолцима је вероватно као и њиховим претходницима био задатак да исцрпе непријатеља. Султан је обећао велику награду војнику који први успе да се пробије кроз паласиду. Сада је дошао ред на јаничаре, које непријатељи нису могли разбити. Ратничка музика која их је пратила била толико гласна да се могла чути између удара топова са друге стране Босфора. Хришћани су се борили без предаха знајући, да ако клону све ће бити готово. градом се чула молитва.

Савремена турска илустрација борбе око Цариграда

Борба се код палисиде водила прса у прса, јаничари нису успели да уђу у Константинопљ ни после сат времена борбе, међутим прошли су у град кроз други део бедема. Око педесет Турака је ушло кроз скривену капију, познату као Керкопорту, и били би лако савладани да у исто време топовско ђуле није погодило у непосредној близини Ђустинијиана и пробило му грудни оклоп. Под тешким боловима је хтео да се повуче и молио своје људе да га однесу са бојишта. Један од војника је отишао цару и тражио кључеве од мале капије која је водила кроз унутрашњи зид. Поред молбе цара да се не повлачи, он је отишао и на једном Ђеновљанском броду се укрцао. Војска је ово приметила, и градом се прочуло да су Турци пробили бедеме. Пре него што је мала капија затворена Ђеновљани су се повукли а цар је са својим народом остао сам на бојишту.

Венеција и Ђенова поморске силе гује Ромејског царства

Чувши за метеж који је настао, Мехмед је наредио нови напад викнувши: „Град је наш“. Џин, по имену Хасан, руком је дао знак да се крене у напад, пробијајући се преко порушене паласиде. Он је вероватно и добио највећу награду. Грци бројчано надјачани морали су да се повуку у унутрашњи зид. Османлије су их са паласида убијали и док се турска застава вијорила на кули изнад Керкопорте, распршао се крик „Град је заузет“.

Видевши да је спољашни зид заузет Константин је руководио одбраном унутрашњег зида уз Шпанца дон Франциска де Толеда, синовца Теофила Палеолога и Јована Далмате. Покушали су заједнички да окупе Грке али узалудно. Теофил Палеолог је нестао међу надирајућом хордом, рекавши да смрт претпоставља животу. Цар је схватио да је царство изгубљено и не жали да га надживи, одбацује царске инсигније и са својим верним саборцима креће за синовцем. У борби је нестао међу нападачима након чега више није виђен.

Савремена турска историјска интерпретација

Турске заставе су заменилие царског орла и лава св. Марка на кулама Влахерне. Хришћани су покушали да спасу себе и своје породице, само је мали број њих остао да се бори. Недалеко од Керкопорте, браћа Бокјардо и њихови људи су водили непрекидну битку, када су схватили да је све изгубљено, покушали су да се пробију до Златног рога. Паоло бива заробљен и убијен, док његова браћа успешно стижу до Пере. У Влахеранској палати је опкољен Миното који је заједно са угледним људима заробљен. Део хришћанске флоте је побегао захваљујући турским морнарима. Војници су чекали да крену са пљачком, забринути да ће их предухитрити, морнари су напустили своје бродове и тиме омогућили да се одређени број хришћана спасе. Међу спашенима је била Диједова флота, која је избегла пропаст захваљујући људима Хамза – бега који су напустили своје бродове ради узимања плена. Преостали покрет отпора су били морнари са Крита, распоређени у три куле у близини Златног рога. Предали су ове куле уз гаранцију да ће им имовина и живот бити поштеђени. Отпловили су за Крит на њихове две лађе, уз дивљење и поштовање Турака.

Споменик Константину XI Палеологу у Атини 

Како је скончао цар Константин не можемо поуздано знати. Према једној од прича, два турска војника су говорила да су убила последњег византијског цара, а тело свог владара су препозали присутни дворани. Мехмед је једно време држао њгову главу на стубу августовог форума да би је затим слао на дворове исламског света. Барабо насупрот тврди да је леш нађен међу палим борцима. Одани пријатељ цара Константина, Францес је покушао да дође до истине и каже да су султанови људи прали главе и лешеве како би пронашли цара међу војницима. На чарапама и штитнику за потколенице су пронашли извезеног и утиснутог орла. Претпоставило се да је царев, те је султан дао Грцима да га сахране. Францис није сигуран да је то тело последњег византијског владара, јер је по царевом наређењу био на другој страни битке.

Византион, Константинопољ, Цариград, Истамбул

Судбина побеђених Грка је била тешка, јер још од времена халифа Омара, постоји одређено поступање са покореним народом. Уколико се град или област преда добровољно, макар и уз присилу, народ је имао право да задржи своје богомоље, уз одређене прописе и надокнаду. Међутим ако се град осваји на јуриш, следи три дана неограничене пљачке а богомоље постају власништво вође освајача.

Мајка Црква, џамија, музеј…

Султан Мехмед је обећао својим војницима три дана пљачке, које им је следило по праву, али је после првих упада војске захтевао извесну дисциплину. У првом налету, после сламања отпора су убијали све на које су налетели, да би затим кренули да пљачкају и сакупљају робље. Похрлили су ка Царској палати, где су крали драгуље са књига, иконе и остале драгоцености. После скидања драгуља су палили књиге и иконе. Црква Свете Софије је и даље била пуна, служена је јутарња литургија. Турци су провалили врата и кренули да се отимају за плен, са жена су кидани велови и марами и од њих су прављени конпци којима су везивани. Хватали су и везивали људе и тако их преносили у логор. Свештеници и поред тога нису престајали са литургијом него су непрекидно појали све док и њих нису одвели.

Распињање слатког Православља у векове

Пљачкање је трајало целог дана, монаси и монахиње су мучени, а убијан је свако ко би се срушио. Књиге су паљене, а куће систематски пљачкане. До вечери је остало мало тога што се могло узети, те се из тога разлога нико није бунио када је султан наредио обуставу пљачкања. Сам Мехмед је кренуо у касно поподне ка цркви Свете Софије уз пратњу најбољих јаничара и министара. Пред вратим цркве је сјахао,и узео шаку земље коју је просуо преко свог турбана као чин понизности према свом Богу. Ходајући према олтару угледао је турског војника како покушава да откине мраморни под, те му је рекао да дозвола за пљачком не значи уништавање зграда, оне се љегово власништво. Помиловао је људе који су се крили у угловима цркве као и преостале свештенике. Црква је претворена у џамију тако што се један припадник његових улема попео на предикаоницу и прогласио да нема Бога до Алаха, а затим се и сам султан попео на амвон и одао поштоу свом Богу.

Сутрадан је пред Мехмеда изнет сав плен, којим је он располагао и делио на основу заслуга. За себе је задржао све чланове угледних византијских породица и високе службенике. Ослободио је већину племкиња и дао им новац којим би откупиле своје породице, док је најлепше девојке и младиће задржао. Многим другим младићима је понуђена слобода и служба, у замену да се одрекну своје вере и пређу у ислам. Међу заробљенима преопознао је Луку Нотариса уз још девет министара преминулог цара, они су ослобођени док многи други Константинови достојанственици нису имали те среће и остали су у турском ропству попут Францеса. Султан није показао милост за заробљене Италијане.

Турска прослава заузимања Цариграда

 После три дана, Грци који нису допали ропства или су били откупљени, вратили су се кућама уз гаранције султана да им имовину и живот нико неће угрожавати. Благонаклоност коју је Мехмед имао према министрима Константина била је кратког века, пет дана после пада Цариграда је погубљен Лука Нотарис са својим сином и младим зетом, а сутрадан и преосталих девет министара. Мехмед II је кренуо из делимично порушеног Цариграда 21. јуна за Једрене.

Део дипломског рада младог српског историчара који је на Катедри историје Филозофског факултета у Београду одбранио 2018. године

Поделите:

Коментари

коментара