Срећа је хтела да се нађу извештаји и описи најразличитијих лица, Хрватима савезничких народа, са разним функцијама, разних способности запажања и приказивања, разних квалификација и разног васпитања, цивилних и војних (У Другом светском рату).

Лазаp „Лазо“ М. Костић (Врановићи 1897 — Цирих 1979ј

Веродостојност извештаја је такорећи комплетна, крајње постигнута, или се ради о извештајима из времена рата које су једне команде слале другим, вишим и претпостављеним, или се ради о књижевном одн. историјском приказу прошлога. Први су извештаји курентни, из истог времена кад се збило оно што се описује: други су накнадни, али опет најчешће на основу материјала или бележака из времена на које се односе, временски веома блиски и поуздани. Ни једни ни други нису писани за време рата, нису имали политичке и агитаторске циљеве, не могу се сматрати пристрасним и намештеним.

Неки писци дају податке из прве руке, неки из друге, али су једнако сви поуздани. Нема ниједног који би нешто изнео агитације ради, због неког претпостављеног спољног ефекта итд. И Немци и Италијани наравно настоје да своје сународнике прикажу са што мање грешака, али им није стало да Србе или Хрвате бране нити нападају. У томе је поузданост ових података комплетна (што се за друге изворе, нпр. од хрватских непријатеља) не би морало а приори тврдити.

Једна од масовних гробница Срба у НДХ

Ако су сви подаци истинити и „објективни“, не значи то да су сви једнако звучни и громовити. Има их општих тврђења и појединачних навођења, има их који спомињу мале као и оних који спомињу највеће могуће злочине, има их који се односе на једно кратко раздобље рата а и таквих који дају суд о систематским злочинима за време читавог рата. Једни су видели један догађај, други друге; једнима је пало у очи нешто мало и индивидуално али као такво карактеристично, други су преко тога прелазили и пружали пуне слике итд. Тиме се ови подаци употпуњују и никад не може да их замени само један извор или једна публикација.

Анте Павелић и редовници РКЦ у НДХ

Моја је улога да такве податке, разноврсне и индивидуално посматране, дам у својој укупности, не изузимајући ништа, не додајући ништа. Тада ће се добити једна јединствена слика, потресна и скоро инфернална, али нажалост сасвим истинита. Јер сви ови разни писци се ипак у једноме слажу: да су Хрвати починили зверства незапамћена у новој историји и непозната самом овом рату. Они су добили оцену и осуду које се не могу више никад опрати. Један или два оваква извештаја могли би се оспорити; кад их има више и кад се сви у суштини слажу, нико их не оспори. Они морају да уђу у историјске трактате и у школске уџбенике. Овај рад ће то омогућити.

У извештајима италијанских и немачких „службених места“, у описима зверстава констатованих у „НДХ“ од стране немачких или италијанских аутора, осећа се велика разлика. Не толико у дескрипцији самих догађаја (мада је и то каткад различито: једни постављају акценат на појаве једне врсте, други друге), већ више у тону и начину приказивања онога што су утврдили.

Хрватска је преко Југославије опрала своју нацистичку прошлост

Италијани, и званични и приватни, и војни и цивилни, кад описују злочине, то чине са унутрашњим учешћем, са жалбом, са осудом. Скоро да се не заплачу! Немци, пак, дају сувопарне административне извештаје, без трунке саучешћа: кад пребројавају мртве људе, исто као да приказују угинуће коња или волова. Нема код њих ни најмање неке осуде са хуманости. Они те појаве осуђују, јер оне ометају немачку политику мира и економског искоришћавања на Балкану.

Италијани свуда испољавају, што рекли Хрвати — своју „сућут“: ако говоре о патњама Срба, као да то саосећају, као да и сами пате. Пуни су жаљења, бола, индигнације. Они злочине осуђују једнако као да су почињени над њиховом конационалима, над њиховим члановима породица. Немци оштро, војнички, осуђују те злочине, сматрајући да ће они ометати њихов војнички поход и исход њихове борбе. Они једнако о томе реферишу као о неком војном сусрету, као о некој саобраћајној несрећи, о некој стихијској непогоди.

Адолф Хитлер и Анте Павелић 1941. године

И стил им је такав, и тон, и цела композиција. Мало се разликују писци књига од писаца војничких извештаја (рапорта) нижих војних органа својим старешинама. Али језгро они погоде и често истакну боље, иако сувопарније и нелитерарније, него Италијани.

У томе се ове две нације допуњују и добро је што нису исте: гледају нешто друкчије и виде не сасвим једнако. Са нашег, српског, гледишта то је добитак.

Код Италијана има таквих описа који би могли да непосредно уђу у књижевност. То је еманација једног доброг и племенитог народа, једне осећајне нације, која бол ублажава, злочине осуђује.

Бенито Мусолини и Адолф Хитлертворци савремене Хрватске државе

То је требало одмах у почетку рећи. Читаоци ће се уверити у то, и са мном заједно биће захвални по духу великој и племенитој италијанској нацији и за спасавање Срба од крвничког хрватског ножа и за осуду дивљаштва и нељудства, макар оно од „савезника“ потицало.

Прво ћемо међу немачким вестима изнети саопштење неколико лица од посебног ауторитета у тадашњој Немачкој, као и лица која су хрватске подвиге могла сасвим из близине да прате, у сваком случају која су знала више од других и преко чијих изјава нико у свету неће моћи олако да пређе.

Сведочнство др Хермана Нојбахера

Као први од свих биће цитиран један такорећи очевидац и лице на врло високом степену хитлеровске хијерархије. То је др Херман Нојбахер, нациста и лични пријатељ Хитлера. Он је, по аншлусу Аустрије био градоначелник Беча, а после лични Хитлеров пуномоћник за „Југоисточну Европу“, у ствари за Балкан. Био је координатор војне и цивилне немачке власти и то у окупираним и савезничким земљама Балкана. Имао је огромна пуномоћства и велику власт.

У великом немачком Брокхаусу стоје ови подаци: „Херман Нојбахер, аустријски управни и привредни стручњак. Рођен у Велсу 1893. Од 1925. старешина аустријско-немачког привредног савеза. Од 1938. градоначелник Беча, од 1940. посланик Министарства спољних послова са нарочитим задатком. После одржане казне у Југославији поверио му је цар Хаиле Селасије реорганизацију Адис-Абебе“.

Херман Нојбахер (нем. Hermann Neubacher; Велс 1893 — Беч, 1960)

Тек последњу годину рата, од јесени 1943. до јесени 1944. почео се специјално бавити српским питањем, резидирао је тада највише у Београду (уколико се код њега о резидирању уопште може говорити, јер је он стално летео од једне до друге балканске престонице, и себе назива у наслову књиге „летећим дипломатом“).

Био је предат Југославији, осуђен на 20 година робије, издржао седам и по, после се борио за парче хлеба по разним државама и сад стигао да напише своје кратке али значајне успомене под насловом „Специјални задатак на Југоистоку, 1940—1945. Извештај једног летећег дипломате“ Књига је изашла на немачком крајем 1956. у Гетингену.

Усташка Хрватска је била реална а не такозвана нацистичка творевина

По личности која је књигу писала и по изворима који су му стојали на располагаау, једва могу да се замисле неки поузданији и ауторитативнији подаци. Само један мали део се бави хрватским злочинима и њега ћемо пренети.

На стр. 18 пише Нојбахер да је „после њеног распада (тј. „српско-централистички вођене Југославије“), букнуо хрватски ратни поход освете и уништења православног Српства, који спада у најсвирепије акције масовног убиства целе светске историје; то је била балканска освета према омрзнутом Балкану“.

Бестијални геноцид над Србима, Јеврејима и Ромима у НДХ

На стр. 31 стоји: „Православни рецепт усташког вође и поглавника Хрватске Анте Павелића, потсећа на верске ратове најкрвавије успомене: Трећина мора постати католичка, трећина мора да напусти земљу, трећина мора да умре. Последња тачка је извршена. Кад водећи људи усташког покрета тврде да су заклали милион Срба (укључујући ту и одојчад, децу, жене и старце), то је по мом мишљењу самохвалисаво претеривање. Према извештајима који су мени стигли, ја ценим број закланих без одбране на три четврти милиона“.

Овај став треба овековечити оригиналним текстом:

»Das Pravoslavenrezept des Ustaschaführers und Poglavnik Kroatiens, Ante Pavelic, erinnert an Religionskriege blutigen Andenkens: »Ein Drittel muss katholisch werden, ein Drittel muss das Land verlassen, ein Drittel muss sterben«. Der letzte Programmpunkt wurde durchgeführt. Wenn führende Ustascha Männer behaupten, dass eine Million pravoslavische Serben (einschiesslich der Säuglinge, Kinder, Frauen und Greise) geschlachtet wurden, so ist das nach meiner Meinung eine ruhmredige Übertreibung. Auf Grund der mir zugekommenen Berichte schätze ich die Zahl der wehrlos Abgeschlachteten auf drei viertel Millionen«.

Даље наставља Нојбахер:

„Кад сам ја, после више пута, још једном говорио у главном стану о збиља грозним догађајима у мојем хрватском суседству, рече ми Адолф Хитлер: ‘Ја сам казао поглавнику да се оваква мањина не може просто истребити: она је превелика’.

Да, кад би се знала тачна граница докле је слободно истребљивање. Зар се она не прекорачује већ са једним уморством?…“

И Хитлер је мислио да је српска мањина превелика за истребљење

Ето, то су текстуелно преведене речи Хермана Нојбахера. Има у његовој књизи још доста веома интересантних података које ћемо постепено пренети. Овде су само неколико мањих коментара.

Злочине према Србима за последњег рата Нојбахер карактерише као „хрватски ратни поход против православног Српства“. Тиме он лично даје за право онима који те злочине квалификују као хрватске злочине, а такође и онима који тврде (тих је већ знатно више, док би се они први на прсте избројали), да је објекат злочина био Српски народ, одн. Српство као такво. Он те злочине квалификује као најсвирепије целе светске историје. А он није задојен мржњом против Хрвата и представља ствари какве су. Ја не видим зашто би Срби морали да ублажавају изразима злочине извршене према њима, сем оних који их одобравају (а канда има и таквих, на шта ћемо се вратити једном приликом).

Геноцид над Србима у НДХ је прећутала комунистичка Југославија

Број убијених Срба: мушкараца, жена, стараца, деце, одојчади, цени Нојбахер на 750.000 лица. Ја сам их ценио на 700.000.

Разуме се, тај број се не може тачно утврдити. Али нико на свету нема више подлога за приближну процену него што их је имао Нојбахер. И она се слаже скоро потпуно са мојом проценом изведеном кабинетски, али уз помоћ принципа статистичке науке.

Још једна фама је овим растерана, једна гадна фама којом се кривци желе оправдати и соколити да продуже где су стали. Тј. фама да су злочини вршени по наређењу Немаца. Ја сам одувек тврдио да то није истина и да не може бити истина. Али сам такође тврдио (то стоји у мојим књигама) да Немци нису Хрватима строго и одсудно забранили злочине према Србима. Као што су нпр. запретили Павелићу да не сме ништа да се деси др Мачеку, јер је он, Павелић, за то лично одговоран. Иначе би хрватски злочини били далеко мањи.

Усташе и комунисти у НДХ затирачи Срба западно од Дрине

Из мемоара др Нојбахера испада да се Хитлер није сасвим слагао са тим злочинима. Истина, његови аргументи су мизерни, ако су искрени. Хитлер је против убијања Срба као мањине јер је њих много. Кад би их било мање, био би, ваљда, за.

Можда. Но главно је да је Хитлер био некако против убијања Срба. Мусолини још пре и још више. Њиховим органима било је наређено да се не смеју мешати у „унутрашње прилике Југословена“, и тиме су Хрвати добили од окупатора карт бланш, али не плен пувоар. То је правнички различито.

Сабрана дела Лазе М. Костића

Нојбахер завршава ове информације:

Стр. 156: „Моју борбу против прогањања Срба у усташкој Хрватској ја сам започео код Рибентропа и Хитлера већ кад ми је поверен био задатак августа 1943. Ова борба, која је несумњиво била уперена против даљег постојања режима Анте Павелића у Хрватској, није могла остати сакривена у загребачким владиним круговима…“.

(Настевиће се…)

Петровград.орг

Поделите:

Коментари

коментара