Не само у јадранском Поморју, на Косову и Бачкој и Барањи већ и у Банату има пореклом Срба католика. Срби Крашовани станују у Крашо-Северинској жупанији у Румунији. У троуглу између Вршца, Лугоша и Оршаве, у мору Румуна, има их свега 6.000 душа. Имају и свог посланика у румунском парламенту именом Слободана а оно што је чудно је да је он убеђени представник хрватске мањине у Румунији.

 

Крашовани у 20. веку кадаје та заједница бројала 20.000 чланова.

 

Крашовани су у етнолошкој литератури представљени као народ лепог соја, јаки људи, баве се земљорадњом и добри су баштовани. Говоре чисто српским дијалектом из групе тимочких дијалеката, који је староштокавски по свом пореклу. Називају себе Крашовани, по реци Карашу, која у брду Мушњаку извире а код Кајтасова и Паланке утиче у Дунав.

Као и бачки Шокци и Буњевци Крашовани говоре дијалектом српског језика. Они су очували, и ако окружени румунима, српски језик, српске обичаје и све особине али су по вери римокатолици. И што је најкарактеристичније, њима је баш то помогло, да очувају све до данас своје српско обележје. Њихова Православна браћа, насељена на дунавској обали од српске Клисуре до Оршаве, будући православне вере, претопила су се у једноверне Румуне. Још само презимена тих породица и српска имена места, брда, река, положаја, као што су Домоглед, Трескавица, Бистрица, Черна, Извор, Излаз, Дренково, Молдава…, казују путнику, да су ту некада живели Срби.

 

У време Инфорбироа и сукоба комуниста поделили су судбину са Србима Православне вере и преживели Багрданску голготу.

 

Међу тим Крашоване је разлика у вери спасла од претапања у Румуне и они су прво били Срби по свему. Проблем је наступио  јер нису имали своје школе а свештеници које им је римокатоличка црква слала били су им Хрвати који су их постепено убедили да припадају тој нацији. Стигла им је својевремено и понуда из Бугарске да се „као Бугари“ иселе у своју „стару отаџбину“ на Старој Планини али су је Крашовани најодлучније одбили, јер они нису Бугари, већ Срби са Тимока.

У новије време, паралелно са процесом хрваћења, почеле су да колају међу Крашованима теорије о њиховом пореклу из Херцеговине, попут буњевачког предања или из црногорског, мирочког округа у Србији. Постојала је теорија да су се населили у ове крајеве 1730. год. или правилније 1737. год., дакле у доба последње сеобе Срба из Србије у Угарску под пећким патријархом Арсенијем IV. Јовановићем Шакабентом. Херцеговачки Срби су се под етнонимом Буњевци, као што знамо, доселили у Бачку 80. година XVII. века и од Другог светског рата им је наметнута национална одредница Хрвати. За Крашоване се зна да су католичку веру примили у другој половини XVIII. Века, тачније 1765. г. за владавине аустријске царице Марије Терезије, а после сеобе Срба у Русију 1751.-1753. г. дакле у доба највећег унијаћења, које их је извесно и коначно лишило Православне вере.

 

Данас играју улогу најстарије хрватске дијаспоре, што је још једна измишљотина хрватске историографије.

 

По другој теорији они су прешли у Банат још пре Велике сеобе Срба под патријархом Арсенијем  Чарнојевићем. Учествовали су у Банатском српском устанку 1594. г. и тешко пострадали у њему. Следећи упутства Конгрегације за пропаганду вере, основане 1622. у Риму, босански фрањевци су по Турској ловили душе православних. Дошавши у опустошени Банат, где је српско православно становништво скоро три деценије било без свештенства и монаштва, где су се деца рађала и нису била крштавана, где су се младенци узимали а нису венчавали, где мртве није имао ко да опоји и где су православни свештеници наилазили ретко и у пролазу, фрањевац Марко Бандулашевић започео је свој мисионарски рад у селу Клокотићу. Већ 1628. писао је Конгрегацији за пропаганду вере у Риму да је у долини реке Караша превео многе Србе на католичанство и то у селима Равник, данас Рафник, Водник, Клокотић, Нермић, данас Нермет и Липа, данас Лупак.

 

Буњевци, Шокци и Крашовани имају право да себе називају како год желе и нико нема право да им намеће хрватско измишљено име.

 

После 1717. када је Банат ослобођен од Турака и припао аустријској царској кући, настале су нове прилике за Србе Крашоване.Заједно са аустријском војском стигли су језуити и католичко свештенство у великом броју, које је започело нов мисионарски рад међу паством.Прво су извршили реорганизацију црквене управе а затим почели борбу са народом око његових обичаја према ранијој православној традицији. Остало је забележено да су Срби Крашевци пружили жилав отпор увођењу новог грегоријанског календара, који су на крају прихватили после низа притисака тек за владавине царице Марије Терезије.Али и поред тога задржали су и даље богослужбене књиге писане ћирилицом и још дуго су славили празнике по старом и новом календару.Чак и данас поједини Крашевци, нарочито старији, не раде када су велики Православни празници.

 

Слободан има право да буде по националности шта год жели али ко је њега и младе Крашоване убедио да су Хрвати?

 

Нема никаквих доказа да имају било какве везе са Хрватима али их данас Хрвати својатају као део свог националног корпуса, што је нонсенс раван хрваћењу етничке групе Јањевци са Косова. Заступник хрватске мањине у Румунском парламенту чак носи старо хрватско име Слободан али човек је убеђен да је Хрват и шта са тим има историјска етнолошка и лингвистичка истина.

 

Извор: Иван Иванић, „О Буњевцима“, Суботица, 1894., Расен, портали Патриот, Царса.

Поделите:

Коментари

коментара