У читаоници Градске библиотеке у Суботици одржана је промоција књиге др Бориса Стојковског „Цар Јован Ненад“. О књизи су поред аутора говорили и проф. др Ђура Харди, рецензент и господин Пера Ластић, директор Српског института из Будимпеште, издавач. Аутор књиге је рођени Суботичанин, др Борис Стојковски, доцент на Одсеку за историју Филозофског факултета Универзитета у Новом Саду. Аутор нас враћа историсјком лику и делу последњег српског Цара Јована Ненада, који је и званично добио своју дуго очекивану монографију и коначну потврду идентитета у српској и светској историографији.

 

 

Лик Цара Јована Ненада је у овој књизи ослобођен омаловажавања од стране неких извора који су држали страну његовим непријатељиима, али и лажне историсјке идеолошке слике коју је имао у делима југословенских, српских и војвођанских историчара али и мађарских који су му у комунистичком периоду наменили улогу Спартака, Матије Губца Јужне Угарске, антифеудалног и борца претечу револуционарног радничког покрета.

Др Стојковски је применио историсјки критички метод доследно и безкомпромисно, користећи се зналачки страним изворима, критички претресавши сву расположиву литературу о Цару Јовану Ненаду, приказаће нам по први пут, нову реалну географску карту овог историјског периода. Он констатује у закључним разматрањима, да свакако није у српској историји било личности која је за краћи историјски период, од непуних годину дана, оставила дубљи траг. То је био довољан разлог да се приступи писању ове монографије.

 

 

О пореклу овог човека се и даље заправо ништа незна или је пореклом из Срема или из Поморишја. Дефинитивно је био Србин или „Трачанин“ како се то анахроно вели у изворима. „Најзначајнији наративни извор Ђорђе Сремац о Црном Човеку каже да је из Липове“- закључује Стојковски. Посредно је то јасно из историсјке позорнице главних дешавања око харизматичног Цара а то је свакако Поморишје. У том крају је српски етнички елемент, на који се он претежно ослањао, био бројан. Када је у питању територија Торонталске жупаније, није извесно да се она налазила под управом Цара Јована Ненада, сматра аутор.

Стојковски критикује некритички став мађарских историчара, који листом поклањају поверење свом извору Јовану Земергу о Јовану, који је наводно био коњушар Јована Запоље. Аутор јасно налази да се ради о накнадно измишљеном податку. Овоме противуречи снага и извежбаност војске којом руководи Цар Јован Ненад и којом никада са толико харизме не би руководио један обичан коњушар. Српска историографија је навикла на подметања још од доба Порфирогенита и постала је веома опрезна, према страним ауторитетима.

 

 

Дефинитивно, та личност је имала одређени физички белег на себи или је био човек тамније пути, чим је остао запамћен у изворима по надимку Црни Човек. Аутор опонира и домаћим изворима и тезама о његовом пореклу од Чарнојевића и идејама о томе како је управо он био оснивач идеје о Српском Војводству, што је накнадна, нововековна, интерпретација његовог лика и дела. Исто тако, аутор оповргава и тезу да је овај човек водио порекло од српских деспота у Срему. Он је заиста имао намере као Србин да ослободи Срем, последње упориште Српске Деспотовине и представљао се као настављач српске државотворне идеје али није био пореклом од изумрлих родова Бранковића, сматра Стојковски.

Рођени Суботичанин, аутор књиге, критички разматра и тезу о Суботици као значајној престоници Цара Јована. Он је ближи тези да је Суботица само у једном периоду била значајно упориште његовог покрета. Заиста, он је у њој имао неку врсту двора са палатином и ризничарем Суботом Врлићем али је град брзо изгубио значај за њега и он је тежиште покрета пребацио у Поморишје. Чињеница да  је Јованов смртни противник Валентин Терек релативно лако повратио своје поседе у Суботици, посредно говори о томе.

 

 

У свом раду се дотакао и усторијских личности које су непосредно окруживале самог Цара, о којима се такође врло мало зна. Суботу Врлића историчар је оценио врло негативно, износећи податке да се он у каснијем периоду по слому покрета бавио шпијунажом за Турке. Сматра да Суботица свакако није по том човеку добила име и да је то интерпретација из доба Краљевине СХС, која је срећно пронађена али није истинита.

Историчар смешта лик и дело последњег српског Цара у временски и историсјки контекст 16. века, након преломне Мохачке битке.  Ова личност је била безкомпромисан борац за слободу против Турака, констатује Стојковски. Политички гледано, његов положај је био веома тежак јер се налазио са својим пуковима између три ватре. Са једне стране су Турци, који су уништили српско царство и деспотовину, са друге римокатолички владари, претенденти на Угарски престо, Јован Запоља и Фердинанд Хабзбуршки.

 

 

Челник Радослав, војвода војске Јована Ненада је јасно осветљен, он је професионални војник, који након погибије свога Цара, одлази у Срем и ставља се у службу Павла Бакића, феудалца који подржава Фердинанда на путу ка трону. Личност загонетног Фабијана Литерата, наводно римокатоличког монаха фрањевца из Илока, који је имао извесну улогу у дипломатским контактима Цара Јована Ненада са значајним личностима онога доба, од енглеских посланика, до самог Хердинанда Хабзбуршког, такође је у овом делу интригирала аутора. Нејасно је и даље, на основу расположивих чињеница, колики је био Фабијанов реални утицај на Црног Човека. Аутор предпоствља, да је то човек који се можда помиње у Ердељу и који је прожет идејама реформације али каже да је то само претпоставка. Та личност мистериозно нестаје након слома покрета и нема о њој више ни једне вести.

 

 

Улогу ове личности аутор прецењује када јој приписује ауторство о ширењу „легенди“, учењу о последњем византијском цару и aпокалиптичној мисли тога периода у Јужној Угарској граници са Турцима. Његова веза са идејама реформације, протестанског новоучења о миленијаризму је такође хипотетичка. Апокалиптична визија Цара који ће се у последњим временима супротставити антихристу (у 16. веку виђеним у лику турског султана) је у Православљу стално Јеванђељско и Предањско искуство. Оно живи у Новом Израиљу, како у 16.веку тако и данас. Није та мисао оригинална интерпретација наводног Псеудо-Методија. Теологија на истоку хришћанског света апокалиптичне визије црпи од Пророка и Јеванђелиста још од оснивања Цркве. Не треба тој мисли посредовање римокатоличко-протестантског свештенства, да би се испољила у историјском тренутку. Литерат је пре био монах задужен за дипломатске контакте са западним владарима као човек из тог културног и цивилизацијског круга.

 

 

Мислимо да се личност Црног Човека, војника и по неким изворима „свештеника“, може схватити само у српском заветном кључу који ће Срби поновљати у тим „смутним временима“ након пада под Турке у устанку банатских Срба и коначно у српским устанцима почетком 19. века у Шумадији. Ван тог контекста немогуће је разумети појаву харизматичног вође, његову мисао и његова стремљења.

У том контексту, да се одмакнемо сада од строго историјског контекста и треба разумети енигматичну мисао уклесану на споменику Цару Јовану Ненаду у Суботици, деведесетих година овог века – Твоја мисао (која се корени у припадности православном културном и духовном цивилизацијском кругу) је победила (и јесте и биће у есхатону).

 

 

Петровград.орг

Поделите:

Коментари

коментара