На Тргу Слободе у Зрењанину грађани имају прилику да виде изложбу „Гимназија у светлу ослобођења 1918. (од асимилације до толеранције) “аутора историчара Историјског архива Слободана Милина. На првом паноу изложбе је представљена претеча гимназија у  Срба на овим просторима тзв. Словено-латинска школа или мали (нижи) гимназион како се називала у народу у тадашњем Великом Бечкереку. Велики српски историчар Владимир Ћоровић објаснио је у свом тексту „Руски утицај међу Србима” како су настале овакве гимназије у Срба.

 

 

Мојсије Петровић, који је, као београдски митрополит, могао изблиза да прати рад аустриских власти и да у свом личном примеру види и осети њихове задње намере, решио се врло брзо да се за времена побрине за одбрану православља. Видећи да нашем свештенству недостаје добра школа, а не верујући аустриским школама, којима су на челу били исусовци, он се још 1718. год. обратио глави православља, цару Петру Великом. Глас о Русији и њеном великом цару ширио се по свима српским земљама, од Црне Горе до Сент Андрије. Од почетка 18. века неколико је наших Срба из Аустрије ишло у Русију не могавши да подносе притисак верских власти и њихових помагача. Један између њих, тителски капетан Панта Божић, који је већ 1704. год. прешао у Москву, постао је „стални претставник и известилац цара Петра Алексијевића за српске послове“, а 1708. год. добио је и неку врсту овлашћења од сабора у Крушедолу. Кад се Русија спремала за рат с Турском Богдан Поповић, изасланик Срба официра из Аустрије, понудио је у Петрограду 1710. српску сарадњу. Симпатије Срба у том рату биле су потпуно на руској страни. Један српски писар у Карловцима молио се исте године у свом запису Богу: „Пособи, господи, цару нашему“, т. ј. православном цару Петру. У више записа, песама и усмених саопштења клицало се Петру и Русији, који су сматрани као врховни заштитници православља. Аустриска власт, која је имала толико успеха против Турака од 1683-1718. год. стекла је врло много услова да буде поздрављена као сила ослободитељска, али је њен престиж кварила насртљива верска политика, која је одбијала наше људе. Словенска и православна Русија постајала им је све ближа и они су све више почели обраћати своје погледе на Москву и Петроград. У првом реду то је чинило свештенство, а за њим и остали народ. Од свог преласка у Аустрију Срби су тражили веза са Русијом, тужили се на аустриске поступке, и гледали да добију моралне подршке. Знамо сигурно, да су 1708. и 1711. нотификовали Русима и избор својих нових митрополита.

 

 

Обраћајући се Петру Великом по други пут, 1721. год., митрополит Мојсије му је изнео тешкоће које подноси од католичке пропаганде, а онда је од њега тражио да буде други апостол Христов међу Србима. „Просвети и нас као и своје људе, да не рекну наши непријатељи: где је њихов Бог? и да нема ко да помогне“. „Не тражимо богатства, него помоћи за просвету учења и за оружје душа наших да би се супротставили онима који војују на нас“. Цар је већ 22. маја 1722. наредио, да се српским црквама пошље одејања и књига и да се за наставнике упуте међу Србе два кијевска васпитаника. Али је прошло прилично времена док су се нашла погодна лица, или боље, док се у први мах нашло једно. То је био Максим Теренчевић Суворов, синодални преводилац. Руска државна благајна одредила му је 300 рубаља годишње плаће, а других 300 било је вотирано за једног грчког учитеља, који је био исто тако потребан и кога ће моћи изабрати митрополит сам. Уз Суворова послато је 70 комада славенске граматике Мелетија Смотрицког, 10 примерака Поликарпова тројезичног речника и 400 букварева. У Карловце Суворов је дошао тек у мају 1726. год., а школу је отворио 1. октобра исте године. Но већ после четири месеца преселио се, по митрополитовој дозволи у Београд, где је почео рад 1. фебруара 1727.

 

 

Његова школа није донела Србима оно што се од ње надало, али је била ипак бар један полукорак напред. Срби су се осећали угроженим и ова је школа, ако ништа друго, показала интерес православне Русије за њих. А то је било потребно, јер су се аустриске власти спремале да знатно прикрате српске повластице. У Банату је и за православне прописано светковање католичких празника; код избора митрополита имала су се цару предложити по три лица, а исто тако и при избору епископа; епископе и митрополите не треба пустити да сами иду у народ без пратње ког чиновника; ослободити народ од митрополитова утицаја у световним стварима. Док су тако стезали власт и права српског свештенства католичком је пуштен пун мах. Иза смрти Вићентија Поповића (1725.) српско се питање поставило у пуној јасности. Беч је желео да Мојсије никако не сједини карловачку и београдску митрополију, а народ није пристајао ни на какво друго решење. Више од годину дана повлачило се то питање, док у Бечу нису најпосле пристали да Мојсија потврде као карловачког митрополита и само као администратора београдске митрополије. Али истог дана, 1. априла 1727., кад је Мојсију била издата диплома, објављен је и царски рескрипт, који је садржавао она напред поменута ограничења привилегија. Тај рескрипт наишао је на отворено негодовање у народу. Извесни народни прваци одбише да га приме до знања, а камо ли да га извршују. Народни сабор упути претставку цару побијајући одредбе рескрипта, а сам митрополит оде у Беч, да објасни народни став. Из Беча су почетком 1729. год. дали ново објашњење српских привилегија, али без много уступака. С тога народ поново одби и тај покушај на свом сабору у Београду и упути у Беч нову депутацију, с митрополитом на челу. Митрополит Мојсије и умро је том приликом у царској престоници, 27. јула 1730.

 

 

Иста борба око попуњавања места заједничког митрополита поновила се и 1731. год. Срби су кандидовали арадског владику Вићентија Јовановића, кога је Лаза Костић нетачно и свирепо приказао у свом Пери Сегединцу, и остали су упорни бранећи свој став. Али њихово огорчење није било само због верских питања, у којима су Аустријанци претеривали све више, забрањујући чак и подизање и оправку православних цркава и гонећи српско свештенство. Чинили су то сасвим безобзирно не само у Хрватској, него чак и у Србији. У вараждинском ђенералату дошло је 1718. год. до праве буне, кад је унијатски владика дао убити на вратима манастира Марче његовог непопустљивог православног игумана и кад је силом почео нагонити народ на унију. Али Срби су патили исто тако и од социалних невоља и од несавесне и грабљиве администрације.

 

 

Аустриске власти обилато су делиле и продавале велике комплексе земљишта по Срему и Бачкој туђој господи. Илочки спахилук са 30 села добио је кнез Ливије Одескалки; вуковарски са 24 села доби гроф Елц; карловачки са Каменицом и Сланкаменом и још 7 села барон Г. Ифелн; митровачки са 19 села гроф Колоредо; земунски са 20 села кнез Шенборн и др. Закупници и управници тих имања правили су велике злоупотребе и неконтролисани од својих господара вршили су над народом преваре и насиља свих врста. Кулаци господи малој и великој били су тешки и на њих се изгонило безобзирно. За једног од тих закупника, неког Колхунта, зна се, да је на имање свог господара 1728. год. дошао са једним колима ствари, а кад је 1731. год. одлазио за Осек морали су сељаци дати 70 кола за превоз његове пртљаге. Тако се брзо, и бездушно, грабило на рачун сељака и малог света. Због тих и таквих типова многи су људи бежали са спахилука и одметали. За пет великих села у Доњем Срему бележи се, да су просто опустела (Сакуле, Керек, Толинци, Дреновац и Витојевци).

 

 

Митрополит Вићентије Јовановић (1731-1737.) тужио се руској царици Ани на невероватне поступке аустриске солдатеске по Србији. Војници су грабили немилосрдно по кућама, имањима и по црквама; „шта више нису остављали на миру ни саме мртваце, него су их ископавали из гробова и с њих скидали што су од вредности нашли“. Оштре су исто тако и његове претставке аустриским властима. Није никакво чудо, што је свет, под таквим приликама, напуштао земљу. Цело село Дубница из параћинског краја пребегло је у Турску. год. 1721. постојале су, по аустриском попису 6.023 сесије у Србији, а 1726. само 4103. У параћинском округу од 341 сесије из 1721. год. остало их је 1735. свега 238. Сам принц Александар Виртенбершки жалио се пред крај своје управе на чиновништво и говорио је „да би читави крајеви морали дезертирати ако остане овако“. Да попуне тај мањак, а и ради веће своје сигурности, Аустријанци су почели рано да доводе стране, махом немачке, колонисте у Србију, а нарочито у Београд, који су од 1723-1736. год. претварали у једну од најачих тврђава Европе. Год. 1736. налазило се у самом том граду на 400 немачких породица и још нешто туђих народности из аустриских земаља. Један део Београда, стара Палилула, добио је тада име Карлстал. Цар Карло VI, по ком је дат тај назив, поставио је био као начело, да „у Београду, као крајњем граничном месту и првом зиду целог хришћанства, немачка нација у свако доба мора бити прва по снази и по броју“.

 

 

Жеља српског епископата, да помоћу руских учитеља подигне духовни ниво свештенства и сузбија све моћнију пропаганду католичког клира, није испуњена у оној мери како се то замишљало. Максим Суворов није био човек који би се сав, с љубављу, бацио на посао, а и са српске стране, од конзервативних елемената, прављене су му извесне тешкоће из неразумевања и из зависти. Није било ни правог плана како да се организује посао. Митрополит, сам прилично неук, препустио је посао Суворову, а овај опет, радећи на своју руку, није био потпуно начисто шта управ Србима треба и с кога краја да се почне. Од 50 ђака у београдској школи, с којима је почео рад, већина га је брзо напустила. С тога је школа настављена од идуће године поново у Карловцима, где се овог пута и одржала. Почетком децембра 1727., кад је ту био почет рад, у школи су се била скупила 124 ђака, међу којима је било и ђакона и монаха, па и свештеника. Суворов је с њима почео руско-словенско читање, па је доскора, с напреднијима, отпочео и курс граматике, а касније и латинског језика. Сем тога отворена је руско-словенска школа у Араду, где је учитељ био Суворовљев брат Петар, па затим у Београду, Ваљеву, Пожаревцу и Мајданпеку. У овом последњем месту 1735. год. изрично се помиње као „мештер“ један Русин. Суворов је издржао у Карловцима до августа 1731., када је, завађен с људима и лично огорчен, напустио школу, поневши се пред крај врло нелојално. У Аустрији је остао до 1737. год., проводећи један део времена при посланству у Бечу, а други као српски учитељ у Сегедину, Северину и Новом Саду. За то време радила је у Београду, од 1726. год., латинска школа, т. ј. једна врста гимназије, са језуатским наставницима и са тим духом, и са нескривеном тежњом да се преко деце делује и на родитеље.

 

 

За школство међу Србима бринуо се с пуно љубави и митрополит Вићентије Јовановић. Он је довео за учитеља и проповедника Руса јеромонаха Синесија Залуцког, кога је поставио и за управитеља српских школа. У Карловцима је наставила рад Суворовљева школа и без њега. У Београду је за времена Вићентијева, 1731. год. била уведена школа и за црквено певање; ради тога је био доведен из Свете Горе јеромонах Анатолије, „искусни псалт“, који је створио и грчку школу. Он је после радио и у Карловцима. Он се живо трудио да отвори школе и по другим странама, бар у свима епархиским местима. Нарочито му је било стало до тога, да се у Карловцима развије словенско-латинска школа као једна врста гимназије. С тога се обратио у Русију, кијевском архиепископу, да би из тамошње академије добио способне наставнике. На његов позив дођоше међу Србе крајем лета 1733. неколико нових учитеља, међу којима беше најзначајнији Емануел Козачински. Рајић каже за њега и његове другове да „са дивним успехом почеше преподавати изредно настављење латинске граматике“. Они су прави творци гимназиске или „латинске“ наставе у Карловцима. Козачински је био човек књижевно образован, финијег духа, који је у школу унео класичарске беседе, певање похвалних ода и који је први код нас организовао позоришне претставе са својим ђацима. Он је за њих написао и прву нашу Трагедију о смрти цара Уроша. После одласка Залуцког Козачински је од 1736. год. постављен за ректора свих школа београдско-карловачке митрополије и за главног црквеног проповедника. На том положају он је остао до лета 1738., кад је, иза смрти митрополитове, и због новог рата с Турцима напустио Србе и отишао у Русију. Рајић с болом констатује, како се „добро устројени српски Парнас расу и красно цветајући училиштни врт би уништен… Од два архиепископа Мојсеја и Вићентија заведено учење остаде погребено у Карловци, а остаде само мала тривијална школа словенска и граматичка“.

 

 

Ови руски учитељи, већином Малоруси, с тога противници католичке пропаганде, о којој су много знали и на свом терену, појачали су сигурно руски утицај међу својим српским ђацима, мада иначе нису били задовољни српском средином у којој су радили и где су калуђерске пакости биле на дневном реду. Напредовање Русије било је видно и православни су у њу упирали очи све више. У 17. и на почетку 18. века било је неколико случајева, да су српски свештеници, чак и епископи, од страха или за љубав обећања, примали унију. Митрополит Мојсије је исповедио тајну, да је и њему био нуђен црвени шешир. Од друге половине 18. века такви случајеви су све ређи. Српски редови постају чвршћи, свеснији и јачи. Грађански сталеж српски, који се већ био укоренио, с разумевањем прати народне послове и учествује у њима дајући јаке подршке цркви и одбрани вере. Њихове везе с Русијом постају све чешће. Наши људи, свештени и световни, шаљу младе српске момке на студије у Русију, понајвише у кијевску Духовну Академију, да се напоје тамо, на извору православља. Већ 1737. год. помиње се као први свршени ђак те школе каснији будимски епископ Дионисије Новаковић. Ти руски ђаци и млади српски васпитаници код руских учитеља постају носиоци руског духа, шире њихову културу, славе њихове успехе. У рукописним песмарицама 18. века има много чисто руских песама, које су ушле у наше друштво, са правим култом Русије и руских владара. „Піyснж славнаго орла россіyскаго“ велича руску победу над Шведима; друге над Турцима. Мислим, да се може потпуно сигурно тврдити, да је русофилска ориентација у српском друштву била потпуно свесна и широко распрострта крајем тридесетих година 18. века, обухватајући не само свештене кругове него цео народ. Русија је била кула православља; на њу се тражио наслон и од ње се очекивала не само морална него и стварна помоћ. У те наде Срби су уносили не само много вере, него и много поверења, и маште, и лирике, замишљајући да Русија мисли и да треба да ради и да ће радити само онако како они желе. Нису увек водили рачуна, да Русија има и својих путева и својих посебних интереса.

 

 

Утицај руске школе међу Србима осетио се нарочито у језику. До краја 17. и почетком 18. века међу нашим црквеним људима и преписивачима владао је још увек претежно стари српскословенски, „србуљски“, језик, са нешто примеса народног говорног језика. Али већ од средине 18. века јављали су се и утицаји руско-словенског језика. Како је у српским црквама све више нестајало старих богослужбених рукописних и штампаних књига, то су српски калуђери тај недостатак накнађивали довозом из Русије. Год. 1732. у Срему је у 104 цркве и код свештеника било свега 1146 црквених књига, од којих су 465 биле србуље, а 681 руска књига. Развила се постепено и трговина с књигама са тих страна; трговци „Москаљи“ долазили су на вашаре и протурали руске књиге у приличној мери. С тога већ крајем XВИИ века сретамо код понеког од наших писара понеке руске речи и облике. Од појаве ових руских учитеља и њихових букварева и граматика тај утицај постаје много интензивнији. Нови српски нараштаји почели су да употребљавају руске облике, понеке руске фонетске црте и толику множину руских речи, да је постепено српски књижевни језик добио сасвим нови лик. Постао је смеса српског, руског и старог словенског, која се употребљавала сасвим произвољно. И сам назив тог језика био је русизиран и звао се „славјаносербски“; чак своје народно име почели смо били употребљавати у ненародном облику као „Серби“. Они који су нешто више учили или који су себе сматрали ученијим писали су искључиво тим језиком сматрајући га отменијим и више црквенским; за многе од наших писаца 18. века народни језик био је нешто просто, „паорско“, „говедарско“. За извесне наше писце тога времена једва се може рећи да су писали српски или да су наши, толико им је језик пун туђе смесе. А синтакса и цео дух писања били су такви као да су то рђави преводи туђих дела. Кад се од почетка XИX века јавила реакција на то наши многи људи, а посебно претставници цркве, остајали су упорно и борбено при тој мешавини налазећи да нас она приближава Русима. Као највећи уступак који су чинили неки од њих било је то, да дозволе употребу два језика: народног за шири пук и тог мешаног за више духовне потребе.

 

 

Од 18. века напустио се наш стари српскословенски језик и у цркви. Данас светосавска црква не употребљава језик свог организатора, нити његову традицију. У нашим црквама служи се сад рускословенским језиком са српским изговором. И сви новији текстови црквених књига, који су прештампани у Карловцима и Београду, рађени су потпуно по руским изворницима. Јер само се Русима и руским књигама веровало, да неће донети унијатске текстове или другу коју подвалу пропаганде, које су се људи стално бојали.

 

 

Ове везе Срба са Русима и ово све дубље припајање Срба за свог великог северног брата нису могли остати непознати аустриским меродавним круговима. У Бечу се одавно видело да њихова политика није могла задобити Србе. Чак су и војни кругови, који су их дотле ценили као потребне ратне сараднике, почели сумњати у њих. Евгеније Савојски није то ни крио. Због тога су многи кругови помагали акцију пропаганде с планом не само из верских разлога, него и из уверења да ће их тим више приближити Бечу и одвојити од Русије. У аустриским круговима почело се осећати, да се у моћној северној царевини, која од Петра Великог постаје чинилац првог реда, јавио опасан такмац на Балкану, на који је, после постигнутих успеха, бечка влада полагала скоро искључиво право. Православље је било природни савезник Русије. У Молдавској и Влашкој, међу Србима и Бугарима, и међу свима Грцима руски престиж је видно јачао. У Бечу нису никад могли да увиде основни проблем за успех њихове источне политике: да би задовољни Срби њихова царства били главни носилац и за сву акцију на Балкану, односно у његовом западном и северном делу. Мада су Русија и Аустрија у то време у доста политичких питања ишле заједно, у Бечу се Русији ипак није потпуно веровало. Исто тако ни Србима, према којима се настављала политичка шиканирања, потискивања и преверавања…

 

 

На Тргу Слободе у Зрењанину можете прочитати и ово. Први забележени професор овакве врсте школе у Великом Бечкереку 1775. био је Аркадије Крестић а као професори се касније помињу чувени људи међу Србима тога доба Евстатије Михајловић, Михаил Таназевић, Јован Бакаловић, Тоша Матејић. Неки професори касније заузимеју високе просветне и црквене функције управник панчевачке препарандије Давид  Рајић,  епископ горњо-карловачки Јефтимије Јовановић, епископ вршачки Емилијан Кенгелац. Међу директорима Словено-латинске школе у Великом Бечкереку видимо варошке сенаторе Тому Рајића, Венцеслава Клеа, Павла Савића.

Поделите:

Коментари

коментара