Књига Павла Станојевића „Столеће заборава“ представљена је недавно у Народном музеју Зрењанин. Ова књига је документ који говори о српском страдању у логору у Араду у Првом светском рату. Овом темом се својевремено бавио Љубомир Степанов један од активиста Савеза Срба у Румунији и изнео је податке да је кроз овај логор прошло 15.000 жена, деце, људи.

Промоција књиге организована је на иницијативу Српског државотворног покрета „Светозар Милетић“ а уз подршку Народног музеја Зрењанин“. Председник покрета Милан Зечар је овом приликом, изммеђу осталог, рекао:

 „Драго ми је да смо се у оволиком броју окупили на ово наше сабрање, у нашем граду Петровграду, који се од 1946. нечијим декретом зове Зрењанин. Окупили смо се вечерас баш на 25. новембар, 101 годину од најзначајнијег датума по српски народ, који је живео и живи северно од Саве и Дунава… Мислим да је ово био најбољи начин да једна организација попут СДП „Светозар Милетић“обележи овај датум… Српски народ је у тадашњу Југославију уложио ни мање ни више него две своје државе, јер је се тада у Црној Гори 95% становништва изјашњавало као српско. Прошли смо столеће и дошли у ситуацију да нисмо сигурни колика нам је држава, обзиром да на нашем најсветијем простору Косову и Метохији влада привремено окупација… Није случајно, што је баш Павле Станојевић, такав човек, заронио у ову велику причу и тему и написао ову сјајну књигу, побројао српске цивилне жртве у логору у Араду. Он овде показује, научно – методолошки да су бројке страдалих драматично веће од оних које је претходна историографија од пре пар десетина година морала да минимизира, банализује до вулгарности. То је он учинио, како се то обично и чини са свим доказима и именима пописаним у овој књизи. Он доказује да је логора у Аустроугарској и Немачкој било много више у стотинама у односу на оно што смо мислили…“

Историчар и директор Зрењанинске гимназије Милан Радаковић је овом приликом, између осталог, рекао:

„Наша дужност, нас људи који се бавимо историјом, је да свако име забележимо. То је велики успех господина Павла Станојевића, који је користећи црквене књиге, навео конплетна имена, одакле су, које болести су имали сужњи. Свако име треба забележити, достојанствено, то је наш дуг. Арад је једна тврђава саграђена од стране Марије Терезије у другој половини 18. века. Била је у Великом рату гробница српског народа. Наш историчар Андреј Митровић је имао податке о 553 жртве које су биле тамо а господин Павле Станојевић је дошао до цифре од 5000 лица а могуће да то није коначна цифра. То су људи са подручја Србије, Босне и Херцеговине и из других крајева… Људи, цивили који нису били војници, који су транспортовани у Арад су доживели толике патње, да је већ на том путу велики број њих убијен и умро. У сточним вагонима, по улицама Арада су умирали. Не зна се тачан број колико је умрло, док су стигли до Арада. Људи су масовно умирали тамо, масовно од болести, глади, исцрпљености, од промрзлина… Наилазимо на разне податке о броју људи интернираних у те логоре, стотине хиљада, четристо и више… СПЦ је одиграла значајну улогу захваљујући бележењу имена ових несрећника и ми не смемо да заборавимо жртве.“

На промоцији је говорио председник Института за националну стратегију Драгослав Бокан, који је између осталог рекао:

„Те 1912. године је почела највећа авантураи највећа авантура за српски народ у читавој његовој историји, још од времена Светог Саве до данас. Српски народ се окупио под командом својих официра, својих генерала, својих будућих војвода, свог краља и свог престолонаследника и решио је да се ослободи окова, физичких и духовних, да се уједини и створи, нешто, што би смо могли да назовемо отаџбином. Постојала је Краљевина Србија али отаџбина је била много шира од ње. Отаџбина је ишла ка Босни, ка Славонији, ка Банату, па и даље, обухватајући Лику, Банију, Кордун. Та наша отаџбина, је гинула вековима, непристајући да пређе у неупоредиво удобнији начин живота, ако остави своју веру. Вековима су држали своју веру и због тога били обични сељаци, подофицири, који иако су имали толике победе по бојиштима Европе, нису постајли генерали, зато што би за то било неопходно, да се пређе у римокатоличанство, Нису постајали ни велики везири, јер би за то морали да пређу у ислам… Наше постојање данас, наша имена и презимена које носимо, то сведочи о херојству, те њихове одбране отаџбине, која је постојала све од пада Смедерева, па до дана данашњег и она никада неће пасти. Они су нашли у Карађорђу свог вођу који је започео процес ослобођења, који је трајао све до те 1912. године. Тада су кренули у освећење Косова, не као некакве земље, на којој су наши манастири, него Косова као Свете Земље, као срца и језгра нашег мита, завета, начертанија, наратива. То Косово је скупљало Србе и није их пуштало, да оду у друге вере у друге нације, да нестану са историјске мапе… У великом рату крвљу и вером смо заслуживали своје будуће границе и када је дошао тај дан пре сто и једне године, почело је након седам година рата тих седам дана прославе победе, на жалост не седамдесет или седамсто година него само седам дана. Седам дана је још Краљевина Србија постојала након своје велике ратне победе и прослављала победу у отаџбинском загрљају свих Срба а онда је пао мрак… Ми смо први народ у Европи који је створио отаџбинску националну идеју 1219. године, пре тачно осам векова. Јер светосавље није само самосталност СПЦ , да нас неко други преко Цркве не би водио тамо где не желимо да идемо, него је то и стварање отаџбине. Многи интелектуалци по Европи пишу данас да је српски национализам настао почетком 13. века и да је духовне природе, да је афирмативан, да је отаџбински, да је племенит и да са собом носи чојство и јунаштво, све оно због чега је Арчибалд Рајс у 20. веку од швајцарског постао српски грађанин. Та наша црта искована молитвама Светог Саве, молитвама Св. Василија Острошког, Св. Петра Цетињског, наших великомученика, наших Св. Краљева, тај наш Светођаконоавакумовски и Светолазаревски  Завет је постојао. За разлику од осталих европских народа који су тек у 19. веку постали нације…“

Павле Станојевић, својевремено секретар Матице српске и директор Архива Војводине, у подруму Владичанског двора у Темишвару, вођен провиђењем и духом свога деде страдалника у том логору, пронашао је сандуке, који су садржали документа о логору и људима заточеним у њему. Готово четири године брижљивог рада било је потребно да аутор књиге „Столеће заборава“ систематизује пронађену грађу, допуни је другим документима, сведочанствима и подацима и након више од једног века хиљаде српских мученика ослободи из тешких и срамотних окова заборава.

„Погледајте како Јевреји памте своје мртве, то је за свако поштовање. Ми смо срамно ћутали у Југославији. Одмах после Другог светског рата, Перо Слијепчевић је на скупштини БиХ рекао: „Недају нам они партизани из Београда да урадимо пописе страдалих Срба у БиХ. То је страшно. Пазите цифре страдалих су у Великом рату, невероватне. Једини народ који је изгубио толико цивила су Срби. Страдало је до 369.000 војника, српских а чак 900.000 цивила. У Британији је страдало до 2% цивила у осталим земљама до 10% највише, само у Србији три пута више цивила од војника. Постојале су и тада женевске и хашке конвенције. На конференцији мира у Паризу 1918/19. се расправљало и донет је закључак, да су Централне силе у том рату а нарочито у Србији, од тридесет врста разних злочина, свих тридесет починиле и нису одговарале. Нико од претпостављених није одговарао по командној одговорности, нити су платили ратну одштету породицама, за те злочине. Наш престолонаследник, када су му то рекли је, због наше браће, коју смо примили у заједничку државу, то одбио, да не би они плаћали одштету. Тако је Србија вешто искоришћена. Није случајно да је после, умни Дучић рекао: Југословенство је стрампутица у беспуће. Стварно је за Србе то била…Узео сам те спискове, које су водили лекари и болничари. Била су и два српска заробљена лекара. Тачно може да се види, када су дежурни били Срби, педантно су уписивали имена наших села, знали су их. Умрлице су имале 11 ставки, место, године, вероисповест, срез. Против ових података нема одбране ревизиониста у Европи, да кажу, да то није истина. Склонили смо их на сигурно, да не буду уништене. Ставићемо их на интернет. Дај Боже да Срби коначно направе оно што Јевреји имају. Кад наиђемо на неко ново име, прикључићемо га списку. То је култура сећања, коју морамо да имамо…Ћутало се о страдању цивила и то је просто невероватно. Први се осмелио Владимир Стојанчевић 1975. гоине, да напише да је у Крушевцу 1915. године страдало, убијено 80.000 цивила. Један академик се осмелио да напише у Историји српског народа, како је у Араду страдало 553 човека. Пазите, дошли смо до сада до цифре од преко 2200 на једном месту и још 800 на другом и ко зна колико их је још било, то није коначна цифра. Док рат још није почео, отерали су 2360 људи у Арад а од тога 86 свештеника. Данима су путовали до Арада железницом без воде и хране а свако је могао да их уз пут на станицама туче и пљује као издајнике. Малобројни Срби у Араду су покушали да им помогну са храном али су и њих затворили, батинали. Давали су им да једу изнутрице и неку смесу која је одмах када је поједу изазивала дизентерију.Умрло је чак 36,7% људи од дизентерије. Месо коња, страдалих на ратишту, уцрвљано од вишедневног путовања и то са шрапнелима су им давали да једу, замислите…“

Најстрашнија прича у књизи је она о мајци која је умрла и оставила бебу деди који је такоође био у логору. Деда је за дете тражио мало млека од чувара. Није га добио и дете је умрло. Неколико дана касније умро је и деда чије срце није издржало ово страдање. Када су логорашима понудили да потпишу признање тобожње кривице и одрицање од српства сви тада присутни су то одбили, осим два Јеврејина који су делили и тада злу судбину са својим комшијамау овом логору,

Ово дело објављено је у издању Архива Војводине. Књига садржи списак три хиљаде Срба интернираца умрлих у логору у Араду од 1914. до 1916. године.

Петровград.орг

Поделите:

Коментари

коментара