Предмет овог давно написаног лингвистичког рада је порекло старосрпског назива за припаднике друштвеног слоја себри у којем српски академик Лома види етимологију етнонима Срби. Највећа загонетка и даље остаје помен етнонима Сербои око 150. године н.е. у географском спису Kлаудија Птолемеја, који га смешта у степски појас северно од Kавказа, између Азовског мора и Kаспијског језера. На том простору тада нису живели Словени, него иранска племена, Сармати и Алани, то је упориште за теорију да су првобитни Срби били сарматско-алански огранак који се, можда испред хунске најезде у IV веку, преселио међу Словене (по Дворнику створио неку врсту државе) и у њих претопио, оставивши им своје име. Варијантност облика Serri – Serbi објашњава се лингвистички различитим дисимилацијама првобитног предлошка са два *r, највероватније староиранског порекла.

академик Александар Лома

Тражим помиловање

за себра

што ниче и умире као трава

у заборав из заборава

Десанка Максимовић, 1964.

Осетско særvæt

У трећем тому свога етимолошког речника осетског језика, Владимир Иванович Абајев изнео је на видело могућу иранску паралелу словенској речи (Абаев 3 [1979]: 88–89). Осетско særvæt ‘заједнички сеоски пашњак’ он изводи колективним суфиксом *‑ϑwa (одакле је осетски формант множине *‑tæ) од непосведоченог *sabra‑, које би било пандан руском сябрсебр, лит. sė̃bras, фин. seura, не улазећи у проблем коренског вокализма (иранско а може рефлектовати како ие. *е, тако и *ṵ, *ṿ). Прелаз br > rv регуларан је у сарматско‑аланском из којег је осетски потекао, а семантика одговара источнословенској; прво Абајев илуструје развојем речи ærvad од стиран. brata (nom.) ‘брат’, а друго руским изразом сябреные земли ‘земљиште које се заједнички користи’ и закључује да имамо посла са важном скитско-словенско-балтско-финском друштвено-привредном изоглосом.

Осети на Кавказу говоре језиком источно-иранског порекла

Апелативно значење

Српско‑хрватска значења забележена у временском распону од XIV до XIX века, стсрп. ‘прост човек, невластелин’, доцније углавном погрдно ‘сељак, простак’ не налазе паралеле у другим језицима и очито су секундарна. Једини изузетак представља реч себрњак, ‑ака ‘друг у орању’, забележена у чакавском говору околине Огулина, са примером: Себрњаки су она два човика, ки скупа цило лито ору. Они су се зато договорили још о Месопусту (RJA 14: 799). Са творбене тачке гледишта то је поименичење на ‑jakъ придева на ‑ьnъ,37 које означава оно што се у Србији Вукова времена звало спрежници. Старину тог значења на словенском југу потврђују ране позајмљенице алб. sëmbër и арум. simbru ‘спрежник’, које одражавају истовремено и старији гласовни лик од стсрп. себрь. Да се иста реалија и на источнословенском простору изражавала истом речју сведочи укр. дијал. Глагол сябрувáֳ ‘спрезати се ради заједничког обрађивања земље’. За могућу старину тог значења већу од прасловенске в. доле. Укупни семантички распон словенских потврда, укључујући и значења позајмљеница из словенског (или потенцијално прасродних речи) у другим језицима јасно указује да се *sębrъ у прасловенском употребљавало као синоним именици *drugъ ‘ἕταιρος, socius’, којој је у основи семантика судеоништва (орташтва, партнерства): друг у послу (нпр. орању, в. горе), у трговини, саучесништва: друг у злочинству, узајамности: другдругу ‘један другоме’, једнакости, упарености (нпр. у изразу нема му друга Вук ‘нема му равна/пара’), припадности заједници међусобно равних: друг као члан друштва, дружине.

Миленијумска енигма око имена Србин

Паралелизам значења протеже се и на деноминалне глаголе: ‑рус. дијал. присябриֳться, присербиֳться, с. х. придружити се. Две особе су *sębra ако уз међусобну сагласност ступају у привремену или трајну друштвену везу на равноправним основима: у обради земље, узгоју стоке, пчела, купопродаји (укр. ся́бер, блр. дијал. сябëр ‘онај ко нешто од другог купи или му прода’); више особа су *sębri ако користе заједничко пољопривредно земљиште итд. Одатле се спонтано развија значење ‘пријатељ’ (рус. другֱ , блр. ся́бар као семантичка иновација, уп. Boryś 2007: 207), које даље може прећи у термин сродства, најпре бескрвног (укр. ся́бер, блр. дијал. ся́бар ‘женин брат, шурак’, уп. брачни друг, с.‑х. пријатељ ‘својак’). Тек из те секундарне развила се, као терцијарна, слабо посведочена употреба којом се обухвата и крвно сродство (блр. дијал. сябр, себр ‘рођак, брат’). То треба нагласити због етимологија које за примарно значење речи узимају ‘крвни сродник’.

Себри и Срби

Досад је овде само успут поменут Золмзенов покушај да од *sębrъ, тачније од његове хипотетичне варијанте са редукованим вокализмом корена без назалног инфикса *sьbrъ, изведе прасловенски етноним *Sьrbi ‘Срби’ путем метатезе, за коју се позива на „малоруско“ (украјинско) присéрбиֳися ‘придружити се’ према великоруском пֲрисéбриֳься ‘исто’. Ту етимологију етнонима прихватио је као највероватнију Преображенски (Преображенский 1914: 227) а преузели су је још Валде (Walde 1927: 456 s.v. *sṷe‑bh(o)‑), Калима (Kalima 1940: 349–350) и Будимир (1959; 1960).

Себри у савременој игрици преведени као сељаци

На Золмзенов чланак први је критички реаговао Микола (Миккола 1902: 273), заснивајући своју критику на убеђењу да је рус. Себеръ несловенска реч. Пресуднији је, међутим, био аргумент који износи Петар Скок, да је метатеза br > rb гола претпоставка; вероватно је то исто мислио Јулиус Покорни када је у одредници коју је у свој речник преузео из Валдеовог (Pokorny 1959: 883) тамо где је реч о сврставању под њу руског пֲáсерб и имена (балканских и лужичких) Срба прилог ‘свакако’ (wohl) заменио са ‘сасвим неизвесно’ (ganz unsicher). Чињеница да је Золмзен, поникао из младограматичарске школе, допустио себи да претпостави једну етимолошку везу која се коси са гласовним законима, јер у словенским језицима br не даје регуларно rb, а да су други горенаведени озбиљни лингвисти то прихватили, не значи да они нису знали законитости историјске фонетике већ да су упркос њима осећали да те речи могу или чак морају бити у некој међусобној вези.

Птолемејеви Σέρβοι

Сто година после Золмзеновог чланка покушао сам да поређење*sębrъ са *Sьrbi обновим смештајући га у оквире фонетске регуларности. Могућност за то пружила ми је горепоменута Абајевљева етимологија осетског særvæt (4.6), која претпоставља стиран. *sabra‑ као пандан прасловенскоме *sębrъ (или *sebrъ) са даљим развојима а > æ [ǝ] br > rb > rv закономерним за сарматско‑алански. Моја претпоставка гласила је да је прелазни сарматски лик основне речи *sǝrba‑ посведочен око 150. н.е. посредством етнонима Σέρβοι негде око доњег тока Волге, на простору који су тада настањивали европски Иранци, Сармати и Алани, а да су се након тога ти предсловенски, сарматски Срби померили на северозапад, настанили међу Прасловене и постепено у њих претопили, остављајући делу њих своје племенско име које је у словенским устима регуларно дало *sьrb‑(Loma 1999: 340, нап. 16; 2000: 93).

Птоломејеви Серби у руским степама

Изоглоса или путујућа реч?

Не знам да се у међувремену неко осврнуо на моју етимологију; Абајевљеву, Чианг наводи са знаком питања (Cheung 2002: 223–224). Ако се одиста ради о једној од Абајевљевих „скитско‑европских изоглоса“ (термином „Скити“ он обухвата и сарматско‑аланска племена) насталој на равни познопраиндоевропских ареалних веза, из поређења *sębrъ и *sabra‑ произлазио би заједнички праоблик *ḱṵbhro‑. Он би опет искључивао изворност балтских облика (лит. s a не š < пие. *ḱ‑), али и припадност етнонима Кимбри, будући да се *ṵ у германским језицима рефлектује као *um, но могао би укључивати име Кимераца који су претходили Скитима у северном прибрежју Црног Мора, ако се узме да је оно првобитно гласило *kimbro‑. Но веза осетског særvæt са словенским и балтским речима могла би се ставити и на плићу хронолошку раван међујезичких контаката. Наизглед вероватнији смер позајмице био би из балтословенског у сарматски него обратно, јер је, како смо видели,термин из балтског и словенског раширио у већи број других суседних језика. За *sabra‑ би у том случају ваљало поћи од варијанте без назала*sebra‑, која је својствена балтском али је по свој прилици посведочена и у словенском, а крајњи етимон могао би се претпоставити са пие. *s‑. Но ова перспектива изокреће се увидом да осетско særvæt изгледа није усамљено на иранском плану, о чему ће бити речи на крају овог рада.

Приказ ширеа аријеваца или тзв. индо-европљана

Паштунско sar′ǝy

Осетски језик и његов предак сарматско‑алански историјски се позиционирају на крајњем северозападу иранског језичког простора али се на дубљој староиранској равни они изводе из североисточних дијалеката чије је родно место у дубинама Средње Азије а међу које се сврстава и језик Авесте. У том смислу, осетски је сроднији паштунском језику који се говори у далеком Авганистану него персијскоме у своме суседству. У паштунском постоји реч sar’ǝy f. ‘размена услуга, сарадња’, за коју се као пример употребе наводе два сељака која удружују сваки по вола у пар за орање. То су, дакле, ‘спрежници’, што је најстарије значење установљено за реч себар. У свом етимолошком речнику Моргенстјерне за ову реч упућује, са знаком питања, на прилог sar’a ‘скупа’, који се тумачи као окамењен падеж староиранске атематске именице посведочене у Авести sar‑ f. ‘сједињење, здружење’ (Morgenstierne 2003: 75) као поствербалом од глагола sar‑ ‘сједињавати’ < пие. *ḱerh‑, сродно са гр. κεράννυμι ‘мешам’ (M. Kümmel у LIV 328). Паштунско ‑ǝy је рефлекс веома продуктивног иранског суфикса ‑(a)ka, те би се иза sar’ǝy могло претпоставити *saraka‑ , али то није једина могућа фонетска реконструкција, будући да у овој речи r може стајати и за старије br, како то излази из примера sur’ay f. ‘рупа’ за коју се на основу паралела из других источноиранских језика, јидга surv, вахи sērv, реконструише предложак *subra‑ ka‑ (Morgenstierne 2003: 76).

Паштуни у Авганистану можда знају шта значи етноним Срби

Ако се иза sar’ǝy претпостави *sabra‑ ka‑ то би била фонетски тачна а значењем веома блиска паралела речи *sabra‑ претпостављеној у основи осет. særvæt (4.6). У том случају, не бисмо имали посла са „скитско‑европском изоглосом“, већ са источноиранском речју коју су Сармати донели из средњеазијских степа и предали суседним народима, у њеном првобитном лику *sarbra‑, који се доста једноставно тумачи из горепоменутог *sar у прилошком значењу ‘скупа, заједно’ и глаголског корена *bar‑ / br‑ од пие. *bher‑ ‘носити’, као сложеница: ‘заједнички допринос’. Балтословенско е од стиран. а објашњава се слабљењем a > æ посведоченим већ у сарматском (где се дати глас предаје грчким ε, лат. e); појава је својствена и најранијем слоју иранизама у угрофинском (уп. Гамкрелидзе/Иванов 1984: 921–929). Другачија супституција у *pa‑sьrbъ, *Sьrb(j)i одражавала би доцнију рецепцију сарматског редукованог а као [ǝ] у доба када је познопрасловенски већ поседовао полугласе. За пољ. дијал. sibrat могло би се помишљати да је плод сингуларизације иранског колектива одраженог у осетском særvæt.

Закључак

Овим разматрањем свакако није стављена тачка на дискусију која траје већ сто осамдесет година, но надам се да сам у њему указао на њене досадашње стрампутице и зацртао неке смерове у којима би она требало даље да се одвија. Чини се да се у овом тренутку тежиште даљих истраживања помера на поље иранске историјске дијалектологије; поред осетског særvæt и паштунског sar’ǝy пожељни би били додатни докази за реалност претпостављеног староиранског предлошка *(t)sar‑ bra‑ који, по мом мишљењу, засад најбоље објашњава збир расположивих факата.

Френсис Дворник и његова државе Анта, Белих Хрвата и Белих Срба у око 560 године

Целовита студија: http://dais.sanu.ac.rs/bitstream/handle/123456789/3795/loma.sebr.zast.sebar.pdf?sequence=1&isAllowed=y

Поделите:

Коментари

коментара