Десети извештај о политичким правима Срба у региону Напредног клуба показао је тенденцију ка обесправљивању и асимилацији српског народа у околним државама. Корице тог извештаја су отуда већ годинама црне боје. Према речима Чедомира Антића, председника Напредног клуба, у околним државама, изузев Мађарске и Румуније, где Срби већ дуги низ година имају статус националне мањине, углавном је реч о младим нацијама које пролазе кроз одређену фазу развоја у којој су „Србија, Грчка или Бугарска биле пре стотињак година“. Због тога, каже Антић, политичка права Срба, која су гарантована међународним уговорима и локалним законима, не испуњавају се у пуном капацитету или се флагрантно крше.

 

 

Према свим показатељима најгоре стање је у Црној Гори где је у току стварање нове нације монтенегринске и нове цркве, где су Срби и њихова вековна митрополија Црногорско-приморска СПЦ потпуно обесправљени или само формално имају нека права. Мали је број људи који се изјашњавају као Срби а да су запослени у администрацији и просвети те земље. Велики је број оних који само ради запослења у институцијама државе морају да се изјасне као Црногорци. Свако ко се изјасни као Србин у тој држави суочава се са осудом да је рушитељ Црне Горе.

 

Срби у Црној Гори, изазови и перспективе, најмлађе балканске државе.

 

Јако је тешко и у Хрватској где Срби имају де јуре пуна и врло широка права, али де факто не престаје шовинистичка кампања у јавности да та права буду умањена. О конститутивности српског народа у тој републици више нема збора а Срби не добијају послове у администрацији и привреди предвиђене мањинским квотама. Срби су у тој држави забрањена именица јер је уопште, хрватски идентитет је заснован на односу према Србији и српском народу. Хрватска држава поседује тајне спискове избеглих грађана које по потреби активира и тиме додатно ствара атмосферу страха код потенцијалних повратника. Примера ради, према подацима из Руске беле књиге у току и након рата против српске мањине у Хрватској је више од 30.000 Срба прешло у римокатоличку веру како би се заштитило од насиља.

 

Нетрпељивост према Србима у Хрватској је постала део националног бића Хрвата.

 

Лоше је и у Федерацији БиХ где су Срби формално конститутивни народа, али немају она права која имају Бошњаци у Србији који су национална мањина, а има их у уделу становништва мање него Срба у Федерацији БиХ, а чак и данас, кад су многи протерани, има их више него Бошњака у Србији. Општинама са српском већином у делу Крајине који је Дејтонским споразумом неправедно припао Федерацији се не дозвољава статус посебног кантона а образовање и запошљавање на српском језику, писму и програму и Срба је систематски онемогућено.

 

Срби у Федерацији БиХ, конститутиван народ или икебана мултиетничке политике.

 

Лоше је и у Македонији где су Срби имали одређена права, не као Македонци у Србији, али се сада “Тиранском платформом” и спровођењем двојезичности јасно показује да су Срби виђени као нека врста жртвеног јарца за стварање нове, Северне Македоније која ће бити држава две конститутивне нације македонске и албанске. Познат је случај канонски непризнате МПЦ, подржане од стране званичног Скопља, која упорно истрајава у својим неканонским ставовима и која не жели канонско решавање проблема са СПЦ.

 

Срби у Македонији браћа, ослободиоци или хегемони и жртвени јарци?

 

У Албанији Срби традиционално немају права националне мањине, да су права која уживају ограничена и да се непрекидно смањују. У Словенији Срби немају статус националне мањине, иако у Србији вишеструко мања словеначка заједница ужива тај статус. Стање политичких права Срба у региону током прошле и ове године додатно погоршано настојањем Бошњака у Сарајеву и појединих великих сила да Република Српска изгуби своју полицију. Овде се препознају и елементи познатих пројеката “обојене револуције”, што посебно забрињава.

 

Два стуба гаранта заштите људских права Срба у региону Србија и Српска.

 

У анализи се препоручује држави Србији стварање нових циљева и стварање „рационалне“ политике. Ти циљеви би требало да се базирају на одбрани појединачних права Срба, попут одбране станарског права у Хрватској или у Федерацији БиХ, одбране тзв. “избрисаних” у Словенији, са једне стране а са друге стране мора се инсистирати и на дугорочним циљевима. Срби у Црној Гори као конститутивни народ морају добити и тај уставни статус. Република Српска, којој се оспорава и само постојање, мора да добије права каква има данашња територија Косово и Метохија. Ништа мање значајно је и питање просперитета наше мањине тамо где је остала на неколико хиљада као што је, на пример, у Мађарској.

 

Нове нације Балкана под заштитом Западних великих сила спроводе дискриминацију и етничко чишћење Срба од распада СФРЈ на овамо.

 

Требало би пресликати успешне моделе из окружења и формирати установе какве имају Мађарска, Бугарска и Турска. Треба да имамо трајну политику вољу и стабилну државну политику независну од страначких разлика, која ће питање Срба из српских земаља и расејања ставити међу кључне стубове спољне политике – закључак је ове студије.

 

Петровград.орг (Извор: Напредни клуб)

Поделите:

Коментари

коментара