Реч „историја „ некада подразумева прошлост, некада развитак људског друштва, некада школски предмет, некада књигу која садржи чињенице и тумачење прошлости, некада струку која се студира на факултетима. Реч историја не значи само прошлост већ значи човечанство у свим временима. Због тога није ни јасан сам појам „историјска свест„. Када кажемо историјска свест требало би да мислимо на свест која је настала под утицајем традиције и васпитања у духу одређене културе а не на сазнања до којих смо дошли читањем историографских дела. Развијање историјске свести помаже појединцу да схвати политичке, друштвене и културне појаве.

 

Aутор рада историчар Ванда Војводић Мицова.

 

Када се  код појединаца створи осећај за постојање прошлости, садашњости и будућности историјска свест треба да му пружи представу о његовом постојању у одређеном времену. Историја као наука која има задатак да реконструише и тумачи прошлост људи на објективан и научно заснован начин има пресудну улогу у формирању историјске свести. Због тога је битно проучавати завичајну историју.

Људи као појединци или као колективи треба да настоје да унапреде своју историјску свест тако што ће је учинити тачнијом, истинитијом. Најбитније од свега је да шира јавност спозна дужност да заштити и сачува културна добра, јер ћемо само на тај начин изменити однос према историјском наслеђу и историјској свести.

 

Библиотрка Историјског архива Зрењанин.

 

Архиви у Републици Србији као установе културе у којима се чува непроцењива архивска грађа од регионалног и националног значаја, чине основу за неговање историјског памћења нашег народа, па су самим тим архиви и изворишта националног идентитета.

Треба променити историјску свест нашег схватања и доживљавања традиције, заступања националних интереса и обликовања националног идентитета.

Историјски архив Зрењанин чува архивску грађу која је категоризована као грађа од изузетног и великог значаја. Ови писани историјски извори који се чувају у нашим депоима често превазилазе локални карактер. Поред основне делатности која подразумева прикупљање, заштиту, сређивање и чување архивске грађе, архиви имају одговорност али обавезу да ове вредне писане узворе који су прижљиво чувани у нашим депоима публикују и представе јавности путем изложби , као и да буду од користи научној и широј јавности.

 

Архивски документ из 1848. године и доба Србске Војводовине.

 

Архиви треба да искористе документа у подизању културног нивоа грађана и историјске свести и то путем изложби, публикација, јубилеја, годишњица, организовањем посета архиву… Јавност ће на тај начин бити упозната са значајом и коришћењем архивске грађе. Архиви би требали да буду организатори стручних скупова, да промовишу књиге које се баве историјом, да се јавност упозна са архивском грађом путем стручних часописа… Наварно, у овом времену битно је промовисати архив и архивску грађу и путем друштвених мрежа, јер ће на тај начин лакше допрети до млађе популације .

Архиви на формирање историјске свести могу утицати самостално својим партиципирањем у културном живото грађана или у сарадњи са осталим установама културе тако што ће одређене историјске теме, догађаје, збивања  или личности презентовати путем одређених форми деловања (тематских научнопопуларних брошура, изложби, расправа, предавања, реферата). Најчешће се та сарадња остварује са музејима и библиотекама.

 

Архиви чувају вредну историјску грађу.

 

Један од значајних облика деловања на формирање историјске свести је и упознавање ђака и студената, па и млађих генерација са архивском грађом. Првенствено их треба упознати са архивском грађом која је локалног карактера и тако их упознати са историјом града и средине у којој живе. На тај начин ће се и код њих развити однос према неговању културних добара, подстаћи истраживачки дух и створити представа о прошлости, развити свест о целовитости историје, сазнање да смо сви део једног историјског тренутка који је повезан са прошлошћу и са будућношћу. Историјску свест код ученика треба заснивати на научно уврђеним чињеницама и на научном размишљању али да би се то реализовало потребно је и да сами професори односно наставници који им предају имају развијену историјску културу и свест.

Телевизијске и радио емисије су такође погадан облик за деловање архива на формирање историјске свести тако што ће се представити значајна документа из националне или локалне историје кроз тематске, документарне и друге емисије.

 

Стари протоколи стубови трајања и идентитета.

 

Веома је битно да широка јавност сазна за постојање нашег архива и архивских фондова и збирки које поседујемо и да уз њихову презентацију провуди интерес за историју нашег града и да се тим путем , посредно, развија историјска свест о значају архивске грађе и прошлости нашег града.

Из више разлога мали број наших суграђана зна шта се десило у нашем граду пре сто година. Историјски архив Зрењанин као установа културе требала би да формира историјску свест код наших суграђана о значају нашег града у стварању краљевине СХС , односно о присаједињењу Баната, Бачке и Барање Краљевини Србији 1918. године. Наша установа је свакако најкомпетентнија да формира историјску свест наших суграђана о догађајима пре тачно једног века јер својим депоима чува архивску грађу која сведочи управо о том периоду.

 

Први светски рат

 

Аустро-Уграска је за убиство Франца Фердинанда на Видовдан 1914. године у Сарајеву оптужила и два наша суграђанина. Тако је др Емил Гаврила оптужен за велеиздају, само зато што је један део живота провео у Босни а Ђорђе Рашић Раша ухапшен је под сумњом да је умешан у атентат, само зато што је његов брат, иначе Загрепчанин, био у Сарајеву у време атентата. Осим поменуте двојице, на самом почетку рата интернирани су и најугледнији Срби. Интересантно је да су интернирали и неке жене[1]. Међу њима биле су најпознатије Олга Гаврила и Албина Обремски, која између осталог, није била српског порекла. Овакав однос државе према Србима у неку руку одредио је и судбину Баната. Многи Срби из нашег града нису желели да ратују за Аустро-Угарску, па је тако дезертерство постало нормална појава.

Најхрабрији наши суграђани чак су се и пријављивали као добровољци у Српску војску попут Милана Петровића, који се борио на Добруџии [2] и Милоша Стефановића, који је у Србију пребегао 1914. године и  са српском војском повлачио се преко Албаније на Крф.[3]

 

Велики рат је сјајна страница националне историје.

 

Међу њима било је и војника других националности аустроугарски официр Игњат Кирхнер родом из Ечке.[4] Двестотине наших суграђана добровољаца борило се на Добруџи, а седамдесетдеветоро на Солунском фронту. Нису  сви наши житељи  ратовали пушком, већ пером као Тодор Манојловић, књижевник, који је из Фиренце отишао на Крф, где је почео да ради као редовни сарадник „Српских новина „ и „Забавника „ све до краја рата 1918. године.

Пробојом Солунског фронта и капитулацијом Бугарске и Турске отворило се питање опстанка Аустро-Угарске.У нашем граду основан је 31.10.1918. године Српски народни одбор. Формирали су га: др Андрија Васић, прота Жарко Стакић, поп Драгутин Мојић, Живко Терзин, Милан Ракић, Паја Ристић, Светозар Исаковић, Јефта Вуков и др Славко Жупански. За Председника овог одбора изабран је др Андрија Васић. Циљ овог одбора био је преузимање власти у граду и присаједињење Баната Краљевини Србији.[5] Пошто је град био мултинационалан, није се знало којој ће држави припасти након слома Аустро-Угарске 03.11.1918. године.

 

Краљ Петар Први Ослободиоц на фронту.

 

Важно је напоменути да је то био први одбор на територији данашње Војводине. Преузимањем свих полуга власти у граду Српски народни одбор је практично постао паралелна власт. Српски народни одбор упутио је изасланство српској војсци  да дође у Велики Бечкерек.

Бригадни пуковник Драгутин Ристић на челу Гвозденог пука Књаз Михајло 17.11.1918. године на одушевљење српских житеља улази у град. У међувремену по бечкеречком моделу широм Баната, Бачке и Барање, ничу народни одбори  а централни се налазио у Новом Саду. На Великој Народној скупштини у Новом Саду 25.11.1918. године одлучено је да се Банат, Бачка и Барања присаједине Србији.

 

Народ и гарда слушају говор бригадира Ристића, 1918. године на Тргу Слободе.

 

После Другог светског рата комунистичка власт трудила се да умањи све слободарске тековине које нису биле везане за комунистичку партију, тако да се и ови догађаји све до  90-тих година прошлог века нису изучавали.

Улога нашег архива у презентовању ових историјских чињеница а самим тим и формирању историјске свети је да на научној основи, путем писаних извора, ове догађаје приближи наших суграђанима. Сви ови наведени историјски догађаји и личности могу се путем наше архивске грађе документовати. Користећи личне фондове: Ф.43 Емил др Гаврила (1861-1933), 1890-1933, Ф.34 Тодор Манојловић, књижевник (1883-1968), 1902-1968, Збирку фотографија 1890-2003, Ф.486 Српски народни одбор Велики Бечкерек 1918-1919. и остале фондове, који се односе на ову тему, ове године 17.11.2018. године, Историјски архив Зрењанин ће у сарадњи са Народним музејом из Зрењанина отворити изложбу под називом „Средњи Банат на крају великог рата „.

 

Унук великог Карађорђа, да ли је заслужио да један град у Србији врати и понесе његово име?

 

Изложба је од великог значаја због ширења свести о неговању културе сећања и памћења на славне и тешке догађаје из наше националне историје (који су у једном временском периоду били неправедно занемарени), као и едукацији младих нараштаја о очувању свести и свог идентитета. Осим локалног и регионалног предзнака, ова изложба има и национални значај, јер су Срби из средњег Баната у судбоносним догађајима ослобођења и уједињења Срба и осталих југословенских народа, дали немерљив значај.

Изложба је намењена свим старосним категоријама, јер је својом садржином једнако важна за све, како за оне старије, да се подсете и не забораве, тако и за млађе категорије, да науче и не забораве.Такође намењена је како за стручну, тако и за ширу јавност.

 

Емил Гаврила и досањани сан о слободи.

 

Ово ће бити прилика да грађанима, ђацима, студентима, а и стручној јавности презентујемо фотографије, плакате, новине из тог времена, као и документа која сведоче о тим догађајима. Тако ће се много лакше створити слика, а и формирати свест код становништва о том времену. Грађанима ће изложба, уз помоћ ових писаних историјских извора и илустративног материја, дочарати период од 1914. до 1918. године, догађаје и личности које су га обележиле. На тај начин створиће се свест о важности тих догађаја не само за наш град и Банат већ и за данашњу Војводину.

Наставници и професори историје ће моћи овом приликом да се више посвете локалној историји и да доведу ђаке на ову изложу. У изградњи историјске свести о важности ових догађаја, осим ове изложбе, битна су и предавања наставника у школама, опет на основу наше архивске грађе.

Битно је да се и путем медија који могу на најсликовитији начин јавности да прикажу најбитнија документа која сведоче о овом периоду.

 

Национално свесни грађани су за Петровград.

 

Наша улога као архива је да све оно што сведочи о овом периоду на што је могуће више начина презентујемо јавности, која треба на основу тих изнетих чињеница да формира  историјску свест о догађајима у нашем граду, који свакако превазилазе локални карактер. Уз помоћ архивске грађе треба створити слику, како је српски народ живео у том периоду, како се борио за своја права, како су интернирци боравили у логорима и какав је треман био према њима. Неопходно је створити слику, колика је била жеља за присаједињењем са матицом Србијом и колико су појединци плаћали цену због те борбе.

Један од начина формирања историјске свести је и презентовање писаних историјских извора из тог времена кроз публикације. Једна од њих настала је на основу наше архивске грађе, књига Милана Ђуканова, „Српски народни одбор у Великом Бечкереку 1918. године„. Књига је настала на основу фонда Ф.486 Српски народни одбор Велики Бечкерек 1918-1919. и истраживања о личностима која су била од изузетног значаја за његово формирање и које су обележиле борбу за ослобођење. Она је изузетно важан облик деловања на формирање историјске свести јер сведочи о догађајима који су веома важни за историју српског народа.

 

Припреме за прославу 100 година од присаједињења су у току.

 

Приликом презентовања свих ових догађаја битно је држати се научно доказаних чињеница и све документовати архивском грађом. Архив, осим што има обавезу да јавност упозна са архивском грађом која сведочи о овом периоду, има улогу да формира историјску свест о важности тих догађаја. Архив има и велику одговорност да веродојстојно презентује документа и то све на научној основи. Све чињенице треба презентовати на јасан и прецизан начин.

Наш је избор али и велика одговорност, како ћемо, на који начин, презентовати архивску грађу. Наша одговорност је да све оно што сведочи о том времену широј јавности прикажемо непристрасно, искључиво водећи се писаним историјским изворима, а не слободним тумачењима. Наш начин презентовања ових догађаја мора бити одговоран, како би млађе генерације створиле слику о догађајима, личностима, друштвеним и политичким приликама из тог времена.

 

Промена назива града Зрењанин у Петровград

 

Последњих година у граду и шире води се бурна полемика око имена нашег града. Најактивније у сучељавању аргумената су разне невладине организације, удружења и утицајни људи на локалу, који са историјом, као струком, немају баш много везе. Најкомпетентнија да да своје мишљење у овом случају морала би свакако бити институција, као што је Историјски архив Зрењанин. На бројним трибинама одржаним на ову тему, ретко где би се појављивали историчари а и ако би се појавили, већина њих није се држала историјских чињеница, већ су заговарали неку од опција на основу свог идеолошког опредељења.

Интересантно је да ни једна страна није консултовала Историјски архив Зрењанин. Након бурних расправа вођених на трибинама и медијима, а поготово на друштвеним мрежама градоначелник је затражио мишљење о начину промене назива града од Министарства државне управе и локалне самоуправе. Историјском архиву Зрењанин је такође послат допис у којем се захтева да се све релевантне чињенице тј. архивска грађа о промени назива града доставе Градској управи Зрењанин.

 

Грађани Великог Бечкерека су били за Петровград.

 

Наш град први пут спомиље се у XIV веку под именом Бечкерек.То име у неколико варијација (Бечкерек, Нађ Бечкерек, Грос Бечкерек, Велики Бечкерек) трајало је све до краја Хабсбуршке монархије. Лингвисти нису успели да се до дан данас сложе око значења те речи, па чак ни око тога из ког језика она вуче корене.

Уласком Бечкерека у југословенску државу Краљеву Срба , Хрвата и Словенаца 1918. године постаје актуелно и  питање имена града. На седници градског већа  одржаној 29.септембра 1934. године на предлог градског већника и народног посланика др Тоше Рајића, једногласно је одлучено да град више не носи име везано за државу која више не постоји, него да из пијетета према најпопуларнијем српском владару, тада покојном краљу Петру I Карађорђевићу Ослободиоцу, понесе име Петровград. Наредне године, 05. марта 1935. године, указом краљевских намесника, град званично добија име Петровград.

 

Нацисти су били против имена Петровград.

 

Уласком немачких нацистичких трупа у град 1941. године  долази опет до промене. Град се за време немачке окупације називао Грос Бечкерек. Интересантно је да када су се нацисти обраћали житељима српске националности а то је увек било искључиво на српском језику и ћириличним писмом, користили су назив Петровград. Оба антифашистичка покрета отпора у граду користила су назив Петровград.

Ослобођењем града од стране Совјетске Црвене армије 02.октобра 1944. године граду је враћено име Петровград. Међутим, две године касније, на исти дан, граду је промењено име у Зрењанин, по народном хероју из Избишта Жарку Зрењанину. Такво стање било је све до пада комунизма крајем прошлог века  и од тада до данас појављују се бројне иницијативе политичких странака али и удружења грађана да се граду врати име Петровград.

 

Национално свесни историчари из Баната су за име Петровград.

 

Интересантно је да званично ниједна странка, нити удружење грађана није никада до сада поднело иницијативу да се граду промени име у Бечкерек. Њихове присталице иако малобројне веома су агилне и појављују се на свакој трибини а поготово на полемикама које се воде путем друштвених мрежа .

Из свих ових полемика дошло се до фрапантних података, да велики број наших суграђана слабо познаје личности и догађаје који су обележили историју прошлог века а поготово локалну историју.

Историјски архив Зрењанин не поседује писане историјске изворе о имену Бечкерек осим литературе у којој се спомиње. Поседујемо посредне историјске изворе о овом називу града.

Што се тиче имена Петровград постоји документ којим се покреће иницијатива о промени назива града и сам и записник са седнице на којој је извршена промена.

 

Јован Веселинов Жарко 1945. у ослобођеном Петровграду.

 

Такође поседујемо записник са седнице на којој је име града Петровград промењено у Зрењанин.

Из свега се може закључити да наши суграђани немају изграђену историјску свест о локалној и о националној историји, па би у сарадњи са осталим установама културе, локалном самоуправом, основним и средњим школама требало путем трибина, изложби, предавања, брошура, уз широку подршку локалних медија, требало порадити на изграђивању историјске свести код народа по том питању, нарочито код младих.

Наш задатак је да на основу релевантних историјских извора створимо праву слику о овом питању.

Закључак

 

На основу свега изнетог можемо закључити, да Историјски архив Зрењанин треба да  се што више укључи у едукацију млађих генерација а ту превенствено треба обратити пажњу на предавања у средњој школи. У наставу историје, на том узрасту, треба укључити и лекције везане за локалну историју.

Таква предавања требало би превенствено држати у просторијама архива, где би ђаци могли да виде оригинална документа , фотографије, новине, карте, планове и друга документа која сведоће о личностима и догађајима из одређеног периода. На тај начин лакше ће створити слику о неким битним датумима, догађајима и личностима из прошлог времена и тако развити историјску свест о томе и изградити свој национални идентите. Тако ће научити да поштују туђу традицију и историју а самим тим и своју.Такође научиће да цене нечију борбу и залагање за одређене идеје.

 

Тоша Рајић, његов и наш Петровград 1937.

 

За старију генерацију треба приређивати изложбе и предавања да би освежили своје сећање и знање из локалне историје и националне историје. Све то треба да буде документовано путем архивске грађе, која у неку руку „говори „ сама за себе.

Треба путем докумената, што непристрасније, утицати на формирање историјске свести и националног идентитета.

[1] Милан Ђуканов,“Први Српски народни одбор 1918.,ИП Београд , Зрењанин, 2010 , стр 29,30

[2] ИАЗ, Ф.667, Драгољуб Чолић, (1908-1982),1888-1982,арх.бр.2662 , кутија бр. 18

[3] ИАЗ, Ф.667, Драгољуб Чолић, (1908-1982),1888-1982,арх.бр.2914 , кутија бр. 19

[4] Мр Адам Стошић „Велики дани Србије 1914-1918 „,Крушевац-Београд, 1994, стр.417

[5] Милан Ђуканов,“Први Српски народни одбор 1918.,ИП Београд , Зрењанин, 2010 , стр 31-38

 

Поделите:

Коментари

коментара