КОЛИКО ЈЕ ОПАСНА 5 Г МРЕЖА

КОЛИКО ЈЕ ОПАСНА 5 Г МРЕЖА

Податке које 3Г мрежа пренесе за 24 часа, 5Г моћи ће за 3,6 секунди! Али, како ће реаговати наш организам када у свакој секунди 90 милијарди електромагнетних таласа удара у наша тела, највише у главу? Ево шта о томе кажу професори информатике и медицине.

Технолошки напредак се не може зауставити, али поставља се питање коме је потребна толика брзина?

 „Прво морамо да знамо да не користимо само мобилне телефоне са том технологијом, него имамо серију уређаја који се зову интернет ствари и тренутна је процена да тих уређаја има између 50 и 100 милијарди. На сваког човека долази 20 тих уређаја, а ми их купујемо преко Алибабе и Али експреса, плус професионални уређаји. Ти уређаји имају одређене задатке, неки се користе за прикупљање метео-података, неки за податаке из видео-надзора“, објашњава Петар Кочовић са Рачунарског факултета.

Према његовим речима, таква технологија се користи и у професионалне и аматерске сврхе.

„Иде цела генерација аутономних возила, возила без возача. Да не би отишли у њиву или се сударили са другим аутомобилом, морају да користе сигнал са 5Г мреже јер ова брзина омогућава да се реагује у делићу секунде“, објашњава Кочовић.

Технологије 2Г, 3Г и 4Г су у домену радијус спектра, истиче Кочовић, а 5Г мреже су у првом следећем домену, то је микроталасни спектар, а са тим спектром већ постоје негативна искуства.

„Микроталасни спектар даје веће фреквенце, већу снагу и веће брзине. Ићи ће се до 20 гигабита у секунди преноса података, а тренутно преко каблова имамо само десет гигабajта у секунди, за 5Г теоретски, и зато нам је потребно да можемо у што краћем периоду реагујемо у неким апликацијама“, наводи Кочовић.

Неки 5Г мрежу већ назвају „мрежом смрти“. Међутим, епидемиолог Зоран Радовановић истиче да нису сва зрачења иста и да има доста претеривања када је реч о зрачењу.

„Сваки 50. рак у свету изазван је зрачењем, али то је превасходно сунчево зрачење, УВ зраци и радон из тла. Важни су ти јонизујући зраци који разбијају хемијске везе. Ово су таласи изузетно ниске учесталости, фреквенције, а тиме и мале снаге“, каже Радовановић.

Проблем је у томе што када се појави нека нова технологија, наводи епидемиолог др Зоран Радовановић, морамо пратити ефекте па тек онда констатовати да је нешто штетно.

 „Постоји могућност да у епрувети, у хемијској лабораторији нешто упоређујете, испитујете. Можете на животињама, али оне живе кратко па дозе морају да буду огромне. Оно што је основно су епидемиолошка истраживања – ми пустимо да људи буду изложени“, рекао је Радовановић.

Према његовим речима, у историји се није десило да дође до неког великог технолошког открића а да оно није коришћено.

Тек неколико деценија након употребе радиоактивности за утврђивање да ли је кост поломљена, установљено је да су британски радиолози имали 70 пута већи ризик да добију леукемију од осталих доктора.

„До сада су испитивани радио-таласи и став је најауторитативнијих међународних организација да постоји могућност да, то јест од мобилних телефона услед загревања, не може да се искључи опасност од рака. Став је да су могући канцерогени ефекти, нису сигурно, нити вероватно, али не може да се искључи. Да је ефекат већи, до сада би се то открило“, објаснио је др Зоран Радовановић, епидемиолог.

Разултати су неконзистентни и у великим, импресивним студијама. Анализа се ради секвенцијално, а до сада није показано да мобилни телефони имају канцерогени ефекат.

Међутим, паметни људи ће, истиче овај епидемиолог, у случају дужих разговора користити класичан телефон, да одмакну мало апарат или још боље да користе слушалице да би тај минимални ризик још више смањили.

Преузето са сајта РТС-а

Поделите:
ШТА ТРЕБА ЗНАТИ О ГРОЗНИЦИ ЗАПАДНОГ НИЛА

ШТА ТРЕБА ЗНАТИ О ГРОЗНИЦИ ЗАПАДНОГ НИЛА

Грозница Западног Нила је инфективно обољење из групе зооноза, вирусне етиологије, које се на људе и животиње преноси убодом зараженог комарца. Вирус Западног Нила први пут је изолован и идентификован 1937. године у сливу Западног Нила, у области Уганде.

Након откривања вирус се проширио са Афричког континента на Блиски исток, делове Азије и Аустралије, централну и источну Европу и Медитеран. Данас је овај вирус најраспрострањенији арбовирус на свету.

Циркулација вируса Западног Нила је присутна на Европском континенту од 60-тих година прошлог века, али се повећање броја оболелих људи бележи у последње две деценије и има тенденцију пораста у будућности. Фактори који су допринели оваквој епидемиолошкој ситуацији су климатске промене, интензиван међународни саобраћај, ширење узрочника и вектора на нова географска подручја, чешће излагање људи дивљим животињама и инсектима, промене у микроорганизмима (резистенција на антимикробне лекове, пораст вируленције).

Резервоар заразе

Примарни резервоар заразе су  многе врсте птица (гаврани, вране, свраке, чавке и др.) код којих је инфекција најчешће асимптоматска (без симптома болести). У ендемским крајевима вирус се одржава између птица које су заражене и комараца који се хране крвљу птица.

Вектор

Главни вектор грознице Западног Нила је комарац из рода Culex али и комарци других родова као што су:  Aedes, aegypti, Aedes albopictus, Anopheles подложни су заражавању. До сада је вирус Западног Нила изолован код 43 врсте комараца.

Комарци се заразе приликом сисања крви зараженог домаћина. Инфицирани комарци доживотно преносе узрочника.

Начин преношења

Преношење инфекције на људе и друге животиње најчешће настаје убодом зараженог комарца. Комарци се заразе приликом сисања крви заражених птица. У ретким случајевима инфекција може да се пренесе путем трансфузије заражене крви, трансплантацијом ткива и органа и вертикално са мајке на дете (трансплацентарно и током дојења).

Вирус Западног Нила се не преноси међу људима путем контакта.

Период инкубације

Симптоми болести настају 3 до 14 дана након убода зараженог комарца.

Клиничка слика

Код око 80% заражених особа инфекција протиче асимптоматски. Око 20% инфицираних особа има благу клиничку слику у виду грознице, главобоље, мучнине, повраћања, ређе се јавља оток лимфних жлезда или појава оспе на кожи груди, леђа или стомака. Поменути симптоми пролазе у току неколико дана, а у ретким случајевима могу трајати и више недеља.

Код једног оболелог на 150 инфицираних долази до развоја тешке клиничке слике са знацима упале мозга (енцефалитис) или упале можданица и кичмене мождине (менингитис), односно неуроинвазивног облика болести. Тада у клиничкој слици, поред грознице и главобоље, долази до појаве укочености врата, ступора, дезорјентације, коме, тремора, конвулзија, мишићне слабости и парализе. Ови симптоми могу да трају неколико недеља, са могућим трајним неуролошким оштећењима.

Осетљивост и отпорност

Осетљивост на инфекцију је општа, али особе старости преко 50 година имају већи ризик за настанак неуроинвазивног облика болести. Инфекција доводи до стварања имунитета.

Лабораторијска дијагностика

Дијагноза обољења лабараторијски се потврђује на основу присуства IgM антитела на вирус Западног Нила у серуму и цереброспиналној течности.

Лечење

Нема специфичне терапије против грознице Западног Нила. Болест се обично завршава потпуним опоравком након неколико недеља или месеци. У случају теже клиничке слике, оболели се хоспитализује.

Опште мере превенције

•    Најефикаснији начин превенције је спречити убод комарца.

•    Избегавати излагање комарцима у време њихове највеће активности, у сумрак и зору.

•    Избегавати подручја са великим бројем инсеката (шуме, мочваре и др.).

•    Приликом боравка у природи и на отвореном користити средства (репеленте) која одбијају инсекте, на откривеним деловима тела.

•     Носити одећу која покрива руке и ноге.

•    У циљу смањења броја комараца у затвореном простору користити заштитне мреже на прозорима и заштитна средства (препарате) у виду таблета, течности и слично.

•    Смањење броја комараца на отвореном, где се ради, игра или борави, постиже се исушивањем извора стајаће воде која је потребна за све фазе развоја комараца и елиминисањем места на која се склањају комарци (на тај начин смањује се број места на која комарци могу да положе своја јаја. Најмање једном недељно треба испразнити воду из посуда за цвеће, посуда за храну и воду за кућне љубимце, канти, буради, лименки, украсних базена и др. Уклонити одбачене гуме и друге предмете у којима може да се накупља стајаћа вода.

•    Спровођење систематског сузбијања ларви и одраслих форми комараца од стране овлашћених стручних служби.

Специфичне мере превенције

Вакцина против грознице Западног Нила за примену код људи не постоји, али су испитивања у току.

Преузето са сајта: https://www.zdravlje.org.rs/index.php/aktuelne-vesti/407-sta-treba-znati-o-groznici-zapadnog-nila

Поделите:
ВЕРА У ПРОЦЕСУ ОЗДРАВЉЕЊА БОЛЕСНИКА ( II – ДЕО)

ВЕРА У ПРОЦЕСУ ОЗДРАВЉЕЊА БОЛЕСНИКА ( II – ДЕО)

Вера у процесу оздрављења болесника је сложен однос између религиозног пацијент и Бога, који молећи се Богу, постиже одређени индиректни облик контроле над својом болешћу. Такви болесници верују да нису сами у својој борби и да је Бог лично заинтересован за њих, и да жели да им помогне у процесу оздрављења. У прилог овоме иду истраживања по којима је код религиозних болесника далеко већа вероватноћа и сигурност да ће се стриктно придржавати прописане терапије, исхране и вежбања, или ако медицинску науку комбинују с молитвом која бодри и истовремено пружа утеху пацијентима, исход лечења је бољи.

 

Промене у гледању медицинске науке на веру

 

У складу са савреманим догађањима у свету, Европи, па и на Балканском попуострву, последњих десет година дошло је до позитивних промена у смислу правилног постављања улоге вере у процесу оздрављења болесника. На то је утицала чињеницу како се у појединим околностима не може располагати са здрављем, болешћу и смрћу, без обзира на све тековине савремене медицине.

 

 

Закључак СЗО о спрези ума и тела

 

До недавно су здравствени радници претежито пратили медицински модел по коме се пацијенти лечи углавном терапијом лековима и хируршким методама, док се мања важност придавала духовности и вери у изљечењу те односу доктор-пацијент.

Ово редукционистичко и механицистичко схватање пацијента више није задовољавајуће. Пацијенти и лекари почели су увиђати вредности фактора као што су духовност, вера и саосећања у процесу излечења.

Вредност ових духовних фактора у здрављу и квалитету живљења довело је до научних истраживања на овом пољу како би се дошло до целовитијег разумевања људског здравља, а које укључује и нематеријалну димензију (спрегу ума и тела)”.

 

 

Светске здравствена организација (СЗО) здравље дефиниша као:

„Стање потпуног физичког, менталног и друштвеног благостања, а не само као једноставну одсутност болести ли немоћи.”

На основу стручног – западног гледања на медицину здравље се дефиншеа као:

„благостање читавог организма, односно његово добро и успешно функционисање на телесној, емоционалној, друштвеној и духовној основи особности.”

А ово гледиште проистекло је задњих десети година, након спроведених многих научних и стручних истраживања, у којима је заједнички закључак био да постоји повезаност нивоа духовности с побољшање симптома различитих психичких (депресија, напетост, зависност, шизофренија, превенција самоубистава) и органских поремећаја (кардиоваскуларна обољења, дијабетес, реуматоидни артритис, мултипла склероза, малигне болести и др.)

 

 

Веома често уз традиционалну конфесионалност иде и сујеверје „као начин прихватања света“ и као „Стил живота“, али и као израз и плод социјалне зависности у датом временском одређењу. А човек, као људска и интелектуална јединка, веома често без обзира на временску дистанцу тражи Бога. То је веома честа појава у бити људске врсте, без обзира на степен религиозности или праг атеизације. Људски ум је веома често склон свесном одбацивању Бога и истовремено његовом несвесном призивању. Димензија овог раскорака у сваком случају зависи од тренутног психичког и физичког стања у организму. То значи да је у великој мери дозивање Бога условљено здравственим стањем човека, тим пре што сви добро знамо ону народну пословицу, по којој је „здравље највеће богатство”.

 

 

Стил живота данашњег постмодерног друштва донело је све више ширење схватања здравља као „овостране религије”, а то је резултовало сакрализацијом здравља и људског „Ја” што је у сукобу са неизбежним сазнањем о коначности људске егзистенције. Јављају се неоствариве фантазије о свемоћности које човека мотивишу да посегне за магичним средствима контроле „Себе” и света. Захтев за неограниченом контролом, аутономијом и слободом, води човека у нове зависности: ствара зависност од медицине која човеку „обећава вечни живот”, о аскетском спортском програму, о конзумирању лекова, здравог стила живота и о непрестаним медицинским захватима за побољшање здравља итд.

Хришћанство и друге историјски признате и доказане религије пружају могућност да се медицинско лечење уклопи и интегрише у свеукупну концепцију срећног и оствареног живота. Значајни елемен модерног друштва је да се лечење и духовно спасење опет на известан начин приближавају. Тако се човек лакше носи са чињеницом да у сваком периоду свога живота не може увек да располаже здрављем и болешћу премда вера доприноси процесима оздрављења.

 

 

У српској националној традицији у зависности од духовног и телесног стања јединке религија веома често нуди надрационално веровање и објашњење колективног ритуала у циљу духовног оздрављења човека. Религија, односно Црква, овога пута, нуде низ благодатних дарова или духовних епитимија у зависности од доброг или лошег понашања и врсте људских дела…

 

Медицина у комбинацији са молитвом

 

На Јејл универзитету у студији са 2.812 старијих људи који нису никад или су ретко ишли на мису у цркву, код готово двоструко више испитаника утврђена је већа учесталост можданог удара него код они који су само недељом одлазили у цркву.

Професор Херберт Бенсон с харвардског Медицинског факултета, који је укључио веру и проце лечења утврдио је да је она доприноси излечењу. Ако се узме у обзир да је 60 до 90 % посета лекару због неког обољења повезан са стресом (висок крвни притисак, неплодност, несаница и срчане болести) Бенсон је показао да опуштена стања која иду уз молитву и медитацију, смањују утицај стрес-хормона, као што су норадреналин и адреналин. По њему:

„…понављање молитве успорава ритам срчаних откуцаја и дисања, смањује крвни притисак и чак успорава мождане електричне таласе, све без лекова или хируршког захвата.”

 

 

Стрес такође оштећује имуни одбрамбени систем, изазива лучење упалног агенса интерлеукин-6, који је повезан с чешћом појавом хроничних болести, дијабетисом, раком и срчаниим обољењима. Др Кенинг је нашао високе концентрацију интерлеукина-6 у крви код људи који ретко одлазе у цркву. Они, пак, који нису редовно одлазили на мисе, имали су знатно мање нивое интерлеукина-6 у крви. За очекивати је да ће се верници боље носити са свакодневним стресовима и то се објашњава њиховим јачим имуним систем.

 

 

Докторка Ирис Киз, интернисткиња, након сппроведених истраживања у државној болници у Балтимору, каже:

„…да је током низа година свог рада увидела да је код религиозних пацијената далеко већа вероватноћа и сигурност да ће се стриктно придржавати прописане терапије, исхране и вежбања, ако медицинску науку комбинују с молитвом која бодри и истовремено пружа утеху пацијентима…”

да истрају понекад у дуготрајним медицинским поступцима лечења нпр. код малигних и тешких хроничних болести.

 

Одлазак у Цркву и на лечење

 

Одговор на ово питање дала су бројна истраживања између којих су и ова: У једном испитивању спроведеном на 455 старијих болничких пацијената, на пример, др Кенинг је нашао:

„да су они који су одлазили у цркву више од једном недељно, боравили у болници на лечењу просечно четири дана. Они, пак, који нису никад или ретко одлазили у цркву, били су хоспитализовани око 10 до 12 дана.”

 

 

У студији спроведеној на Медицинском факултету у Дартмуту, утврђено је:

„…да су срчани болесници имали 14 пута већу вероватноћу да ће умрети након хируршког захвата, ако се нису укључили у групне активности и ако нису нашли утеху и осећај олакшања у религији.”

Испитивачи у Израелу који су обавили истраживање са 3.900 испитаника који су живели у кибуцима и које је трајало шеснаест година установили су да су:

„…религиозни људи имали 40 одсто мању смртност од срчаних болести и рака, него остали суграђани.”

 

 

Уназад десетак година након што су научници све више почели да извештавају о сличним налазима, као резултат тога, све више болесника почиње да прихвата улогу коју вера има у процесу излечења.

Извор: Википедиа

Поделите:
ВЕРА У ПРОЦЕСУ ОЗДРАВЉЕЊА БОЛЕСНИКА (I – ДЕО)

ВЕРА У ПРОЦЕСУ ОЗДРАВЉЕЊА БОЛЕСНИКА (I – ДЕО)

Вера у процесу оздрављења болесника је сложен однос између религиозног пацијент и Бога, који молећи се Богу, постиже одређени индиректни облик контроле над својом болешћу. Такви болесници верују да нису сами у својој борби и да је Бог лично заинтересован за њих, и да жели да им помогне у процесу оздрављења. У прилог овоме иду истраживаwа по којима је код религиозних болесника далеко већа вероватноћа и сигурност да ће се стриктно придржавати прописане терапије, исхране и вежбања, или ако медицинску науку комбинују с молитвом која бодри и истовремено пружа утеху пацијентима, исход лечења је бољи.

 

 

Воља болесника да оздрави игра и те како значајну улогу у поступку лечења. Иако речи „лечење” и „лек” често замењујемо једну са другом, они нису синоними. Понекад „никакав лек” не постоји за одређену болест, па ипак се људи осећају „излеченим, а то се дешава онда када се људи помире са самим собом и прихвате да живе са својом болешћу, као у случајевима астме, дечје парализе и других болести. А у том помирењу медицинска наука комбинована с молитвом која бодри и истовремено пружа утеху помаже пацијентима, да се осећају боље или осећају „излеченим”.

Духовност даје смисао значењу живота. Духовна питања која могу бити неразвијена већ дуги низ година често су екстеријерирана према крају човековог постојања. Опасност и агонија утичу на целу особу и често су повезани са значењем које пацијент повезује са својим симптомима. Дуготрајност и благостање су новији изазови са којима се савремена медицина мора бавити. Духовност, квалитет живота, ментално здравље и животна филозофија морају бити адекватно наглашени у медицинском образовању и обуци ради побољшања постојећих стандарда у клиничкој неги.

 

Општа разматрања о односу болести и вере

 

Болест не лишава човека слободе да бира између вере и неверја, већ му само помаже да направи тај избор свесније и одговорније од здравог човека. Пред болесним човеком се са свом јасношћу појављује питање: због чега му је болест угрозила овоземаљаки живот са свим њеним радостима и страдањима? Свако ће очигледно имати свој сопстевни одговор. Али ако тешка болест не приводи увек ка Богу, онда она у сваком случају даје повод за размишљање о Њему, ствара се духовна атмосфера, у којој мисли о Богу постају актуелне чак и за оне који су пре болести били потпуно раводушни према религиозниом питањима. Можда се ипак нешто мења у њиховом срцу, однсоно вери.

 

 

Постоје болесници, чије исцељење захтева најкомпликованије операције, тешко лечење, али ни то не гарантује позитиван резултат. Поред свега, то је шанса, коју треба болесник да искористи, како год мизерно она изгледала. А има и болесника код којих је болест тек у зачетку, када је лекар 90% убеђен у успешан исход лечења. Али он је у сваком случају обавезан да донесе одлуку да ли да се болесник лечи или не. А то значи да лекар преузима на себе веома велику одговорност за последице.

 

 

У научној медицини не постоји статистика о већем преживљавању верујућих болесника. Али већина лекара се слаже да верујући људи подносе болест с већим трпљењем. I можда управо религиозно искуство помаже верујућим људима да се с поверењем односе према лекару који их лећи, јер је и у Библији речено:

„Подај лекару част која му припада, јер га је Господ створио, и од Вишњега је – исцељење”.

А такви поврељиви, лични односи лекара и болесника су јако важан фактор у процесу лечења. Јер код оних болесника, који се скептично односе према напорима лекара који их лече и самој операцији, и постоперативни период протиче теже, и има више компликација. Лекарима је психолошки теже да раде с таквим пацијентима. Верујући болесници сами направе у соби кутак са иконама, свећама, и у њој налазе спас за унутарпсихичке тегобе везане за болест.

 

 

Али и неверујући људи када дођу код лекара и сазнају за своју болест, такође веома често почињу да преосмишљавају свој живот у религиозним категоријама. Много је случајеве, када је болесник добивши дијагнозу рака, почињао да тражи узрочно-последичне везе своје болести с начином живота који је водио пре болести. На крају би закључио – болест ми је дата ради тога и тога, или је везана за неке конкретне грехе. Сличне речи могу се чути и од људи који су себе пре болести сматрали потпуно неверујућима.

Неки људи прилазе вери када сазнају за своју болест. Други – у постоперативном периоду или после тога, у периоду контроле, када с времена на време долазе код лекара на преглед. Болесниици полако почињу да схватају да их је рукама лекара спасао Сам Господ, почињу да одлазе у цркву, да се мол а има и оних које болест не приводи к Богу. Прошавши болест, операцију, тешко лечење, они и даље остају неверујући и таквих људи има много.

 

 

Верујући човек зна, да се његово лично постојање не завршава физичком смрћу тела и да ће после смрти морати да одговара пред Богом за то како је проживео свој овоземаљски живот. Ти људи који схватају да им није остало још много од живота, труде се да преостало време испуне добрим делима, покајањем, и да колико је могуце очисте своју душу од греха, који су их можда и привели на болесничку постељу.

Неверујући људи сазнавши да ће ускоро можда умрети, реагују на то сасвим другачије. За њих је период после операције остатак живота, за којим следи потпуно непостојање. У својој тежњи да се максимално науживају у том остатку они понекад почињу да живе толико безобразно, да о томе не треба причати.

 

Однос вере и науке према здрављу и болести

 

Вера и наука су осавно одвојене и постављају међусобно сасвим другачија схватања људске природе. Њихова презентација у заједничком контексту доводи до погрешног схватања и научне теорије и верских схватањима. Инсистирање на одвајању науке и вере, повезано је са Фрејдовим крајње негативним виђењем вере и његовим директним утицајем на психијатрију – дијагностичку класификацију, теорију истраживања и праксу, што је довело до игнорисања или патологизиологизације верске и духовне димензије живота.

 

 

Борба против болести ужива највећу предност. У свим високоразвијеним земљама енормно се повећавају издаци за здравствене услуге. У складу са највећом вредности која се придаје здрављу, лекари и медицинска сестра уживају као звање највећи престиж. Све је данас подвргнуто профиту, а здравље као највећа вредност још више стимулише фармацеутску индустрију, осигуравајуће куће, велике медицинске центре и све остале који су уско везани уз здравље људи, да увере човечанство како им једино њихови производи и услуге могу помоћи да ту вредност у своме животу остваре. Посете салонима за фитнесс доживљава свој бум; и исказује највеће стопе повећања у погледу понашања у слободно време. “Здрав стил живота” највише се пропагира кроз медије. Више од 60% немачког становништва међу своје личну вредносну оријентацију убраја „одржавање телесне кондиције у старости”. Идеал постаје уживати у животу до смрти, по могућности без икакве болести и патње. Потиснута наведеним религија, која је раније била највећа вредност, у данашњем се друштву налази на дну лествице вредности, јер се све се врти око здравља и његовог очувања по сваку цену.

 

 

У овим изразито кризним временима слабљење па чак и губитак глобалног хоризонта смисла у животима великог броја људи чине да брига за здравље и тражење нових путева лечења постају многима све више и више средишња животна вредност. Бити здрав, осећати се добро, моћи се излечити, моћи дуго живети, за многе је наше савременике, пуно важније од проблема како одвојити истину од лажи, добро од зла.

Духовност се односи на физичко и ментално здравље. Побољшана и делотворна међуљудска комуникација између лекара и пацијената, користећи окружење засновано на верујућим особама, од суштинског је значаја за оптималну клиничку негу. Како у овој области наука наставља да истражује овај сложени однос између духовности, религије и медицине, треба га подстицати мултидициплинарним приступима који укључују веру, неуробиологију и психологију…

 

Преузето са:  Википедие

Поделите:
ВИРУС ГРИПА И СИМПТОМИ ПРЕХЛАДЕ

ВИРУС ГРИПА И СИМПТОМИ ПРЕХЛАДЕ

Верујемо да ових дана само пазите да не покупите негде неку прехладу или грип, јер су сви около болесни. Сачувати се од прехладе и грипа у овим временским условима и није тако лако. Без обзира на сличност симптома, постоји начин да схватите да ли болујете од прехладе или грипа.

 

 

Да би вируси опстали потребна је одређена температура и влажност, због тога је ваше тело погодан носилац и у њему могу дуже да живе. На сувим и хладним местима вируси не могу да опстану, а још мање да се размножавају и да вам стварају проблем.

Тако да кад видите човека који се накашље и потом се ухвати за ручку врата коју ви након њега морате да пипнете, не би требало да се бринете. Његови вируси ће за само пар секунди бити мртви и ви се нећете заразити. Али ако вам колега нешто шапуће и притом вам се уноси у фацу, онда имате велике шансе да се разболите.

 

Како разликовати прехладу од грипа?

 

Пре свега треба нагласити да су у оба случаја у питању капљичави вируси који се преносе на исти начин.

Прехлада се може јавити током целе године, најчешће као последица различитих респираторних вируса (иако постоје и желудачне, цревне и остале вирозе), док се грип, односно инфлуенца, јавља строго у виду епидемије у периоду између јесени и пролећа.

 

 

Грип је, такође, облик респираторног вируса, али може да има далеко веће последице него обична прехлада. Запуштањем инфлуенце можете да изазовете упалу плућа, па и озбиљније ширање вируса на друге органе.

 

Колико дуго траје прехлада и грип?

 

Прехлада се развија веома брзо, односно у прва два дана и траје до недељу дана, док оболели од грипа пролазе кроз фазу инкубације, па се симптоми јављају у таласима, док на крају не ескалирају.

Међутим, уколико на време обратите пажњу на понашање свог организма, без обзира на сличност симптома, постоји начин да схватите да ли болујете од прехладе или грипа. Ово разликовање је посебно важно за хроничне болеснике, јер је за њих битно правовремено и исправно деловање на болест.

 

 

Симптоми прехладе:

 

– запушен нос или цурење из носа, упаљено грло, кијавица, блага температура, кашаљ, болови у глави и телу.

Симптоми грипа:

 

– запушен нос или цурење из носа, упаљено грло, висока температура, грозница, сув кашаљ, учестали и јаки болови у мишићима и костима, главобоља и озбиљна малаксалост.

 

Како разликовати прехладу од грипа?

 

Пре свега треба нагласити да су у оба случаја у питању капљичави вируси који се преносе на исти начин.

Прехлада се може јавити током целе године, најчешће као последица различитих респираторних вируса (иако постоје и желудачне, цревне и остале вирозе), док се грип, односно инфлуенца, јавља строго у виду епидемије у периоду између јесени и пролећа.

 

 

Грип је, такође, облик респираторног вируса, али може да има далеко веће последице него обична прехлада. Запуштањем инфлуенце можете да изазовете упалу плућа, па и озбиљније ширање вируса на друге органе.

 

Колико дуго траје прехлада и грип?

 

Прехлада се развија веома брзо, односно у прва два дана и траје до недељу дана, док оболели од грипа пролазе кроз фазу инкубације, па се симптоми јављају у таласима, док на крају не ескалирају.

Међутим, уколико на време обратите пажњу на понашање свог организма, без обзира на сличност симптома, постоји начин да схватите да ли болујете од прехладе или грипа. Ово разликовање је посебно важно за хроничне болеснике, јер је за њих битно правовремено и исправно деловање на болест.

 

Петровград.орг

Поделите:
АМБРОЗИЈА

АМБРОЗИЈА

Амброзија (лат. Ambrosia artemisiofolia) је род инвазивних корoва, једна од најпознатијих и најопаснијих алергених биљака на свету. У народу је позната и под називима лимунџик, опаш, парложна трава, пеленаста амброзија, американка и фазануша.

 

 

Климатске промене у свету омогућавају амброзији траје временски дуже него што се до сада сматрало. Иако спада у летње алергије, амброзија је актуелна и до касне јесени. Велике температуре су продужиле цветање амброзије, тако да је могућа поленизација у неким регијама од средине јула па све до новембра, али је највећа концентрација амброзије је углавном крајем августа и средином септембра.

 

 

Поражавајућа су сазнања из клиничких студија која износи податак да ће амброзије бити све више услед пораста угљен диоксида и повећања температуре, што продужава период цветања амброзије и број алергичних. Сезона амброзије завршава се са већом хладноћом и мразом, али ниво поленизације је ослабљена недељама раније.

 

 

Не постоји лек за алергију на амброзију. Алерголог ће препоручити адекватну терапију, која укључује лекове за алергију, спреј за нос, капи за очи и антихистаминике. Спреј за нос се показао ефикаснијим од антихистаминика, нарочито када се употребљавају пре сезоне цветања. Најчешће се користе назални гликокортикоиди, који смањују запаљење слузнице носа, затим и антилеукотријени и кромолини, које алерголог по процени може увести у терапију.

 

 

Поленска грозница или алергијски рхинитис погађа око 30% становништва, а алергија на амброзију спада међу једне од најјачих инхалационих алергена. Процењује се да сваки осми становник у свету, а чак сваки пети становник Србије има алергију на амрозију.

 

 

Власници пољопривредног земљишта, обрађеног и необрађеног, дужни су да уклањају амброзију редовно, а своју површину одржавају уредно. За непоштовање Одлуке о комуналном реду, која предвиђа уклањање амброзије, предвиђене су новчане казне у износу од 150.000 динара за правно лице, за одговорно лице у правном лицу казна у износу од 25.000, за предузетника 75.000 и 15.000 динара за физичко лице.

 

Петровград.орг

Поделите: