САРАДЊА ЗДРАВСТВЕНИХ ИСТИТУЦИЈА СРПСКЕ И СРБИЈЕ

САРАДЊА ЗДРАВСТВЕНИХ ИСТИТУЦИЈА СРПСКЕ И СРБИЈЕ

Протокол о техничкој сарадњи две здравствене институције за јавно здравље са територија  АП Војводине у Србији и Републике Српске у Босни и Херцеговини потписан је недавно у Заводу за јавно здравље Зрењанин. Наиме, Завод за јавно здравље Зрењанин и Завод за јавно здравље Источно Сарајевo, озваничили су будућу сарадњу потписивањем протокола.

 

 

Прекогранична сарадња здравствених институција у региону није новост, међутим, по први пут је једна здравствена установа из Зрењанина направила корак у повезивању са институцијајом истог ранга, ван државне територије. Др Здравко Ждрале је  наговестио основне смернице сарадње институција на пољу јавног здравља.

 

 

“До ове сарадње је дошло након дуготрајних усаглашавања а на фону агенде коју је потписала недавно Влада Републике Српске, госпођа Жељка Цвијановић и АП Војводине у Републици Србији, господин Игор Мировић. Дакле, ради се о свеобухватној сарадњи на свим пољима па тако и у нашем сегмент из домена јавног здравља. Овде се отвара перспектива и тешко је побројати сва поља која се тичу јавног здравља на којима можемо да остваримо сарадњу.”

 

 

Бројни заједнички пројекти, али и ефикасније здравствене услуге само су део онога што ће бити постигнуто реализацијом овог споразума. Миодраг Марјановић, директор Института за јавно здравље Републике Српске је указао на значај повезивања институција у домену здравствене заштите.

 

 

“Живимо у једној глобалној епохи у којој смо сви повезани, поготово када су је у питанњу контрола, како заразних тако и других болести. Размена искустава стручњака може придонијети не само срединама какве су Бања Лука и Зрењанин, него и целе Републике Српске, Војводине и Србије.” То ће практично подразумевати и сарадњу на заједничким пројектима из више области, како би се здравствена заштита и Републике Српске и Републике Србије, подигла на виши ниво.

 

Петровград.орг & Завод за јавно здравље Зрењаин

Поделите:
САДЊА ЖБУНАСТИХ БИЉАКА – САРАДЊА ОБРАЗОВНЕ И ЗДРАВСТВЕНЕ ИНСТИТУЦИЈЕ

САДЊА ЖБУНАСТИХ БИЉАКА – САРАДЊА ОБРАЗОВНЕ И ЗДРАВСТВЕНЕ ИНСТИТУЦИЈЕ

Ученици Средње пољопривредне школе посадили су жбунасте биљке на зеленој површини испред Завода за јавно здравље Зрењанина у улици др Емила Гаврила. Образовна и здравствена установа су потписале Споразум о пословно-техничкој сарадњи на основу кога ће ђаци имати стручну праксу а стручни кадар Завода за јавно здравље ће организоваће предавања у школи.

 

 

Сарадња на оплемењивању зелених површина града, између Завода за јавно здравље, Средње пољопривредне школе и ЈКП Чистоћа и зеленилo из Зрењанина уродила је плодом на корист наше шире друштвене заједнице.

 

 

Професорица Средње пољопривредне школе у Зрењанину Исудора Вуков је објаснила колико суу ови пројекти значајни за ову образовну установу.

 

 

„Нама као пољопривредној школи је од великог значаја сарадња са једном институцијом као што је Завод за јавно здравље, институцијом са дугом традицијом, као што је наша. Од великог је значаја да наши ученици одређени део практичне наставе обаве и ван школе, школске фарме и школске њиве, јер једино тако могу да покажу своја практична знања а истовремено улепшају један градски простор. Даља сарадња са овом установом ће се базирати на сарадњи са осталим смеровима у нашој школи у виду промоције здравих стилова живота.“

 

 

Др Здравко Ждрале је задовољан сарадњом са образовним установама у граду и најављује нове пројекте Завода за јавно Здравље у Зрењанину.

 

 

„Ово данас што видите је конкретно остварење, једног дела договорених активности из уговора о пословно-техничкој сарадњи између две институције.Користим прилику да се захвалим менаџменту пољопривредне школе и директорици Милици Дамјановић на изузетној експедитивности у реализацији пројекта. Наш стратешки циљ је да буде што већа обострана корист и што чвршће повезивање. Даље активности ће бити различите, ово је само почетак. Овај тренд улепшавања непосредне околине завода је један део а много полажемо и на планове у образовно-васпитној активности у виду различитих предавања, едукација, трибина из домена екологије, заштите животне средине итд.“

 

 

Др Здравко Ждрале, ученици и професори, радници сви на заједничкој радној акцији, за лепше лице нашег града и улице др Емила Гаврила. Посађено је двадесетак дрвенастих биљака које су сађене по пројекту и стручни надзор ЈКП „Ћистоћа и зеленило“ Зрењанин.

 

 

Петровград.орг

Поделите:
САРАДЊА ЗАВОДА ЗА ЈАВНО ЗДРАВЉЕ И ТЕХНИЧКОГ ФАКУЛТЕТА У ЗРЕЊАНИНУ

САРАДЊА ЗАВОДА ЗА ЈАВНО ЗДРАВЉЕ И ТЕХНИЧКОГ ФАКУЛТЕТА У ЗРЕЊАНИНУ

Споразум о пословно-техничкој сарадњи потписали су проф. др Драгица Радосав, деканка Техничког факултета „Михајло Пупин” и др Здравко Ждрале, директор Завода за јавно здравље у згради Техничког факултета. Представљене су основне смернице будуће сарадње а посебно је било речи о могућности коришћења аутоматске мерне станице за амбијентално испитивање квалитета ваздуха.

 

 

Споразум је потписан на иницијативу директора Завода за јавно здравље а са тим у вези, Технички факултет је посетила делегација Завода коју је предводио др Здрако Ждрале. Начелница одсека хемије при центру за хигијену и хуману екологију мр Оливера Гроздановић  је присуствовала потписивању овога споразума као и Ана Димитрић начелница правног и немедицинског сектора Завода.

 

 

Директор Завода за јавно здравље у Зрењанину др Здравко Ждрале је истакао да је велика корист од могућности сарадње, у циљу дуалног образовања, али и студентске праксе, посебно у домену екологије. Посебно је био пријатно изненађен сазнањем да постоји на Техничком факултету скупа и софистицирана опрема аутоматска мерна станица за амбијентално испитивање квалитета ваздуха која је добијена захваљујући ИПА пројкту прекограничне сарадње.

Директор др Здравко Ждрале је посебно нагласио:

„..Велики је значај у повезивању установа из сектора јавног здравља са установама средње и више а посебно високе образовне школе у циљу суделовања у активностима и пројектима који су од значаја за подизање образовног нивоа и свести о значају јавног здравља у нашој друштвеној средини.“

 

 

Деканка факултета проф.др Драгица Радосав је овом приликом изјавила:

„У протекле две године како сам деканка овог факултета скопили смо велики број уговора о пословно-техничкој сарадњи са разним компанијама, установама и институцијама у нашем граду у региону и шире. Тежња нам је да искористимо потенцијал наших лабораторија у циљу остварења бољег дуалног образовања и у циљу боље стручне праксе наших студената. Дошли смо на идеју да потпишемо овај споразум, јер је он од изуетног значаја. Ми имамо на факултету неколико генерација на студијском програму заштите животне средине, популарно рекавши дипломиране екологе, којима можемо да омогућимо праксу и имамо и неколико реализованих ИПА пројеката са значајним поенцијалима у скупој опреми која можемо, да у сарадњи са другим институцијама ставимо у функцију.“- рекла је деканка.

 

 

С тим у вези, поменута је могућност коришћења аутоматске мерне станице за амбијентално испитивање квалитета ваздуха, о чему је говорила др Богдана Вујић, уз подсећање да је она добијена по ИПА пројекту.

„Први корак овог споразуа о пословно-техничкој сарадњи се односи на успостављање мониторинга квалитета амбијенталног ваздуха на једном мерном месту у Зрењанину помоћи аутоматске мерне станице коју поседује факултет. Ова станица мери у реалном времену концентрацију угљен моноксида, сумпор диоксида, азотних оксида, референтним методама…рекла је др Вујић“

Знање, као и опрема, драгоцени су у раду сваке установе, а посебно је значајно када се они удруже како ради наших институција тако и ради шире друштвене средине – закључак је са потписивања овог споразума.

 

Аутор: Саша Младеновић

 

Поделите:
АРХИМАНДРИТ АНДРЕЈ (КОНАНОС) – ОСТАВИ ДЕТЕ НА МИРУ

АРХИМАНДРИТ АНДРЕЈ (КОНАНОС) – ОСТАВИ ДЕТЕ НА МИРУ

Нашу данашњу беседу сам назвао „Остави дете на миру“. За људе који немају децу, ова тема је такође важна јер представља део проблема који је мучан за све људе – постојање психолошког притиска, насиља у нашем животу. Могла би се назвати и „Остави човека на миру!“, то јест, не узнемиравај и не малтретирај друге људе.

 

Када сам 1986. године први пут дошао на Свету Гору, питао сам једног монаха у скиту Свете Ане:

– Оче, ти си монах, немаш породицу, децу, не градиш куће, не радиш у фабрици; шта ти радиш за овај свет?

Тада сам имао 16 година. Он ми је одговорио:

– Знаш, ја имам многе страсти и немоћи. Непрестано се љутим, нервирам, имам тежак карактер. И мој допринос за вас који живите у свету је ваш мир, да вас не оптерећујем својим страстима и слабостима. Када бих живео поред вас, ја бих вас замарао својим тешким карактером. Сада у крајњој мери никога не узнемиравам. Живим овде у тишини, у својим грешкама, својим гресима, али вас не узнемиравам.

Ово су јако дубоке и важне речи. Дужни смо да стремимо томе, да не раздражујемо оне који се налазе поред нас, да их не замарамо, не притискамо њихову личност. Зато чак и ако говориш са човеком о нечему што је добро и правилно али притом вршиш притисак на њега – то раздражује. На пример, када ти неко говори да је неопходно да постиш, да се молиш, идеш у храм, али је притом превише упоран, такав савет може једино да раздражи и да изазове отпор, резултат бива супротан. Зато остави другог на миру да би постепено сам схватио све што желиш да му кажеш, не приморавај људе да раде нешто на силу, не раздражуј их.

Прошло је преко 20 година од моје прве посете Светој Гори а тај подвижник наставља да чини то исто – живи у тишини, ушао је у кошницу своје душе и сакупио мед сопственог живота. Међутим, сада га сами људи моле за помоћ, долазе и говоре му:

– Дај нам силу твоје душе, седи, поразговарај са нама, желимо да се дотакнемо тебе, да се исповедимо код тебе!

Видите, он никога није узнемиравао, међутим, људи сада њега узнемиравају и траже. Зашто? Зато што он има нешто што они немају. Када ти узнемираваш друге људе и притискаш их, онда ниси у стању да умириш њихову душу, не можеш да их убедиш да измене свој живот. На силу не можеш да примораш човека да измени свој живот, не можеш да му наметнеш добро на силу. Могуће је изменити једино себе. Зато тако често наше речи не допиру до других, никога не убеђују и ни на који начин не утичу на друге људе. Нека твоје дете расте тихо и спокојно, остави га на миру, не држи му лекције. Пробај да измениш себе. Постани по мало пустињак, отшелник. Није важно што живиш у граду где је бука и лудачки ритам живота, живи макар мало као да си монах. Труди се да се бавиш собом, негуј своју душу, сакупљај у њој спокојство, тишину и срећу и када она буде преиспуњена њима, ти ћеш бити у стању да сва та богатства предаш свом детету без много речи и строгог укоравања његовог понашања која једино могу да изнервирају.

Притискајући некога, ми самим тим потврђујемо да се не осећамо срећни. Покушај да убедиш некога да си у праву на силу, означава да оно што ти радиш ни тебе самог не испуњава. Човек који је задовољан оним што ради не притиска остале. Он је срећан. Реци ми, да ли твоја деца, или твој муж, или твоја жена или остали људи виде да си срећан са оним што чиниш? Ето, ти идеш у храм – да ли тебе чини срећним живот у Цркви? Да ли те то испуњава миром? Ако си миран, онда се ти нећеш о томе распричати пред својим дететом, твоје спокојство је приметно само по себи и дете то схвата. Када си преиспуњен срећом, не осећаш жељу да кажеш: „Ти мораш да идеш у храм!“ Не примораваш на силу, не раздражујеш, већ предлажеш, показујеш, просто се осећаш срећним и мислиш: „Мене не интересује да ли моји рођаци, комшије желе да иду у храм. За мене је суштина у другом: да ли сам ја који идем у храм, као свештеник, као обични хришћанин – срећан? Ако сам срећан онда ће они то видети, о томе ће им рећи моје лице, моје речи, моје понашање. Ја не могу никога да приморам да живи мојим животом. Чак и Бог то не жели, и Он сам то не ради“.

Исус је ходао са Својим ученицима и у неком тренутку су Га неки од ученика (на почетку их је било више од 12) оставили, не желећи више да буду Његови ученици. У том тренутку Он се обратио Дванаесторици и поставио им питање које се ми, можда, не бисмо усудили да поставимо својој деци. Господ их је питао:

– Можда и ви желите да одете?

Тада Му је Петар одговорио:

– Господе, где да идемо, Ти си најбољи Учитељ! Ако се наша душа умирује, стишава поред Тебе, како да одемо?

Господ као да одговара на Његове речи:

– Ја желим да останете са Мном, али да останете по својој вољи. Не желим да вас приморавам на силу. (види Јн. 6: 67-69).

Неко од нас може рећи свом детету:

– Дете моје, ја желим да ти останеш са мном не зато што сам ти отац или мајка, не зато што закон захтева да останеш поред мене до својих 18 година, већ зато што желим да се осећаш срећним поред мене. Да ли желиш да останеш? Ако ти дам могућност избора, да ли ћеш отићи? Да ли на пример вечерас остајеш зато што се бојиш да те не ударим ако будеш хтео да идеш, или зато што се радујеш могућности да будемо заједно?

Ето, то и јесте циљ и њега није тако лако достићи, међутим, Бог жели управо то и никога не приморава. Пожелели сте и дошли, а ако неко жели да оде, може тако и да учини. Господ жели да ти слободно поступаш по својој жељи.

Када је блудни син рекао свом оцу: „Желим да ми даш мој део, желим да одем и живим како ја желим!“ – његов отац је, иако у дубини душе није желео то, испунио његову вољу. Дао је сину његов део имања са речима: „Дете моје, ја те волим, али љубав није принуда“.

Не можеш да желиш да те неко заволи на силу, јер то онда није љубав. Не можемо да приморамо своје жене или мужеве да нас љубе на силу, ми не можемо и немамо права да своју децу принуђујемо на то. Љубав се не може наметати, човек се једино може надахнути на њу. Зато отац блудног сина говори: „Узми свој новац, своје имање и иди, али знај да те толико јако волим да где год кренуо, таквог као ја не можеш наћи. Знам да ћеш живети развратно, у блуду, да ћеш имати непријатности, али ћеш се некада вратити мени. Не желим да те задржавам и нећу то радити.“

Ето тако је отац сину дао слободу избора. Зашто? Зато што је сам био спокојан и сигуран у љубав коју је осећао према свом детету. Када си сигуран у оно што радиш, онда си и спокојан. Када је у кући свађа и викање, чак и из најправилнијих и најдостојнијих побуда, оне престају да буду добре. Не сме се грдити дете за то што ради. Ако је твоје дете учинило нешто неприлично, ти правиш много већи грех правећи скандал од тога, да би га на тај начин усмерио правилним путем. Зло не може да буде исправљено новим злом. Ето зашто говорим: неопходно је да на почетку сам учиниш први корак, сам постанеш срећан, искрено се радујеш томе како живиш.

Дозволите ми да вам испричам како је поступио један човек, будући Светитељ када је, вративши се кући, затекао своју жену са другим. Он је веома волео своју жену, али је знао да се љубав не може наметнути, он је веома желео да и она њега воли, међутим, схватио је да то није могуће. Тада јој је рекао: „Пошто си са другим, то значи да не желиш да будеш са мном. Опрости, одлазим.“

Отишао је и постао ученик Светог Антонија. У питању је Свети Павле Препрости, велики подвижник и велики чудотворац Цркве који је чак прогонио зле духове. Он је тако снажно волео своју жену да је уважавао њену слободу чак и када је грешила. Он није могао на силу да је примора да га заволи, међутим, он је није ни мрзео. Он је рекао: „Питање је шта ћу чинити сам са собом. Ако је неопходно да будем болестан заједно са тобом да би ме заволела, ако је неопходно да се разболим да бих те натерао да постанеш онаквом какву желим да ти будеш, то је онда бесмислено.“ И са речима: „Идем макар себе да спасим!“, устао је и отишао у пустињу.

Ми смо дужни да се учимо овоме, учимо да се окренемо себи – у добром смислу ове речи, да се побринемо о својој души, о миру унутрашњег света. У питању није презир према другим људима, већ указивање помоћи јер ако будеш у стању да им предаш тај спокој и мир, онда ћеш их учинити бољима, док напротив, свађа која је настала из жеље да помогнеш и измениш ситуацију не представља помоћ.

Када мучимо друге, тиме показујемо да заправо ми сами имамо проблеме. Ми се трудимо да их не примећујемо и често пребацујемо кривицу на туђа леђа. А ето, можеш отићи до свештеника и искрено му рећи:

– Оче, искрено речено, моје дете није криво за оно што се догађа. Заправо ја имам брдо проблема, ја се свађам са мужем, нервирам се, нервни систем ми је ослабио, не могу да се уздржим и избацујем своја негативна осећања на дете и притискам га.

Иако често, жене искрено и говоре:

– Оче, често грдим своје дете и вичем на њега и то је моја кривица. Рецимо, нешто се десило између мога мужа и мене, посвађали смо се, нисмо се међусобно разумели. Ја не желим са њим да се расправљам јер је јачи од мене. И ето, ја избацујем зло на своје дете, грдим га без разлога, иако говорим да је то на његову корист.

Ова „пуцања“ представљају сведочанства да сама мајка често осећа унутрашњу нелагодност, да има сопствене проблеме. Други није крив што смо ми несрећни. Ни дете, ни муж, ни жена. Свако је одговоран за поље сопствене душе. Бог ће ме питати: „Да ли си био срећан? Да ли си био задовољан својим животом? Ја тебе нисам терао да спасаваш цео свет.“

Шта ми можемо дати овом свету и људима који су око нас? Ако у нама постоји нешто снажно, целовито, ми то можемо поделити са другима. Да бисмо то стекли међутим, неопходно је на почетку макар мало принудити себе. Сви ми смо веома себични. Као знак нашег егоизма служи наша непрестана склоност да намећемо своје мишљење. Ми желимо да се наша воља обавезно испуни, а када се људи понашају другачије, ми им истог трена указујемо на њихове грешке и оптужујемо их за све што нам се не допада: „То је ужасно! Ти мораш да се промениш, треба да се исправиш, не свиђа ми се твоје понашање!“

Тако говоримо ми. А ето, Свети Пајсије Светогорац, када би видео грешке других људи, никада им ништа није наметао. Узимао је увек грешке других људи на себе, иако није био крив. Говорио је:

– Ја сам крив!

– Ах, оче, па у чему си ти крив? Људи због којих тугујеш не живе овде, дошли су и отишли. Зашто себе оптужујеш због њих?

– Да сам био добар, они се сада не би свађали.

Једном је старцу дошао један брачни пар. Они су му испричали да су се развели. Уместо да им одржи лекцију и натера их да се покају, Старац је рекао:

– Ја сам крив што су се они развели. Да сам био у добрим односима са Богом, да сам се помолио, они се не би развели… Где је молитва? Ја немам смирења и Бог ме не слуша.

Он ништа није наметао другима, већ је увек желео да исправи себе. И говорио је као и сви Светитељи: „Код мене ствари нису у реду, ја имам проблеме, не други“. Размислите о томе, „код мене“, а не код мог детета, мог мужа, моје жене. Ето, тако свако треба да говори о себи: „Знам да сам крив. Тражићу кривицу у себи, а не у другима, потрудићу се да им не стварам проблем у животу“.

Јако је добро када у дому постоји послушност и међусобно уважавање. Међутим, ми не можемо да захтевамо то од других, ми можемо само да их надахњујемо на тако нешто. Многи очеви, лупивши песницом по столу, вичу на своје дете:

– Имаш да ме слушаш! Радићеш онако како ти говорим јер сам ти ја отац! Испуњаваћеш све што кажем док не напуниш 18 година! И тачка!

Дете дрхти од страха и мисли у себи:

– Напунићу ја тих 18 година, видећеш онда шта ће бити!

И трпи, чека, ћутке испуњавајући наредбе и затим одлази из дома. Често заувек.

Знам сина који је свом оцу рекао:

– Ти сада више ништа не можеш да урадиш. Напунио сам 18 година, одрастао сам! До виђења!

А затим је устао и отишао. Ето примера принудног и неуспешног васпитања.

Када дете заврши школу и ступи у живот одраслих, како ће живети? До тренутка док је са тобом, од себе правиш учитеља и примораваш га да учини нешто. Када почне да живи својим животом, да ли ће постити? Када оде у Енглеску на школовање, да ли ће тамо одлазити у храм? Тамо ће одлазак у храм имати велику вредност, јер он ће то чинити сам, чинити оно што је изабрао, што је сам решио. И ако он каже: „Могу да изаберем: могу да одспавам, могу да останем будан целу ноћ, а могу и да одем у храм и то ћу и урадити“, значи да су га правилно васпитали. Једино такво васпитање и има вредност. Управо то и треба да буде циљ родитеља, без обзира на све тешкоће.

Човек који поседује истинску слободу и у души ближњег ствара спокојство и осећање слободе. Онда човек може слободно да изрази своје мишљење, не бојећи се онога што ће чути као одговор. Рецимо, многе жене страдају, нервирају се, ако треба да разговарају са својим мужем, да изнесу своје мишљење јер муж то не трпи, не жели да слуша, жели да наметне своје мишљење. Запамти: то није дух слободе, већ притисак, ти не дајеш души човека који живи поред тебе да расте и цвета пред Богом. А када се ваша породица стварала, имали сте заједничке наде, заједничке разговоре, маштали сте о свом животу, како ћете ићи тим путем држећи се за руке… Међутим, почиње свакодневица, рутина, умор и душа као да се скупља. Заборавља се све оно што је некада било драго.

Велика ствар је умеће да се слуша други и уважи туђе мишљење. У школи где предајем више ми се допадају деца која ми супротставе своје мишљење, која не прихватају одмах то што им говорим; она ми се допадају више од оних који се увек и у свему слажу. Ја не желим да чујем формално „да“, желим да дете објасни зашто он говори: „Да, оче, слажем се са тим“.

Ако је дете поделило своје мишљење са тобом, чак и ако се разликује од твог, веруј ми, ти си стекао нешто јако велико, ти си освојио његово поверење, он ти открива душу иако се и не слаже са тобом, а то значи да те се не боји. Кога би изабрао: човека који ћутке седи пред тобом, а изнутра га изједају сумње, његове мисли лутају, замарају се, губе се међу хиљаду несхватљивих ствари или човека који ти једноставно говори: „Оче, не слажем се са оним што ти говориш, чини ми се да је то тешко, имам друго мишљење по том питању“?

Ја у том тренутку одговарам:

– Реци шта мислиш, не бој се. Хајде да поразговарамо. Ти ћеш изнети своје мишљење, а ја ћу ти рећи шта о томе говори Црква и ако ми пође за руком да те убедим, биће добро. Ако не будем могао да те убедим, ништа страшно. Живот ће те убедити. Отићи ћеш од мене, живећеш својим животом, чинићеш своје грехе, чинићеш оно што желиш, али знам да сам био у праву у разговору са тобом и да ће те сам живот научити. Међутим, не могу да делујем на тебе на силу, не могу да ти наметнем оно о чему ти говорим, чак ако је то и истина.

Чак и ако си изговорио најбоље, најправилније речи, друга особа треба да их прихвати слободно и сложи се са њима. „Ко хоће за Мном да иде?“ (Мк. 8:34) – да ли сте размишљали некада о томе, колико је то страшно?

Ко од вас је био данас у храму? Онима који су били желим да кажем да сте ви јаки. Господ жели да сви идемо у храм, међутим, ми имамо толику слободу пред Њим да Му мирно можемо рећи: „Данас не желим да идем у храм јер хоћу да спавам. Не желим да идем у храм, зато што ме мрзи, не желим да идем у храм, зато што… нећу.“

А шта Бог чини? Он љуби свакога од нас. Чека. Зар ти је Он нечим нанео штету? Зар те је Он нечим казнио? Зар ти је нанео неко зло? Не. Ти дишеш, осећаш свој пулс, а Бог ти говори:

– Ниси дошао у храм, али те Ја и даље волим. Желим да дођеш к Мени, али желим да и ти то пожелиш! Желим да дођеш по својој слободној вољи.

Мени се веома допада када млади људи добровољно долазе на исповест. Питам их:

– Ко те је довео, мајка, отац?

– Нико! Ја сам.

Постоје деца која долазе на исповест у тајности од родитеља, код куће о томе нико ништа не зна, они иду у храм добровољно. Родитељи таквог детета можда мисле да се он бави нечим лошим чим није код куће и мајка му додијава својим проповедима, а он жели да буде ближе Богу, жели и – долази. Ово има веома велики значај. Јер постоје деца коју доводе насилно, приморавају их, међутим, Бог не жели то, јер је принуда прави пакао. Ако те ја на силу ставим у рај, ти ћеш се осећати тамо као у паклу. Зато је Христос рекао:

– Желим да Ме волите, али желим да то буде ваш слободни избор, да Ме заволите по својој слободној вољи!

Како нам често недостаје вера у Божији Промисао и мислимо да можемо и да смо дужни да нешто одлучимо, поправимо, исправимо, упадамо у хистерију и говоримо: „Ако одмах нешто не урадим, он ће пропасти! Ако не будем викао на своје дете, он ће пропасти када порасте!“ Наивно сматрамо да имамо велику снагу да утичемо на људе око нас, да можемо нешто да кажемо и да ћемо тиме изменити своје дете или блиску особу. Не! Нећеш ти изменити своје дете! Бог то чини! Божији Промисао ће изменити твоје дете. Где ти је дете сада? Где ти је муж сада, твој друг? Ми не знамо шта они раде, али је Господ поред њих. Не можеш преко телефона пратити теби драгу особу, постављати му сваких 10 минута питање: „Где си, шта радиш?“, „Да ли знаш колико је сати?“, „Када ћеш се вратити кући?“

Немогуће је непрестано осећати ту ужасну несигурност у другог, мислити да се можда све изменило, можда ме више не воли… Потребно је поверити се Богу и рећи од свег срца: „Боже мој, предајем у руке Твоје човека кога волим!“ И поверовати да се Господ брине о њему, смирити се. Тада ћеш видети да га Бог неће оставити.

Испричаћу вам за један храбри и неочекивани поступак Светог Порфирија Светогорца. Једном му је на исповест дошао мушкарац. Исповедио је све своје грехе, осим једног, који је био најозбиљнији у његовом животу. Био је ожењен, али је варао жену са љубавницом. Сви су живели у Атини и тај човек је имао одраслу децу, студенте који су се школовали такође у Атини. О свему томе није рекао Старцу. Када је исповест била завршена, Старац Порфирије га је питао:

– То је све? Завршио си исповест?

– Да, завршио сам.

Старац је прочитао молитву за разрешење грехова над њим. Мушкарац је био спреман да оде, отворио врата, међутим, Старац Порфирије му је рекао:

– Сачекај, хоћу да ти кажем још нешто.

Мушкарац се окренуо према њему, а сам у себи је помислио: „Па ето, а још и говоре да је он Светитељ и да све види. Ништа није ни наслутио, не зна шта кријем од њега“. Старац је, гледајући му у очи, рекао:

– Дозволи ми да те посаветујем. Жену са којом вараш своју супругу немој више довозити у тај атински хотел где си увек са њом. Неко од твојих синова студената могу да те виде и могу веома да се наљуте на тебе. Ако је твоја страст толико снажна да ниси у стању да се зауставиш, иди даље где те нико неће видети.

Мушкарац је изгубио моћ говора од запрепашћења. Био је поражен да је Старац знао за његов грех, али да о томе није говорио са гневом, већ је показао уважавање према њему. Насилно чак ни исповест не може да се догоди. Немогуће је приморати човека да се исповеди ако он то сам не жели. Сам то треба да пожели и сам да говори о томе.

Старац не само да га није прекорио, већ му је и рекао како лакше да учини грех, да је потребно да буде опрезнији да би сачувао добре односе са децом. Да ли можете то да замислите?

Зашто је Старац Порфирије то учинио? Зар да би Господ оставио овог човека? Не. Међутим, неопходно је да будеш Светитељ да би некоме тако нешто рекао. Старац је знао шта ће бити даље. Рекао му је:

– Дао сам ти савет, међутим, то није све. Молићу се усрдно Богу за тебе и Он те неће оставити.

Прошло је време и тај човек је заиста изменио свој живот. Тада је дошао Старцу и на коленима, у сузама исповедио свој грех. А затим је Старцу Порфирију рекао:

– Оче, дирнуо си ме тиме што ниси почео да ме грдиш, ниси почео да ме плашиш. У мени се све преокренуло. Изненада сам схватио да пошто ме ти не принуђујеш, ја сам морам себе да натерам да се променим. Ти си успео да ми, не осуђујући ме, помогнеш.

Како је предивно исправљати некога, не свађајући се никада са њим! Како је добро када човек по твојим очима схвата шта желиш да му кажеш, када осећа твоју љубав и одговара истим. И где год да оде, увек ће се вратити јер ће га благост твоје душе обавезно позвати назад. Тако је учинио и Старац Порфирије. Тај човек је изменио свој живот без притискања. Како је то предивно и правилно! Да нас нико не приморава на силу да нешто радимо. Да можемо у Цркви да се осећамо слободно и да се трудимо, радосно говорећи: „Зар могу да будем толико незахвалан према Господу, Који све види, све зна, Који ме не кажњава, даје ми шансу да постанем бољи? Не, никако нећу бити такав!“

 

Наш Бог је добар и милосрдан, Он није некакво страшило које нас вечно принуђује. Хајде дакле да васпитавамо и своју децу без психолошког притиска, хајде да их не плашимо. Тај строги, ужасни бог који нас грди, који нам се чини чудовишним – то није наш Бог!

Старац Пајсије је говорио да га је мајка од малих ногу научила да се моли, не говорећи му никада о молитви. „Када смо били мали“, сећао се он, „говорили смо у себи: ‘Господе Исусе Христе, помилуј ме!’. Наша мама нас никада није приморавала да то изговарамо, није захтевала да се помолимо. Ми смо једноставно слушали како је она изговарала: ‘Господе Исусе Христе, помилуј ме!’ док је месила тесто за хлеб“.

Тако је и потребно живети. Ради свој посао, а другога остави на миру. Не оптерећуј се њиме. Брини се за спокој у својој души, а он ће осетити леп мирис твоје душе, он ће га схватити. Мајка Старца Пајсија им је додавала јело из пећи и изговарала молитву, падала би виљушка на под, она се није нервирала, разбијала се чаша, његова мајка се молила. „То нам је она предала, осећали смо се као у Рају, волели смо да остајемо код куће и то је била утеха за наше родитеље“.

Упоредите ове речи са речима једног младића:

– Када долазим кући, не осећам никакву радост. Не волим своју кућу, иако је велика, лепа, прекривена теписима, клима уређајима; не свиђа ми се, непријатно ми је у њој.

Замисли се, зашто се твоје дете не осећа код куће тако добро, као што се осећао Старац Пајсије у свом дому? Једном приликом ми је дошла мајка једног младог човека и рекла:

– Оче, мој син долази теби на исповест већ шест месеци и ипак није престао да пуши! Шта радиш ти све то време?

– А шта ти хоћеш да ја радим?

– Па… Треба да буде неки резултат!

– А ти ниси приметила никакав резултат?

– Не, моје дете пуши као и раније!

– А то што твој син наставља да долази на исповест, без обзира што пуши, зар то није добро?

– Али, оче, ја сам мислила да ти можеш да утичеш на младе.

– Па зар то није добар утицај? Што он долази и често се исповеда?

– Да, али не само то, он треба да прекине да пуши!!!

Другим речима, тако ти желиш да укажеш свом детету шта треба да исправи у себи. А како ће он то учинити, како ће он то исправити? Ако си тако добра мајка, зашто ти сама не учиниш то чудо, већ га тражиш од мене? Уради то ти! Исправи своје дете!

Постоје деца која желе да учине сто грехова, али се боре са собом, уздржавају се и учине само три, само два, само један грех. Млади човек има много жеља које га муче. Духовник све то зна. Зна, зато што младић говори:

– Оче, желим да урадим и то и то, али од свега тога, ја само пушим.

Ја не говорим да је добро када пушиш, али и то је боље него да учиниш сто других грехова… Бог види да је и то пушење – борба коју млади човек има. Али његовој мајци то не могу да објасним. Она види све по своме и сви ми гледамо на то што се догађа, јако уско, на људски начин. Бог гледа на наш живот са свих страна и зна све о сваком човеку, његово душевно стање, проблеме, унутрашње расположење. Говорећи о томе, Старац Пајсије је наводио следећи пример. Претпоставимо да је човек у свом животу извршио два убиства, али његова унутрашња злоба је толика да жели да изврши сто убистава, међутим он се уздржава. Ми за таквог човека вичемо:

– Убица! У затвор, иза решетака!

А Бог зна да је тај човек од сто могућих убистава, учинио само два. Ми судимо као људи, а Бог суди божански, зато Он не осуђује као што ми то чинимо и не изводи закључке које ми сами изводимо. Бог нас воли јер зна све о нашем карактеру и души. Наравно, жена које се жалила на пушење сина, била је добра и веровала у Бога. Шта сам могао да јој одговорим? Рекао сам:

– Ако си тако добра, онда ти и учини чудо! Шта хоћеш од мене? Учини то сама.

– Али, оче, зашто тако говориш? Шта, зар сам ја лоша мајка? Зашто ме грдиш?

– Не грдим те, али мораш да схватиш да понекада и деца добрих родитеља могу да скрену са правилног пута. Свашта се дешава. У једној породици муж може бити добар, а жена учинити грех. А у другој породици је жена пример за врлину, а муж лако може да одступи и учини неки грех. Међутим, у томе нема њене кривице. Дешава се тако у животу. То уопште не значи да је у кући увек неко крив. Бог то допушта да би испитао наше трпљење, непоколебљивост, смирење, молитву, љубав, слободу човека.

Један човек ми је причао о нечему што се догодило у његовој породици. Одговорио сам му:

– Да ли можеш сада да заволиш своју жену, сада, након што је то урадила? Када је била жена за пример, теби је било лако да је волиш, била је као анђео. Сада, након што је то учинила, да ли си у стању да је прихватиш? Да ли можеш да је волиш истински? Раније си волео савршенство. То је лако. А волети грешницу, волети блудницу, прихватити је, не подсетити на оно што је учинила, не приморавајући је да се осети понижено, да ли можеш? То ће и бити истинска љубав. То је божанско понашање. Господ управо тако поступа. Да ли си у стању да поступаш као Он?

Ето, то и јесте величина. И Бог позива свакога од нас да то достигнемо. Све оно о чему сада говоримо, захтева трпљење од нас. Живот захтева трпљење.

Неки људи желе да измене друге јако брзо, желе тренутне промене. Када идеш у неки центар за мршављење, тамо ти постављају питање колико килограма желиш да скинеш. Ти им одговараш: „13 килограма. Колико ће времена то захтевати? Желим да то иде брже“. Међутим, у животу се тако не дешава. Можеш да смршаш за два месеца, али карактер није нешто што можеш да измениш за два месеца, па ни за две године. Свако има свој животни ритам. Неопходно је да се научиш да чекаш. Време мења човека. Неопходно је да кажеш себи: „Показаћу трпљење ради свог детета, ради своје жене, ради себе самога, постепено, уз Божију помоћ, изменићу се“.

Једном је отац Светог Силуана замолио свог сина да припреми јело за њега и раднике. Био је петак. Младић је заборавио на то, припремио јело са месом и однео га оцу. Отац Светог Силуана никада није нарушио пост петком, међутим, видевши колико се радује син што је све сам припремио, замислио се, говорећи у себи:

– Шта сада да радим? Да ли да му кажем да то нећу јести, да ли да му кажем…

Ништа није рекао, захвалио је сину и сео да једе, али се у себи помолио да син некада схвати своју грешку. Прошло је време и Свети Силуан је схватио ово. Међутим, његов отац се уздржао и ништа му није рекао. Он се направио да ништа не схвата и не примећује, док се ми све време увек трудимо да се покажемо паметним и говоримо: „Открио сам га! Све знам о њему!“

Једном приликом ми је једна жена рекла:

– Ухватила сам свог сина. Зар сам ја глупа, оче? Одмах сам схватила о чему се ради. Узела сам његове ствари, помирисала… Све се осећало на цигарете. Тада сам му рекла: „Шта радиш ти? Мислиш да ништа не видим?“, јер сам схватила да пуши! Не може да се сакрије од мене!

Одговорио сам јој:

– Браво за тебе, баш си паметна! А шта се десило онда?

– Наравно, направила сам скандал!

… Од тада син жваће жваке пре него што се врати кући, прска своју одећу парфемом, крије се и осећа се јако добро због тога. Његова мајка већ ништа не осећа. Ја јој говорим:

– И, шта мислиш, да ли си успела?

Зар је то успех? Ти се поносиш тиме што си тако домишљата, а не схваташ да права мудрост није у томе да глумиш да све схваташ, већ у умећу да сачекаш мало. Сачекаш да прође време. Мислиш да Бог не види то? Види. Али да ли се Он одмах меша у наш живот и кажњава? Не. И ти сачекај, остави га, он ће се изменити и схватити као што је схватио и Свети Силуан. Он је отишао до оца и питао га:

– Оче, реци ми, оног дана када сам ти припремио јело са месом, ти си знао да је тај дан петак?

– Како да не знам? Био је петак и ја сам се осећао као да једем леш, нисам се осећао добро.

– А зашто ми ништа ниси рекао? Ниси ме опоменуо, изгрдио, ниси ме натерао да се осећам лоше.

И Свети Силуан је схватио. На тај начин се мења човек.

Једна жена се жалила Светом Пајсију на своју ћерку. Она је била лења, спавала је до касно, имала је 25 година и још није била удата. Мајка је говорила:

– Оче, па како ће се она удати ако по цео дан спава? Ништа је не занима, цео дан лежи или излази са својим другарицама. Притом је ужасна чистуница, све јој је прљаво, ништа не жели да додирне и зато ништа и не ради. Када се поздравља, обавезно пере руке алкохолним раствором. Цео дан шета са том флашицом. Шта да радим са њом? Како она мисли да створи породицу, како ће бринути о кући, како ће спремати јело – па она ништа не зна и не жели да зна? Очајна сам. Све време јој говорим о свему овоме, али се она не мења.

Старац Пајсије јој је одговорио:

– Твоја ћерка ће се променити само на један начин.

– Како?

– Трпљењем. Њој проповед није потребна. Ништа јој немој говорити. Покажи трпљење.

– И она ће се променити?

– Бог ће је изменити. Сачекај мало, научи се трпљењу, она већ није дете, има 25 година, већ је формирана. А ако се не измени, значи да је достојна своје судбине. Остави је на миру.

Прошло је неко време, девојка је срела младог човека у кога се заљубила, удала се за њега и родила дете, научила рано да устаје, све стиже по кући, спрема и пере. Њен живот се изменио и натерао је да постане боља. У питању је био њен избор, нико је није приморао на то. Када је након неколико година жена поново отишла Старцу Пајсију, он је питао:

– Шта ради твоја ћерка?

– Оче, све се догодило како си и рекао. Удала се и тако изменила! Све је научила.

– А шта је са чистунством?

– О, превазишла је то. И дете купа и чисти га, спрема, све ради сама.

– Видиш како се променила? Да ли си јој нешто говорила?

– Не, оче, нисам, како си ми и рекао. Ћутала сам, предала је Богу и чекала.

Да ли је лако показати трпљење? Ми желимо да други буду онакви каквим ми желимо да их видимо. По људском схватању то је нормално, да и сам имам дете, ја бих то исто хтео. Међутим, ми не знамо Божији Промисао за свакога од нас. Нама је неопходно да се научимо смирењу, да можемо да кажемо: „Гоподе, предајем се Твом Промислу, не желим да се Ти равнаш у односу на мене, чини са мном шта желиш“. И онда ћемо чути одговор од Господа:

– Ја не желим да ти диктирам, не желим да те претварам у шаховску фигуру. Желим да будеш срећан.

Зато је неопходно потчинити се Божијој вољи и не инсистирати непрестано на испуњавању своје воље. Ово можемо достићи једино трпљењем и молитвом. Да ли се молимо за оне које волимо, да се измене? Да би променио човека, помоли се за њега. Моли Бога да га Он измени и видећеш како ће се твојом молитвом постепено изменити. Међутим, ми се не молимо.

 

 

Испричаћу вам нешто. Једне вечери се један брачни пар свађао три сата, цела зграда их је чула. Свађали су се, свађали, затим су се уморили и сели да гледају телевизију. То јест, посвађали су се, вика је достигла врхунац, они су истрошили батерије и досадило им је. Онда је жена рекла:

– Дај да поједемо нешто!

Сели су да гледају телевизију, јели и помирили се. Рекао сам им:

– Три сата свађе. За пола сата сте могли да прочитате молбени канон Пресветој Богродици, само за пола сата. Да ли сте урадили то? Не, нисте могли то да урадите. Нисте научили да се молите. Лакше је свађати се.

Лакше је јер затим вам постаје лакше. „Моја крв се узбуди“, овим речима је то објаснио један човек. Међутим, молитва боље „узбуђује“ крв у твом срцу. Други човек ми је рекао:

– Ако се молиш заједно са својом женом или са својим дететом, зар можеш одмах након тога да се свађаш са њима? Не можеш. На пример, служимо неки молебан и заједно почињемо да певамо „Пресвета Богородице, спаси нас“, а затим ја изговарам „Молитвама Светих Отаца наших, Господе Исусе Христе, помилуј и спаси нас“. Да ли можемо одмах након тога да се свађамо? Не, након молитве ти није до свађе.

На тај начин, сви проблеми у кући, сва напетост и раздражљивост потичу од тога што у дому нема духа молитве и мира. Молитва је најмоћније оружје, највећа помоћ, највећа подршка у нашем животу.

Један момак ми је говорио:

– Оче, шта се ово дешава? Не могу да нађем девојку да учиним грех са њом. Како кренем да се спремам да учиним то, у последњем тренутку се обавезно нешто догоди и све пропадне! Неко ми смета!

Запрепастио сам се:

– Нисам те схватио? Шта ти смета?

– Сметају ми да учиним грех!

– И то те брине?

– Наравно да ме брине!

– Јел’ све у реду са тобом? Други се моле да не греше, а ти се жалиш због обрнутог?

– Али ја желим да учиним грех са девојком!

Погледај га. Хвала му и за то што је поштено признао… Након неког времена ми је дошла његова мајка и рекла:

– Оче, знам на шта се жали мој син и открићу ти тајну, али му је ти немој рећи. Ишла сам Светом Харалампију кога веома волим, однела сам му дар и замолила га: „Свети Харалампије, молим те, помози. Нека мом сину, када пожели да учини било које лоше дело, пожели да учини грех, ништа не пође за руком. Али када наступи тренутак да створи породицу, када његова осећања буду озбиљна, помози му!“ И знаш оче, сада мирно спавам! Зато што раније целу ноћ нисам могла да спавам…

Узгред, ова жена је имала 12 деце, спавала је на поду, то јест, молила се и од умора би заспала на поду. Говорила ми је: „То је било мучење. Толико сам се бојала за децу, толико сам желела да остану добри, пратила сам их, звала их на телефон и они су ме лагали. Скоро да сам полудела, претворила сам се у детектива. То није био живот. Тада сам рекла себи: „Ништа не могу сама да урадим. Ићи ћу Светитељма, молићу се и ако Богу буде угодно, све ће се променити. Почела сам да се молим: ‘Господе, знам да ћеш Ти све да уредиш!’ и умирила се. Свети Харалампије се веома добро сналази, ја сам мирна за своју децу.“

Тада сам схватио зашто млади човек није могао да нађе девојку да би учинио грех са њом. Сметала му је молитва мајке. Размисли, да ли можеш да се молиш тако?

Други млади човек је молио да убедим његову вереницу да напусти посао у банци где је радила, јер су у истој канцеларији са њом радили и мушкарци. Он се бринуо да ће је они гледати. Рекао сам му:

– Слушај ме, она је део твог живота. Како ћеш живети са њом? Зар ћеш је бесконачно пратити да неко други случајно не погледа на њу? Зар је то љубав? Зар ће те она волети на силу? Ти треба да се молиш и немаш права да јој одузимаш слободу!

Једино љубав која је слободна има вредност. Волети не значи да те затворим у кући и не дозвољавам да се виђаш са другим људима да те не бих изгубио. Дужни смо да учимо да волимо онако како нас воли Господ. Када човек нема избора, он не може да каже да је изабрао онога кога је изабрао добровољно. Слобода значи да ја могу да бирам, поредим и изабирам тебе. Управо тако је било у случају са овим младићем. Његова вереница ми је рекла:

– Оче, што више гледам на друге мушкарце, то ми више недостаје мој вереник, јер га ја заиста волим.

Он је то схватио, умирио се, није се више нервирао због њеног посла. Неко може да каже: „Значи, предлажеш ми да оставим све како јесте, да се ни у шта не мешам, не бринем се уопште ни за шта и легнем да спавам мирно?“

Не. Уопште ти не предлажем да оставиш човека који се налази поред тебе и не бринеш, већ да промениш начин на који делујеш: буди стално са својим дететом, својом женом, својим мужем, са оним на кога желиш да утичеш, али изабери други, тихи, невидљиви и врло ефикасни начин – молитву, смирење, уважавање друге особе и рад на својој души.

 

 

Једном су Старца Пајсија питали:

– Шта радиш оче, када твој парадајз тако расте?

– Подупирем их кочићима да не падну, јер је парадајзу неопходна подршка. Међутим, не везујем их жицом, већ влакнима тканине које узимам из неке од мајица и везујем их са бригом и прецизно.

Дакле, да, делуј на човека, али делуј брижљиво, не притискај га, да не осети твоје дејство и не помисли у себи: „Како да се избавим од њега, немам снаге да трпим више ово!“

Ми не можемо на силу да задржимо дете око себе. Некада ће он или она имати своју породицу, свој дом, своју децу. Наше дете не припада нама, оно није наша својина. Ми се рађамо у утроби мајке сами, растемо, одрастамо и Бог говори сваком од нас: „Узми себи сапутника да не будеш сам на путу живота и заједно идите ка Мени. Дајем ти друга, али не да би га ти мучио или се мучио сам, већ зато да тражиш и нађеш свог Бога и научиш се да волиш и уважаваш друге људе“. Затим ти Бог даје децу и говори: „Рађајте, будите велика породица и радујте се томе.“

Међутим, време пролази и породица се поново смањује. Жени се прво дете, одлази из куће, затим друго – и породица поново постаје мала. И у великим породицама када се сви ожене и удају, у дому поново остају само два човека. А затим наступа тренутак када поново постајеш усамљен јер један од двоје умире. Међутим, ако си на почетку свог пута чуо шта ти говори Господ, онда ћеш се учити томе, учити се да љубиш и научивши се, нећеш ни од кога ништа захтевати.

Нико мене на силу није натерао да будем свештеник као и све остале свештенике. У сваком занимању којим се принудно бавиш није могуће осетити радост. О овоме говорим и деци у школи: мени се допада оно што радим, ја предајем добровољно, допада ми се што ми мој посао доноси задовољство и ја желим тиме да се бавим. У противном, не бих издржао.

И Господ не принуђује никога од нас насилно. И ако ми себе принуђујемо на нешто, треба то да чинимо добровољно. На пример, пост представља самопринуђивање – ако желиш, онда пости. Ако не желиш то да радиш, немој да радиш, никакве користи нема у томе да постиш на силу и мучиш се, постиш и свађаш се са Богом. Тако нешто није правилно. Неопходно је радовати се што се трудиш за Бога, али никада не треба притискати и прекоревати остале због тога. Живи у духу хришћанске слободе и љубави. И што се више будеш снажио у томе, то ће више други имати потребу за тобом. Када примораваш другог човека да ради нешто на силу, само га одгурујеш од себе. Дозволи му да оде и он ће се обавезно вратити да би нашао утеху у твом загрљају. Остави га на миру и он ће сам тражити да те поново сретне. Хајде да запамтимо то.

Наравно, лакше је говорити него пробати са применом овог принципа у животу јер смо сви склони да намећемо своју вољу осталима. Међутим, увек треба да памтимо да управо због тога наш живот постаје тежак и увидимо како се то одражава на нашим међуљудским односима – и са нашом децом и међу нама самима…

 

Архимандрит Андреј (Конанос)

Светосавље

Поделите:
НАЦИОНАЛНИ ИДЕНТИТЕТ – СТУДЕНТИ МЕДИЦИНЕ

НАЦИОНАЛНИ ИДЕНТИТЕТ – СТУДЕНТИ МЕДИЦИНЕ

Појам националног идентитета подразумева историјску свест, представу о историчности, представу о обичајима и уопште о организованости друштва и заједнице у периоду пре него што смо ми дошли на свет. У томе препознајемо спону генерација – везу са нашим прецима: да не полазимо од нуле и да имамо неко искуство. Како настаје идентитет уопште, па самим тим и национални идентитет?

 

 

Дете се психолошки развија, постаје личност управо кроз низ сукцесивних поистовећивања. Другим речима, поистовећивање тј. идентификација – отуда идентитет, један је од основних покретача развоја личности (процес персонализације). Да нема поистовећивања, не би било ни личности (!).

 

 

Национални идентитет би подразумевао један стабилан одредишни оквир, постојање стабилне представе спрам које се личност у настајању ствара.

 

 

Насупрот овој, тзв. развојној идентификацији, која је једино нормална и код које личност уноси у себе као узор особе које воли и цени, у патолошким случајевима, код тзв. одбрамбене идентификације, не постоји у основи личности емоционална приврженост, већ потреба за осећањем сигурности. У таквим случајевима, личност се осећа угроженом, па не могавши да се ослободи страха на други начин, почиње да се поистовећује са особом која је извор стрепње. Куда ово води, видећемо касније…

 

 

Веома је важно чувати се најпримитивнијег облика поистовећивања у заснивању идентитета, а то је огледални – релациони однос који укида:

 

 

сваку свест о разлици (нпр. код језика – српски језик је исто што и штокавско наречје, а оно се састоји од три говорна дијалекта – икавица, екавица и ијекавица (Прус и Баварац се скоро и не разумеју, да тек и не спомињем Немце из Швајцарске, а Хан Кинези са севера и са југа се разумеју само када пишу), па тек наши говори у оквиру дијалеката, па локализми и регионализми (нпр. мердевине, шкале, лотре, љестве..; приглавци, терлуци, бозавци, назувице, попке, бобке… циганлук, циганија, циганчење… ), па разлике у песмама и играма, па разлике у народним ношњама, затим разлике у телесној висини нпр. Срба у Црној Гори (просечно највиши) и Срба на Косову и Метохији (просечно најнижи), затим физиономске разлике и сличности (учили смо причу о изолатима из генетике, тј. генетичке карактеристике изолованих популација), па тамнији и светлији тен (сетимо се само оног тамнопутог несретника Хитлера [Што би рекао Ајнштајн, цитирам – „Само су свемир и људска глупост безгранични“), па разлике некад и сад, некада су се носили углавном опанци, а данас углавном ципеле, јел’, носе ли се опутњаци по Београду, Златибору и Копаонику, Дурмитору и Тари, Старој планини и Шар-планини, Динари и Романији, Војводини и Банији?, а носили су се некада, још како, итд. итд.), као и

сваку могућу свест о мноштвености (!).

 

 

Криза идентитета

 

 

На жалост, сходно великој заинтересованости политике за ову област, стабилност поменуте представе се много, много више ремети, те се тако на крају национална свест појављује и као производ који је плод активног људског деловања, чинећи тако да одређени национални идентитет не буде апсолутна категорија, већ променљива, чије мењање може да прати и криза идентитета.

 

 

Сетимо се само како су Енвер Хоџини комунисти укинули и помен српског имена, иако је у Северној Албанији пре 70-ак година живело преко 100.000 Срба (и дан данас славе дан Крсне Славе), затим како су Аустро-Угари од поунијаћених Срба, кроз међуфазу Срба римокатолика на крају правили Хрвате (чак око 70% данашњих Хрвата), затим нација које је Тито пре 40-ак год. прокламовао на српском етничком простору (Црногорци, Македонци и Муслимани), затим како је Тито неке народе декретом о изјашњавању пребацио у друге (нпр. Буњевце у Хрвате), итд. По логици, где ја стадох ти продужи, данас хрватска академија наука и уметности, ради на најгрубљем фалсификовању историчности на простору Црне Горе, представљајући је као некакву Црвену Хрватску, а становништво наравно као неке Црвене Хрвате, тобоже откривајући из заборава неке старе песме Црвених Хрвата, и не само то, већ буквално, правећи им целокупну историчност (из првог пасуса). С друге стране границе, тзв. дукљанска академија наука и уметности, одговара с „научном подршком“ на такве ставове Хрвата.

 

 

Да ту нема ни Н од науке, види се између осталог и по ономе што пише у библиотеци Ватикана. Још само да „Црногорска Православна Црква“ постане доминантна у Црној Гори, и да онда уђе у унију са римокатоличком Црквом, па да их још окупирају Италијани, и онда се кроз већ виђене међуфазе за једно 100-200 година дође до Хрвата, макар и Црвених за почетак. Засада је битно само да нису припадници неког већег етноса, као нпр. српског, тј. могу бити и Црногорци, са вееееликим Ц. Управо смо дакле, сведоци узнапрдовалих покушаја политике да се промени национални идентитет Срба у Црној Гори, тј. да се промени етничка карта Црне Горе. И то још рушећи стари идентитет врло брзо и под великим притисцима…

 

Преузето са: http://www.medicinari.com/nacionalni-identitet.html

Поделите:
ЗАВОД ЗА ЈАВНО ЗДРАВЉЕ И САРАДЊА СА ХТПШ УРОШ ПРЕДИЋ

ЗАВОД ЗА ЈАВНО ЗДРАВЉЕ И САРАДЊА СА ХТПШ УРОШ ПРЕДИЋ

Данас је потписан нови споразум о сарадњи између Завода за јавно здравље Зрењанин и Хемијско-текстилне и прехрамбене школе „Урош Предић“. Потпис на уговор су ставили, испред Завода за јавно здравље Зрењанин  в.д. директора мр сци мед  др Здравко Ждрале а испред Хемијско- текстилне и прехрамбене школе „Урош Предић“  директор Југослав Богдановић.

 

 

Директори ових институција су потврдили да је овај уговор вишеструко значајан. Споразум је даље материјализовање нечега што је већ постојало и пружа један широк оквир да би се кроз осмишљену сарадњу дошло до заједничких циљева који су пре свега у интересу генерација ученика који завршавају ову школу. Др Здравко Ждрале је испред реномиране регионалне институције која се бави заштитом јавног здравља изјавио:

 

 

„Желим да изразим задовољство поводом потписивања споразума са школом „Урош Предић“ са којом дуго година сарађује Завод за јавно здравље. Ово је, за наш завод, само наставак једне успешне сарадње, која ће овим новим споразумом, добити могућност, да се само прошири у областима и у активностима до којих ће се доћи на основу заједничких анализа и постављених циљева. То ће пре свега одговарати ученицима ове школе, који одавде излазе као стручни кадар и који ће кроз праксу у нашој институцији постати активни чланови наше друштвене заједнице. Много тога је на располагању,нарочито на плану едукације кадра а ми са својом опремом и стручним кадром можемо да помогнемо у даљој едукацији тог кадра у читавом низу области“- рекао је др Ждрале.

Директор ХТПШ „Урош Предић“ Југослав Богдановић је након потписивања новог споразума о сарадњи рекао:

 

 

„Основна мисија ове установе је да се бави промоцијом здравих навика, здравих стиловаживота, здраве хране. Такви су нам образовни профили, таква су нам подручја рада. Не можемо наћи бољег и јачег партнера са којим остварујемо те резултет него што је то Завод за јавно здравље. Заиста ми са овом установом имамо дугогодишњу сарадњу али данас јој дајемо један нови оквир и мандат, да то буде утемељеније и боље у перспективи, колико је могуће.“- казао је Богдановић.

 

 

Предвиђена је конкретна сарадња у реализацији праксе ученика и вежби. Ради се о едукацији смерова као што су: техничар за заштиту животне средине, техниар за индустријско-фармацеутску технологију, прехрамбени техничар итд. Сарадња је предвиђена и у реализацији тематских предавања за ученике и грађанство те у реализацији заједничких пројеката, на терену образовања одраслих. Завод за јавно здравље Зрењанин се придружио лепези социјалних партнера школе што је у интересу шире друштвене заједнице.

 

 

Да подсетимо, Завод за јавно здравље Зрењанин  даје велики акценат на што успешнијој сарадњи са школским установама. Недавно је потписан споразум о пословно-техничкој сарадњи са ВТШ струковних студија у Зрењанину а очекује се потписивање сличног споразума са Пољопривгредном школом итд.

 

Текст и фото: Саша Младеновић

Поделите: