АКАДЕМИК МИОДРАГ ЧОЛИЋ – ВАКЦИНЕ ПРОТИВ ИНФЕКЦИЈЕ КОВИД-19

АКАДЕМИК МИОДРАГ ЧОЛИЋ – ВАКЦИНЕ ПРОТИВ ИНФЕКЦИЈЕ КОВИД-19

Овај текст представља сажети приказ рада објављеног у часопису Клиничка и експериментална имунологија (Clinical and Experimental Immunology) (новембар 2020; вол.202(2); 162‒192), од стране Трегонинга ( Ј.S. Tregoning) и сарадника а који је in extenso објављен ва сајту САНУ. Текст није дословни превод оригиналног текста већ одабир делова који су по мишљењу аутора овог текста (академика Миодрага Чолића) најзначајнији за разумевање основне структуре вируса, различитих платформи за креирање вакцина против SARS-CoV-2, предности и мана појединих платформи, питања ефикасности и безбедности вакцина развијених у рекордно кратком времену…

Вакцине против SARS-CoV-2

У стратегији борбе против инфекције КОВИД-19 највећи значај се придаје вакцинацији. Приступ креирању вакцина је различит, почев од традиционалног начина применом живих ослабљених вируса, инактивисаних (мртвих вируса), коришћењем протеина или делова протеина вируса, до нових приступа. Нови приступи, од којих се неки први пут користе и због тога изазивају посебну пажњу, укључују примену вирусних вектора и нуклеинских киселина. За било коју од наведених платформи два најважнија фактора су ефикасност и безбедност вакцина. Други проблем је како од развоја ефикасне вакцине у лабораторијским условима прећи на масовну производњу. У сваком случају, полазна разматрања почињу од адекватног избора антигена из палете антигена који су специфични за SARS-CoV-2 , а који имају највећи имуногени потенцијал да створе довољно ефикасан и дуготрајан колективни имунитет.

Први и најзначајнији каднидат је S протеин (Spike protein). Да је он најимуногенији, показала су ранија истраживања на SARS-CoV-1 . Неутралишућа антитела, која се стварају на S протеину, највише се везују за тзв. рецептор-везујући домен. Због тога се та секвенца антигена и користи у неким вакцинама у односу на цео S молекул. Врло је битно да S антиген у вакцинама задржи своју нативну структуру и у том циљу се користе различити поступци. N антиген је молекул нуклеокапсида вируса, који је такође врло имуноген, а антитела према њему имају дужи полуживот него антитела према S антигену. Постоји сумња да би у извесних особа вакцинисаних N протеином могле да се јаве нежељене реакције које су забележене код SARS-CoV-1. Са друге стране, недектабилност антитела према N антигену може бити корисно код вакцина које садрже S протеин. У стратегији избора најбољег антигена користе се и  пептидне секвенце које стимулишу ефикасан T ћелијски одговор.

За сваку врсту вакцине развијене су специфичне платформе. Детаљи се могу наћи на сајту https://vac‐lshtm.shinyapps.io/ncov_vaccine_landscape/, који обухвата податке сакупљене до септембра 2020. год. као и на вебсајту СЗО. С обзиром да многе фармацеутске компаније производе вакцине које се налазе у фази развоја, рецензиране публикације које се тичу њихових својстава и ефикасности ретко се објављују у потпуности, и због тога јавност о томе добија информације углавном из медија.

Протеинске вакцине

Протеинске вакцине се темеље на примени рекомбинантних протеина који су локализовани на површини вируса. По правилу, ове вакцине су сигурне али су слабо имуногене да створе довољан имунитет, због чега је неопходно да се примењују са супстанцама које повећавају имуногеност (адјуванси). Производња рекомбинантних протеина укључује различите рекомбинантне технике генетичког инжењерства, при чему се ген од интереса убацује у бактерије, ћелије сисара или модификоване ћелије биљака као што су ћелије дувана. Свака од ових технологија има предности и мана, али по правилу, пре коришћења протеина неопходна је његова модификација. Једна од протеинских вакцина у развоју јесте вакцина компаније Clover Biopharmaceuticals која користи ћелије сисара за производњу модификованог S протеина SARS-CoV-2 . Компанија Санофи (Sanofi S.A.) развија протеинску вакцину против SARS-CoV-2 коришћењем бацуловируса за експресију S протеина.

Вирусима сличне честице (VLP, Virus-like particle) представљају посебну подврсту протеинских вакцина. То су, у ствари, вештачки конструисане наночестице које подсећају на вирусе, а најчешће садрже доминантни протеин вируса или више протеина из омотача вируса. Протеини се, такође, производе једном од наведених рекомбинантних технологија. Неке од вакцина против SARS-CoV-2, које користе овакву платформу, јесу вакцине компаније Novavax која на VLP (NVX‐CoV2373) има инкорпориран S протеин а за производњу рекомбинантног S протеина користи бакуловирус којим се инфицирају ћелије инсеката за производњу вируса. Прелиминарна испитивања су показала да је вакцина имуногена, тј способна да створи имунитет, али се мора користити са адјувансом. Друга VLP вакцина је вакцина компаније Medicago (NCT04450004) која за експресију S протеина SARS-CoV-2 користи биљне ћелије дувана Nicotiana benthamiana. За адјувансе се користе секвенце нуклеинских киселина вируса, као сто су GpG олигонуклеотиди, које могу да покрену урођени имунитет.

Пептидне вакцине

Пептидне вакцине се базирају на примени само делова вирусних протеина за које је претходним истраживањима показано да су имуногени. Наиме, показано је да су у оквиру протеина само поједине пептидне секвенце имуногене и да могу да покрену имунски одговор који је посредован Т лимфоцитима. У оквиру SARS-CoV-2 идентификовано је више таквих пептидних секвенци и зато се покушава да се управо оне искористе за вакцину. Недостатак је што овакав приступ захтева додавање адјуванса у вакцину. Неке од мултипептидних вакцина, које су у поступку клиничких тестирања, јесу вакцине Covaxx (NCTO4545749) или Института „Вектор” (Vector Institute) (NCTO 4527575). Пептиди се користе и у комплексима са вештачким антиген-презентујућим ћелијама које имају наснажнију способност да стимулишу имунски одгвор посредован Т лимфоцитима. За овакав приступ користе се искуства из развоја канцерских вакцина. У случају SARS-CoV-2, у вештачке антиген-презентујуће ћелије убацује се лентивирус који носи кодирајуће секвенце структурних и протеазних протеина. Такве ћелије се затим апликују у облику вакцине субкутано. Два приступа таквим вакцинама развија компанија Shenzhen Geno‐Immune Medical Institute из Кине (NCT04299724 и NCT04276896) и Aivita Biomedical Inc. (NCT04386252).

Инактивисане вакцине се производе према најстаријој технологији, при чему се вирус инактивише формалдехидом, гама или ултравиолентним зрачењем. На том принципу је развијен велики број вакцина против SARS-CoV-2 које су у фази клиничких тестирања. И за ове вакцине је неоходан адјуванс (алуминијум или CpG нуклеотиди). Неке од њих су вакцине Sinovac Biotech (NCT04352608) у којој је SARS-CoV-2 инактивисан бета‐пропиолактоном, Sinopharm из Вухана (ChiCTR2000031809), Bharat Biotech (Индија) и неке вакцине из Бразила, Шкотске и Индонезије. Избор инактивирајућег средства је од кључног значаја за спречавање нежељених ефеката а који су забележени код неких вакцина примењених на овај начин према MERS–CoV.

Примена живих вакцина такође припада најстаријем виду вакцинације. У стратегији креирања живих вакцина против SARS-CoV-2 користи се живе атенуисане вакцине, које најближе подсећају на природну инфекцију и по правилу су имуногене и без адјуванса. Codagenix and Serum Institute of India развијају живу атенуисану SARS-CoV-2 вакцину, користећи посебну технологију где се у RNК вируса уграђују секвенце нуклеотида (CpG и UpA) које појачавају имунски одговор.

Када су у питању векторске вакцине, гени који носе шифру за синтезу протеина вируса убацују се у други микроорганизам (вирус или бактерију). Од вирусних вектора најпогоднији су аденовируси, вирус везикуларног стоматитиса (VSV) и модификовани вирус вакциниа (engl. vacciniavirus) Анкара (MVA). Ови вектори или немају способност умножавања (репликације) или се вектор умножава у ћелијама. Избор вектора умногоме утиче на имуногеност вируса. До сада је синтетисано пет не-реплицирајућих векторских вакцина против SARS-CoV-2 и све се базирају на аденовирусу као вектору. Једна од њих је Оксфордска АZD1222 вакцина. Из резултата прве фазе клиничких студија показана је одлична имуногеност како на нивоу хуморалног тако и ћелијског имунитета, а нежељене локалне и системске реакције су биле благе. У сарадњи са Astra Zeneca, вакцина се тестира у Великој Британији (NCTO4444674), Бразилу (ISRCTN89951424) и САД (NCTO4516746) у оквиру фазе II/III клиничких студија. Cansino Biologics (Кина) (ChiCTR2000030906) развија сличну вакцину где је вектор аденовирус 5. Досадашњи резултати су показали добар ћелијски и хуморални одговор и благе нежељене системске реакције. Вакцина се испитује и у Канади (NCTO4398147) у оквиру друге фазе. Компанија Janssen производи вакцину на специфично модификованом не-реплицирајућем аденовирусном вектору користећи искуства из развоја вакцине против вируса еболе и зика. Вакцина је у првој фази клиничке студије у САД, Белгији (NCTO4436276) и Јапану (NCTO4509947). Једна од векторских вакцина из ове групе је и руска вакцина Спутник В која је базирана на коришћењу два аденовирусна вектора. Испитује се у растворном (NCTO4436471) или лиофилозованом облику (NCTO 4437875). Трећа фаза је регистрована у септембру 2020. године (NCTO4530396). Досадашњи резултати су показали високу имуногеност уз присуство блажих нежељених локалних и системских реакција. У серуму вакцинисаних особа детектована су и антитела према аденовирусима из вакцине.

Merck је у сарадњи са Институтом „Луј Пастер” (NCTO4497298) и Универзитетом у Питсбургу (NCTO 4498247) развио вакцину против SARS-CoV-2 која се заснива на вирусним векторима (модификован вирус малих богиња) који се репликују. Досадашњи резултати показују да је вакцина ефикасна и безбедна. Неке вакцине из ове групе  примењују се преко слузокоже носа или путем дигестивног тракта коришћењем пробиотика.

Вакцине засноване на нуклеинским киселинама

Вакцине засноване на нуклеинским киселинама се издвајају зато што у условима ове пандемије могу да се масовно производе за кратко време, истовремено и из више центара и што је њихова производња јефтинија у односу на друге вирусне вакцине. Ове вакцине користе DNK или RNK плазмиде у којима је уграђен ген од интереса. Против SARS-CoV-2 је развијено шест платформи за RNК и четири платформе за DNК вакцине које се тренутно налазе у фази клиничког тестирања.

DNK вакцине се производе коришћењем плазмида прокариота у које је уграђена DNK секвенца за одређени протеин SARS-CoV-2 . Овако конструисаним плазмидом врши се трансфекција у Е. coli заједно са експресионом касетом која омогућава експресију трансгена у хуманим ћелијама. Експресиона касета садржи кључан узводни промотор који управља експресијом трансгена, тзв. Козак секвенцу, инсертован трансген и 3’полиаденилацијски реп (PoluA). Након примене, DNК вакцину преузимају ћелије домаћина на месту имунизације или мигрирајуће антиген-презентујуће ћелије. Да би се изазвао адаптивни имунски одговор, DNK мора да уђе у једро ћелије. На путу проласка кроз цитоплазму DNK активира интрацелуларне рецепторе који стимулишу неспецфичан имунски одговор. Он је битан за развој специфичног имунског одговора на протеин вируса који ће бити синтетисан у ћелији из информације уметнуте у DNK трансген комплекс. Покретање урођене имуности од суштинског је значаја за стимулацију адаптивне имуности DNK вакцина. Пролаз убризгане DNK до нуклеуса је изузетно неефикасан, пошто велика количина DNK не успе да прође ћелијску мембрану или омотач једра. Како би се ублажио овај губитак, DNK вакцине користе посебне платформе за апликацију каква је електропорација и генски пиштољ.

DNK вакцине против SARS-CoV-2 развијене су на платформама које су проистекле из истраживања на другим SARS вирусима. У овом контексту, Inovio  производи вакцину под називом INO‐4800 (NCTO4336410). У претклинчким студијама забележена су неутралишућа антитела и активација специфичних Т ћелија код експерименталних животиња. Генексин (Genexine) из Јужне Кореје (NCTO4445389), Зидас Кадила (Zydus Cadila) из Индије (CTRI/2020/07/026352) и Универзитет Осака из Јапана (NCTO4463472) су започели прву фазу клиничког тестирања DNK вакцина против SARS-CoV-2 .

RNK вакцине се базирају на истом принципу као и DNK вакцине тј. експресије вакциналог трансгена, који у молекулу RNK носи шифру за синтезу вирусног антигена у ћелији домаћина. За разлику од DNK вакцина, експресија RNK вакцина почиње онда када удје у цитосол ћелије, чиме се повећава ефикасност експресије. RNK вакцина такође стимулише неспецифични имунитет обзиром да вирусне RNK препозају рецептори урођене имуности унутар цитоплазме. То некада може имати и нежељени ефекат јер рана синтеза интерферона типа 1 може да инхибира експресију протеина. Због тога се у том циљу у RNК убацују нуклеотидне секвенце које блокирају синтезу интерферона али тако да у потпуности не спрече неспецифични имунски одговор. Постоје две примарне врсте RNК вакцина: информациона RNK (iRNK) и самоамплификујућа RNK (saRNK). Нерепликујуће iRNK вакцине су конструкти направљени да кодирају антиген од интереса и обично имају тзв. 5’капу, UTR регионе, који се не преписују, и poli А rep. 5’капа је неопходна како би се и RNK повезала са еукариотским транслационим комплексом. UTR се бирају како би се оптимизовала експресија RNK протеина а тиме и избегла уградња секвенци које би кочиле транслацију, односно нeпреписивање информације садржане у iRNK у вирусни протеин. iRNK вакцине су конструкти који су направљени коришћењем RNK полимераза порекла из бактериофага и секвенци за транскрипцију DNK на калупу RNK.

Самоамплификујуће RNK вакцине су RNK репликони базирани на геному алфа вируса који су модификовани да кодирају антиген од интереса уместо RNK структурних протеина. Вирусни репликон такође садржи отворени оквир читања (ORF) који кодира четири неструктурна протеина вируса алфа  (nsP1-4) и субгеномски промотор. Неструктурни протеини формирају RNK-зависну RNK полимеразу (RDRP). RDRP комплекс преписује додатне копије вакцине у трансфектованој ћелији. Резултат овога је да самоамплификујућа RNK вакцина индукује синтезу протеина који перзистира дуже него протеини који се преписују са нерепликујућег RNK.

RNK вакцине против SARS-CoV-2 су развијене на платформи вакцина SARS-CoV-1 . У току су тестирања шест таквих вакцина. Прву од њих је почела да развија компанија Модерна (NCTO4283461). У првој фази испитивања на 45 добровољаца, који су примили различите дозе, показана је висока имуногеност, али су код највеће дозе (250 µг) забележени и изразитији нежељени ефекти. Вакцина која је сада у другој фази (NCTO4405076) и трећој фази (NCTO4470427) тестирања, садржи дозу од 100‐µг.

Бионтек (BioNTech) у сарадњи са Фајзером (Pfizer) развија четири кандидата за вакцину засновану на RNK платформи. У питању је iRNA која носи информацију за S протеин, а која је модификована нуклеозидом. Прва и друга фаза клиничког тестирања спроводи се у Немачкој (NCTO4380701) и САД (NCTO4368728), док је испланирано да се трећа фаза спроведе на више места. Од септембра, када је направљен овај пресек, вакцина је већ регистрована у В. Британији, САД и неким другим земљама. Досадашња истраживања су показала развој хуморалног и ћелијског имунског одговора. Компанија CureVac и Народноослободилачка војска (Кина) су такође развили iRNK вакцине које су у фази клиничких тестирања, али до момента писања овог рада нису објављени резултати.

Империјални колеџ у Лондону у сарадњи са компанијом VacEquity Global Health  развија саморепликујућу RNK вакцину која кодира протеин S. Тестирање вакцине на људима, у којима је учествовало 420 добровољаца, започело је у јуну 2020. године (ISRCTN17072692). Арктурус (Arcturus) са седиштем у Сингапуру развија саморепликујућу RNK вакцину, која такође кодира S протеин, налази се у првој фази клиничког тестирања (NCTO4480957).

Разлози за и против различитих платформи

Значајно питање је како проценити која је вакцина најефикаснија и најбезбеднија имајући у виду тако велики број платформи за њихов развој. Већи број вакцина против SARS-CoV-2 које су у развоју, односно у завршној фази клиничких испитивања, засноване су на истраживањима вакцина против других вируса, укључујући и породицу SARS, а које до сада, због малих потреба и недовољних финасијских средстава, нису завршене. Свака пределожена вакцина има своје предности и мане. Вакцине са живим атенуисаним вирусима имају дугачку историју безбедности и ефикасности, али можда нису погодне за масовну производњу у тренутној пандемији због дужине времена потребног да се направи атенуација. Инактивисане вакцине такође имају дугачку историју ефикасности и њихова предност је што се брзо производе. Међутим, неопходна су посебна безбедна изолована постројења за производњу већих залиха вируса. Уз то, постоји и бојазност око појава имунопатолошких манифестација изазваних инактивисаном вакцином, која је примећена код неких других респираторних вируса и у претклиничким моделима вакцина против SARS-CoV-2. Вакцине са рекомбинантним протеинима користе се од осамдесетих година прошлог века. Оваквим вакцинама се стимулише специфичан имунски одговор специфично на најимуногенији протеин вируса али се може изгубити шири обим заштите када дође до озбиљнијих мутација у генима вируса који такве протеине кодирају. Са оваквим протеинским вакцинама спорије се започињу клиничка тестирањa али, ако се покаже ефикасност, имају бржу могућност  лиценцирања. Један од изазова јесте избор праве конформације протеина. S протеин је метастабилан и мање протективан ако се користи у структурном облику непосредно након фузије. Једина пептидна вакцина из Института „Вектор” у Колцову, у Русији, регистрована је за клиничко тестирање (NCTO4527575)  и код ње се користи алуминијум као адјуванс.

Приступи базирани на антиген презентујућим ћелијама нису практични за широку производњу. Са друге стране, DNK и RNК вакцине имају пуно потенцијала у смислу брзине имунског одговора брзог прилагођавања масовној производњи, што се посебно показало значајним у овој епидемији.  DNK вакцине су кроз историју биле мање имугене него вакцине засноване на другим платформама. RNК вакцине нису до сада биле тестиране за инфективне болести и ово је први пут да је једна самоамплификујућа вакцина коришћена за ове намене. RNК може имати проблем у погледу температурне стабилности пошто захтева складиштење на ˗80˚Ц. Вирусне векторске вакцине стигле су најдаље у клиничком испитивању, пошто су чак три кандидата у касној фази клиничких тестирања. Познато је да су безбедне, али могу изазвати нежељене реакције у већим дозама. Једно од питања је већ постојећи имунитет против вектора, посебно када се користи вектор AD5. Зато ће се са великом пажњом пратити која ће платформа и кандидати бити најефикаснији и најбезбеднији.

До краја септембрa 2020. године, многе компаније, које су развиле вакцине против SARS-CoV-2, за потенцијалну примену нису објавиле податке о завршеним тестирањима. Међутим, оно што је до сада објављено указује на то да су вакцине безбедне, али да се нежељене појаве појављују при већим дозама, што су саопштиле Модерна, Кансино, Оксфорд и Бионтек за своје вакцине након прве фазе клиничких испитивања. Ти подаци су били важни да се у наредним фазама доза смањи. За све ове вакцине показано је да су имуногене али је упоредна процена овог параметра отежана због неуједначених методологија за процену имунског одговора у вакцинисаних особа. Оно што даље компликује поређење јесте и објављивање података у форми саопштења за штампу и друге медије уместо публикације резултата у рецензираним часописима. И на крају многе компаније не саопштавају податке о ефикасности тестирања на основу рандомизириног узорка. Такође се ефективност другачије процењује, неки користе параметре смањења обољевања а други смањења броја потврђених случајева…

Интегралну верзију текста можете видети овде.

Поделите:
СВЕТСКЕ ЕПИДЕМИЈЕ И ПАНДЕМИЈЕ

СВЕТСКЕ ЕПИДЕМИЈЕ И ПАНДЕМИЈЕ

Кроз историју човечанства, свет су задесиле бројне опасне епидемије, које су односиле животе људи. Некада су то биле епидемије куге или колере а данас смо сведоци појаве неких опасно мутираних вируса попут новог коронавируса. Које су светске епидемије и пандемије забележене у скоријој историји? Како препознати симптоме?

Епидемија САРС (2002.-2004.)

Идентификован 2003. године, САРС  је скраћеница за тешки акутни респираторни синдром – врста је коронавируса, за који се верује да потиче од слепих мишева и да се преноси на друге животиње које дођу у додир са телесним излучевинама заражених слепих мишева.

Први извештај о људима зараженим вирусом забележен је у провинцији Гуангдонг на југу Кине 2002. године. Изван Кине, највише случајева је било у Сингапуру, Вијетнаму и Канади.

Од новембра 2002. до јула 2003. године, укупно 8.098 људи широм света разболело се од САРС-а који је био праћен или пнеумонијом или респираторног дистрес синдрома. Од тога, најмање 774 особа је умрло.

На срећу по нас, САРС није стигао у Србију.

Пандемија Свињски грип (2009. година)

Пандемија грипа А (Х1Н1) 2009. представља ширење заразне болести људи узроковане до тада неоткривеним сојем вируса грипа (тип А, подтип Х1Н1).

Иако су тачно време и место избијања пандемије непознати, сматра се да се болест прво појавила у Мексику, а нови сој вируса је клинички идентификован 24. априла 2009. Изоловани случајеви болести су се убрзо појавили широм Мексика и САД.

Због оваквог развоја догађаја Светска здравствена организација (СЗО) је 29. априла подигла ниво пандемијског степена приправности на 5. степен,док је пандемија званично проглашена 11. јуна исте године.

Вирус Х1Н1 је био потврђен у више од 214 држава, а забележено је око 200.000 смртних случајева.

У Србији је до јуна 2010, према подацима Националне референтне лабораторије за респираторне вирусе Института за вирусологију, вакцине и серуме „Торлак”, регистровано 706 случајева болести и 84 смртна исхода. За овај вирус постоји више вакцина.

МЕРС (2012.)

Порекло Блискоуисточног респираторног синдрома МЕРС-а, идентификованог 2012. године, још није потпуно утврђено, али геномско секвенцирање сугерише да је и оно настало у слепим мишевима и да је пренето камилама.

У питању је такође врста коронавируса. Студије су показале да су људи били заражени директним или индиректним контактом са зараженим камилама.

Ебола (2013-2016. године)

Више од 11.3000 људи умрло је од еболе, највише у земљама Западне Африке у периоду од 2013. до 2016. године, што је била највећа таква епидемија у историји. Најгоре је било у Гвинеји, Либерији и Сијера Леонеу.

Зика вирус (2015.- 2016.)

Почетком 2015. године зика грозница појавила се у Бразилу, одакла се проширила и на остале делове Јужне и Северне Америке. Такође је погодила неколико острва у Тихом океану и југоисточној Азији.

nCоv – 2019 (2019.-данас)

Нови тип коронавируса назван novel coronavirus 2019. (nCоv-2019) откривен у децембру 2019. године у кинеском граду Вухану убрзано се шири по свету. Откако се вирус појавио умрло је 425 људи, а преко 20 хиљада је заражено.

За коронавирус кажу да се шири ефикасније од САРС-а, али се ово објашњава чињеницом јер се појавио на територији која је изразито насељена и где су болнице недовољно опремљене.

Из Светске здравствене организације се највише пробојавају да ће вирус да се рашири на земље које имају слабо развијен здравствени систем.

Када су смртоносни вируси у питању многи их повезују са облицима специјалног рата, теоријом Златне милијарде! Људима који себе називају научници а који су се ставили у улогу Бога на земљи и мисле да јој кроје судбину.

Петровград.орг преузео са медицинских сајтова

Поделите:
ИНФЕКЦИЈЕ ДИСАЈНИХ ПУТЕВА

ИНФЕКЦИЈЕ ДИСАЈНИХ ПУТЕВА

Инфекције дисајних путева спадају у најчешћа инфективна стања у која можемо доћи, ми и чланови наше породице. Карактеристичне су по томе што се веома брзо шире. Уколико је реч о вирусним инфекцијама, попут кијавице и грипа, од момента инфицирања до испољавања првих симптома понекад прође свега пар сати. Ево како препознати симптоме инфекције дисајних путева, заштитити се и остати здрав током јесењих месеци који стижу.

Када дисајни путеви највише страдају?

При томе, инфекције су чешће у хладније дане и у дане наглих временских промена, услед расхлађивања организма и дужег боравка у затвореним просторијама. Њихова нагла експанзија почиње са првим хладнијим јесењим данима и траје током читаве јесени и зиме.

Инфекције горњих дисајних путева подразумевају упалу слузокоже носа, ждрела, синуса и гласница, док у инфекције доњих дисајних путева спадају упала бронхија и плућног ткива. Веома често, упала горњих дисајних путева лако се прошири и на дисајне путеве у целини. Зато је важно да од самог почетка инфекције применимо одговарајуће методе лечења.

Вирусна инфекција слузокоже носа и ждрела

Кијавица или назеб је инфекција која је најчешћа. Настаје нагло, а њени први симптоми су осећај сувоће и бола у ждрелу. За пар сати развија се оток слузнице, што се испољава запушеним носом, кијањем, а касније и појавом секрета који је у почетку воденаст и бистар. За два дана тегобе постају интензивније, јавља се промуклост и сув кашаљ, а секрет из носа је обилнији и гушћи. Ова инфекција најчешће није праћена слабошћу и повишеном  телесном температуром и престаје након 7 дана.

У поступку лечења, обично је довољан само одмор, унос топлих напитака, чајева са лимуном и лимунаде, а од лекова мале дозе аспирина и сируп против кашља. Употреба капи и спреја за нос препоручује се тек када секрет постане гушћи. Примена антибиотика обично није неопходна.

Упала синусних шупљина

Уколико се јаве компликације, као последице секундарне бактеријске инфекције, може доћи до упале синусних шупљина. Ова упала се испољава појавом густог, замућеног секрета, главобољом, лаком повишеном температуром, отежаним дисањем кроз нос. У оваквим случајевима неопходни су антибиотици. Лекари препоручују и инхалирање на топлој пари. Најблаготворније дејство има инхалирање босиљком.

Упала ждрела може бити вирусног или бактеријског порекла. Код одраслих људи не мора бити присутно црвенило и отоко слузокоже, поготово код пушача, код којих су слузнице знатно измењене. Код деце је лакше уочити промене. Јавља се изразито црвенило ждрела, провидан секрет, оток слузокоже, повишена телесна температура и често оток вратних лимфних жлезда.

Ангина

Ангина је најчешћа бактеријска инфекција, изазвана стрептококом групе Б. Болест се манифестује гушобољом, повишеном телесном температуром, слабошћу и малаксалошћу, црвенилом и отоком крајника и појавом гнојних чепића на њима.

Лечење се врши пеницилином, уколико не постоји алергија на лек. Препоручују се испирање грла раствором тропроцентног хидрогена (1 кашика на 2 дл воде), топли напици, аспирин или други лекови за снижавање телесне температуре.

Инфекција гласних жица

Такође врло честа инфекција, чији су симптоми промуклост, отежано гутање, суви кашаљ. Осим употребе лекова, препоручује се штедња гласа, инхалирање на топлој пари, умерено топли напици, а пушење и газирани напици су забрањени.

Најбоља превентива против дисајних инфекција

У циљу превенције препоручују се дужи боравци на чистом ваздуху, избегавање загушљивих, мрачних и влажних просторија. Јесен не мора да значи престанак боравку на отвореном, поготово са својом децом. Такође, препоручено је и што чешће проветравање соба у стану или кући, адекватно облачење, исхрана богата витаминима (свежим воћем и поврћем) и избегавање колективних окупљања у време епидемија.

Преузето са здравствених портала који се уже баве овим темама

Поделите:
КОЛИКО ЈЕ ОПАСНА 5 Г МРЕЖА

КОЛИКО ЈЕ ОПАСНА 5 Г МРЕЖА

Податке које 3Г мрежа пренесе за 24 часа, 5Г моћи ће за 3,6 секунди! Али, како ће реаговати наш организам када у свакој секунди 90 милијарди електромагнетних таласа удара у наша тела, највише у главу? Ево шта о томе кажу професори информатике и медицине.

Технолошки напредак се не може зауставити, али поставља се питање коме је потребна толика брзина?

 „Прво морамо да знамо да не користимо само мобилне телефоне са том технологијом, него имамо серију уређаја који се зову интернет ствари и тренутна је процена да тих уређаја има између 50 и 100 милијарди. На сваког човека долази 20 тих уређаја, а ми их купујемо преко Алибабе и Али експреса, плус професионални уређаји. Ти уређаји имају одређене задатке, неки се користе за прикупљање метео-података, неки за податаке из видео-надзора“, објашњава Петар Кочовић са Рачунарског факултета.

Према његовим речима, таква технологија се користи и у професионалне и аматерске сврхе.

„Иде цела генерација аутономних возила, возила без возача. Да не би отишли у њиву или се сударили са другим аутомобилом, морају да користе сигнал са 5Г мреже јер ова брзина омогућава да се реагује у делићу секунде“, објашњава Кочовић.

Технологије 2Г, 3Г и 4Г су у домену радијус спектра, истиче Кочовић, а 5Г мреже су у првом следећем домену, то је микроталасни спектар, а са тим спектром већ постоје негативна искуства.

„Микроталасни спектар даје веће фреквенце, већу снагу и веће брзине. Ићи ће се до 20 гигабита у секунди преноса података, а тренутно преко каблова имамо само десет гигабajта у секунди, за 5Г теоретски, и зато нам је потребно да можемо у што краћем периоду реагујемо у неким апликацијама“, наводи Кочовић.

Неки 5Г мрежу већ назвају „мрежом смрти“. Међутим, епидемиолог Зоран Радовановић истиче да нису сва зрачења иста и да има доста претеривања када је реч о зрачењу.

„Сваки 50. рак у свету изазван је зрачењем, али то је превасходно сунчево зрачење, УВ зраци и радон из тла. Важни су ти јонизујући зраци који разбијају хемијске везе. Ово су таласи изузетно ниске учесталости, фреквенције, а тиме и мале снаге“, каже Радовановић.

Проблем је у томе што када се појави нека нова технологија, наводи епидемиолог др Зоран Радовановић, морамо пратити ефекте па тек онда констатовати да је нешто штетно.

 „Постоји могућност да у епрувети, у хемијској лабораторији нешто упоређујете, испитујете. Можете на животињама, али оне живе кратко па дозе морају да буду огромне. Оно што је основно су епидемиолошка истраживања – ми пустимо да људи буду изложени“, рекао је Радовановић.

Према његовим речима, у историји се није десило да дође до неког великог технолошког открића а да оно није коришћено.

Тек неколико деценија након употребе радиоактивности за утврђивање да ли је кост поломљена, установљено је да су британски радиолози имали 70 пута већи ризик да добију леукемију од осталих доктора.

„До сада су испитивани радио-таласи и став је најауторитативнијих међународних организација да постоји могућност да, то јест од мобилних телефона услед загревања, не може да се искључи опасност од рака. Став је да су могући канцерогени ефекти, нису сигурно, нити вероватно, али не може да се искључи. Да је ефекат већи, до сада би се то открило“, објаснио је др Зоран Радовановић, епидемиолог.

Разултати су неконзистентни и у великим, импресивним студијама. Анализа се ради секвенцијално, а до сада није показано да мобилни телефони имају канцерогени ефекат.

Међутим, паметни људи ће, истиче овај епидемиолог, у случају дужих разговора користити класичан телефон, да одмакну мало апарат или још боље да користе слушалице да би тај минимални ризик још више смањили.

Преузето са сајта РТС-а

Поделите:
ШТА ТРЕБА ЗНАТИ О ГРОЗНИЦИ ЗАПАДНОГ НИЛА

ШТА ТРЕБА ЗНАТИ О ГРОЗНИЦИ ЗАПАДНОГ НИЛА

Грозница Западног Нила је инфективно обољење из групе зооноза, вирусне етиологије, које се на људе и животиње преноси убодом зараженог комарца. Вирус Западног Нила први пут је изолован и идентификован 1937. године у сливу Западног Нила, у области Уганде.

Након откривања вирус се проширио са Афричког континента на Блиски исток, делове Азије и Аустралије, централну и источну Европу и Медитеран. Данас је овај вирус најраспрострањенији арбовирус на свету.

Циркулација вируса Западног Нила је присутна на Европском континенту од 60-тих година прошлог века, али се повећање броја оболелих људи бележи у последње две деценије и има тенденцију пораста у будућности. Фактори који су допринели оваквој епидемиолошкој ситуацији су климатске промене, интензиван међународни саобраћај, ширење узрочника и вектора на нова географска подручја, чешће излагање људи дивљим животињама и инсектима, промене у микроорганизмима (резистенција на антимикробне лекове, пораст вируленције).

Резервоар заразе

Примарни резервоар заразе су  многе врсте птица (гаврани, вране, свраке, чавке и др.) код којих је инфекција најчешће асимптоматска (без симптома болести). У ендемским крајевима вирус се одржава између птица које су заражене и комараца који се хране крвљу птица.

Вектор

Главни вектор грознице Западног Нила је комарац из рода Culex али и комарци других родова као што су:  Aedes, aegypti, Aedes albopictus, Anopheles подложни су заражавању. До сада је вирус Западног Нила изолован код 43 врсте комараца.

Комарци се заразе приликом сисања крви зараженог домаћина. Инфицирани комарци доживотно преносе узрочника.

Начин преношења

Преношење инфекције на људе и друге животиње најчешће настаје убодом зараженог комарца. Комарци се заразе приликом сисања крви заражених птица. У ретким случајевима инфекција може да се пренесе путем трансфузије заражене крви, трансплантацијом ткива и органа и вертикално са мајке на дете (трансплацентарно и током дојења).

Вирус Западног Нила се не преноси међу људима путем контакта.

Период инкубације

Симптоми болести настају 3 до 14 дана након убода зараженог комарца.

Клиничка слика

Код око 80% заражених особа инфекција протиче асимптоматски. Око 20% инфицираних особа има благу клиничку слику у виду грознице, главобоље, мучнине, повраћања, ређе се јавља оток лимфних жлезда или појава оспе на кожи груди, леђа или стомака. Поменути симптоми пролазе у току неколико дана, а у ретким случајевима могу трајати и више недеља.

Код једног оболелог на 150 инфицираних долази до развоја тешке клиничке слике са знацима упале мозга (енцефалитис) или упале можданица и кичмене мождине (менингитис), односно неуроинвазивног облика болести. Тада у клиничкој слици, поред грознице и главобоље, долази до појаве укочености врата, ступора, дезорјентације, коме, тремора, конвулзија, мишићне слабости и парализе. Ови симптоми могу да трају неколико недеља, са могућим трајним неуролошким оштећењима.

Осетљивост и отпорност

Осетљивост на инфекцију је општа, али особе старости преко 50 година имају већи ризик за настанак неуроинвазивног облика болести. Инфекција доводи до стварања имунитета.

Лабораторијска дијагностика

Дијагноза обољења лабараторијски се потврђује на основу присуства IgM антитела на вирус Западног Нила у серуму и цереброспиналној течности.

Лечење

Нема специфичне терапије против грознице Западног Нила. Болест се обично завршава потпуним опоравком након неколико недеља или месеци. У случају теже клиничке слике, оболели се хоспитализује.

Опште мере превенције

•    Најефикаснији начин превенције је спречити убод комарца.

•    Избегавати излагање комарцима у време њихове највеће активности, у сумрак и зору.

•    Избегавати подручја са великим бројем инсеката (шуме, мочваре и др.).

•    Приликом боравка у природи и на отвореном користити средства (репеленте) која одбијају инсекте, на откривеним деловима тела.

•     Носити одећу која покрива руке и ноге.

•    У циљу смањења броја комараца у затвореном простору користити заштитне мреже на прозорима и заштитна средства (препарате) у виду таблета, течности и слично.

•    Смањење броја комараца на отвореном, где се ради, игра или борави, постиже се исушивањем извора стајаће воде која је потребна за све фазе развоја комараца и елиминисањем места на која се склањају комарци (на тај начин смањује се број места на која комарци могу да положе своја јаја. Најмање једном недељно треба испразнити воду из посуда за цвеће, посуда за храну и воду за кућне љубимце, канти, буради, лименки, украсних базена и др. Уклонити одбачене гуме и друге предмете у којима може да се накупља стајаћа вода.

•    Спровођење систематског сузбијања ларви и одраслих форми комараца од стране овлашћених стручних служби.

Специфичне мере превенције

Вакцина против грознице Западног Нила за примену код људи не постоји, али су испитивања у току.

Преузето са сајта: https://www.zdravlje.org.rs/index.php/aktuelne-vesti/407-sta-treba-znati-o-groznici-zapadnog-nila

Поделите:
ВЕРА У ПРОЦЕСУ ОЗДРАВЉЕЊА БОЛЕСНИКА ( II – ДЕО)

ВЕРА У ПРОЦЕСУ ОЗДРАВЉЕЊА БОЛЕСНИКА ( II – ДЕО)

Вера у процесу оздрављења болесника је сложен однос између религиозног пацијент и Бога, који молећи се Богу, постиже одређени индиректни облик контроле над својом болешћу. Такви болесници верују да нису сами у својој борби и да је Бог лично заинтересован за њих, и да жели да им помогне у процесу оздрављења. У прилог овоме иду истраживања по којима је код религиозних болесника далеко већа вероватноћа и сигурност да ће се стриктно придржавати прописане терапије, исхране и вежбања, или ако медицинску науку комбинују с молитвом која бодри и истовремено пружа утеху пацијентима, исход лечења је бољи.

 

Промене у гледању медицинске науке на веру

 

У складу са савреманим догађањима у свету, Европи, па и на Балканском попуострву, последњих десет година дошло је до позитивних промена у смислу правилног постављања улоге вере у процесу оздрављења болесника. На то је утицала чињеницу како се у појединим околностима не може располагати са здрављем, болешћу и смрћу, без обзира на све тековине савремене медицине.

 

 

Закључак СЗО о спрези ума и тела

 

До недавно су здравствени радници претежито пратили медицински модел по коме се пацијенти лечи углавном терапијом лековима и хируршким методама, док се мања важност придавала духовности и вери у изљечењу те односу доктор-пацијент.

Ово редукционистичко и механицистичко схватање пацијента више није задовољавајуће. Пацијенти и лекари почели су увиђати вредности фактора као што су духовност, вера и саосећања у процесу излечења.

Вредност ових духовних фактора у здрављу и квалитету живљења довело је до научних истраживања на овом пољу како би се дошло до целовитијег разумевања људског здравља, а које укључује и нематеријалну димензију (спрегу ума и тела)”.

 

 

Светске здравствена организација (СЗО) здравље дефиниша као:

„Стање потпуног физичког, менталног и друштвеног благостања, а не само као једноставну одсутност болести ли немоћи.”

На основу стручног – западног гледања на медицину здравље се дефиншеа као:

„благостање читавог организма, односно његово добро и успешно функционисање на телесној, емоционалној, друштвеној и духовној основи особности.”

А ово гледиште проистекло је задњих десети година, након спроведених многих научних и стручних истраживања, у којима је заједнички закључак био да постоји повезаност нивоа духовности с побољшање симптома различитих психичких (депресија, напетост, зависност, шизофренија, превенција самоубистава) и органских поремећаја (кардиоваскуларна обољења, дијабетес, реуматоидни артритис, мултипла склероза, малигне болести и др.)

 

 

Веома често уз традиционалну конфесионалност иде и сујеверје „као начин прихватања света“ и као „Стил живота“, али и као израз и плод социјалне зависности у датом временском одређењу. А човек, као људска и интелектуална јединка, веома често без обзира на временску дистанцу тражи Бога. То је веома честа појава у бити људске врсте, без обзира на степен религиозности или праг атеизације. Људски ум је веома често склон свесном одбацивању Бога и истовремено његовом несвесном призивању. Димензија овог раскорака у сваком случају зависи од тренутног психичког и физичког стања у организму. То значи да је у великој мери дозивање Бога условљено здравственим стањем човека, тим пре што сви добро знамо ону народну пословицу, по којој је „здравље највеће богатство”.

 

 

Стил живота данашњег постмодерног друштва донело је све више ширење схватања здравља као „овостране религије”, а то је резултовало сакрализацијом здравља и људског „Ја” што је у сукобу са неизбежним сазнањем о коначности људске егзистенције. Јављају се неоствариве фантазије о свемоћности које човека мотивишу да посегне за магичним средствима контроле „Себе” и света. Захтев за неограниченом контролом, аутономијом и слободом, води човека у нове зависности: ствара зависност од медицине која човеку „обећава вечни живот”, о аскетском спортском програму, о конзумирању лекова, здравог стила живота и о непрестаним медицинским захватима за побољшање здравља итд.

Хришћанство и друге историјски признате и доказане религије пружају могућност да се медицинско лечење уклопи и интегрише у свеукупну концепцију срећног и оствареног живота. Значајни елемен модерног друштва је да се лечење и духовно спасење опет на известан начин приближавају. Тако се човек лакше носи са чињеницом да у сваком периоду свога живота не може увек да располаже здрављем и болешћу премда вера доприноси процесима оздрављења.

 

 

У српској националној традицији у зависности од духовног и телесног стања јединке религија веома често нуди надрационално веровање и објашњење колективног ритуала у циљу духовног оздрављења човека. Религија, односно Црква, овога пута, нуде низ благодатних дарова или духовних епитимија у зависности од доброг или лошег понашања и врсте људских дела…

 

Медицина у комбинацији са молитвом

 

На Јејл универзитету у студији са 2.812 старијих људи који нису никад или су ретко ишли на мису у цркву, код готово двоструко више испитаника утврђена је већа учесталост можданог удара него код они који су само недељом одлазили у цркву.

Професор Херберт Бенсон с харвардског Медицинског факултета, који је укључио веру и проце лечења утврдио је да је она доприноси излечењу. Ако се узме у обзир да је 60 до 90 % посета лекару због неког обољења повезан са стресом (висок крвни притисак, неплодност, несаница и срчане болести) Бенсон је показао да опуштена стања која иду уз молитву и медитацију, смањују утицај стрес-хормона, као што су норадреналин и адреналин. По њему:

„…понављање молитве успорава ритам срчаних откуцаја и дисања, смањује крвни притисак и чак успорава мождане електричне таласе, све без лекова или хируршког захвата.”

 

 

Стрес такође оштећује имуни одбрамбени систем, изазива лучење упалног агенса интерлеукин-6, који је повезан с чешћом појавом хроничних болести, дијабетисом, раком и срчаниим обољењима. Др Кенинг је нашао високе концентрацију интерлеукина-6 у крви код људи који ретко одлазе у цркву. Они, пак, који нису редовно одлазили на мисе, имали су знатно мање нивое интерлеукина-6 у крви. За очекивати је да ће се верници боље носити са свакодневним стресовима и то се објашњава њиховим јачим имуним систем.

 

 

Докторка Ирис Киз, интернисткиња, након сппроведених истраживања у државној болници у Балтимору, каже:

„…да је током низа година свог рада увидела да је код религиозних пацијената далеко већа вероватноћа и сигурност да ће се стриктно придржавати прописане терапије, исхране и вежбања, ако медицинску науку комбинују с молитвом која бодри и истовремено пружа утеху пацијентима…”

да истрају понекад у дуготрајним медицинским поступцима лечења нпр. код малигних и тешких хроничних болести.

 

Одлазак у Цркву и на лечење

 

Одговор на ово питање дала су бројна истраживања између којих су и ова: У једном испитивању спроведеном на 455 старијих болничких пацијената, на пример, др Кенинг је нашао:

„да су они који су одлазили у цркву више од једном недељно, боравили у болници на лечењу просечно четири дана. Они, пак, који нису никад или ретко одлазили у цркву, били су хоспитализовани око 10 до 12 дана.”

 

 

У студији спроведеној на Медицинском факултету у Дартмуту, утврђено је:

„…да су срчани болесници имали 14 пута већу вероватноћу да ће умрети након хируршког захвата, ако се нису укључили у групне активности и ако нису нашли утеху и осећај олакшања у религији.”

Испитивачи у Израелу који су обавили истраживање са 3.900 испитаника који су живели у кибуцима и које је трајало шеснаест година установили су да су:

„…религиозни људи имали 40 одсто мању смртност од срчаних болести и рака, него остали суграђани.”

 

 

Уназад десетак година након што су научници све више почели да извештавају о сличним налазима, као резултат тога, све више болесника почиње да прихвата улогу коју вера има у процесу излечења.

Извор: Википедиа

Поделите: