ДЕТИНЦИ, МАТЕРИЦЕ И ОЦИ – ПОСЕБНЕ НЕДЕЉЕ ПОВОДОМ ПРАЗНИКА РОЂЕЊА ХРИСТОВОГ

ДЕТИНЦИ, МАТЕРИЦЕ И ОЦИ – ПОСЕБНЕ НЕДЕЉЕ ПОВОДОМ ПРАЗНИКА РОЂЕЊА ХРИСТОВОГ

У црквеним службама поводом празника Рођења Христовог постоје три посебне недеље, две пре, а једна после Божића. То су Недеља Праотаца, Недеља Отаца и Недеља Богоотаца. У Недељу Праотаца (у српском народу познатoj као Материце) помињемо на богослужењима све родоначалнике Народа Божјег, од Адама до Јосифа, заручника Маријиног. Помињемо и све пророке који су проповедали о Христу, од Самуила до Јована Крститеља. У Недељу Отаца (у нас познатој као Оци) прослављамо све Исусове претке по телу који се наводе у родослову у Јеванђељима од Матеја и Луке. У Недељу Богоотаца, после Празника Рођења Христовог, чинимо успомену на Праведног Јосифа, заручника Маријиног и на цара Давида као директног претка Исусовог.

 

 

Дочекујући празник насветијег Рођења на земљи, српски народ и Српска Црква у три недеље пред овај празник обележавају наше овоземаљске породице, а које су Цркве у малом и слике љубави Божје у Светој Тројици. Дакле, то је типично српско слављење, као што је и крсна слава типична српска светковина. У књизи Веронаука у кући из 1982. године пише: „Припреми овог најрадоснијег дана, искључиво у нашем српском народу, посвећене су нарочито три последње недеље пред Божић, за које наш народ има и специјалне називе: Детињци, Материце и Оцеви, као и за дане уочи самог празника: Туциндан и Бадњидан.

 

 

У овим припремним недељама пред Божић народни обичаји су, углавном, свуда исти. Најпре оци и мајке, у трећу недељу пред Божић, која се зове Детињци, изјутра рано „везују“ своју децу, негде чак и ону у колевци, а деца им се „дреше“. Пошто је то увек недеља по Светом Николи, то обично „Свети Никола ујутру доноси деци поклоне“.

 

 

У другу недељу пред Божић, која се зове Материце, оци и деца „везују“ мајке (матере), а оне им се „дреше“. У  недељу пред сам Божић, која се зове Оци, мајке и деца „везују“ оце, а они им се „дреше“. Ово узајамно „дрешење“ је узајамно чињење поклона љубави, што ствара празничну, свечану атмосферу у породичним хришћанским круговима. Такву празничну атмосферу створили су источни мудраци светој породици Богодетета поклонивши Му се у Витлејемској пећини, уз дарове: смирне, тамјана и злата. Символика овог узајамног „везивања“ и „дрешења“ деце и родитеља јасна је: припремамо се за дочек најрадоснијег празника хришћанског – Божића, који је помирио човека са Богом одрешивши га веза греховних, а везавши га новом везом љубави за Бога. У жељи, дакле, да Његов долазак сачекамо везани најчвршћим везама међусобне љубави, јер је и Он – Божић – Љубав, која је „свеза савршенства“, и ми се о Детињцима, Материцама и Оцима међусобно „везујемо“ и „дрешимо“. То везивање и дрешење превазилази наше породичне кругове и простире се на рођаке, пријатеље и све наше познанике, и тако настаје спонтано опште српско, православно-хришћанско прослављање везивања и дрешења пред наступајући празник Рођења Спаситељева, који је одрешио Адама и Еву од вечне смрти и подарио им живот вечни.

 

 

И тако, искључиво српски народ је осмислио на свом сопственом искуству наш хришћанско-православни календар, који је уједно и српски народни календар. Детињци, Материце и Оци су, дакле, наши народни празници нанизани у предпразништву Рођења Христовог, тако да су у средини Материце, дан мајки, јер је мајка веза по којој „да није мајке, ни света не би било“.

Материце су празник Светих српских мајки, Детињци су дан Свете српске деце, а Оци – дан Светих српских отаца, чији се број не може избројати (стр. 60-61).

Аутор: протојереј-ставрофор Душан Колунџић

преузето  са : www.spc.rs

Поделите:
ОПТИНСКИ СТАРАЦ СХИАРХИМАНДРИТ ИЛИЈА (НОЗДРИН)

ОПТИНСКИ СТАРАЦ СХИАРХИМАНДРИТ ИЛИЈА (НОЗДРИН)

Уочи 62. Међународног сајма књига у Београду, из штампе је изашла књига „Разговори са старцем Илијом“. Ово издање представља још један заједнички пројекат издавачке куће „Бернар“ и српске верзије портала Православие.ру. Име архимандрита Илије Ноздрина је добро познато како у Русији, тако и у Србији. Петровград.орг жели текстом Олге Рожневе да ближе упозна српске читаоце са личношћу једног од најпознатијих руских духовника.

Сазнавши да радим у манастиру Оптина, људи ме често питају: ”Има ли и данас стараца у Оптини?” или ”Како могу да разговарам са старцем?”

У почетку, било ми је непријатно због ових питања…После свега, чак и ми, који смо у окриљу Цркве дуже време, још увек смо почетници – духовна новорођенчад…Мој први духовни учитељ, игуман о. Сава, који иза себе има 40 година живота у Цркви, и 25 година у свештеничкој служби, понекад је говорио: “У духовној школи завршио сам два разреда, док је мој духовни учитељ, о. Јован Крестјанкин, био духовни професор…”

Да, старац је духовни професор. Али, зашто духовно новорођенче треба професора? Сваки искусни оптински духовник у стању је да одговори на почетничка питања…Међутим, људи упорно траже старце. Они траже Оптинског схиигумана,  сада схиархимандрита, о. Илију (Ноздрина). Постављају му питања, моле за његове молитве, и желе да добију његов благослов. Рекла сам извесном Оптинском духовнику, игуману А, да ме овакве ствари смућују, а он ми је одговорио:

”Не узнемиравајте се. Старци су лепота православља, дух православља; они сведоче нашу веру истиниту. Кроз старца, човек спознаје Бога. Да ли су се људи XИX века смућивали, када су хиљаде долазиле у обитељ, к преподобном Амвросију? Понекад можемо чути од наших савременика “Сада старци висе не постоје.” Али, у ком веку је псалмопојац Давид испевао: “Исус Христос је исти и јуче и данас, и дарови Светога Духа исти су…”

Свако ко је упознао оца Илију, схватио би да је чак и пролазни сусрет са њим догађај од великог духовног значаја. Осећам исто. Милошћу Божијом била сам у прилици да разговарам са старцем у неколико наврата, да одем код њега на исповест и да из његове руке примим свето Причешће. Године 2009, након што ме је отац Илија упитао о мојим ранијим причама, благословио је да почнем да пишем. И након три година од како сам примила старчев благослов, ја, која никада није имала никакве контакте са уредницима књига, или са издавачима, написала сам и објавила књиге “Монашки сусрети” и ”Истините приче.”

 

 

Почела сам пажљиво да записујем приче о старцу, које су његова духовна чеда тако великодушно делила са мном, као и сведочења других људи, који су имали прилику  да се упознају са оцем Илијом. Ове приче су биле некако ”нежне, тихе.” Као старчево смирење и кротост, која се кроз њих и њихове приповедаче настављала. Желела сам да их забележим тим тихим тоном, оним који људи користе када говоре о нечем драгоценом и важном.

Монахиња Филарета дозволила ми је да запишем њену причу о сусрету са старцем.

Мати Филарета – тада Људмила Гречина,- целога живота веровала је у Бога, али почела је да редовно одлази у цркву као одрасла особа. Након што је дипломирала на Московском Институту за ваздухопловство (МАИ), радила је као инжењер у одељену за прикупљање података о сателитско- ракетном лансирању. Уверена је, да није пронашла Бога, била би већ мртва, као и неки од њених колега, вршњака. Али, када човек узраста духовно, Господ му даје времена – не убира незрело воће.

 

 

Оцрковљене Људмиле Гречине догодило се прилично чудесно. Заједно са сином, била је на одмору у Италији. Изашавши у вечерњу шетњу, уживала је посматрајући брда и диван манастир, који се могао видети у даљини. Одједном, чула је глас који јој говори: ”Када се вратиш у Русију, пођи у манастир.”

Ове речи биле су тако јасне и прецизне, да је Људмила, тада 57 годишња жена, по повратку у Русију одлучила да се обрати старцу. Отишла је у Оптинску Пустињу, код Оптинског старца, оца Илије.

Увек је тешко доћи до оца Илије, јер многи чекају да се посаветују са њим, да замоле за његове молитве и благослов. Али Људмила, уз Божју помоћ, не само да је била у прилици да разговара са њим, већ је постала и старчево духовно чедо. Старац је прозорљиво предвидео њен монашки пут. Одмах јој је предложио да иде у Новодевички манастир.

 

 

”Шта – у Новодевички? Али то је музеј, оче!”

Старац се осмехнуо и одговорио: ” Тамо је манастир. Основан је пре четири месеца.”

”Али, ко ће мене узети у манастир, у овим годинама?”

”Иди, иди, и не сумњај. Узеће те тамошња игуманија.”

И он је описао игуманију, иако је никада није видео у свом животу.

Људмила је отишла Новодевички манастир и тамо живи већ 18 година. Отац Илија је постао њен духовни отац. Истина, она не виђа старца често. Једном, када је била већ монахиња, помислила је у себи: “Ретко виђам оца. Он мене сигурно и не сматра својим духовним чедом,” и та помисао ју је растужила. Након неколико дана, добила је писмо од старца. А почињало је речима: “Чедо моје духовно!” Баћушка јој је посало утеху…

 

 

Мати Филарета сећа се случајева прозорљивости њеног духовног оца: “Мој отац је могао да понови дословно разговоре, који су се одвијали у келији Новодевичког манастира, иако је био 400 км удаљен од Москве – у Оптини.”

Једнога дана, донела је свом духовном оцу поклон са ходочашћа по Александрији – мантију, веома квалитетну, од природног памука. Ставила је поклон у торбу и кренула да пронађе старца. Нико није могао да види шта је у пакету; требало је да то буде изненађење за оца…И идући тако кроз манастирску порту видела је старца како разговара са ходочасницима.

Мати Филарета стала је на страну и чекала да отац Илија заврши разговор, како би му предала поклон. Док је чекала, сетила се да би Старац одмах некоме другом давао поклоне које би примао. Сетила се како му је једна поклоница дала теглу џема од јагода, а он ју је одмах дао мати Филарети рекавши: ”Хајде да дамо овај џем матушки – њој треба више него мени.”

И почела је да размишља о мантији: Он је неће носити; сигурно ће је дати неком другом. Волела би да је он лично користи. Ово је одлична мантија! Не, неће он хтети да је носи…сигурно ће је дати неком другом…

И у том тренутку старац се окренуо ка њој и рекао: ”У реду, у реду, дај ми твој поклон! Хоћу, хоћу , носићу је!”

Мати Филарета се насмејала…

 

 

Једном ме је упознала са својом духовном сестром, схимонахињом Јелисаветом, која је такође била чедо старца Илије. И мати Јелисавета ми је испричала своја сећања на сусрете са старцем…

Она је такође пришла вери као одрасла особа, не само као мајка породице, већ и као бака. Она је ушла у веру као да ју је тражила целог свог живота. Пронашавши је, она ју је пригрлила као целебни извор, који лечи ране душе. Брзо је узрастала у  вери, изгубила је интересовање за телевизију, заволела је пост и црквене службе. Осетивши потребу за духовним оцем, отишла је у Оптину.

Догађаји који су уследили нагло су се развијали. Видела је старца, оца Илију, окруженог ходочасницима, и силно пожелела да поразговара са њим неколико минута. Али, било је много људи и она је одлучила да сачека до следећег дана.

Сутрадан, старац није био у манастиру. Отишао је у метох, у Москву. Затражила је телефонски број метоха, и позвала упркос сумњама да ће бити у прилици да разговара са баћушком. Уследило је ћитање, а затим је неко упитао за број телефона и љубазно рекао збогом…”Па то је то,” помислила је. ”Није успело…било је глупо надати се… старац има више него довољно ствари о којима брине, па још да разговара и са сваком бабом која би жежела да га чује!”

Али, сутрадан, телефон је зазвонио. Прекидајући своје кућне послове, подигла је слушалицу. Подигла је слушалицу и само што није пала, – сам баћушка ју је позвао. И рекао јој дође до метоха, да поразговарају.

Отишла је да види старца. И он је разговара са њом, као да ју је знао цео живот. На крају разговора, отац Илија јој је рекао: ”И да ли знате да је Ваш даљи пут  монашки?” и своме будућем духовном чеду дао је молитвено правило.

Неколико година баћушка јој је пружао духовну храну, а онда је дошло време када је старац рекао: ”Припреми се за постриг.” Постала је веома забринута, не схватајући како да се припреми за постриг… Ипак, отишла је архиђакону, оцу Илиодору, који је такође био старчево духовно чедо: “Како да се припремим за постриг?” А љубазни и предусретљиви отац Илиодор, одмах ју је повео назад старцу и упитао духовног оца:

”Оче, благословите да сестру одведем у Шамордино, како би тамо могли да јој сашију монашке одежде за постриг.”

Отац се окренуо и погледао их пажљиво. Понекад је имао тако оштар, проницљив поглед; чинило се да види не само саговорника, већ и његову прошлост и будућност. И сада, гледајући своју духовну децу проницљиво старац је рекао:

”Не треба нигде да иде. Сашиће јој одежде у Даниловском манастиру.”

 

 

Она није имала пријатеља у овом манастиру. Али, добро, старац је рекао –  мора да он зна боље. Будућа монахиња вратила се у Москву. А у то време, она је била парохијанка храма царевића Димитрија. При том храму  била је организована прва школа милосрдних сестара, посвећена св. мученици Јелисавети. Настојатељ храма био је отац Анатолиј. И она је са њим поделила своју бригу о монашким одеждама, а он јој је одговорио:

“Питаћемо једну од сестара у нашој школи, она шије.  Ваља, дођи овамо.”

Ваља је трчећи дошла и радосно пристала да помогне. А сутрадан, саопштила је да
ће одежде бити сашивене бесплатно – на славу Божију.”

”Где такви добри људи раде?”

”Како где? Ја радим у Даниловском манастиру, тамо шијем одежде…”

И тако је круг био затворен. А ипак, старац никад није видео Ваљу…

И тако је баћушка постригао своје духовно чедо у част св. великомученице Јелисавете.

 

 

Људи често питају: “Какав је старац Илија?” На ово питање је тешко одговорити. Како можемо ми, који живимо разумом и интелектом, да разумемо  духовног човека?

Духовни човек – он види и разуме све, али они који живе по разуму, не могу да схвате и разумеју оне који живе по  духу. Ми само осетимо благодат Божију, љубав и понизност, која долази из духовног човека, и наша срца су привучена његовим речима.

Након службе, баћушка излази на солеј храма посвећеног Казанској икони Мајке Божије, а према њему се пружају руке ходочасника тражећи благослов, молитве, предајући му списак имена. Поред мене стоји висок, снажан мушкарац, а на његовом лицу је туга. Он покушава да се приближи старцу, али испред нас је много људи. Са ужасом примећујем да мој сусед тихо плаче, од муке душевне и страдања. Тешко је гледати човека како плаче, и ја очајнички покушавам да смислим како да му помогнем да дође до старца.

А отац Илија, иако низак растом и потпуно заклоњен групом испред нас, својим духом чује овај плач. Гомила се раздваја, и он сам прилази уплаканом човеку. Видимо како га старац нежно грли, као мајка која теши своје уплакано чедо. Човек кроз сузе покушава да објасни, да каже о својој жалости, и људи схватају да је у питању губитак вољене особе. Човек већ рида, спушта главу на старчеву раме, а баћушка, и сам скоро плачући и јецајући, нежно грли уплаканог човека. Таква је љубав на лицу старчевом…

 

 

Тако они стоје, прислоњени један уз другог, и свако већ схвата да се баћушка моли за овог страдалника, свом снагом своје духовне моћи. Постепено, човеков јецај се смирује, а лице му се мења на неки суптилан начин. Тешко је описати речима…очај и патњу смењује нада и утеха…Тако то бива када неко преузме ваш бол и ваше патње.

Следећег дана, на вечерњој служби, Оптинска братија излази из олтара са полијелејем, и стају у два реда, по старешинству у хиротонији. Моје сестре и ја стојимо међу верницима и ходочансицима у близини центра храма и чујемо како један од браће, који је мислио да је старац заузео место испод његовог духовног чина и части, говори: ”Баћушка, стојите на погрешном месту.” И Старац понизни иде на другу страну. А тамо се братији учинило да старац стоји на почаснијем месту и они му опет говоре: ”Баћушка, није овде него тамо.” И он опет смирено прелази на другу страну. Тамо, опет му рекоше. ”Не овде, баћушка, тамо” док један од старијих монаха, схвативши шта се дешава, није проговорио: ”Шта то радите? Оставит старца!”

А баћушка, сасвим смирено, прелазио на коју год страну би му рекли. Он, духовни отац монашког братства, није показао ни знак љутње, нити било какву узнемиреност. Узнемиреност је својствена гордости и сујети. Како то да сам ја урадио нешто погрешно? То није одлика кротког и смиреног човека. Истовремено, кроткост и смирење уопште није самопонижење!

Баћушка даје благослов једном искушенику да прочита 50. псалм, а он није разумео и пита: ”Педесет пута да читам?” И сви присутни му се смеју. Међутим, старац се не смеје. Он је тако осетљив, и има такву љубав према људима, да чак и не даје наговештај да је његов сабеседник погрешио. Понаша се као да је све у реду. И нежно, с љубављу објашњава: ”Не, не педесет пута, једном прочитај.” И сви ми, који смо се смејали остајемо постиђени због свог подсмеха човеку који једноставно није разумео…

Господ, по милости својој, подарио је нама старце… Епископ смоленски и вјазмански Пантлејмон (Шатов) писао је о савременом старцу, оцу Павлу  (Троицком): ”Знате, пришао сам к вери као одрастао човек, и у мени, чак и када сам постао свештеник, појавила би се неверица. Када сам упознао оца Павла, на ове помисли одговарао бих на следећи начин: -Ако отац Павле постоји, значи да Бог постоји.- Чињеница да отац Павле постоји за мене је била најбољи доказ да Бог постоји.

И без обзира колико је тама густа, без обзира какве мисли ђаво убацује у моју празну, глупу главу, без обзира какве помисли испуњавају моје зло, окамењено срце, моје сећање на оца Павла и сазнање да је благодат дата човеку од Бога, коначно, чувају ме од неверја, од очаја, помажу да одолим разним искушењима, којих је толико много у животу.”

Исто би се могло рећи и за старца Илију…

 

 

Аутор: Олга Рожнева

Превод с енглеског Бојана Србљак

Извор:http://www.pravoslavie.ru/english/58303.htm

Преузето са сајта манастира Лепавина

Поделите:
ДР МИЛИЈАНА САВИЋ АБРАМОВИЋ – ПОРОДИЦА И САВРЕМЕНО ДРУШТВО

ДР МИЛИЈАНА САВИЋ АБРАМОВИЋ – ПОРОДИЦА И САВРЕМЕНО ДРУШТВО

Протонамесник Иван Мучалов у просторијама парохијског дома при храмау Светог Великомученика Димитрија у Сечњу организовао је још једну актуелну трибину на тему  „Породица и савремено друштво“ а предавач је била др сци мед Милијана Савић Абрамовић – педијатар са вишедеценијским искуством.

 

 

Епархија београдско-карловачка има у свом саставу посебно удружење Верско добротворно старатељство (ВДС) а у оквиру њега ресор за породицу, брак и васпитање. На челу овога ресора налази се др сци мед Милијана Савић, која је протеклих година била изузетно активна и која стоји на челу организације „Помоћ породици“. Ресор за породицу, брак и васпитање у оквиру ВДС-а има дужност да кроз своје саветовалиште помогне људима да разреше проблеме у породици, браку и васпитању деце, што је један од најосетљивијих животних сегмената.

 

 

Др Милијана Абрамовић Савић указала је да је савремена породица у кризи али да се законима који се усвајају постиже врло мало и супротно од онога што се очекује. Нешто не радимо како Бог заповеда и то је проблем.

Различити закони појединачно се брину о правима деце и другим правима појединца, али рашчлањивањем породице законодавац није заштитио породицу, већ је пре нарушио њен склад. Она је указала на мањкавост породичног закона који материјална средства дају на пример хранитељским породицама, а не дају сиромашним многодетним породицама, истичући да до проблема често долази због немаштине. На жалост осим нас и велика Русија је пожурила да донесе европски закон и сада се чују и све јачи гласови критике. Закони морају бити прилагођени традицији сваког појединачног културног круга у Европи а не бити преписивани, закључилаје она.

 

 

Кад је породица у питању, морамо водити рачуна о обавезама партнера и пре формалног закључивања брака када млади тек уђу у неку врсту везе, рекла је она. Нема размишљања о потомству а постоје сексуални контакти у предбрачној вези, нема свести о томе и отуда имамо катастрофалну демографску сиуацију, никад гору у историји. Један од разлога је то касно ступање у брак, рекла је искусни педијатар. Имамо и велики број неплодних бракова у Србији, преко четристо хиљада и то је друштвени проблем. Са вештачком оплодњом морамо бити опрезни, дозвољена је али веома кошта друштво.

Постоји и право на школовање које нико не оспорава али време за формирање породице полако истиче, јер се пред младе постављају све виши високошколски захтеви а биолошки сат истиче.

 

 

Велики је број разведених бракова а деца се навикавају на такву ситуацију и чак мисле да су она узрок растављању родитеља, што је такоође проблем. Брак укључује осим љубави и одговорност а то се на жалост занемарује, истиче докторка. Чедоморство је и даље чин, који душе оних који се на њега одлуче, буквално погубљује.

Говорећи о самом браку, докторка је рекла да је брак веома одговорна егзистенцијална одлука. Она је препоручила књигу „Једном за читав живот“ проте Илије Шугајева која је посебно корисна онима који се спремају за брак. Докторка је препоручила свима да погледају документарни руски филм „Ко љуља колевку“ који је добар пример промоције здравих породочних вредности у великом православном народу што може бити корисно и нама.

 

 

Она је замолила младе људе у Сечњу и у Србији уопште да се што пре одлуче на брак и да што пре изроде децу, јер је то веома важно за личну и породичну срећу али и за будућност наше вере и нације.

Докторка је донела као благослов којим су помазани сви присутни уље Светог Нектарија Егинског и икону Богородице Млекопитатељнице коју су изобразиле монахиње манастира Свети Прохор Пчињски а која је освећена на поклоничком путовању по Светој земљи.

 

 

Аутор: Саша Младеновић (Фото: Даница Мучалов)

Поделите:
ДР НИНОСЛАВ КАЧАРИЋ – ДОПРИНОС ВЕРСКЕ НАСТАВЕ МОРАЛНОСТИ МЛАДИХ

ДР НИНОСЛАВ КАЧАРИЋ – ДОПРИНОС ВЕРСКЕ НАСТАВЕ МОРАЛНОСТИ МЛАДИХ

Недавно је у оквиру трибинског програма Културног центра у Зрењанину одржана трибина на тему: „Допринос верске наставе моралности младих“. Предавач је био Протојереј Др Нинослав Качарић, парох при храму Ваведења Пресвете Богородице у Зрењанину. Предавач је до сада био задужен за организацију верске наставе и писање уџбеника из верске наставе у Епархији банатској (Вршац) Српске Православне Цркве. Доносимо уводни део обимне докторске дисертације, на ову тему, уз сагласност аутора.

 

 

Демократске промене почетком 21. века отвориле су могућност традиционалним верским заједницама на територији Републике Србије, а међу њима посебно Српској православној цркви (по броју својих чланова највећој верској заједници), за остваривање њене мисије у школском систему, као и за утицај на морално васпитање и живот младих. Иако се мало аутора на нашим просторима бавило темом религијског образовања, за теоријску основу овог рада су могла послужити схватања о моралности познатих филозофа и психолога који су се бавили развојем моралности, као и педагошка схватања о подстицању развоја моралности, те методолошки начини проучавања моралности и моралног васпитања код нас и у свету. Филозофи, педагози и психолози су на свој начин доприносили упознавању моралног развоја и начина формирања моралне особе, али ипак, нису сви имали јединствен став нити су се сви бавили развојним ступњевима који су значајни за морално васпитање, и који, у једном делу, одговарају овом истраживању, него се то кроз историју мењало. Међутим, све то је ипак у извесном смислу само део онога чиме се бави верска настава, односно део који се односи на есхатолошку моралност је на известан начин индиректно дотицан у филозофској и психолошкој литератури.

 

 

Намера овог рада јесте утврђивање у којој мери верска настава утиче на моралност младих, кроз испитивање повезаности сета религиозних и сета моралних својстава са индикаторима остварења моралности, односно утврђивање нивоа моралности младих који похађају верску наставу.

 

Као репрезенти моралних својстава одабрани су: 1. интегритет (поступање у складу са принципима, вредностима и уверењима, причање истине, залагање за оно што је исправно, испуњавање обећања), 2. одговорност (преузимање одговорности за личне изборе, признавање грешака и пропуста, прихватање одговорности за служење другима), 3. саосећање (активна брига о другима), 4. праштање (спремност на праштање сопствених грешака, спремност на праштање туђих грешака).

 

 

Поред тога што се у овом раду настоји да се емпиријским путем пронађу и пруже одговори на поменуто питање феномена односа религиозности и моралности као ефеката верске наставе, налази истраживања имају и практичне импликације на организацију верске наставе. У истраживању су постављени задаци да се утврде систем вредности, морални ставови и ниво есхатолошког узрастања младих који похађају верску наставу, као и да се утврде фактори који доприносе моралном васпитању у верској настави. Основна претпоставка односи се на то да млади који похађају верску наставу имају развијену моралност, а посебне хипотезе на то да млади који похађају верску наставу имају хришћански систем вредности и позитивне ставове према хришћанском моралу, те да верска настава статистички значајно доприноси есхатолошкој моралности младих.

 

Истраживање је спроведено међу испитаницима основношколског узраста (7. и 8. разреди) и средњошколског узраста (3. и 4. разреди), јер се на овом узрасту остварује диференцијација и актуелизација потенцијала, кроз јасне назнаке владања садржајима одређене области и креативне продукције у неком социјално релевантном облику. Завршни разреди основне и средње школе подразумевају присуство високих способности кроз специфичне домене и области знања, уз профилисана и конзистентна интересовања за друштвено-моралне проблеме, преиспитивање исправности правила понашања и закона који се младима намећу од стране породице или вршњака, као и могућност апстрактног мишљења. (Coleman & Cross, 2001). Узорак је невероватносни, пригодни – групни – према узрасту, па је начин узорковања обухватио и елементе стратификованог узорка. У оквиру три стратума, упитником је испитано 446 ученика основних и средњих школа са територије Епархије банатске.

 

Од значајнијих налаза издвајају се:

 

 

– у систему вредности младих уочава се да су љубав и чистота срца најреспектованије врлине, да већина испитаника има негативан однос према истополним браковима, те да страх од казне диктира морално понашање, а интернализација још увек за основу има спољашњи ауторитет, што указује на хетерономни степен развоја моралности, док разлике између пола, места обитавања и узраста нису значајне;

 

-у вери и есхатологији младих уочава се аспект есхатолошке моралности који је на високом нивоу, будући да испитаници поимају Бога као живу и конкретну Личност Господа Исуса Христа присутну у Цркви Духом Светим, а однос са Њим кроз љубав, веру, молитву и конкретно учешће у Светој литургији као икони Царства Небеског доживљавајукао пресудан за остварење Боголикости, док Вечни живот представља васкрсење мртвих у другом доласку Христовом и остварење узвишене моралне личности. Разлике између пола, места обитавања и узраста испитаника, у погледу узрастања у есхатолошком аспекту моралности, говоре у корист старијих испитаника, женског пола, из градске средине;

 

 

-у доприносу верске наставе моралном формирању личности увиђа се да су вера у Бога и жеља да се верски образују главни разлози опредељења испитаника за похађање верске наставе, да је личност вероучитеља од великог значаја, а њен допринос зависи од познавања садржаја које преноси ученицима, да је најзначајнији начин извођења верске наставе путем посета Светим храмовима и учествовања у црквеним богослужењима, уз тумачење смисла црквених празника и богослужбених радњи, док су најмање значајне информационо-комуникационе технологије. Практична педагошка импликација ових налаза јесте посвећивање посебне пажње кадровском потенцијалу.

Цео рад др Нинослава Качарића можете погледати овде:http://ff.uns.ac.rs/studije/doktorske/uvid_javnosti/NinoslavKacaricDisertacija.pdf

 

Поделите:
ПОГЛЕД У СЕБЕ СА ВРХА АТОСА – УСПИЊАЊЕ

ПОГЛЕД У СЕБЕ СА ВРХА АТОСА – УСПИЊАЊЕ

Група наших суграђана, је  направила изузетан подвиг, јер се у оквиру поклоничког путовања на Свету Гору попела на врх Свете Горе – Атос 2033 м. О овом ходочашћу смо разговарали са учесницима Марком Зарубицом и Владимиром Рајићем. Ови ходочасници су се организовали са групом сабраће из града на Бегеју и прихватили се ходочасничког пута. Неки од њих су већ ходочастили пут Свете Горе, обилазили Хиландар и Света места, манастире, скитове. Ове године је група из Баната зацртала успињање, на највиши врх Свете Горе – Атос, који је на висини од 2033 м.

 

 

Ходочасници на Атосу, лета Господњег 2017:

Владимир Рајић, Милош Пешић, Здравко Плећаш, Јован Вукојевић, Борис Живанов, Марко Зарубица, Бранислав Воденичар, Дарко Костовски, Себастијан Дорожан, Будимир Будимир, Нико Црногорац, Драган Савић, Горан Туцић, Драган Тодоровић и Милан Јовић.

 

 

Петровград.орг: „Путовање на Хиландар се не планира – једноставно нешто вас позове и ви осетите да морате да одете тамо…“ Ко је био организатор овог ходочашћа?

Марко Зарубица: Немамо неку формалну организацију, ради се о групи пријатеља и верника СПЦ, братије из нашег града, која већ трећу годину ходочасти на Свету Гору. Састав групе није увек исти, неки људи оду, неки се придруже.

Владимир Рајић: Увек је то око двадесетак ходочасника који се окупљају ево већ трећу годину за редом. Ове године се највише ангажовао око техничких припрема наш брат Драган Тодоровић. Ове године је било специфично јер смо морали да се најавимо у три манастира. Велику Лавру, где смо ноћили прву ноћ, скит Свете Ане, другу и наравно наш Хиландар.

 

 

Петровград.орг: Кренули сте крајем октобра месеца, где сте се окупили на поласку и да ли сте имали неки циљ?

Марко Зарубица: Ходочасници су се симболично окупили испред Вазнесењског храма на Багљашу. Са собом смо понели, заставу нашег града, на којој је изображен грб Успења Пресвете Богородице, која је заштитница нашег града и Свете Горе и државну заставу Србије. Циљ нам је био да се попнемо на врх Свете Горе висок 2033 метра и да изнесемо до врха ова знамења. Превезао нас је, власник фирме Сагот, Горан Туцић, наш брат.

Петровград.орг: Какви су вам били планови пре поласка, није лако извести успињање на планину?

Марко Зарубица: План нам је био да кренемо из Велике Лавре до врха а потом се вратимо до скита Свете Ане и ту преспавамо. Временске прилике су биле такве да смо морали да мењамо план па смо преспавали на Панагији..

Владимир Рајић: То место Панагија се налази отприлике 500 метара пре врха. Занимљиво је дас мо кренули у освит зоре 5 и 30 часова готово са нивоа мора у кратким мајицама а на врху нас је дочекао снег. Ходали смо 12 часова, тог дана, било је напорно.

Марко Зарубица: Кад смо били у Великој Лаври било је лепо време, кад смо се успињали било је хладно и велико искушење за нас.

Владимир Рајић: Било је то, заиста, велико искушење за све нас и психофизичко и духовно.

 

 

Марко Зарубица: После тога смо коментарисали, ситуацију у којој смо се нашли. То нам је рекао и наш брат Славко Васичин, који је стално у Хиландару на испомоћи. Закључили смо да се ради о великој благодати, јер се од свих нас тражио подвиг и није све ишло лагано.

Владимир Рајић: Били смо духовно задовољни што нас је све то задесило на врху, нисмо ламентирали над тим.

Марко Зарубица: На Светој Гори не можеш све да испланираш, као на другим местима, тамо научиш да треба све препустити Богу.

Владимир Рајић: Једноставно треба стрпљења и вере.

 

 

Петровград.орг: Да ли је на вас оставио утисак боравак у неком од Светогорских манастира?

Марко Зарубица: Заиста сјајан утисак је оставио на нас и боравак у манастиру Великој Лаври, најстаријем светогорском манастиру, где смо и преноћили. О Хиландару нећу ни да говорим, то је посебан доживљај. На нас је оставио утисак целокупан боравак на Светој Гори. Осећај је фантастичан, то не може речима да се опише, то мора да се доживи. Душа ти трепери и то је онако једини осећај. Лепо је било и у Панагији, Црквица на 1500 метара надморске висине. Врло скучен је смештајни капацитет на том месту, камин, сточић, кабанице, све импровизовано. Ту смо затекли браћу из Русије. Сви смо били уморни, испомагали смо се, да се заложи ватра, да се осушимо. Покисли смо до голе коже. Температура је била, ниска, око нуле.

Влада Рајић: Неких двадесетак кревета је свега на Панагији било а ту су осим нас били  и Руси из Подмосковља. Снашли смо се. Служба је била у 3 часа ујутро, свештеник Рус је служио, сјајан доживљај. Оно што је било занимљиво је да смо сви помагали једни другима, мењали смо и делове суве одеће. Ко је шта већ имао суво, храну, воду.

Марко Зарубица: Спустили смо се у скит Свете Ане али то је било све стрмо и клизаво,  били смо неадекватно опремљени као да смо кренули на Фрушку Гору, падали смо по стрминама, али Богу хвала, нико се није повредио. Молитве Господу и Пресветој Богородици су нас сачувале, дубоко верујем.

Владимир Рајић: Помагали смо једни другима у успињању. Буквално смо чекали и вукли један другог да би смо сви успели да стигнемо на одредиште. Везала нас је у том тренутку невероватна саборност.

Петровград.орг: Таква саборност нам недостаје док живимо у граду своје свакодневне животе?

Владимир и Марко: Управо тако.

 

 

Разговор водио : Саша Младеновић

 

Поделите:
ТРЕЋА СВЕТОАРХАНГЕЛСКА АКАДЕМИЈА И СЛАВА ХОРА „АРХАНГЕЛ МИХАИЛО“ У ПЕТРОВГРАДУ

ТРЕЋА СВЕТОАРХАНГЕЛСКА АКАДЕМИЈА И СЛАВА ХОРА „АРХАНГЕЛ МИХАИЛО“ У ПЕТРОВГРАДУ

Синоћ је у Барокној сали скупштине града одржана, трећа по реду, Светоархангелска свечана академија у организацији (храма Светог Архангела Михаила) или Руске Цркве у Зрењанину ( Петровграду).

 

 

Свечаност је отворио Црквени хор „Жене Мироносице” композицијом „Оче наш”, коју је уз пратњу чланица извела диригенткиња Зорица Кецић. Своје извођење започеле су и завршиле препознатљивим духовним репертоаром.

 

 

Отац Веселин Влашки, старешина храма, одржао је пригодну беседу, честитао празник и Славу хору и поздравио све присутне.

 

 

Затим су у програму наступили женски и дечји хор Светог Архангела Михаила одпевавши пригодан и за ову прилику, пажљиво одабран репертоар.

 

 

Славски угођај својим чаробним гласом употпунила је Милица Досковић уз музичку пратњу свог супруга Давора Досковића извевши руско – српски триптих песама.

 

 

Као гост представио се дечји црквени хор „Светих отаца” из Клека којим диригује Сања Радовановић.

 

 

За сам крај ове дивне вечери имали смо прилику да чујемо и хор Основне школе „Петар Петровић Његош” који са пуно љубави воде учитељице Лидија Голић и Наташа Френц.

 

 

Академију су водили Мирјана и Саша Младеновић, који нас је провео кроз бурну али и занимљиву историју Руске Цркве у Зрењанину (Петровграду).

 

 

Након програма уследило је дружење најмлађих учесника хорова уз послужење.

 

 

Аутор: Mирослава Малбашки (Фото:  Девић & Младеновић)

Поделите: