СТАРА КРСНА СЛАВА И НОВИ ОБИЧАЈИ У СРБА

СТАРА КРСНА СЛАВА И НОВИ ОБИЧАЈИ У СРБА

На дан Светог Николе највише је свечара и оних који одлазе на Славу. Православни заштитник српског дома Слави се на одређен начин вековима. Сама етимологија речи Слава не долази од глагола славити у смислу певања и игре са музиком на световној гозби, већ од култног старословенског Слово, у значењу узношења молитве Богу.

 

 

Данас у времену повратка Православљу после комунистичког експеримента много је оних начина који немају баш никакве везе са некадашњом традицијом. Све је више домаћина који себи дозвољавају из не знања и владајућег егоизма планирање славе по сопственом нахођењу, тако да се читава Слава претвори ни у шта друго до у гозбу са музиком и пијанку,што је велики грех.

 

 

Жртва Свецу заштитнику и спомен прецима који су је славили је смисао славе, док је циљ духовна заштита дома и породице. Ако слава нема тај смисао у први план избија управо грех стомакоугађања. Обележавање славе у српској традицији и православљу има хришћански карактер. Ако нема тај смисао онда то није Слава. Домаћини заузети припремама које трају данима и који изискују озбиљну финансијску жртву, обично не стигну да оду ни у храм на Св. Литургију, не стигну ни да се Причесте, на породицу и себе узму благослов. У време пред Славу свештеник освећује водицу у домовима свечара, како кажу у Банату. На обреду освећења водице треба да присуствује читава породица са домаћином. Чита се молитва, те се Светац заштитник дома моли за здравље и благостање свих укућана.

 

 

Заблуде о слави и њеном обележавању су многобројне, треба их освестити да би се могле препознати и одбацити. Многи домаћини не знају ни где је у кући место славској икони, па је држе окачену као украсни детаљ, попут бројаница или крстића на себи. Икона се, без икакве сумње, држи окачена на источном зиду, јер по православном учењу са истока долази Спаситељ. Иако је Слава посна често се служи мрсно, некад и посно и мрсно, већ по жељи јер они који иначе не посте а не могу да се уздрже ни за ту прилику.

 

 

Што се званица тиче, на славу се заиста не позивају тек тако људи већ је то строго породично окупљање најуже родбине уз присуство кумова као духовних сродника и евентуално побратима и посестрима. Будући да је вечера за упокојене претке као на даћи седне се наздрави са домаћином, послужи и поздрави. Они који долазе из далека су једини који су остајали дуже код домаћина.

 

 

Ипак, наш народ, данас, нарочито претерује у једном, не слутећи да тако чини један од највећих грехова према Богу и Светитељу. Највећа грешка нашег народа је у непознавању значаја и сврхе слављења Славе. Они који не носе колач и жито у Цркву, а зову госте на Славу, не поштују Свеца свог дома већ праве гозбу намењену гостима за обично преједање, чашћавање и вођење разговора ради чистог дружења. Гости се смењују од јутра до мрака, домаћице проведу славу на ногама, служећи једне, а склањајући за другима.

 

 

У неким крајевима српства, као у Шумадији и домаћин или газда стоји, док год гори Славска свећа, јер ради се о култном догађају где кућа постаје храм, а у храму се не седи, осим ако домаћин није болестан или стар. Он готово ништа не проговара, само наздравља са присутнима. Све указује на култну радњу. Домаћин, данас, често припит, учествује у разговорима о политици, држави, систему, празноверицама. Екстремно долази до свађе или туче. Неке породице одлутале су у безверју толико далеко да Славе обележавају а не славе у кафанама и ресторанима, уз музику, свеопште весеље.

 

 

Домаћин који заиста себе сматра хришћанином требало би да обрати пажњу на оно што добронамерно саветује Црква Божија и ватрено се попут СВ. Николе супротстави греху а не да повлађује греховима. То је често веома тешко али у томе и јесте смисао праве вере.

 

Петровград.орг

Поделите:
ВАВЕДЕЊСКИ И РАФАИЛОВСКИ ДЕО БАНАТА И ХИЛАНДАР

ВАВЕДЕЊСКИ И РАФАИЛОВСКИ ДЕО БАНАТА И ХИЛАНДАР

Српска Православна Црква данас слави Ваведење Пресвете Богородице, један од највећих празника посвећених Богомајци. Тај празник, обележен црвеним словом у богослужбеном календару СПЦ као заповедни празник, слави се као успомена на дан када је Богородица, у пратњи својих родитеља Јоакима и Ане, први пут уведена у храм Божји.

 

 

Чином Ваведења Маријиног, каже јеванђелско предање, свети родитељи испунили су завет да ће пород, којег дуго нису имали, „предати Богу на службу“. „Напред су ишле девице, са запаљеним свећама, а за њима пресвета Дева, украшена царским благољепним хаљинама, како приличи кћери царевој и невести Божјој“, казује у „Прологу“ владика Николај Велимировић.

 

 

Слава манастира Хиландар

 

 

Ваведење је слава манастира Хиландар на Светој Гори, па ће братсво српске царске лавре прославити празник своје заштитнице и заштитнице читавог Атоса. Према предању, Богородица је једина жена која је ступила на тло Свете Горе на свом мисионарском путовању по повратку из Свете Земље.

 

 

На православним иконама посвећеним овом празнику слика се Богородица у пратњи девојака са упаљеним воштаницама, а једна од најлепших представа је славска икона манастира Хиландар. На славским иконама Ваведња слика се такође и сцена из јерусалимског храма, у којој трогодишњу Марију и њене родитеље прима првосвештеник Захарија, отац Јована Претече.

 

 

Слава најстаријег дела Зрењанина – Граднулице

 

 

До 18. века Граднулица је била самостално село, предграђе Бечкерека, каснијег Петровграда и Зрењанина. Основана је још у Средњем веку на обалама Бегеја и већину становништва, како и сам назив каже, су  чинили недвосмислено Срби.

 

 

Истраживачи верују да реч Граднулица долази од две речи, прва је градна од српске речи за утврђено место а друга реч је улица. Друга етимологија долази од српске речи „греда“, оцедито место изнад реке.  То значи да би реч Граднулица могла значити улица на греди, јер је Граднулица до 18. века била полуоток, окружена реком Бегеј.

 

 

Ваведенска Црква и манастир Дреновац

 

 

Ваведенска црква или Храм ваведења пресвете Богородице, подигнута  је у барокном стилу тек 1777. године. Кажемо тек јер је црквена порта и раније била култно место. Постоји предање о православноме манастиру који се налазио на месту данашње Ваведенске цркве по коме се и улица поред храма зове Манастирска. Име старог православног манастира је било Дреновац. Неки истраживачи сматрају да је првобитни манастир Дреновац у ствари премештен са локације код данашњег Стајићева (Ушће потока Петре) или Перлеза ( Култно место Водице), одакле је пренета Света трпеза, која је и данас у Ваведењској цркви у Граднулици. Овде се чува и копија чувене чудотворне бездинске Богородичине иконе, која је на богородичином престолу у броду Ваведењске цркве.

 

 

Заштитник града на Бегеју је Преподобни Рафаило Банатски, мисионар из манастира Хиландар, са Свете горе. Његов гроб налази се у капели поред Цркве, и место је ходочашћа многих православних верника. Ово место, где се налази Ваведенска Црква, било је, и даље јесте историјско средиште Граднулице. Поред Цркве је било прво граднуличко српско православно гробље у порти граднуличке цркве. Светом Рафаилу Банатском је над гробом поред Ваведењске цркве подигнута касније мала капела. Још старије предање памти да је „у доба силног српског цара Стефана (мисли се на деспота Стефана Лазаревића) ишла литија око овог храста на празник Духова и резао се колач“.

 

 

На месту Ваведенске Цркве је вероватно постојала православна црква и у средњем веку, за коју се поуздано зна да је постојала још у доба турске власти, јер је затечена по ослобођењу од Турака крајем 18. века. Вероватно се радило о средњовековном култном месту, о чему сведоче заштићени остаци бреста у порти Цркве, где је извирала „водица“, приписана Св. Рафаилу, након чије смрти је потекла и имала лековита својства, о чему сведоче вотивни дарови исцељених, који се чувају у поменутој капели. Брест је изгорео услед удара грома шездесетих година 20.века, али је његово стабло спасено и оно је касније конзервирано.

 

 

Ваведенска Црква у Орловату

 

 

Цркву Ваведења пресвете Богородице у Орловату селу надомак Зрењаннина пројектовао је Драгиша Брашован, један од највећих српских архитеката после Великог рата. Осликао ју је сам Урош Предић. Урош Предић је библијске ликове сликао по узору на ликове из свог окружења. У претходној Цркви, која је стајала на истом месту, док није подигнута нова 1927. године, свештеник је био Урошев отац Петар. Након његове смрти заменио га је старији син Светозар. Урош је у Цркви одрастао и стекао прве представе о себи и свету. Зато је и иконостас који је радио у Орловату ненадмашан по мајсторству и ненаметљивој лепоти. У лику Свете Петке насликао је своју мајку.

 

 

Из свега наведеног произилази јака култна веза овог дела Баната који је по свему судећи у једном тренутку био метох манастира Хиландара са овим великим центром српске православне духовности Светом Гором и манастиром Хиландар.

 

Петровград.орг

Поделите:
ВЛАДИКА БАНАТСКИ НИКАНОР: РУСКИ СВЕТИТЕЉИ БЛАГОСЛОВ ГРАДУ НА БЕГЕЈУ

ВЛАДИКА БАНАТСКИ НИКАНОР: РУСКИ СВЕТИТЕЉИ БЛАГОСЛОВ ГРАДУ НА БЕГЕЈУ

Драга браћо и сестре у целом нашем граду, епархији и Цркви српској осећа се велика радост духовна, јер су благословом Руског патријарха у посети, велики број Светих  моштију, нашој епархији и нашем граду. Свете мошти су делови светих тела оних Божијих угодника који су од 11 – 19 века својим молитвама помагали народу Божијем православном у великој Руској земљи али не само њој, него и у целом православљу.

 

 

Јер, сами су Светитељи знали приликом свога страдања, шта значи вера у Бога, шта значи проповедати Васкрслог Господа? За Васкрслог Господа су ови Свети Божији угодници и страдали, исповедајући веру у Њега и Његове Свете заповести. Бог је могао на различите начине да управља овим светом, јер је Он, Његов, Божији свет,  са нама људима у њему, јер смо и ми Божији људи. Родитељи знају да до одређене временске границе могу управљати својом децом, онако како сматрају да је најбоље и деци и њима. После долази време када деца узимају себи за право. Поред живих родитеља и савета родитеља, некако изналазе себи пут и начин. Сматарју да имају право одлучивати о својој будућности. Добри родитељи остављају деци на слободу да одлуче неби ли у случају неког погрешног корака обратили им се и тражили од њих помоћ. Многа деца то и учине али и даље им остаје слобода, хоће ли или неће да слушају своје родитеље.

 

 

Тако је Бог уредио и овај свет и дао нама људима слободу, мислећи да својом слободом треба да заслужимо Царство Божије и да слободно опредељујући се на исповедање Њега као Васкрслог Господа нашега заслужимо, оно што нам је обећано а то је Царство Божије и вечни живот. Тако су Свети Божији људи живећи овде на земљи слушали свог родитеља који их је учио. Иако ће бити искушења али то искушење деце није на пропаст, него на вечни живот. Они који су послушали Бога Васкрслога нису гледали на тешкоће и све до краја живота свога, дајући животе своје, управо за Бога и Царство Бижије, страдали су…

 

 

Не задобијамо ми својом заслугом Царство Божије и нисмо зато као хришћани то што јесмо. Али ипак, Бог очекује од нас, ако јесмо то што јесмо, да се потрудимо,  и кад већ нећемо Божију помоћ, да стекнемо себи највеће богатство овде на земљи а то је Царство Божије. Да ли то можемо својом снагом? Није се још нашао такав од првог човека до данас. Без Бога нема овде ни на земљи ни на небу присуства човека у оном Небеском Царству, које је Бог одредио свакоме од нас, само под условом да испуњавамо Његову Свету Вољу и Његове Свете Заповести. Много их је лакше испуњавати него не испуњавати.Зато нам је Бог и дао најлакши пут, да са Њим остваримо циљ и неба и земље. Послушати Бога, бити Свети Божији и Бог ће бити са нама и ми са њим. Ови Свети Божији мученици, њих осамнаест колико је Руска црква благословила да нас посете јесу свети молитвеници пред богом за цео православни свет а првенствено за руски православни народ, велику Руску цркву и државу али и за друге народе који тамо живе. Они који им се обраћају за помоћ, неће ускратити своју помоћ и неће ускратити да им буду помоћници у молитвама.

 

 

Зато и ми браћо и сестре српски народ радујемо се што су од пре пет дана а заправо већ сада шести дан, Свете мошти велике Руске земље и велике Руске цркве и руског народа међу нама у Србији да Свети Божији угодници помоле се Богу и за нас и за наш народ који и јесте у искушењу. И сами смо сведоци. Ако не би било помоћи у искушењу тешко да би одолели  искушењима као и до сада кроз историју, што нисмо могли одолевати сами без помоћи. Свесни смо били у прошлости и свесни смо сада жртава, које је наша земља и црква дала за свој живот у слободи. Молимо се данас Светитељима да помогну овоме граду, градоначелнику овога града и његовим сарадницима и свима онима који у овоме граду живе, долазе у њега, пролазе кроз њега и да Господ остави свој благослов и благодат преко ових Светих Божијих угодника нама. Треба да запамтимо и то да је и кроз овај град један пут прошао такав један број Светих Божијих угодника из Руске велике земље и цркве.

 

 

Браћо и сестре, од 11 – 19  века, ови Светитељи, који су испред нас и њихове Свете мошти, одолевали су својим молитвама пред Богом свим искушењима великог Руског царства и власти и оних антивласти, који су на жалост у одређеним епохама били буквално против свог народа. Никада Светитељске мошти, то јест Светитељи, чије су Свете мошти сачуване и очуване а само Бог зна колико је њих у Русији, нису биле тако нејаке, да не могу да савладају моћног непријатеља. Ове Свете мошти ће овде боравити до суботе и онда ће кренути за Кикинду да обиђу целу банатску епархију. Из Кикинде ће прећи у Нови кнежевац а отуда ће у повратку посетити Нови бечеј и Борчу тако да ће 25. овог месеца бити свечана Света Литургија на испраћају. Како је била потреба за овим Светим моштима и како је српски народ осетио потребу и прилазио им на територији жичке епархије а ево сада и на територији наше епархије, Ми смо молили писменим путем Његову Светост патријарха Руског Кирила да благослови, да мошти Свете остану и више од 15 дана, јер има велике потребе од српског народа .

 

 

Дакле наша Црква и народ су ове Свете мошти дочекали као жедна земља воду. Сигурно, доласком њиховим међу нас, дошла је и освеженост благодат Божија и верујемо да хоћемо а требало би да хоћемо, сви да узмемо од њих благослов Божији и задобијемо благодат Божију, која баш тамо где је немоћ попуњава немоћи наше…

 

 

Петровград.орг (Фото: Александар С. Блануша)

Поделите:
ПАРАСТОС СЛАВКУ ЖУПАНСКОМ И БЕСМРТНИМ САРАДНИЦИМА

ПАРАСТОС СЛАВКУ ЖУПАНСКОМ И БЕСМРТНИМ САРАДНИЦИМА

Након Свете Литургије у најстаријем храму Успења Пресвете Богородице у Зрењанину служен је парастос др Славку Жупанском, др Андрији Васићу, др Емилу Гаврили, Живку Ж. Терзину, Михаилу Веиновићу, Петру Субићу, Драгутину Мојићу и осталим јунацима, који су кренули у велико дело уједињења пре тачно сто година. Парастос је служио протонамесник Српске Православне Цркве отац Слободан Честић.

 

 

Православни хришћанин својом природном смрћу не престаје бити члан Цркве. Он тада кроз смрт само прелази из једног њеног дела у други. Одлази из земаљске Цркве (воинствујуће) у небеску (торжествујућу). А и земаљска и небеска Црква јесте једна и јединствена Црква Христова, Тело Његово, стуб и тврђава Истине.

 

 

Отуда, као што је Црква о својим чедима бринула у току овоземаљског њиховог живота, дајући им, као нежна мајка, пуноћу благодати и благослова својих кроз свете Тајне и Молитвословља, тако их она не напушта и не заборавља ни у часу смрти, као ни после ње.

 

 

За Цркву, као и за самога Господа, „нема мртвих“, јер је Бог наш „Бог живих а не мртвих“.У предсмртним часовима Црква се стара да молитвама, исповешћу и причешћем што боље припреми децу своју за излазак пред лице Божије и прелазак у живот вечни, а после смрти не прекида везу љубави према њима, него је наставља кроз посмртне молитве: опела, парастоса и помена.

 

 

Дакле, шта је Парастос? То је један од заупокојених чинова Цркве Православне, који се у одређене дане и времена служи за упокојење душа наших уснулих сродника. Парастос је реч грчког порекла и значи: дати подршку (некоме), стати уз некога, заузимати се и посредовати за некога, јер се у овој служби Црква молитвама заузима и посредује пред Богом за своје умрле а у Богу живе чланове.

 

(Фото: А.Блануша)

 

Петровград.орг

Поделите:
СВЕТИ ЈОСИФ ТЕМИШВАРСКИ – БАНАТСКИ СВЕТИТЕЉ

СВЕТИ ЈОСИФ ТЕМИШВАРСКИ – БАНАТСКИ СВЕТИТЕЉ

Свети Јосиф је сматран светитељем и чудотворцем још за живота на земљи. Јосиф је био смирен монах, велики молитвеник, игуман манастира Кутлумуш на Св. Гори и еписком Темишварски и још за живота се показао бранитељ Православне вере и чудотварац. Тридесет година после његове смрти, 1686. године, сабор Банатске митрополије назива га именом Свети Јосиф Нови.

 

Дубровник, српска трговачко-поморска република у Средњем веку.

 

Овај нови светитељ српског порекла родио се у Дубровнику 1568. године, од родитеља Јована и Екатерине, по презимену Фуско. На крштењу је добио име Јаков. Врло рано, после завршетка школе, отишао је у Свету Гору и тамо се замонашио у манастиру Пантократору, добивши име Јосиф. Затим је живео и подвизавао се у манастиру Ватопеду, па Хиландару Лаври, Ксиропотаму и најзад Кутлумушу, где је Свети Јосиф постао и игуман.

 

Манастир Кутлумуш на Светој Гори.

 

Јосиф је био смирен монах, велики молитвеник, и још за живота се показао чудотварац. Ове и друге његове особине запазио је српски Пећки патријарх Гаврило I (1648-55. године) и изабрао Јосифа за митрополита Темишварског (1650. године) јер је Банат и Темишвар, у ово време турске владавине, био под јурисдикцијом Пећке Патријаршије.

 

Владичански двор и храм СПЦ у Темишвару.

 

Као митрополит, Свети Јосиф је развио широку пастирску делатност: путовао је по епархији, рукополагао свештенике, проповедао и поучавао. Код турских власти, чији је језик знао, заузимао се за своју паству и за хришћански народ. Ради школовања црквених клирика, основао је и свештеничку школу.

 

 

Дошавши до дубоке старости, Свети Јосиф се сам повукао у манастир Партош у Банату. Но побожни народ је и овде посећивао свог пастира, долазећи му за благослов, савете и молитвену помоћ. Провевши у овом манастиру око три године, Свети Јосиф се ту и упокојио у својој 88. години живота, на дан Успења Пресвете Богородице 15. септембра 1656. године. Сахрањен је под олтаром цркве коју је сам подигао. Његове свете мошти налазе се данас у Катедралном храму у Темишвару.

 

Манастир Партош у рунунском делу Баната је постојао већ 1571. године, судећи по запису у старом манастирском Јеванђељу.

 

Свети Јосиф је сматран светитељем и чудотворцем још за живота на земљи. Тридесет година после његове смрти, 1686. године, сабор Банатске митрополије назива га именом Свети Јосиф Нови. У једној књизи са светитељским службама на грчком, ђакон Дамаскин описао је више чуда Светог Јосифа. Ова књига се чува у манастиру Партoшу у Румунији. Синод Румунске Цркве унео је Светог Јосифа Новoг у свој календар, а 1965. године то је исто учинила и Српска Црква.

 

 

Има историјских предања која говоре, да је Свети Јосиф био као епископ Темишварски, један од великих бранитеља Православља у своје доба а против покушаја унијаћења које је спровођено од стране Римокатоличке цркве у Ердељу и Банату. Има и предања која говоре да је овај праведник ради ревновања у вери и страдао од самог патријарха СПЦ. Бог и верни народ су га учинили светиоником праве Христове вере. Свети Јосифе, моли Бога за нас грешне.

 

Пертровград.орг & http://www.spc.rs/sr/sveti_josif_temishvarski

Поделите:
ТАКО ЈЕ ГОВОРИО ВЛАДЕТА ЈЕРОТИЋ

ТАКО ЈЕ ГОВОРИО ВЛАДЕТА ЈЕРОТИЋ

Владета Јеротић упокојио се у Господу 4. септембра 2018. године. Владета Јеротић је признати српски лекар неуропсихијатар, психотерапеут и књижевник, академик. Двадесет година је био шеф Психотерапеутског одељења болнице “Драгиша Мишовић”у Београду, неко време професор на Богословском факултету.

 

 

О отуђењу савременог човека

 

“Угроженост самог материјалног и психичког опстанка принуђава људе да побегну од самоће, која је могла за њих да представља и нешто позитивно, и то: или конформизам лажног уклапања у колектив, или је бекство од себе и самоће изведено у ону врсту делимичне или потпуне усамљености у Човек може бити принудно усамљен, али догоди се и да себе самог изолује. Разлози су многоструки: ускраћена права, увреде, сујете, разочарења.“

Јеротић цитира Јунгове речи…:

“Ако сте усамљени, то је због тога што сте сами себе изоловали, ако сте довољно скромни нећете никада остати усамљени. Покушајте да сиђете и научите скромност и нећете никада више бити сами.“

 

 

О потреби за љубави и сигурношћу

 

“Оно што човек стварно воли у себи и код другога је његов идеални Его чије је порекло дубоко, са коренима и у прошлости човечанства“. Највиши циљ развоја сваке особе треба да буде “…не само узимање и задовољавање физичке напетости већ и радосно давање и предавање себе другоме.”

 

О искушавању

 

“Све је увек присутно унутра у човеку. У дубинама његовог непрегледног, несвесног живота. Цела прошлост, индивидуална и колективна. Стално сам искушаван, стављан на вагу и мерен, и себе самог стално мерим да видим, јесам ли што отежао животним искуством, јесам ли бар мало складнији, хармоничнији, мудирији, животно зрелији? Па, као што најчешче нисам у стању да проценим спољашње историјске догађаје застајем збуњен, уплашен и потиштен и пред унутрашњим догађајима, без спосбности да нешто од протеклих потреса научим.“

 

 

О историји

 

“Покушавам да узалуд продрем у мистерију смисла историје. Све у њој изгледа збркано, нелогично, случајно. Али, ако човек хоће да буде довољно искрен и поштен према себи, онда му његов живот, па и живот његове породице, када доспе у средње године, изгледа логичан, смислен и управо такав какав је био. А то је најважније и то је порука Јеванђеља“.

 

О браку

 

“Брак је доживотни изазов партнерима! Потребно је паралелно самопоправљање. [У вези односа посла и партнерског суживота] Потребно је да остане бар мало љубави, поштовања и интересовања за партнера. Партнер познаје нашу Сенку, Персону, Аниму, Анимуса, она не може и неће да нам се диви.”

 

“Свака индивудуалност је везана за бол. Човек је постао индивидуалист онда када је успео да се загледа дубоко у себе и каже: постојим, дакле патим! Радост је део љубав. Задовољство тражи дубоку вечност. У животу срећемо углавном три врсте људи: они који суде, они који мере и оне који опраштају. Треба се чувати да не упаднемо у прве две групе.”

 

 

О вери

 

“Духовност није као жвакаћа гума која остаје годинама у устима, већ је најлепша посластица која се мора прогутати да би изнутра деловала. ”

 

“Врата вере су ми одшкринута. Иза њих већ назирем божански лик Христа и Његов благи дах. За то је било довољно само искрено проживљавање своје немоћи. Немоћ мора бити потпуна да би избављење било такво. Иза свега стоји једна истина: ја сам не могу ништа, апсолутно ништа! Шта ја могу? Да завршим два факултета, да будем сматран за паметног, да разумем своју ароганцију…да будем ироничан, скептик, похотљивац, да желим добро да поједем, да сам Доријан Греј, да знам нешто да кажем о Јасперсу. Све то, ето, ја могу. Поред тога, човек XX века може и немогуће: да пробије звучни зид, да оде на Месец, да продужи људски живот, да уништи Земљу.”

 

 

Зрела личност

 

“Нема граница човековог сазревања у току његовог живота. Способност да се воли неко други, а не само себе. Способност контролисања нагона и импулса. Подношења непријатности, бола и патње. Поседовање зреле, а не инфантилне свести. Умерена агресивност без реакције беса или мржње. Способност да се буде независан. Све ово су важни критеријуми у савременој психологији.“

 

Владета Јеротић је беседио у области религије, психијатрије и философије. Његов неисцрпан таленат, вредноћа и радозналост су фасцинирале савременике. Држао је посећене трибине и гостовао у гледаним емисијама на телевизијама. Остала је упамћена његова реченица:

 

„Ако нема вере, наде и љубави а одавно нема, тражење смисла је у задовољењу нагона и површних сензација.“

 

Петровград.орг

Поделите: