ВЕЧЕРИ ДУХОВНЕ ПОЕЗИЈЕ И ДЕЧЈЕГ СТВАРАЛАШТВА

ВЕЧЕРИ ДУХОВНЕ ПОЕЗИЈЕ И ДЕЧЈЕГ СТВАРАЛАШТВА

Свештенство, чланови Црквеног одбора храма Светог Архангела Михаила у Зрењанину (Петровграду) многобројни верници и родитељи, присуствовали су, Вечери духовне поезије и дечјег стваралаштва у организацији Цркве Светог Архангела Михаила зване у народу Руска, на велики празник Силаска Светог Духа на Апостоле који представља рођендан наше Светосавске и хришћанске Цркве.

 

 

Велики број деце који пева у хоровима нашег града је био објективно спречен да наступи ове године па је част да отвори овоо сабрање припао  хору ,,Жене мироносице“ под управом диригенткиње Зорице Кецић.  У првом делу програма хор је отпевао тропар празника Духова, Педесетнице, духовну литургијску химну ,,Иже херувими“ и на далеко знану патриотску химну из Првог светског рата „Тамо далеко“.

 

 

Bеседу на овом скупу одржао је старешина храма Светог Архангела Михаила отац Веселин Влашки.

 

 

„Богу хвала што смо се и ове године окупили у оволиком броју како бисмо песмом и молитвом прославили празник силаска Светог Духа на апостоле илити Педесетницу. Тим поводом организовали смо и ово вече духовне поезије и дечјег стваралаштва. Сваке године се одазове велики број деце. Најбитније је сабрање у љубави, јер Бог је љубав“ – рекао је отац Веселин.

 

 

Један од ретких хорова који су се одазвали позиву био је дечји хор вртића ,,Вила“ и ,,Црвенкапа“, које воде васпитачице Татјана Јованић и Тихана Влајков. Деца су отпевала три дечје песмице ,,Ускршње јутро“, ,,Кад је срце љубави пуно“ и ,,Сервис за прање зуба“, а многобројна публика их је наградила громогласним аплаузом.

 

 

Глумац Народног позоришта „Тоша Јовановић“ Миљан Вуковић рецитовао је песме ,,Свет небеског створитеља“, ,,Долазак Апокалипсе“ и поетску кратку причу ,,Човек и звер“, које је написао наш познати песник Томислав Говедарица.

 

 

Песму ,,12 апостола“ на гитари је извео Мирослав Радованчев. Хор Жене Мироносице је на крају овога сабрње извео познату химну „Многаја љета“.

 

 

Оснивач ове манифестације прота Бранко Попов био je духовно присутан на овом скупу. Господин Мирослав Брњош је, управо за овај скуп, донео из штампарије један примерак нове књиге сећања на детињство проте Бранка Попова.

 

 

Велике врућине су спречиле да се овогодишња манифестација одржи на платоу, кoд Крста испред Руске цркве, па је Барокна сала послужила овој сврси.

 

Петровград.орг

 

Поделите:
СПАСОВДАН СЛАВА ХРАМА ВАЗНЕСЕЊА И НАСЕЉА БАГЉАШ

СПАСОВДАН СЛАВА ХРАМА ВАЗНЕСЕЊА И НАСЕЉА БАГЉАШ

Свештенство петровградских парохија и верни народ Багљаша, градоначелник Чедомир Јањић и сарадници, присуствовали су Светој Литургији, у храму Вазнесења Господњег у насељу “Багљаш” а поводом славе становника “Багљаша” Вазнесења Господњег – Спасовдана.

 

 

Градоначелник jе изразио задовољство, што се, из године у годину, окупља све већи броj људи у овом храму и што се вера у Бога враћа у наш народ.

 

 

„Багљаш заслужуjе jедан овакав верски обjекат, ми ћемо се потрудити, као што смо то чинили и у претходном периоду, да оваj обjекат буде у функциjи и да се грађевински радови на њему што пре обаве“ – рекао jе градоначелник.

 

 

Свету Литургиjу служили су свештеници Српске православне цркве Епархиjе банатске из нашег града а након Литургиjе, како то о слави бива код Срба, резан је славски колач.

 

 

Кум храмовне славе, помоћник градоначелника Зренjанина Симо Салапура предао jе кумство Jелени Jерковић.

 

 

Помоћник градоначелника Симо Салапура, и сам становник насеља Багљаш, подсетио jе, да jе изграднjа храма почела 2011. године и уколико се градња буде одвијала овим темпом, уз подршку локалне самоуправе и свих житеља насеља – месних заjедница “Соња Маринковић” и “Вељко Влаховић”, чиjи jе ово и заjеднички празник, да ће храм бити ускоро завршен.

 

 

Он jе рекао да jе пре две године, одлуком савета обе месне заjеднице, Вазнесење Господње установљено као слава обе месне заjеднице, односно целокупног насеља „Багљаш“ које сада празнује Спасовдан.

 

 

И ове године заслужним колективима и поjединцима додељене су плакете као допринос за афирмациjу и развоj насеља „Багљаш“. Ове године добитници су Александар Стеванов, спортиста ветеран коjи jе освоjио бронзану медаљу на светском првенству ветерана у кошарци, Организациjа Црвеног крста „Багљаш“ коjа своjим социjално хуманитарним активностима помаже нашим наjугрожениjим суграђанима и Мешовити хор “Паноника”.

 

 

Петровград.орг & ГРад Зрењанин

Поделите:
КОРЕНИ ПРВОМАЈСКОГ ПРАЗНИКА

КОРЕНИ ПРВОМАЈСКОГ ПРАЗНИКА

Први мај није само социјалистичко – комунистичко – анархистички и антимонархистички празник већ и празник Новог Светског Поретка који је у корену окултни па чак и сатанистички. Званичне прича која се учи у школама је да је то Првомајски празник рада посвећен сећању на демонстрације Чикашких радника (1. маја 1886.) које су предводили комунистички пролетери, револуционари и анархисти. Који су дубљи корени обога празника?

 

 

Први мај слови за празник рада са неизбежним првомајским уранком. Као и по питању неких обичаја чије порекло није познато, или није довољно разјашњено и први мај спада у сличан феномен. О коренима првомајског славља говоре историјски извори.

„Келтски фестивал Белтане, који се изворно славио првог маја у паганско доба, подразумевао је пијанку и плес око подигнутог кипа фалуса (мушког полног органа). Када је у Европи уведено хришћанство, фалус је замењен мајским дрветом“.Током паганских времена која се спомињу у овом цитату људи су практиковали служење божанству Валу или Велфегору – у Светом Писму означен као најодвратнији безбожни култ у којем су приношене људске жртве (деца). Због тога је божански бес пао на оне који су се одавали таквом служењу ђаволу. „Очи су ваше виделе оно што учини Господ с Велфегором; Господ, Бог твој истреби између тебе свакога човека који пође за Велфегором. А ви који се држите Господа, Бога свога, ви сте данас сви живи“ (Пета књига Мојсијева 4:3, превод Луја Бакотића).

 

 

„Белтане“ је галско име за месец мај и празновање које се одигравало првог маја. Колико је древна пракса слична данашњој види се из следећег описа: „… млади су се окупљали 1. маја ујутро.  Секли су сто округлог облика из неког стабла у зеленом травњаку…  запалили би ватру и справили оброк у виду пудинга од јаја и млека. Замесили би овсени колач и пекли га на ужареном пепелу на камењу…“

Од имена древног келтског фестивала „Белтане“ потиче и назив феничанског божанства Бала (Баал, српски Вал). Мајско дрво које се очувало у фолклору данашњих потомака галских народа одражава слику мушког полног уда из древих паганских ритуала.

 

Хитлер и „Белтана“

 

Један од најпознатијих вођа у историји одлично је познавао симболику и значење првомајског „празника“. Управо зато је одабрао да жртвује свој живот мрачним силама којима је посветио политичку каријеру и разорни утицај своје ђаволске личности:

 

 

„Читајући о тим последњим данима, тешко се можемо одупрети утиску да је Хитлер чекао неки одређени час… Ако је нама, обичним смртницима, један дан изгледао добар као и сваки други, то није био случај са Хитлером. Он је одлучио о свом часу и био решен да га чека, макар и пао у руке Русима. Час његове смрти морао је да наступи у тренутку који је он одредио – ни пре ни касније. Датум је био 30. април. Мрачни посвећеник остао је веран својем мрачном „вјерују“ до самог краја, па је чак и дан његове смрти морао бити жртва силама Таме – 30. април је, наиме, од давнина био празник Белтане, дан после којег следи Валпургијска ноћ.  То је један од најважнијих, ако не и најважнији, датум у сатанистичком календару“.  Ж. М. Славински у „Краткој енциклопедији парапсихологије и херметизма“ дефинише Валпургијску ноћ: “Валпургијска ноћ (нордијски и тевтонски) Ноћ уочи мајског дана је када се одржавао вештичји Сабат на Брокену или неккој другој високој планини“.

 

Дан Илумината

 

Датум 1. мај носи још једно историјско сведочанство које треба да нас наведе на размишљање о узроцима и последицама тог славља.

 

 

„Првог маја 1776. године – на дан једног од највећих сатанистичких празника – почела је нова етапа у историји Римокоатоличке цркве, фаза која ће одјекивати широм света у деценијама које ће уследити. Тог датума је немачки језуита по имену доктор Адам Вајсхаупт основао тајно револуционарно друштво по имену… Ред Илумината (са седиштем на Универзитету Инголштад у Баварској), устројен према моделу језуитског реда… Као што је горе назначено, датум када су Илуминати лансирали своју кампању изгледа да има окултно значење пошто је 1. мај сатанистички свети сабат који се назива „Белтан“ (Beltaine) – једна од најважнијих ноћи у сатанистичком календару када је обавезно принети људску жртву са циљем да се извргне рутлу смрт Исуса Христа.

 

Заједнички корени „Ноћи вештица“ и првомајске светковине

 

У чланку Википедије наводи се да су Белтан и Самхаин водећи завршни датуми грађанске (цивилне) године у Ирској, а да је овај други празник важнији од првог.  У одредници „Самхаин“ Википедија каже да је то израз из келтског календара, да се односи на празник о завршетку летње жетве и да се одржао до данашњих дана у савременој католичкој традицији „Дана свих светих“ (Дан мртвих), у секуларној светковини празника „Ноћ вештица (Халовин)“ и фолклорним обичајима неких народа.

 

 

У чланку се додаје да поменуте светковине „славе разни типови неопагана“. Због сличности две светковине које иду руку под руку и ослањају се једна на другу, порекло „Самхаина“ ће вероватно шокирати већину неупућених читалаца. Халовин, односно Ноћ вештица су изворно славили Друиди у част великог бога мртвих Шамхаина, чији је празник 1. новембар (у католичкој традицији Дан мртвих) пише Ралф Линтон у књизи Ноћ вештица током двадесет векова .  Енциклопедија Британика наводи да се још понегде у Ирској 31. октобар назива OIDHCH SHAMHNA (бдење Шамхне, односно Шамхаина, господара мртвих код старих Друида). Римљани су преузели тај обичај и додали му нека своја обележја – славили су га у част Помона, приликом чега су ораси и јабуке симболично представљали зимницу. Рут Кели у свом делу Ноћ вештица пише да су свештеници паганских Друида учили да бесмртна душа приликом смрти прелази у неко друго тело.

 

 

Друиди су веровали да последњег дана у години (31. октобра) господар смрти окупља душе умрлих у протеклој години и одређује им који ће облик живота да настане у наредних 12 месеци. Душе су могле да ласкају молитвама и даровима господару мртвих не би ли добиле лакшу пресуду.

Ноћ вештица уочи 1. новембра представља вечерњу прославу великог дана посвећеног сотони. Шамхаин старих Друида је сотона, бог смрти и господар мртвих. Јасно је из паганских обичаја и празника одакле потичу два сродна празновања и коме су посвећени Ноћ вештица и такозвани Празник рада. Иако се рад слави нерадно, онај коме је тај дан посвећен ради пуном паром преко заблуда које су се у време социјализма укорениле у народ који не зна порекло првомајских обичаја.

 

Аутор: Александар Вељић

Да ли заиста знате шта и кога славите 1. маја? (фото галерија)

Поделите:
НЕБОЈША ДУГАЛИЋ  – РЕЧИ О СВЕЧОВЕКУ И ВАПАЈ ЗА СМИСЛОМ

НЕБОЈША ДУГАЛИЋ – РЕЧИ О СВЕЧОВЕКУ И ВАПАЈ ЗА СМИСЛОМ

Водећих српских глумац, професор глуме и редитељ Небојша Дугалић одржао је запажено предавање са темом „Трагање за смислом“ у парохијском дому Цркве Светог Димитрија у Сечњу и извео део монодрамеРечи о Свечовеку Светог Владике Николаја Велимировића. Ово духовно сабрање је, на Мали Ускрс, приредила Светосавска Црквена заједница у Сечњу и њен парох Иван Мучалов, уз благослов Епископа банатског Г. Никанора.

 

 

Вапај за Богом или за смислом, како се овај процес у души човека још назива, неизбежан је али нимало лак посао који човек пред собом има. Време је овакво какво јесте а људи су прилично сведени на своје страхове, бриге око елементарног опстанка… Убрзана свакодневица често  нам не дозвољава да застанемо и дубље се загледамо у себе. Дакле, појам смисла није лако одредив, али потреба да се осећамо смислено је присутна у сваком човеку. Људи раде и труде се, али чему све то, ако смо сви ми смртни?

 

 

„Да Христос није Васкрсао, залуд вера наша, каже Писмо. Христос је Васкрсао и ми сада смо постали наследници његовог Васкрсења, наследници по учешћу, по могућности да у том Васкрсењу учествујемо. Може неко ко је неверујући да нам постави питање – како знате да је Христос Васкрсао? Мислим да је на то питање могућ само један једини одговор – Ако је свако од нас искусио чудо личног Васкрсења, изласка из греха и ако је осетио да је Васкрснуо изнутра, одвратио од пролазног и загледао у лице Божије, лице Христово, шта ће већи доказ да је Христос Васкрсао. Да Он није Васкрсао, не би ни душе наше Васкрсавале у њему, не би смо могли да се одвратимо од греха, не би смо имали силу победну, да се одупремо свим изазовима садашњице и свеколиког нашег живота. Само је сила Христовог Васкрсења оно што нам даје моћ.“

 

 

Човек се осећа смислено, када осећа своје постојање у заједници. Када узраста у размени са људима, у потреби да пружа и прима. То живо дељење у заједници је непредвидиво, често и драматично. Али, ми се осећамо живим док нас тај однос осмишљава. Рецимо, у односу са децом сваке мајке или рецимо између двоје заљубљених, препознајемо да, када је љубав тај садржај размене, онда ништа није тешко и има се тај осећај који грли цео свет.

 

 

„Ако би смо покушали да мислимо о ономе што је супротно смислу човековог постојања онда би смо то могли да назначимо као грех. Грех по себи, није само неко морално огрешење. Када човек греши, он није направио само нешто због чега треба да се стиди и каје, осећа грижу савести. Грех није само некакво човеково неваљалство, некакво огрешење о норму. Сваки човеков грех је промашај вечног смисла његовог постојања, промашај човековог вечног призива, да стоји пред лицем Божијим. Када је Адам отпао од Бога, шта му је Бог рекао? Рекао му је најпре, да не једе од дрвета познања добра и зла. Није му забранио да познаје добро и зло. Пре него што је Адам познао добро и зло, цело његово постојање је било засновано на стајању пред лицем Божијим и на љубавном одношењу према Богу. Његово постојање је било утемељено на основу љубави према вечном Оцу. Оног тренутка, када је Адам изабрао пут познања добра и зла, он је заправо изабрао, да се вечно растрже и бира између добра и зла. Свако од нас данас има тешку, озбиљну и страшну борбу између добра и зла и зна како се она завршава – губитништвом, ако нема Христа, победника да нас заштити.“

 

 

Хришћански парадокс љубљења непрјатеља, односно имања љубави за оног који је није достојан љубави, је предмет како Јеванђеља тако и писања класичне руске књижевности Достојевског, Чехова али и других светских књижевника и научника. Где је ту логика, из перспективе овога света, запитао се Дугалић?

 

 

„Шта каже Апостол у Писму, свако од нас треба да узрасте у висину раста Христовог. Шта је Христос урадио? Он се за нас грешнике попео на Крст. Не за оне који су заслужили, да се неко за њих жртвује, него управо за оне који нису ништа заслужили. Зашто? Зато, што је таква природа бесконачне љубави Бога. Она није условљена тиме какви смо ми, него нас позива, да у њој ми Васкрснемо и оживимо. Да та љубав Његова постане и наша љубав. Да буде темељ нашег постојања, као оно стање које је Адам живео пре свога пада. …Човек се стално пита како да ја данас са свим овим оптерећењима будем као Светитељи ? То је замка коју ђаво поставља човеку . Дакле, замка је, да је пут и циљ, Христос, нешто недостижно.“

 

 

Кад је Христос дошао да нас спасе, није питао ко је достојан спасења? Свака личност може да буде носилац спасења и достојна љубави. То видимо на примерима бројних покајника, који су постали Светитељи. Сви људи су сродни по две основе – сви смо Боголики и сви смо смртни. Последица наше смртности јесте страх за себе и кад та природа добије „унутрашњи замах“, човек постаје одраз свега пропадљивог и ужасног. Јер, зашто би човек убијао, отимао и слично ако не из страха и непрепознавања… Ако не схватимо да је брат наш – живот наш и то што је он пао не значи да у нама не лежи страшнији потенцијал пада, који се још није развио – истакао је Небојша Дугалић.

 

 

„Ако човек крене од оног, овде и сада. Шта је оно што могу сада да урадим најнезнатније? Али, хајде да пробам, да принесем некакав дар љубави. Хајде да пробам, да учиним било шта, што би Христу било мило. Тиме Литургију чиним живом и присутном. Јер је то заједничко дело и то непрестано доношење Царства Божијег на земљу, оно на шта је сваки човек позван. И свештеници и народ, значи сваки човек је позван од Бога, да буде свештеник творевине, свеукупног космоса. Како? Тако, што ће човек бити онај који пројављује љубав Христову на земљи. Тако ми људи свештенујемо у историји…То је пут који је постепен у који се креће од малог и једноставног. Ми људи често налазимо изговоре, да је време тешко, да нам је превише напорно. У ствари, то је само изговор, да се уопште ни не потрудимо. У ствари, ми желимо, да живимо егоистично, по своме. То по своме, значи, да човек живи по стихијама овога света. Стихија значи, живот који се завршава смрћу, негде у времену и који нема своје вечно призвање…“

 

 

Не можемо људе мењати, али ако видимо да је неко у паду, можемо да схватимо да и у нама има греха и да би требало да се помолимо и заплачемо за њега, како је говорио један мудри старац из манастира Подмаине. Да бисмо били одраз Божје љубави, морамо постати сасуд у који се Бог може настанити, да очистимо простор у души и да се трудимо да волимо као Бог. Свети оци и подвижници нам остављају сведочанства шта нас све очекује на том путу. Они су цео живот приложили Христу и Он је кроз њих просијао.

 

 

„Испричаћу вам једну познату анегдоту. Једном је Блаженопочивши Патријарх Павле поучио богослове који су долазили на службу у патријаршију. Он је тамо свако јутро у цик зоре, служио Свету Архијерејску Литургију. Он је, устајао јако рано и саветовао је и све богослове да устају јако рано. Наравно после извесног времена њима је то постало тешко. Почели су то да доживљавају као муку. Питали су га – Ваша Светости докле ће мо ми овако морати да устајемо? А он им је одговорио – па док не заволите! Пазите какав одговор. Ми осећамо као морање и муку нешто што би требало да чинимо са радошћу, што волимо. То што нисмо способни да волимо да идемо ка свом вечном Оцу, то је симптом нашег стварног духовног стања. То што нам је тешко, да тежимо ка вечности“.

 

 

Величанство човека, указује Дугалић, јесте у томе што му је дато да буде свештеник свеколике твари. На том путу веома је важно искуство креативности и стваралаштва у најширем смислу. Најважније, градити однос са ближњим. Тад смо ствараоци, без обзира на то чиме се бавимо, закључио је велики српски уметник.

 

 

У оквиру сабрања, Небојша Дугалић бриљантно је казивао део монодраме „Речи о Свечовеку“, речи великог Владике Николаја Жичког, Охридског и Српског о Богу, човеку и свеколикој Божијој творевини.

 

Петрвград.орг

Поделите:
ОСВЕЋЕЊЕ ЗВОНА И ФРЕСКОПИСА ЦРКВЕ У СЕЧЊУ

ОСВЕЋЕЊЕ ЗВОНА И ФРЕСКОПИСА ЦРКВЕ У СЕЧЊУ

У општинском банатском месту Сечњу 17. фебруара 2017. године, Његово Преосвештенство Епископ банатски господин Никанор служио је свету архијерејску Литургију у Цркви Светог Великомученика Димитрија, која је дочекала своје освећење, како фрескописа тако и звона након више деценија изградње. Саслуживало је на Литургији велико мноштво свештеника банатских парохија и ђакона.

 

 

Велики број мештана Сечња, верника Житишта, Зрењанина, Београда и Новог Сада дошао је, да поздрави надлежног епископа Никанора и учествује у овој великој радости. Торжествености Свете Литургије, допринео је својим појањем и хор Свети Серафим Саровски.

 

 

Трпезу љубави припремио је и са љубављу Владику угостио, надлежни јереј Иван Мучалов који је одржао запажену беседу:

 

 

„…Када жртвујемо себе због других ми осећамо невероватну радост, та радост није од овога света, дакле, није пролазна, није тренутна. То је радост од Духа Светога, то је радост од Бога. Са таквом радошћу су Преподобни које данас прослављамо ишли и одрицали су се од себе. Ето могли смо и ми данас да се окупимо на ручку земаљском али не би смо осетили благослов Божији, не би смо га прво ни добили а потом ни осетили, док не дамо ову жртву, окупљени сви као Тело Христово, којима је глава сам Христос. Ми осећамо њу у свој овој пуноћи, поготово када је ту са нама наш архијереј, осећамо присуство самога Христа и када говоримо – Христос међу нама, јесте и биће!“

 

 

Многобројни верни народ се окупио у цркви на светој архијерејској Литургији и освећењу фрескописа и звона, а потом је владика банатски г. Никанор поделио захвалнице и одликовања једном броју људи ктитора заслужних за завршетак ове банатске светиње.

 

 

„Овај храм, звона и фрескопис и сви присутни данас, освећени су данас управо чином Божанске благодати која силази на све оно што се освештава и што се приноси у храму или изван храма. Тако да данас освећењем овога светога храма, ових светих ликова на фрескама и звонима, освећено је место ово и народ Божији, који у њему живи. Нека зато благослов Божији сиђе на вас у ове дане почетка светога и часнога великога поста и буде сваком од вас награда за ваше присуство и вашу жртвену љубав…Чујмо причу. Када је један богатији човек посудио једноме човеку педесет динара а другоме пет стотина динара, дошло је време да му врате дуг. Дође први дужник, код тог човека и каже да нема да плати а потом дође и други и каже, да ни он нема да плати дуг. Један нема педесет а други петсто. Богати човек који им је позајмио био је благочестив и каже им – опроштен вам је дуг обојици. Питају, сада Апостоли и народ који је чуо причу – шта мислите ко ће више, од ових дужника, волети тога, свога доброга, газду? Каже се у причи, онај коме је вишу суму опростио. Онај дакле који више даје он је више вољен а Бог нам даје драга браћои сестре највише.“

 

 

Надлежни јереј Иван Мучалов, са верним народом своје парохије, организовао је пригодну трпезу љубави за цењене челнике општине Сечањ, донаторе, госте и присутне вернике. За трпезом је владика Никанор позвао, свештенство и народу на духовно сабрање око овог прелепог храма који је подигнут у стилу наших најлепших храмова средњега века, јер шта је храм без живе Цркве и људи окупљених око свога благочастивога јереја.

 

 

Аутор: Саша Младеновић

 

Поделите:
СВЕТОСАВСКА БЕСЕДА ВЛАДИКЕ НИКАНОРА У ПЕТРОВГРАДУ

СВЕТОСАВСКА БЕСЕДА ВЛАДИКЕ НИКАНОРА У ПЕТРОВГРАДУ

Хуманитарна организација „Светосавље“ и Град Зрењанин организовали су успешно у Барокној сали Градске куће традиционални, 18. по реду Светосавски бал. Кумови овогодишњег бала су били истакнути привредници из Баната и Српског Итебеја, породица Мркшић а кумство за следећу годину преузела је, позната породица Ковачевић. Ове године је одржао помен и пресекао Славски Колач владика банатски господин Никанор, који је одржао надахнуту беседу, коју вам ексклузивно преноси Петровград.орг.

 

 

Обраћамо се Вама браћо, кумови, свештеници, поштована и драга хришћанска господо и госпође!

Честитамо Вам славу Светог Саву, свеопшту славу нашега народа, нашу српску славу и славу васцелог, хришћанскога света. Славу, коју прослављају они који знају овога нашега дивнога светитеља из календара Цркве Божије и обраћају му се са молитвама за помоћ.

Многи властодршци, владари земаља, људи који управљају државом, траже решења за своје подухвате и планове. За оно, што им се чини да у њиховом програму могу остварити а обећали су људима. Догађа им се често, да на том путу застану. Пре појаве нашега Светога Саве, династија његовог оца и деде свакако је била у завидном положају, успешна, међутим увек су светски моћници, овај простор, на коме се ми налазимо сматрали истоком од запада и западом од истока. То је често пута било предност али у исто време и кобно. Можемо рећи да је то тако и данас.

 

 

Родитељи Немања и Ана су имали два сина али у њима нису могли препознати решење, да ће земља Србија са њима добити ону снагу, коју су за њу желели. Шта су желели, родитељи? Желели су, да земља Србија не буде више западу исток а истоку запад. Шта је било у глави владара српског Немање када се одлучивао, да тражи од Бога помоћ за решавање овог питања? Међу пријатељима у свету помоћ није могао добити. Одлучио је, да та Србија, којом он влада, буде изнад истока и изнад запада, једино је то решење било у његовој глави. Молио се Богу да му Бог подари молитвеника, јер није га могао наћи ни у једној земљи, међу пријатељима Србије. Бог га је услишио и тај молитвеник је било његово најмлађе, тек рођено дијете. Појавом на земљи Растка, будућег Св. Саве, земља Србија постаје центар, изнад центра . Постаје центар љубави, где ће Свети Сава, својом мудрошћу, све око себе, државе, народе, не делећи их ни по чему, придобијати и тако, уздизати Србију изнад истока и запада.

 

 

Испунила се жеља његовог оца Немање, касније Св. Симеона и мајке Ане, касније монахиње Анастасије. Какву су желели да Србија буде, таква је и постала. Шта то значи браћо и сестре? Значи да је Немања, Св. Симеон, живећи на овим просторима био велики државник и велики молитвеник, који је своје молитве увек Богу усмеравао. Знао је, да ако Бог буде са њим, све проблеме ће, лакше решавати, него без Бога. Србија од Светога Саве до данашњега дана је често пута била у успону и често пута била у паду. Када су властодршци после Светога Симеона на овамо чували свети аманет, да Србију чврсто држе изнад истока и запада, били су близу Богу и Свети Сава им је помагао и супротно када су га заборављали, одвајали се од Њега и мислили да нема никог ко им је раван и бољи од њих, тек онда је искушење велико на Србију наилазило и  морали су се борити за опстанак народа и државе. Искушења су тада била неминовна.

 

 

Браћо и сестре, има сваки народ па и српски у својој историји личности разних профила, држванике, војнике, уметнике, песнике, спортисте али, не смије се заборавити да држава и народ има и своје духовнике, који нас повезују са Богом и Бога са нама и људима и државом нашом. Њихов циљ је да нашу земљу и народ, само мало, уздигну од земље и кад се сви ми подигнемо мало изнад земље, онда смо слични са временом Светог Саве, када је он Србију уздигао изнад истока и запада. Тада имамо гаранцију, да наш народ и земља Србија пропасти неће. Трудимо се да то чинимо.

 

 

Честитамо кумовима овога традиционалног сабрања, ове славе, члановима „Светосавља“ и посебно нашем градоначелнику, који се труди са својим сарадницима, да уздигне овај град Петровград и шире овај део Баната. Честитамо свим грађанима ову славу са жељом да Свети Сава  донесе обиље благослова. Честитамо и на избору новога кума који ће бити молитвеник пред Светим Савом и Богом у овој години и за ово место, са жељом да се у њему мире политиком завађена браћа, баш као некада, када је Свети Сава помирио браћу, Стефана и Вукана.

Амин.

 

Фото: Александар Блануша

 

Поделите: