СВЕТИ НИКОЛАЈ ВЕЛИМИРОВИЋ – КОСОВО И ВИДОВДАН

СВЕТИ НИКОЛАЈ ВЕЛИМИРОВИЋ – КОСОВО И ВИДОВДАН

Ниједан хришћански народ нема у историји својој оно што има Српски народ, нема Косово. Шездесет и неколико година после Косовске битке пао је Цариград, престоница источног хришћанства. Посечен је хришћански цар Константин, српске крви и порекла, по једном родитељу. Рекао би човек: то је слично Косову. Рекао би опет: догађај је већи од Косова. Боже сачувај! На Косово је марширала хришћанска војска у сусрет смрти, у Цариграду је војска стајала унутра у граду, надајући се до последњег часа, да ће се смрт некако окренути од ње налевокруг.

пад Цариграда

Кад су ђулад, из првих топова у историји, пробила зидове градске, ужас је завладао и паника се зацарила у војсци и грађанству. Сви храмови били су испуњени вапајем и молитвом Богу за спасење града, т.ј. за спасење тела, за спасење државе и царства земаљскога. Отуда је пад Цариграда забележен код Грка као ноћ а не као дан, као пропаст а не као победа. Истина, и ту је битка крста и полумесеца, но без епопеје и без надахнућа за будућа поколења. Јер пораз схваћен само као пораз не може никога одушевити. Нити сама Голгота, без Васкрсења, може некога надахнути и оснажити.

Рушевине престоног Крушевца

Сасвим је обрнуто са српским Косовом. Као што се самртник облачи у ново и скупоцено одело, тако је војска српска била одевена у најбоље рухо своје. Блистава и сјајна поворка хитала је са свих граница царства у жижу части и славе, на Косово поље. Осењена крстастим барјацима и иконама крсних слава, са песмом и клицањем, са песмом и свирком, с песмом и радошћу хитала је она своме косовском – губилишту. Зар нас не подсећа ово на групе првих хришћана, који су са таквим расположењем ишли под мач, или у огањ, или пред зверове? Не зна се ни за једног хришћанског Мученика да се моли Богу да га спасе од блиске смрти, а зна се хиљаде и хиљаде њих да су се молили, да их мученичка смрт не мимоиђе.

Печат кнеза Лазара Хребељановића

Ни крстоносна војска Лазарева није одржала молетствије за спасење од смрти. Напротив – исповедила се и причестила – за смрт. Један цео оружани народ као један хришћански Мученик, покоран промисаоној вољи Свевидећег, прима горчину смрти, то не као горчину него као животворни лек. И зар није Косово до данашњег дана служило десетинама поколења уистину као животворни лек? У историји хришћанских народа нема познатог случаја, да цела једна војска, цео један оружан народ, буде запојен вољом за смрћу и да оде у смрт за веру своју. Не у смрт самоубилачку него у смрт херојску. Косово је уникум у двадестовековној историји хришћанског света.

Крстоносна војска Лазарева

Греше они који говоре: Косово је зауставило точак наше историје; уназадило нас је; да није било Косова, ми бисмо данас били велики народ!

Баш Косово нас је учинило великим народом. Оно је наша народна Голгота али у исто време наше народно васкрсење, духовно и морално. Оно је зауставило морално распадање српског народа. Дало нам галерију витезова вере, поштења и пожртвовања, која несумњиво вреди више од ма које галерије мермерних кипова, направљених у мирно доба од народа који нису имали своје Косово.

Косовски бој, класичан приказ

Греше и они који Косово сматрају поразом. Ако је ко претрпео пораз, претрпео га је велики господин Вук Бранковић а не кнез Лазар, погинули Лазар је добио, а преостали Вук изгубио. Ко жртвује живот свој у једној борби за истину и правду Божју, жртвовао је највеће што је могао и имао, и – победио је. Макар битка технички била изгубљена, он остаје победилац. А пошто је сва српска војска на Косову пољу пала – и то драговољно – за истину и правду Божју, то је она и победила. Она је принела на жртву Богу све што је имала и могла; отуда је и победила. Изгубила је тело, спасла је душу. Па чак ни тело Лазрево није изгубљено. Тела издајника изгубљена су после Косова као што су душе њихове изгубљене на Косову. Не зна се гроб ни Вуков ни Алтомановићев.

Косовски бој, модернистичко уметничко виђење

Свето тело Лазарево пак, намагнетисано небесном силом, још и данас лежи цело и лечи све немоћи људске. Нису изгубљена ни тела осталих витезова крста, иако су остала на бојишту. Од њихових светих душа освећена су тела њихова а од светих тела њихових освећена је сва Косовска земља. Отуда је Косово постало свето поље. Због тога Срби и Српкиње са свих страна – чак и они из Америке – долазе и узимају са светог поља Косова шаку или торбу свете земље, да ју као светињу носе и држе у својим храмовима и домовима. Као из гробнице Светог Димитрија у Солуну, или са гробова других хришћанских мученика.

Према турским обичајима смрт султана је био пораз у рату

Косово је највећа гробница хришћанских Мученика, погинулих за један дан. Једна друга, таква и толика, није нам позната. И као што свечари славе дан смрти свога Свеца, тако цео Српски народ светкује и прославља Видовдан. Ко слави Свете Мученике, рецимо архиђакона Стевана, или Ђорђа, или Димитрија, или Теодора, или Трифуна, или Свету Петку и Недељу, или Свете Петра и Павла – тај не слави побеђенога него победиоца, нити слави мртвога но живога. Тако и ми сви прослављајући велику армаду Косовских мученика, не прослављамо побјеђене, него победиоце, нити мртве но живе.

Косово је највећа гробница хришћанства

Видовдан је највећа слава српског народа. Он је дан а не ноћ, и то баш – Дан. Он нас опомиње на победу и на васкрсење. Семе царства небеснога, посејано светим Савом, никло је бујно и порасло велико. Богати плодови тога семена узабрани су на Косову пољу. То није једина Христова и Савина жетва у нашој прошлости, али је пресјајна и јединствена свога рода.

Мошти Светог Лазара у Раваници

Они који се мрште на Косово; који га подништавају, осуђују, мрзе или сматрају несрећом и пропашћу, они гледају очима а не духом, и цене технички а не морално. Такви или нису прави Срби, или су још под клетвом честитога кнеза због тога што преци њихови не дођоше у бој на Косово или, ако дођоше, бише у табору великог господина Вука под Голеш планином. А клетва гласи: „Рђом коп’о док му је кољена!“

Споменик на Газиместану

А прави Срби – што у косовском смислу значи прави хришћани – нека благодаре Господу Богу што им је дао Косово, понос и утеху, и непресушни извор најузвишенијих надахнућа; Чистилиште савести свих поколења до краја времена.

Идентитетски темељ Срба

Нека скину капе у свети дан Видовдан, и на светој земљи косовској нека се поклоне светим душама крстоносних праотаца својих. Па у хармонији са целим народом, који је најбољи тумач Косова, нека из дубине срца и савести узвикну:

„Све је свето и честито било

„И миломе Богу приступачно!“

Земаљско је за малена царство

Извор: Из књиге Косово и Видовдан,  део текста Косово, Технички пораз но морална победа кроз драговољну смрт за крст часни: Мисионар, 1939. бр. 6. стр. 1:10

Поделите:
МИТРОПОЛИТ АМФИЛОФИЈЕ – ПОРУКЕ ТРОЈИЧИНДАНСКОГ САБОРА У ПОДГОРИЦИ

МИТРОПОЛИТ АМФИЛОФИЈЕ – ПОРУКЕ ТРОЈИЧИНДАНСКОГ САБОРА У ПОДГОРИЦИ

Митрополит црногорско-приморски СПЦ Амфилохије испред верног народа Црне Горе изјавио је да би усвајање закона којим би имовина Цркве постала државна био наставак злочина извршеног рушењем капеле на Ловћену после Другог светског рата. Позвао је власти у Црној Гори на разуман дијалог о спорном предлогу закона којим би СПЦ било отето 650 светиња и предато секти ЦПЦ.

Говорећи о поруци коју је послао на Тројичинданском сабору испред Храма Христовог Васкрсења у Подгорици, где је позвао црногорске власти да доносе законе какве је писао Свети Петар Цетињски и „да не стварају раздоре и мржњу“, митрополит црногорско-приморски Амфилохије Радовић је рекао да се нада да ће црногорске власти поруку разумети.

„То није само моја порука и порука епископског савета, већ и порука читавог народа, свештенства и монаштва“, нагласио је Амфилохије. „Уколико не прихвате поруку, сами себи поткопавају темеље, одричу се закона Светог Петра Цетињског, одричу се оснивача црногорског законодавства и темеља на којима је Црна Гора заснована — Светог Петра Цетињског и Светог Василија Острошког, Петра Другог Ловћенског, па све до краља Николе Петровића“, поручио је Амфилохије.

Према његовим речима, ако власти у Подгорици заиста хоће истинску будућност Црне Горе, не могу је градити на другим темељима, осим на оним на којим је саграђена и грађена кроз векове, нарочито до 1918. и после те године, све до данашњег дана.

Режим у Подгорици који је својим чињењем изазвао кризу оптужује вернике грађане дела свог друштва да је скуп био политичког карактера. Очевидци који су били на сабору су једногласни у оцени да сабор није био ни у каквој вези са политиком.

„То су Црква Божја и народ који је изнад свега веран Светом Петру Цетињском и Светом Василију Острошком“, навео је Амфилохије.

Према миттрополитовим речима, власти не могу да подређују својој политици „биће Црне Горе и њену свеукупну историју“, поготово не могу да подређују њену духовност. Како је нагласио, нада се да ова Црна Гора не жели да раздваја биће, већ да се враћа и да обнавља предање, које је угрожено, нарочито после Другог светског рата рушењем цркве на Ловћену.

 Митрополит црногорско-приморски тврди да Митрополија има документ из 1919. године у којем стоји шта тачно припада држави Црној Гори, што ће представити и међународној јавности. У једној нормалној комуникацији ово би био сасвим довољан аргумент тзв. Венецијанској комисији којој се власт у Подгорици већ обратила. Преко својих лобиста у њој она рачуна на потврду свог политичког стремљења јер СПЦ ни изблиза у свету нема ону снагу какву рецимо има римокатоличка црква и којој овакво безаконо отимање имовине не би олако прошло.

„Од свих Цркава, само једна капела у болници „Данило Први“ уписана је као државна имовина, а све остало је припадало Цркви и 1868. и 1878. године и за време краља Николе, наводи се шта је државно, шта је владарске куће, а шта је црквено“, указује Амфилохије.

Поручио је још да Митрополија црногорско-приморска тражи да се црквена имовина која је одузета после Другог светског рата врати, што је и урађено 2000. године, али та одлука је укинута. Био је то очигледно први чин и ту је исказана јасна намера да се у догледно време учини и следећи корак и по старом комунистичком методу борбе против „великосрпске хегемоније“, преотме имовина СПЦ у Црној Гори. Претходно је да подсетимо подигнут споменик Јосипу Брозу у Подгорици, рушитељу Цркве у историји Црне Горе.

По у напред опробаном рецепту позивања на „историјске аргументе“ искривљене тако да  одговарају режиму у Подгорици, тврде да је краљ Александар Карађорђевић укинуо митрополију Црне Горе, Брда и Приморја . Историјске чињенице говоре да је он само потврдио одлуку Цркве некадашње Пећке патријаршије на сабору који је предводио митрополит црногорски Митрофан Бан.

„Целокупно свештенство и монаштво је тада пришло и објединило се. То јединство траје до данас. Надам се да ће то власт схватити, да је то против бића Црне Горе и њене душе и против европских закона“, закључио је Амфилохије.

Јединство је оно што власт у Црној Гори заправо жели да уништи и поткопа. Актуелна политичка квази елита у Подгорици остварила је своје сепаратистичке, политичке намере а сада удара на Цркву која је само биће народа Црне Горе, биће које је јединствено са српским народом ма где он живео. Српски народ у Црној Гори има снаге да се избори са уништитељима његовог бића и у томе има подршку целокупног српског народа.

Петровград.орг и РТС (Фото: Јован Д. Радовић)

Опширан извештај са сабора погледајте на:

https://mitropolija.com/2019/06/15/310918/?fbclid=IwAR3Je_IB66Nf8Cj_KflaP1GVsRrHMQocbuXo6v1cGQ9jfG1VKgkVTk3iS-0

Поделите:
ВЛАДИКА НИКОЛАЈ – ПРВИ СРБИН СВЕТИТЕЉ МУЧЕНИК ЈОВАН ВЛАДИМИР

ВЛАДИКА НИКОЛАЈ – ПРВИ СРБИН СВЕТИТЕЉ МУЧЕНИК ЈОВАН ВЛАДИМИР

Српска Православна Црква прославља Светог Јована Владимира, првог свеца у роду српском и небеског заштитника града Бара.

Овај свети и славни Цар и дивни мученик, Јован Владимир, израсте од благочестивог и царског корена, зацари се у граду Алби и владаше свом Илиријом и Далмацијом. Беше му дед Хвалимир, који роди три сина: Петрислава, Драгимира и Мирослава. Петрислав прими на управу Зету, Драгимир Требиње и Хлевну, а Мирослав Подгорје. Па пошто сконча Хвалимир, а Мирослав оста безчадан, то и држава овога паде у власт Петриславу. Петрислав имаше за наследника сина, овога блаженог Владимира. А Владимир од јуности би испуњен даровањима духовним – би кротак, смирен, ћутљив, богобојазан и чист животом, презирући све привлачности земље и ревнујући за све узвишено. У свему расуђиваше мудро, и мудро владаше поданицима“ својим, због чега љубљен би од свију.

Свети Краљ Владимир и Преподобна Косара

У то време ополчи се ратом Самуил краљ Болгарски са многом војском на државу овога блаженог. А он штедећи крв човечју уклони се са својима у планине, и ту беше држан Самуилом у опсади немало времена, на месту званом Косогор. Беху ту змије једовите, те голему муку наношаху војсци. Свети Владимир се помоли Богу и престаше надаље уједати, и од тада до сада никога не уједају. А Самуил не могући силом ухватити Владимира, умисли преваром, па га позва на веру. Будући незлобив Владимир прими веру од вероломника и даде му се у руке, а он га посла у свој престолни град на заточење, и поплени и попали све илирске стране: Дубровник, Котор, Босну и Рашку. Па се с пленом поврати дома.

Српска Краљевина Дукља и престони Скадар

А имаше овај Самуил кћер по имену Косара; она пак имаше велико милосрђе ка нишчим и сужним, и често обхођаше тамнице и блажаше сужне. Па видевши Владимира, расцвела младошћу, благообразна и благоразумна, заљуби га срцем. Он пак пребиваше у посту и молитви. Али једне ноћи јави се њему ангел Господњи, и предсказа му скоро ослобођење од сужанства а мало потом и мученичку смрт. У том Косара запроси у оца свога, да би јој он дао овога роба за мужа. Не могаше отац отказати кћери својој; изведе дакле Владимира из тамнице, и даде му Косару за жену, и сву му државу поврати, и испрати га с чашћу и с многим даровима. И Владимир приспе дому своме, са супругом својом, и би дочекан од својих с радошћу. Па усаветова жену своју да држе девство, пошто су девственици, рече, слични ангелима. Она се повинова, те живљаху у целомудрености и у свакој добродетељи.

Јерменин Самуило и његово Бугарско царство

У то време самодржац грчки Василије порфирородни изиђе са многом војском на цара болгарског, па пошто порази Василије воинство болгарско, дође чак до Охрида. А Самуил умре од печали. После њега прими владу син његов Радомир, но после једне године овај би убијен од Владислава, двојуродног брата свога по матери, а по наговору цара Василија.

И тако цар Василије покоривши себи Болгарију пође с војском на државе српске, а свети Владимир сабра своје војинство и опре му се крепко, те се император празан поврати дому своме.

Границе Српског поморја и Дукље по Ђорђу Јанковићу

Изађе једном свети Владимир у дубраву близу града, са три бољара, и виде орла унутра у шуми како кружи, а на плећи му сјајан крст блисташе, кога орао положи на земљу и поста невидљив. Они сиђоше с коња и поклонише се Христу, на Крсту распетом, а свети Владимир нареди да се на том месту црква построји, и даде прилог мног, и положи у цркву онај часни крст, те ту хођаше и по дану и по ноћи на молитву и свеноћна бдења. Још разуме, да се приближи време да прими венац мученички, за ким он и сам жуђаше.

Непознате северне границе Србије у Југословенској визури

А Владислав братоубица, имајући завист против светога и будући наговорен од императора да обманом убије светога, позва к себи Владимира као тобож да беседе о народним пословима. Владимир посумња и не оде. Но лстец му посла епископа заклевши се светим јеванђељем и часним крстом. А Косара не хте пустити мужа свога, но она најпре оде да беседи с братом својим. Као други Јуда он је обману целовањем и слатким речима, те она поверова убици. Врати се Косара у престоницу и посла мужа ка убици не могући познати ножа медом помазана. Кад Владислав виде Владимира где му долази, устреми се на њ и удари га мачем, али му не може нахудити. Не устраши се Владимир но рече: хоћеш да ме убијеш, брате, али не можеш! Па истргнув свој мач даде му говорећи: узми и убиј ме, готов сам на смрт као Исак и Авељ. А Владислав, помрачен умом, узе мач и обезглави га. Светитељ пак узе главу своју рукама својим, па уседе на коња и одјури к поменутој цркви где је видео орла с крстом појећи: зарадовах се кад ми рекоше: хајдмо у дом Господњи! Кад стиже цркви коњ стаде, светитељ одјаха па рече: у руке твоје, Господе, предајем дух мој! А убица се посрами и устраши од таквог преславног чуда, па побеже са својима. И тако блажени Владимир прими венац мученички и промени царство земаљско за небеско, хиљаду и петнаесте године, месеца маја 22.

Богородица Острос код Скадра Пречиста Крајинска

А Косара, супруга његова, погребе тело блаженог у реченој цркви, с архијерејима и свим клиром и синклитом са сваким благољепијем. И због искрене љубави, коју имаше према светоме супругу свом, затвори се ту при цркви и проживе неисходно и богоугодно све дане свога живота у посту и молитви.

А Владислав убица надаше се одржати у миру и покоју царство болгарско, и још к овом присајединити и српско, те дође с војском под Драч и опседе га с тврдим поуздањем. Но једном кад он сам под својим шатором вечераше, а то изненадно угледа Владимира устремљена (с мачем) да му главу одруби. А он преплашен повика стражаре у помоћ, и Храм Светога Јована Владимира у Београдуу присуству ових би поражен невидљивом руком, и изверже своју грешну душу, слично Ироду Агрипи. Тако сконча крвопија хиљаду и седамнаесте године. А војска му устрашена побеже натраг. И тако грабећи туђе лиши се и свога, а још уз то и живота привременог и вечног.

Мошти Св, Јована Владимира у Елбасану, Албанија

Свети Владимир испусти тада миро од светих моштију и исцели многе страдалнике од различних недуга, и до сада твори чудеса неизбројна, и укроћава свирепо агарјанско неистовство. Нека би његовим светим молитвама преблаги Бог призрео на људе своје и на достојање своје, и учинио конац мучењима, и избавио нас од љутих и зверских агарјана. Да се слави Бог у Тројици: Отац, Син и Дух Свети, Тројица једнобитна и неразделна, у бесконачне векове. Амин.

Преузето: “Читанка о Светоме Краљу Јовану Владимиру“ (приредио Свети Владика Николај Жички и Охридски); Митрополија Црногорско-приморска и Скадарски Викаријат

Поделите:
ЗАБОРАВЉЕНИ ПРВИ УСТАНАК СРБА ЈЕ БИО У БАНАТУ

ЗАБОРАВЉЕНИ ПРВИ УСТАНАК СРБА ЈЕ БИО У БАНАТУ

Српска Православна Црква слави Светог Теодора Вршачког, владику банатског и предводника банатских устаника против турске окупације 1594. године. Теодор Несторовић, касније Свети Теодор Вршачки, исте године када су спаљене мошти светог Саве на Врачару, подиже један од три највећа устанка у српској историји и највећи устанак Срба против Турака пре 1804. године. Мученички је пострадао за Христа, након што га је у Вршцу заробио  темишварски паша.

Ослобођена места у Банату у устанку 1594.

У знак сећања на устанике и њиховог вођу, испред храма Светог Архангела Михаила у Зрењанину (Петровграду, Бечкереку) подигнут је Часни Крст, барјак са ликом Светог Саве – реплика барјака којег су носили банатски устаници – и спомен-табла с натписом, који је сачинио свештеник СПЦ Бошко Р. Маринков:

Краљевић Марко и Муса Кесеџија

 “На овом грумену Свете равнице банатске лета Господњег и србског 1594. би рукама правдољубивим подигнут барјак светосавски у инат пашама, султанима, везирима, беговима и ђаволу и још данас се виори над главама потомака Светог Теодора по духу и свих оних који су себе утврдили у Небеску Србију и у кости нас непобедивих, који смо из светих дланова барјак прузели и живимо слободе ради. А Господ нас препознаје и очекује слободне пред овим крсним знамењем“.

Св. Теодор Вршачки, данас

Зид, на који је постављена плоча с овим натписом, симболише последњи остатак тврђаве која се у 16. веку налазила на месту данашњег храма Светог Архангела Михаила и у којој су скончали многи од банатских јунака након слома устанка, подигнутог али чини се помало заборављеног.

Вршац и стари Срби у Банату

Преломан догађај је био устанак банатских Срба против турске власти те исте 1594. године. Током устанка и за време борби лик српског светитеља се виорио на заставама. Банатски устанак се одиграо током пролећа и лета 1594. године, у раној фази Дугог турског рата између Хабзбуршке монархије и Османлијског царства, и премда је донекле остао у меморији српског народа никада се према њему нисмо односили као према устанцима које смо назвали Првим и Другим. Велика грешка.

Кула Деспота Ђурђа Бранковића у Вршцу

Због моћи застава са ликом Св. Саве је велики везир Коџа Синан-паша наредио да се из Дамаска донесе зелени барјак пророка Мухамеда како би се супротставила српској застави, али и да се мошти Светог Немањића донесу у Београд из манастира Милешеве како би биле јавно спаљене.

Спаљивање моштију Св. Саве

Постоји још једна занимљива ствар у вези са овим устанком, а то је чињењица да се њиме открива огромно српско присуство на територији данашњег Баната, Срема и Бачке али и Барање, Славоније. То је занимљиво зато што нас деценијама уче да су Срби на просторе северно од Саве и Дунава дошли тек с Великим сеобама крајем 17. и почетком 18. века.

Петровград.орг

Поделите:
СРБИЈА СЛАВИ СВЕТУ РАВНОАПОСТОЛНУ БРАЋУ ЋИРИЛА И МЕТОДИЈА

СРБИЈА СЛАВИ СВЕТУ РАВНОАПОСТОЛНУ БРАЋУ ЋИРИЛА И МЕТОДИЈА

Српска Православна Црква обележава  Дан Светих Равноапостолних Светитеља Ћирила и Методија односно Дан словенске писмености и културе. Влада Србије усвојила је у 16. маја Предлог закона о допунама Закона о државним и другим празницима у Републици Србији којим се предлаже да 24. мај буде нови празник – Дан Ћирила и Методија.

Минијатура са представама Св.Кирила и Св. Методија

Тропар: (глас 4): Јако апостолом јединоправнији и словенских стран учитељије, Кириле и Методије богомудрији, владику всјех молите, всја јазики словенскаја утвердити в православији и јединомислији, уморити мир и спасти души нашја.

Света Литургија у Србији данас

Српски народ и остали словенски народи, посебно они који припадају Православном културном кругу славе мисионаре, културне и политичке дипломате, творце хришћанског, словенског алфабета. Слављење је отпочело Светим Литургијама широм Православља а наставља се културним манифестацијама у земљама којима су браћа из Солуна донела хришћанство и писменост.

Епиграфски натпис на глагољашком писму

Духовници и историчари данас сматрају да је делатност Свете Браће била од непроцењивог културног и цивилизацијског значаја за Србе и Словене уопште. Постоје теорије које говоре да су Словени имали неку врсту писма и у паганском периоду али је непобитна чињеница да је осмишљавање глагољице као првог словесног писма чији је творац био један хришћанин и које су прихватили Словени у првој држави Словена Великој Моравској на Дунаву, у до тада доминантном грчко-римском хришћанском културном свету, био чин од посебног значаја, за прихватање Словена у хришћанском културном кругу.

Русија и Дан словенске писмености и културе

Само име Св. Ћирила непосредно се повезује за писмо ћирилицу. Овај ромејски миисионар није осмислио ћирилицу, већ њену словенску претходницу, глагољицу.

Ћирилица као идентитетско питање

Сама ћирилица је дело непознатог наследника, ученика Свете Браће, Св Климента и Св. Наума Охридских или Св. Константина Преславског, из истоимених чувених школа тадашње Бугарске.

Св.Методије епископ Велике Моравске

Ко год био творац новог писма, оно је ношено Божијим промислом ширено са севера, из Паноније, и са југа, с Охрида, стигло и у Крштену Србију. Истовремено, многи Срби, а најпре владари и властела, чувши проповед на матерњем језику поверовали су у Христа и примили хришћанску веру, и тадашњи догађаји се сматрају се словесним крштењем Србије и почетком њене писмености.

Орден Свете Браће кориштен у комунистичкој Бугарској

Ћирилица је писмо које користи седам словенских језика (руски, српски, бугарски), као и већи број других језика бившег СССР-а, Азије и источне Европе. Дунгани, исламизирани Кинези из Казахстана, који говоре једним дијалектом мандаринског кинеског, такође користе ћирилицу као стандардни писани систем.

Поштовани од стране хеленског хришћанског света

Иако је Срби доживљавају као своју, ћирилицу захваљујући правом „крсташком“ рату који се против ње води вековима, ретко користе у савремено доба и у јавном обележавању и у приватним препискама, тако да је реална опасност да латиница потпуно замени ћирилицу као што се то на жалост десило код Румуна у другој половини 19. века.

Петровград.орг

Поделите:
ОТАЦ ЈУРИЈ МАКСИМОВ – У ЗАШТИТУ БЛАГОДАТНОГ ОГЊА

ОТАЦ ЈУРИЈ МАКСИМОВ – У ЗАШТИТУ БЛАГОДАТНОГ ОГЊА

У Храму Гроба Господњег у Јерусалиму појавио се и ове године Благодатни огањ. Патријарх јерусалимски Теофил III предао га је окупљеним ходочасницима, укључујући делегацију руског Фонда Андрије Првозваног, који ће светињу специјалним авионом донети у Москву. Ово чудо божије се сваке године дарује православним верницима на укрепљење. Петровград.орг вам доноси део апологетског текста оца Јурија Максимова о овом свевременом чуду које се догађа у само у Православној Цркви а које различити неверници покушавају да оспоравају.

 

 

Три питања скептицима

 

Не изненађује то што се атеисти, јеретици и расколници толико напрежу да оповргну истинитост чуда Благодатног Огња. Запањујуће је што се некада њима придружују и православни, тврдећи да ничег страшног нема у одрицању истинитости тог чуда. Као да је верном човеку свеједно – да ли Господ шаље знамење, или су у току више од хиљаду година јерусалимски патријарси и архијереји, међу којима има не мало прослављених у лику Светитеља, цинично обмањивали и обмањују православне по целом свету, и то уочи најважнијег православног богослужења.

Сваки иоле поштен човек ће приметити разлику између једног и другог.

 

 

А образовани православни човек још и зна да је та разлика недвосмислено означена у одлукама Помесног Константинопољског Сабора из 1084. године: „Онима који уместо да са чистом вером, у простоти срца и од све душе признају за несумњиве догађаје велика чуда која су извршили Спаситељ наш и Бог, Владичица наша Богородица, Која Га је нетрулежно родила, и други Светитељи, и покушавају да их посредством мудровања прикажу немогућим или их тумаче на начин, како се њима чини, и упорни су у свом мишљењу – анатема.“

 

 

Лично не могу да сматрам убедљивим приговоре критичара Благодатног Огња због мноштва разлога. Например, несхватљиво ми је, како све њихове хипотезе, које су, да додамо, противречне једна другој, могу да објасне ту чињеницу да је у деветом веку муслимански управник Јерусалима заповедио да се поставе метални (бакарни) фитиљи у кандила и да је, без обзира на то, на очиглед свих, сишао огањ и да су се запалили бакарни О томе сведоче како грчки изворници (Никита Клирик) тако и арапски (Бируни). Несхватљиво је како објаснити „упаљачем у џепу“ примере, када се паљење свећа догађа ван кувуклије на очи ходочасника, када огањ силази са икона итд.

Али, посебно се јављају три питања, на које нисам успео да сусретнем јасан одговор ни у једном „скептичком“ чланку.

 

Одблесци

 

Не ретко (иако не и сваке године) ходочасници пред силазак Благодатног Огња виде у храму плавичасте одблеске светлости, попут блесака какви бивају при севању муња. Они су забележени и на видеоснимку.

 

 

Скептици уверено убеђују да ти проблесци нису ништа друго до блицање фотоапарата. Одређена сличност постоји, иако су блицања фотоапарата много слабија и немају такву нијансу.

Али јавља се још једна компликација: шта ћемо са тим што су древни сведоци чуда описивали ту исту појаву?

Никита Клирик, који је посетио Јерусалим 947. године пише: „Архиепископ још није изашао из Гроба, а већ је цео Божији храм могао да се истог трена види испуњен неизрецивом и Божанском светлошћу, тако да се побожни народ кретао час у десну страну, час у леву… При таквој неочекиваној појави светлости сви су били испуњени задивљеношћу, па чак и најбезбожнији муслимани су били поражени и посрамљени… сада се Божанско изливање светлости раширило по целом храму.“

 

 

Игуман Данило, који је посетио Света места 1106-1107 године, сведочи: „Тада је изненада и засијала Света Светлост у Светом Гробу и из Гроба је избијало снажно блистање.“

Ходочасник Трифон Коробејников, који се нашао у Јерусалиму 12583. године тврди да у храму „огањ иде… као муња са неба.“

Чињенице да Благодатни Огањ не опаљује.

 

Ако погледамо макар видео-кадрове, који су постављени на интернету, видећемо, на пример, да у једном случају ходочасник држи руку изнад пламена од целог снопа свећа, у другом случају, други ходочасник држи руку над пламеном пет секунди, а ево и трећег кадра, где још један старији ходочасник држи руку у пламену пет секунди.

 

 

Подсетићу за сваки случај, да је у обичном Огњу, а посебно изнад њега веома тешко држати руку макар једну секунду. Свако ко сумња може то да провери одмах, државши своју руку или изнад запаљене шибице, или изнад запаљене свеће, или изнад кандила и уопште, изнад сваког обичног пламена. И нека провери: да ли он може да држи руку пет секунди или макар три. Немојте заборавити да се обезбедите са кремама против опекотина и завојима.

 

 

Значајно је да је горепоменути млади атеиста, који је пре годину дана ширио по интернету своја „разобличења“ Благодатног Огња, између осталог наводио снимак где он држи руку изнад обичних свећа. И иако се њему чинило да то нема разлике у односу на начин како то чине ходочасници, није тешко приметити да је у току снимка од четири секунде он четири пута склањао руку из пламена, што се за ходочаснике који су на видео-снимку не може рећи.

 

 

На тај начин, или следи да признамо да те људе, који су забележени на видео-снимку, Благодатни Огањ није опаљивао, или да Господ сваке године на велику суботу чини не мање задивљујуће чудо претварања обичних људи у муције сцеволе при додиру са Огњем у храму Гроба Господњег. Другим речима, или је пред нама чудесни огањ, или су пред нама чудесни људи, који не осећају бол од обичног огња.

 

Друга православна чуда која се догађају сваке године

 

Та упорност са којом скептици, који се држе различитих ставова, обрушавају своју критику на догађај који се збија у Велику суботу, постаје још мање схватљив ако обратимо пажњу на чињеницу да силазак Благодатног Огња уопште није јединствено чудо које се редовно догађа у православном свету и које је доступно за свакога ко жели да се убеди у његову истинитост (него таквих чуда има још).

Например, познато је чудо са змијама на грчком острву Кефалонија, у селу Маркопуло. Ту се некада налазио женски манастир који су напали пирати. Монахиње су се молиле за своје спасење испред „Лонгобардске“ иконе Мајке Божије. И чудо се догодило: када су пирати развалили врата, уместо монахиња видели су змије и у страху побегли. Сада сваке године, строго на празник Успенија Мајке Божије (Велику Госпојину), у храм, који се налази на месту манастира, у време Литургије догмижу змије са целог острва. У току целе службе оне се налазе међу људима. Змије дирају, узимају у руке, стављају на врат, али оне никога не повређују. Након службе оне одлазе из храма и не враћају се до следеће године. Све је то забележено на видео-снимку и свако у то може и сам да се увери, отишавши на Кефалонију 15/28. августа.

 

 

Позната су и друга чуда која се редовно догађају, која дарује Господ на снажење православних хришћана, али у овом случају довољно је поменути кефалонијско. Ако православни и неправославни скептици одричу чудо силаска Благодатног Огња, шта ће они онда рећи о овом чуду? Каквим упаљачима намамљују ове змије? Ако се у случају Благодатног Огња све спекулације врте око чињенице, да се чудо догађа у кувуклији, где приступ има само патријарх, овде се чудо догађа наочиглед свих мирјана.

 

 

Очигледно је, против Благодатног Огња неверници, јеретици и расколници устају највише зато што његово постојање силније од свега опаљује њихове душе.

 

* * * * *

 

У кратком чланку немогуће је поменути сва сведочанства о Благодатном Огњу и све приче повезане са њим, зато можемо људима које то интересује препоручити сајт: „Чудо силаска Благодатног Огња“, где су, између осталог, критички размотрени и други покушаји да се оспори ово Божје чудо.

Као закључак није сувишно да наведемо речи још једног непосредног сведока чуда, нашег савременика, Епископа благовештенског Гаврила.

 

 

– Ви сте видели како силази Васкршњи Огањ?

– Да, видео сам два пута. Тада је још био жив архиепископ Антоније (Завгородни). И када је у Велику суботу патријарх изашао са Благодатним Огњем, нисмо почели да узимамо огањ од њега, већ смо брзо, заједно са владиком Антонијем упали у кувуклију Гроба Господњег. Један Грк је ушао, владика и ја. И у Гробу смо видели огањ плаве, небеске боје, узимали смо га у руке и умивали се њим. Неколико секунди он није опаљивао, али потом је добио силу и ми смо палили свеће.

– Огањ гори директно на том камену?

– На камену. И сва кандила горе. И сав камен је покривен Огњем… То треба видети! Ја бих такође сумњао да нисам видео. Али сам видео: огањ гори, а ми се умивамо. Тврди камен, мермер – и цео покривен Огњем. Ни чађи нема, ништа. Просто гори огањ – и то је све.

 

 

Преузето са сајта: http://www.pravoslavie.ru/4184.html

Поделите: