МИЛОШ АНТОНОВИЋ: ШТА ПИШЕ У СИНТАГМИ ИЗ 1855. НА КОЈУ СЕ ПОЗИВА МИНИСТАРСТВО ОДБРАНЕ ЦРНЕ ГОРЕ

МИЛОШ АНТОНОВИЋ: ШТА ПИШЕ У СИНТАГМИ ИЗ 1855. НА КОЈУ СЕ ПОЗИВА МИНИСТАРСТВО ОДБРАНЕ ЦРНЕ ГОРЕ

У одговору који је „Министарство одбране“ Црне Горе упутило колегама из надлежног министарства у Србији, налази се податак да је „према Синтагми из 1855. Цетињска митрополија наведена као аутокефална“. Историчар Милош Антоновић износи тим поводом следеће чињенице. У Синтагми Велике Цркве или Васељенске патријаршије се не помиње Цетинска митрополија као аутокефална. Посебно је антисрпско лудило да СПЦ треба да докаже данас Монтенегру да су њени храмови на вековном тлу на којем је и настала.

Најпре, Синтагма о којој је реч јесте шестотомна збирка канона издата у Атини између 1852. и 1859. године. Њен пуни наслов је:

Σύνταγμα των θείων και ιερών κανόνων των τε αγίων και πανευφήμων Αποστόλων, και των ιερών και οικουμενικών και τοπικών Συνόδων, και των κατά μέρος αγίων Πατέρων, / εκδοθέν, συν πλείσταις άλλαις την εκκλησιαστικήν κατάστασιν διεπούσαις διατάξεσι, μετά των αρχαίων εξηγητών, και διαφόρων αναγνωσμάτων, υπό Γ. Α. Ράλλη και Μ. Ποτλή, εγκρίσει της Αγίας και Μεγάλης του Χριστού Εκκλησίας.

Пети том ове импозантне збирке садржи акта законска и управна акта православних цркава у XIX веку. На страници 529. заиста се налази помен Цетињске митрополије изведен на крајње занимљив начин. ( види оригинални текст доле)

На деветом месту списка православних цркава налази се „Аутокефална митрополија Црне Горе“, а одмах испод се наводи титула њеног поглавара: „Митрополит Скендеријски и приморски, Архиепископ Цетиња, Егзарх свештеног Пећког трона, владика Црне Горе и Брда (Βέρδης!), г. Петар Петровић“.

Међутим, митрополит Петар II Петровић Његош преселио се у свете још 1851. и није могуће да вредни и педантни сакупљачи канона то нису знали. Биће да је у питању нешто друго.

Шта је у питању, види се из коментара којим су издавачи снабдели помен „Аутокефалне црногорске митрополије“. У преводу:

„Ово (девето) место (у поретку православних цркава) заузима према руској Синтагми. У (Синтагми) Велике Цркве (тј. Васељенске патријаршије) се не помиње. Давно (πάλαι) потчињавала се (υπίκειτο) Пећкој архиепископији.“

Овим ствари постају јасније. Васељенска патријаршија није признавала поредак који се у XVIII и XIX веку стварао у југоисточној Европи. Да би избегли да потпадну под утицај Немачке, одн. Аустрије, зетски митрополити су одлазили на хиротонију у Русију, у широком луку заобилазећи Сремске Карловце. Тај поступак поновио је и Петар II, али за Велику Цркву у Цариграду ово је било без значаја – на папиру и у канонском поретку зетска митрополија је и даље под јурисдикцијом Пећи. Што је остала до данас.

На овај начин разоткрива се лаж којом монтенегрински манипулатори желе да обману српску (и светску) јавност. Овде се међутим добро говори, чита и пише грчки. Зато ће бити потребно да Малисорци, поред албанског, науче и овај језик, ако желе да по угледу на украјинске шизматике и они стекну признање Истанбула. Ипак се бојим да ће им и овај напор бити узалудан – Цариград никад није признавао „аутокефалност“ зетске митрополије, неће то чинити ни у будућности.

Пренесено са сајта Стање Ствари

Поделите:
СВЕТИ ПАТРИЈАРХ ПАВЛЕ – ШТА ЗНАЧИ КОСОВСКИ ЗАВЕТ

СВЕТИ ПАТРИЈАРХ ПАВЛЕ – ШТА ЗНАЧИ КОСОВСКИ ЗАВЕТ

Време у којем ћемо се родити и прилике у којима ћемо живети не зависе од нас. Но, ако схватимо да ми, људи треба да будемо сарадници или помоћници Божији, како у делу свог живота и спасења, тако и у делу живота и спасења ближњих, онда ће свако време, па и оно најтеже, постати могуће за спасење. Христос нас, уосталом, упућује: „Тако да се светли светлост ваша пред људима да виде ваша добра дела и прославе Оца вашега који је на небесима.“ Само у тој светлости можемо сагледати, и ми и други, циљ којем треба ићи и пут којим се тај циљ може достићи. За нас хришћане се све то слива у једно — у богочовечанску личност Христову: Христос је наша светлост, наш циљ и наш пут.

***

Будућност српског народа — не само на Косову и Метохији него и свуда где се налази — зависиће од тога да ли се он одрећи свега онога што је свето и честито, човечно и еванђељско. И садашњост и будућност могу се изграђивати само на Истини. А Истина, за нас хришћане, не може бити само веза идеја или односа ствари. Истина је личност, жива личност Сина Божијег, који је уједно прави Син човечји.

Конкретно, буде ли са Христом, наш народ ће преживети и опстати свуда, па и на Косову и Метохији; одбаци ли Христа, нестаће га из Књиге живих на небу и на земљи.

Из интервјуа „Православљу“, 15. децембар 1990.

Приволети се Царству Небеском

Зли људи су говорили за Сина Божијег да не зна шта говори, да је ђаво у њему итд. Шта онда можемо очекивати ми људи грешни да се говори о нама? Приволети се Царству небеском шта би могло друго значити него усвојити еванђељски циљ живота и његово остварење еванђељским путем и средствима? Како би то могло да значи позивање на освету, распиривање мржње, нетрпељивости, нечовечности? Приписивано ми је да сам поред других, разбијач јединства Југославије ради остварења велике Србије. А ја и данас кажем: кад би оснивање наше независне државе и њено одржавање и напредак били могући само злочином, ја бих пре пристао да нестане не само велика него и мала Србија и сви Срби заједно са мном, него што бих пристао на нељудско и нечовечно. Ето, то за мене значи Косовски завет опредељења за Царство небеско.

Из интервјуа за „Политику“ 1. и 2. новембар 1991.

У дубини народне душе је права љубав према другом човеку

У првом светском рату, за време пробоја Солунског фронта, био је рањен један прост човек, сељак, кога упуте у болницу. Предају му једног бугарског заробљеника да га спроведе до Команде у Солуну. Од дугог хода, и глади, Бугарин онемоћа, а муче га и мисли хоће ли остати жив и видети своје. Српски војник, мада рањен, сиђе с коња и помогне Бугарину да се попне у седло, узме вођице и тако пође даље. Кад је видео зачуђеност српског генерала, војник рече: „Ја сам рањеник, а он заробљеник, ту више нема непријатељства; обојица смо без оружја и само смо људи. Он је занемогао и морам да му помогнем.“

То је оно што нас је као народ одржало, не само биолошки. У дубини народне душе није само витештво или отменост, већ нешто друго: права љубав према човеку.

Из интервјуа „Победи“ 10. јануар 1992.

Јединство српског народа

То јединство почива на Еванђелској науци. Примивши хришћанство из Цариграда, односно од свете браће Ћирила и Методија и њихових ученика, и наш народ је дошао до свог писма, тако да је и он могао да остави трага о себи и о своме животу. Народ који нема писма још је у праисторији, јер о њему пишу само други. Оплеменивши хришћанством своје природне способности, дошао је у могућност да се покаже и у градитељству, сликарству, књижевности и да општој ризници напретка и културе човечанства даде свој допринос. Но више и важније од тога је то што је наш народ, оплеменивиши Еванђељем своју душу, био и остао народ Божји, онако како је кроз векове учен од својих мајки још у колевци, као што је Јевросима мајка учила свога сина Марка Краљевића: „Немој, сине, говорити криво, ни по бабу, ни по стричевима, већ по правди Бога истинога. Боље ти је изгубти главу, него своју огрешити душу.“

А на Косову је исто речено: „Земаљско је за малена царство, а небеско увијек и довијека.“ Није Свети Кнез Лазар био против живота на земљи, против царства земаљског, јер људи нису само душе, него и тела. Али ако већ треба да се једно губи, боље је изгубти царство земаљско, него оно Небеско. Боље је изгубити живот, него изгубти душу. То је оно што је дубоко усађено у нашем народу, што је остало и до дана данашњег.

Из „Американског Србобрана“ 1993.

Преузето са сајта Стање Ствари

Поделите:
ОТАЦ ИВАН МУЧАЛОВ – ШТА ПОСТ ЈЕСТЕ

ОТАЦ ИВАН МУЧАЛОВ – ШТА ПОСТ ЈЕСТЕ

Пост је одрицање од мрсне хране, злих помисли, лоших сећања.

То је једна јако лоша дефиниција поста.

Немојте мислити о ружичастом слону. О чему сад мислите?

Дакле, немојмо говорити о посту као негацији, није важно шта пост није. Рецимо шта пост јесте.

Јачање воље. Сагледавање и осмишљавање себе, својих мисли, жеља, поступака. Стицање храбрости да признамо и поправимо своје недостатке. Окретање ка Богу. Молитва, права, искрена, она која нагони на плач, па на осмех. Сусрет са ближњим. Сусрет са онима који ће нам тек постати ближњи. Тихо жртвовање себе зарад другог и Господа. Проналажење нових лепота самог живљења. Радовање свом крсту. Захвалност Господу за парче хлеба на длану, за близину вољених, захвалност за могућност да другима будемо узданица. Захвалност Господу на Њему Самом и на нама самима.

То је тек део онога шта је пост.

Није, дакле, толико важно читати има ли на кексима млеко у праху, питајмо се има ли нас пред лицем Божијим.

Не паничимо ако смо заборавили, па постили на уљу, кад је требало постити на води, паничимо ако смо човека повредили или заборавили.

Можемо ми мерити минуте пре поноћи, у које бисмо појели рибљу паштету пре сутрашњег Причешћа, али не можемо измерити своје дане на земљи и шансе које су пред нама.

Пост је загледање у те шансе, понирање у себе, и дружење са Христом и светима. Ето светих свуда око нас, скупљају се сваке недеље пред Путиром.

Не причајмо како се одричемо овога или онога, јер су та “одрицања” тако споредна да их не треба ни помињати. Пост је пут задобијања благодати, освајања врлина, Богаћења и проналажења себе.

Нека нам је срећан и Богом благословен почетак поста!

Приредио: Петровград.орг

Поделите:
СРБИ И „НОЋ ВЕШТИЦА“

СРБИ И „НОЋ ВЕШТИЦА“

Последњег дана октобра обележава се још један од “празника“ који су на мала врата, преко медија, реклама или других производа модерне културе, увезени у наш народ. О чему се овде заправо ради?

После пада комунизма, омладина масовно почиње да прихвата западне вредности. Међу њима, и незаобилазна „Ноћ вештица“ постаје веома популарна. Ипак, услед пасивности националних институција (за разлику од Русије нпр.) да се стварањем грађанског друштва изгради и нови дух поникао на вековној традицији, и деценијског васпитања на тековинама богоборства и незаинтересованости за сопствену културу, кривца не смемо тражити у самој омладини.

Из поменутих разлога, народ који је вековима давао угоднике Божије, уместо да се врати на стање пре 1945. године, антитеистички поглед на свет мења новим духовним трулежом са запада као своју нову културу. Неприхватањем плодова те културе, добровољно постајемо заостали, чак непожељни и нетолерантни. Ради се тек о „маскенбалу“ и „проводу“. Но, о томе нешто касније.

Иако овакви „празници“ немају ништа заједничко са Православљем, већина Срба, који себе бар формално сматрају православцима, прихвата их једнако као они који се не изјашњавају тако. Услед одсуства литургијског живота и преиспитивања, често учествујемо у разним „проводима“ и „весељима“, а да се и не запитамо колико су и да ли су у складу са нашом вером.

Да се ипак не ради само о „маскенбалу“, говори то да је Ноћ вештица изворно пагански обичај. Стари Келти, на овај дан славили су Нову годину, за коју су сматрали да се као и све живо, рађа из мрака и смрти. Кнез смрти (у православљу Кнез овога света) дозвољавао би душама мртвих да посећују своје домове, па одатле и традиција маскирања у костуре, духове, зомбије. Душе мртвих које долазе у посету требало је нахранити како не би били кажњени, па су се свим посетиоцима давали слаткиши.

После крштења Келта, Црква (још увек јединствена) настојала је да овај празник прилагоди Хришћанству, па га проглашава за Ноћ Свих Светих (Ноћ вештица – Halloween, Ноћ Свих Светих – All Hallows’ Eve). Само они који су се противили крштавању, наставили су да прослављају Ноћ вештица, задржавајући окултне обичаје. Стога, прошење слаткиша по кућама и „безазлено“ маскирање јесу последица овог, у сржи анти-хришћанског, начина прослављања 31. октобра.

Због свега тога не смемо бити равнодушни на уплив туђинске културе, јер нам и Јеванђеље налаже да не можемо “служити и Богу и Мамону“ (Мт. 6, 24). Не смемо окренути главу и прихватити то као нешто незаобилазно, или још горе, схватити све само као забаву. Зато помолимо се светом Луки и светом Петру Цетињском да нашу једнокрвну и једноверну браћу и сестре приведу и преведу на прави пут.

Зато, уместо да „угасимо ватру на домаћем огњишту“, тога дана упалимо кандило пред славском иконом, помолимо се Господу, да нам пода храбрости да будемо и останемо другачији, да нас обдари снагом да устрајемо на Његовом путу и да нас избави од Лукавога.

Свети Николај Жички и Охридски

Поделите:
ОТАЦ ДУШАН ПОПОВИЋ – ПРВИ ВРБОВАЧКИ МОЛИТВЕНИ ХОД

ОТАЦ ДУШАН ПОПОВИЋ – ПРВИ ВРБОВАЧКИ МОЛИТВЕНИ ХОД

Свештеник Душан Поповић, старешина је цркве св. пророка Јеремије у Врбовцу надомак Смедерева. Недавно је организовано прво молитвено сабрање у част јунака Врбовачке битке из 1915. године. Мошти ових српских јунака изгинулих у тој бици налазе се у овој, цркви-костурници, јединственој у овом делу Србије. Дана 17. октобра 2019. године Црквена општина врбовачка организовала је успешно први „Врбовачки марш“,са кога вам Петровград.орг преноси обраћање оца Душана Поповића.

Молитвени ход у Малој Крсни

У славу српских јунака XI и XIX пука Шумадијске дивизије I позива изгинулих на Церјаку и Врбовачким косама у октобру 1915. године бранећи одступницу српској војсци, а желећи да никада више српске јунаке не покрије тама заборава као што се то десило у протеклим деценијама. То су били верни синови своје Цркве и своје отаџбине.

чудотворне иконе Богородице Пећке Краснице

У овој години када се обележава и осам векова постојања Српске Православне Цркве посебно смо желели да истакнемо значај тих верних синова своје Цркве, а њихова имена осим малог броја што је нама познато само Бог зна.

Народ одаје поштовање јунацима палим на Врбовачким косама

Због тога смо ове 2019. године, дана 17. октобра на празник Светог ратника Стефана Штиљановића организовали по први пут „Врбовачки марш“ од села Мале Крсне важног железничког чворишта и у Првом светском рату, одакле је немачка царска војска преко брда Церјак ушла у Шумадију.

Верни народ у молитвеном ходу

То није био класичан марш, то је био молитвени ход са Светим иконама, молитвом и духовним песмама. Ношена је копија чудотворне иконе Богородице Пећке Краснице, Часни Крстови и барјаци као и друге иконе.

Поклоници са Светим Иконама

За ту прилику било је у молитвеном ходу ангажовано неколико људи обучених у униформе наших војника из Првог светског рата, а на челу колоне био је коњаник са заставом, српском тробојком.

Униформе из Великог рата и Шумадинац

Црквена Општина Врбовачка која је организовала први Врбовачки марш не би могла организовати молитвени марш да није имала подршку људи који знају да цене жртве оних који су дали животе за веру и отачаство.

отац Душан дочекује вернике у порти

Посебна нам је радост да је у овом молитвеном ходу био присутан и сој и број, квалитет и квантитет. Код цркве спомен костурнице Светог Пророка Јеремије у Врбовцу тог дана окупило се око две стотине људи.

Жива црква Св. пророка Јеремије

После Свете Заупокојене Литургије био је пригодан програм, а сви учесници су били послужени војничким пасуљем који се у казанима тог дана спремао у порти.

Заупокојена Литургија и мали Шумадинци

Код  свих присутних видело се одушевљење што су учествовали у једном таквом догађају.

Спомен костурница XI и XIX пука Шумадијске дивизије I позива изгинулих на Церјаку и Врбовачким косама

Са жељом да тако буде и сваке наредне године, а трудићемо се да буде и боље.

Петровград.орг и http://kolubarskimars.rs/Onama.aspx

Поделите:
ПРАЗНИК ПОКРОВА ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ

ПРАЗНИК ПОКРОВА ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ

Српска Православна Црква празнује Покров Пресвете Богородице. Црква созерцава догађај када се Богородица током богослужења јавила народу окупљеном на молитви. Догађај се одиграо у 10. веку на свеноћном бденију у Богородичиној цркви Влахерне у Цариграду.

„Радуј се Радости наша и прекриј нас од сваког зла часним омофором твојим“.

Јављање Богородице вернима

Догађај који црква празнује догодио се 14. октобра 911. године, у време ромејског цара Лава Мудрога (Философа).

Било је то свеноћно бдење у Богородичиној цркви Влахерне у Цариграду. Црква је била пуна народа, а негде у позадини стајао је свети Андреј Јуродиви са својим учеником Епифанијем.

У четири сата после поноћи, угледао је свети Андреј Пресвету Богородицу са распростртим омофором (покровом) изнад народа, као да том одећом покрива народ. Била је одевена у златокрасну порфиру и блистала окружена апостолима, светитељима, мученицима и девицама.

Свети Андреј показа руком Епифанију и упита га да ли и он види “Царицу и госпођу, како се моли за сав свет“, што Епифаније зачуђен потврди.

Након тог догађаја отпочело је празновање Покровице које созерцава тај тренутак.

Обичаји и веровања на дан Покровице

Многе жене које немају децу посте пред празник Покровице како би се причестиле на дан празника. Притом се моле да им подари Богородица услиши жељу да имају дете. Оне које имају децу моле се Богородици за њихово здравље.

Сви који верују у Богородицу и обележавају Покров Пресвете Богородице на овај дан обавезно треба да изговоре речи:

„Радуј се Радости наша и прекриј нас од сваког зла часним омофором твојим“.

Кога Богородица прекрије својим покровом он постаје невидљив за зле духове и нечастиве силе.

Петровград.орг

Поделите: