СРБИЈА СЛАВИ СВЕТУ РАВНОАПОСТОЛНУ БРАЋУ ЋИРИЛА И МЕТОДИЈА

СРБИЈА СЛАВИ СВЕТУ РАВНОАПОСТОЛНУ БРАЋУ ЋИРИЛА И МЕТОДИЈА

Српска Православна Црква обележава  Дан Светих Равноапостолних Светитеља Ћирила и Методија односно Дан словенске писмености и културе. Влада Србије усвојила је у 16. маја Предлог закона о допунама Закона о државним и другим празницима у Републици Србији којим се предлаже да 24. мај буде нови празник – Дан Ћирила и Методија.

Минијатура са представама Св.Кирила и Св. Методија

Тропар: (глас 4): Јако апостолом јединоправнији и словенских стран учитељије, Кириле и Методије богомудрији, владику всјех молите, всја јазики словенскаја утвердити в православији и јединомислији, уморити мир и спасти души нашја.

Света Литургија у Србији данас

Српски народ и остали словенски народи, посебно они који припадају Православном културном кругу славе мисионаре, културне и политичке дипломате, творце хришћанског, словенског алфабета. Слављење је отпочело Светим Литургијама широм Православља а наставља се културним манифестацијама у земљама којима су браћа из Солуна донела хришћанство и писменост.

Епиграфски натпис на глагољашком писму

Духовници и историчари данас сматрају да је делатност Свете Браће била од непроцењивог културног и цивилизацијског значаја за Србе и Словене уопште. Постоје теорије које говоре да су Словени имали неку врсту писма и у паганском периоду али је непобитна чињеница да је осмишљавање глагољице као првог словесног писма чији је творац био један хришћанин и које су прихватили Словени у првој држави Словена Великој Моравској на Дунаву, у до тада доминантном грчко-римском хришћанском културном свету, био чин од посебног значаја, за прихватање Словена у хришћанском културном кругу.

Русија и Дан словенске писмености и културе

Само име Св. Ћирила непосредно се повезује за писмо ћирилицу. Овај ромејски миисионар није осмислио ћирилицу, већ њену словенску претходницу, глагољицу.

Ћирилица као идентитетско питање

Сама ћирилица је дело непознатог наследника, ученика Свете Браће, Св Климента и Св. Наума Охридских или Св. Константина Преславског, из истоимених чувених школа тадашње Бугарске.

Св.Методије епископ Велике Моравске

Ко год био творац новог писма, оно је ношено Божијим промислом ширено са севера, из Паноније, и са југа, с Охрида, стигло и у Крштену Србију. Истовремено, многи Срби, а најпре владари и властела, чувши проповед на матерњем језику поверовали су у Христа и примили хришћанску веру, и тадашњи догађаји се сматрају се словесним крштењем Србије и почетком њене писмености.

Орден Свете Браће кориштен у комунистичкој Бугарској

Ћирилица је писмо које користи седам словенских језика (руски, српски, бугарски), као и већи број других језика бившег СССР-а, Азије и источне Европе. Дунгани, исламизирани Кинези из Казахстана, који говоре једним дијалектом мандаринског кинеског, такође користе ћирилицу као стандардни писани систем.

Поштовани од стране хеленског хришћанског света

Иако је Срби доживљавају као своју, ћирилицу захваљујући правом „крсташком“ рату који се против ње води вековима, ретко користе у савремено доба и у јавном обележавању и у приватним препискама, тако да је реална опасност да латиница потпуно замени ћирилицу као што се то на жалост десило код Румуна у другој половини 19. века.

Петровград.орг

Поделите:
ОТАЦ ЈУРИЈ МАКСИМОВ – У ЗАШТИТУ БЛАГОДАТНОГ ОГЊА

ОТАЦ ЈУРИЈ МАКСИМОВ – У ЗАШТИТУ БЛАГОДАТНОГ ОГЊА

У Храму Гроба Господњег у Јерусалиму појавио се и ове године Благодатни огањ. Патријарх јерусалимски Теофил III предао га је окупљеним ходочасницима, укључујући делегацију руског Фонда Андрије Првозваног, који ће светињу специјалним авионом донети у Москву. Ово чудо божије се сваке године дарује православним верницима на укрепљење. Петровград.орг вам доноси део апологетског текста оца Јурија Максимова о овом свевременом чуду које се догађа у само у Православној Цркви а које различити неверници покушавају да оспоравају.

 

 

Три питања скептицима

 

Не изненађује то што се атеисти, јеретици и расколници толико напрежу да оповргну истинитост чуда Благодатног Огња. Запањујуће је што се некада њима придружују и православни, тврдећи да ничег страшног нема у одрицању истинитости тог чуда. Као да је верном човеку свеједно – да ли Господ шаље знамење, или су у току више од хиљаду година јерусалимски патријарси и архијереји, међу којима има не мало прослављених у лику Светитеља, цинично обмањивали и обмањују православне по целом свету, и то уочи најважнијег православног богослужења.

Сваки иоле поштен човек ће приметити разлику између једног и другог.

 

 

А образовани православни човек још и зна да је та разлика недвосмислено означена у одлукама Помесног Константинопољског Сабора из 1084. године: „Онима који уместо да са чистом вером, у простоти срца и од све душе признају за несумњиве догађаје велика чуда која су извршили Спаситељ наш и Бог, Владичица наша Богородица, Која Га је нетрулежно родила, и други Светитељи, и покушавају да их посредством мудровања прикажу немогућим или их тумаче на начин, како се њима чини, и упорни су у свом мишљењу – анатема.“

 

 

Лично не могу да сматрам убедљивим приговоре критичара Благодатног Огња због мноштва разлога. Например, несхватљиво ми је, како све њихове хипотезе, које су, да додамо, противречне једна другој, могу да објасне ту чињеницу да је у деветом веку муслимански управник Јерусалима заповедио да се поставе метални (бакарни) фитиљи у кандила и да је, без обзира на то, на очиглед свих, сишао огањ и да су се запалили бакарни О томе сведоче како грчки изворници (Никита Клирик) тако и арапски (Бируни). Несхватљиво је како објаснити „упаљачем у џепу“ примере, када се паљење свећа догађа ван кувуклије на очи ходочасника, када огањ силази са икона итд.

Али, посебно се јављају три питања, на које нисам успео да сусретнем јасан одговор ни у једном „скептичком“ чланку.

 

Одблесци

 

Не ретко (иако не и сваке године) ходочасници пред силазак Благодатног Огња виде у храму плавичасте одблеске светлости, попут блесака какви бивају при севању муња. Они су забележени и на видеоснимку.

 

 

Скептици уверено убеђују да ти проблесци нису ништа друго до блицање фотоапарата. Одређена сличност постоји, иако су блицања фотоапарата много слабија и немају такву нијансу.

Али јавља се још једна компликација: шта ћемо са тим што су древни сведоци чуда описивали ту исту појаву?

Никита Клирик, који је посетио Јерусалим 947. године пише: „Архиепископ још није изашао из Гроба, а већ је цео Божији храм могао да се истог трена види испуњен неизрецивом и Божанском светлошћу, тако да се побожни народ кретао час у десну страну, час у леву… При таквој неочекиваној појави светлости сви су били испуњени задивљеношћу, па чак и најбезбожнији муслимани су били поражени и посрамљени… сада се Божанско изливање светлости раширило по целом храму.“

 

 

Игуман Данило, који је посетио Света места 1106-1107 године, сведочи: „Тада је изненада и засијала Света Светлост у Светом Гробу и из Гроба је избијало снажно блистање.“

Ходочасник Трифон Коробејников, који се нашао у Јерусалиму 12583. године тврди да у храму „огањ иде… као муња са неба.“

Чињенице да Благодатни Огањ не опаљује.

 

Ако погледамо макар видео-кадрове, који су постављени на интернету, видећемо, на пример, да у једном случају ходочасник држи руку изнад пламена од целог снопа свећа, у другом случају, други ходочасник држи руку над пламеном пет секунди, а ево и трећег кадра, где још један старији ходочасник држи руку у пламену пет секунди.

 

 

Подсетићу за сваки случај, да је у обичном Огњу, а посебно изнад њега веома тешко држати руку макар једну секунду. Свако ко сумња може то да провери одмах, државши своју руку или изнад запаљене шибице, или изнад запаљене свеће, или изнад кандила и уопште, изнад сваког обичног пламена. И нека провери: да ли он може да држи руку пет секунди или макар три. Немојте заборавити да се обезбедите са кремама против опекотина и завојима.

 

 

Значајно је да је горепоменути млади атеиста, који је пре годину дана ширио по интернету своја „разобличења“ Благодатног Огња, између осталог наводио снимак где он држи руку изнад обичних свећа. И иако се њему чинило да то нема разлике у односу на начин како то чине ходочасници, није тешко приметити да је у току снимка од четири секунде он четири пута склањао руку из пламена, што се за ходочаснике који су на видео-снимку не може рећи.

 

 

На тај начин, или следи да признамо да те људе, који су забележени на видео-снимку, Благодатни Огањ није опаљивао, или да Господ сваке године на велику суботу чини не мање задивљујуће чудо претварања обичних људи у муције сцеволе при додиру са Огњем у храму Гроба Господњег. Другим речима, или је пред нама чудесни огањ, или су пред нама чудесни људи, који не осећају бол од обичног огња.

 

Друга православна чуда која се догађају сваке године

 

Та упорност са којом скептици, који се држе различитих ставова, обрушавају своју критику на догађај који се збија у Велику суботу, постаје још мање схватљив ако обратимо пажњу на чињеницу да силазак Благодатног Огња уопште није јединствено чудо које се редовно догађа у православном свету и које је доступно за свакога ко жели да се убеди у његову истинитост (него таквих чуда има још).

Например, познато је чудо са змијама на грчком острву Кефалонија, у селу Маркопуло. Ту се некада налазио женски манастир који су напали пирати. Монахиње су се молиле за своје спасење испред „Лонгобардске“ иконе Мајке Божије. И чудо се догодило: када су пирати развалили врата, уместо монахиња видели су змије и у страху побегли. Сада сваке године, строго на празник Успенија Мајке Божије (Велику Госпојину), у храм, који се налази на месту манастира, у време Литургије догмижу змије са целог острва. У току целе службе оне се налазе међу људима. Змије дирају, узимају у руке, стављају на врат, али оне никога не повређују. Након службе оне одлазе из храма и не враћају се до следеће године. Све је то забележено на видео-снимку и свако у то може и сам да се увери, отишавши на Кефалонију 15/28. августа.

 

 

Позната су и друга чуда која се редовно догађају, која дарује Господ на снажење православних хришћана, али у овом случају довољно је поменути кефалонијско. Ако православни и неправославни скептици одричу чудо силаска Благодатног Огња, шта ће они онда рећи о овом чуду? Каквим упаљачима намамљују ове змије? Ако се у случају Благодатног Огња све спекулације врте око чињенице, да се чудо догађа у кувуклији, где приступ има само патријарх, овде се чудо догађа наочиглед свих мирјана.

 

 

Очигледно је, против Благодатног Огња неверници, јеретици и расколници устају највише зато што његово постојање силније од свега опаљује њихове душе.

 

* * * * *

 

У кратком чланку немогуће је поменути сва сведочанства о Благодатном Огњу и све приче повезане са њим, зато можемо људима које то интересује препоручити сајт: „Чудо силаска Благодатног Огња“, где су, између осталог, критички размотрени и други покушаји да се оспори ово Божје чудо.

Као закључак није сувишно да наведемо речи још једног непосредног сведока чуда, нашег савременика, Епископа благовештенског Гаврила.

 

 

– Ви сте видели како силази Васкршњи Огањ?

– Да, видео сам два пута. Тада је још био жив архиепископ Антоније (Завгородни). И када је у Велику суботу патријарх изашао са Благодатним Огњем, нисмо почели да узимамо огањ од њега, већ смо брзо, заједно са владиком Антонијем упали у кувуклију Гроба Господњег. Један Грк је ушао, владика и ја. И у Гробу смо видели огањ плаве, небеске боје, узимали смо га у руке и умивали се њим. Неколико секунди он није опаљивао, али потом је добио силу и ми смо палили свеће.

– Огањ гори директно на том камену?

– На камену. И сва кандила горе. И сав камен је покривен Огњем… То треба видети! Ја бих такође сумњао да нисам видео. Али сам видео: огањ гори, а ми се умивамо. Тврди камен, мермер – и цео покривен Огњем. Ни чађи нема, ништа. Просто гори огањ – и то је све.

 

 

Преузето са сајта: http://www.pravoslavie.ru/4184.html

Поделите:
ХИТОН ГОСПОДЊИ – БЛАГОСЛОВ БАНАТСКОЈ ЕПАРХИЈИ И ГРАДУ НА БЕГЕЈУ

ХИТОН ГОСПОДЊИ – БЛАГОСЛОВ БАНАТСКОЈ ЕПАРХИЈИ И ГРАДУ НА БЕГЕЈУ

Велики број православних верника епархије Банатске и града на Бегеју боравио је на Светој Архијерејској Литургији у храм Ваведења Пресвете Богородице у Зрењнину како би целивао Хитон Господњи. Спас, веру и наду у исцељење са радошћу су дочекали и они болесни, и они здрави верници са надом и вером у спасење.

 

 

Хитон Господа Исуса Христа је део Христове одеће, коју је, према традицији направила Пресвета Богородица њеним најчистијим рукама. Ова одећа је била на Христу Спаситељу током његове спаситељске патње. Према истраживачима ове светиње овај делић његовог плашта је ” засићен Христовом крвљу”.

 

 

Хитон је једноделна тканина без једног шава од танке камиласте длаке. Светиња је нестајала без трага и неколико пута је била проналажена. Почетком деветог века, Хитон је дониран Карлу Великом приликом његовог крунисања. Након тога, светиња је постављена у опатију француског града Аржантеј, где се и чувала. Недавно је честица Хитона Господа дата у Јарославску епархију Руске Православне Цркве. Постоје записи о томе како су се чуда Божија дешавала у различитим годинама људима који су успели да додирну ову светињу или да се само моле око ње.

 

 

Део одеће Господње је у обиласку српских градова, верног народа, и свако ко жели да јој се поклони и целива је, јесте уједно и позван да му приступи. Хитон Господњи изложен је још данас у нашем граду, а сутра од 07:30 он креће пут Борче, када ће у 08:30 у том предграђу Београда бити служена Литургија и дочекана светиња.

 

 

Петровград.орг

Поделите:
ДР НИНОСЛАВ КАЧАРИЋ: У СУСРЕТ ВАСКРШЊЕМ ПОСТУ

ДР НИНОСЛАВ КАЧАРИЋ: У СУСРЕТ ВАСКРШЊЕМ ПОСТУ

Драга браћо и сестре,

Живимо у времену у којем је покајање друштвено депласирано, а савремени човек, човек овога друштва и савременога света се не каје, чак шта више, он сматра да и нема зашто да се каје. Можда једина врста покајања која је призната у овом и оваквом друштву јесте нека врста политичког кајања, или самокритике, али такво кајање нема везе са истинским покајањем. С друге стране, гледано психолошки, у наше време покајање се често посматра као неки знак слабости карактера или неке неурозе, неуравнотежености, знак лабилности дотичне личности. Покајање је у том случају схваћено као неко, мање – више, презриво стање инфериорности, неки комплекс од кога се треба што пре ослободити и психолошки и друштвено. Међутим, за нас хришћане, треба да је јасно да схватање једног времена у овом случају нашег, није мерило чак и за само то време, а поготово не за човека који се протеже изнад свог времена, јер боголико људско биће иако живи у одређеном времену, надилази то време и залази у богочовечанску реалност живота вечнога кроз живот у Цркви. Христова заповест о покајању јесте у том смислу само подсећање нас на оно што је нормална функција нашег људског бића и истинског живота, а то је спасоносно служење Богу. Заповести Божије и имају првенствено тај смисао, да нас потсете и позову на живљење и делање онога што је за нас најнормалније, што је заиста здраво, исправно, спасоносно, функционално, живоносно.

 

 

Зашто је покајање заповест? Јеванђелска порука о покајању гласи: Покајте се јер се приближи Царство Небеско, како каже Св. Јован Крститељ, док прве речи Христове после крштења гласе: Покајте се и верујте Јеванђеље. Заповешћу или поруком о покајању почиње Нови завет и она је једна од основних хришћанских новозаветних порука. Свети Марко Пустињак каже: Господ наш Исус Христос, Божија сила и Божија премудрост, промишљајући о спасењу, поставио је закон слободе и један је за све одредио одговарајући циљ говорећи: покајте се! Из тога можемо разумети да се разноврсност његових заповести своди на веру и љубав према Њему, па из свог грешног стања човек треба да крене у покајање, да га прихвати као благовест – радосну поруку и позив Христов. Нема тог греха ни пада из којег не можемо да се извучемо и ослободимо, ако вером доживљавамо истину Божанског Откривења у Христу: да нас Бог жели, да нас Он несебично воли и позива у своју љубав и живот вечни. Божија је воља и наше постојање, и наш живот са Њим, и наше вечно радовање у Царству Његове Љубави. Божија је воља такође и наше покајање и удостојење радосног живота са Њим, воља је Његова и наша светост, а грех је несветост, безакоње, нечистота, болест, смрт и пропаст наша. Зато је позив на покајање позив на живот у светињи и правди Истине, позив на здравље и радост у Духу Светоме, позив на благодат и славу вечну. Покајање је први и основни урођени морални закон Божији у човеку, савест као глас Божији у нама, а љубав јесте прва и основна покајничка сила и моћ, препородитељска и градитељска снага којом можемо да се дигнемо из лажи и самообмане, и да пођемо пред Оца нашег небеског, станемо пред његово лице и кажемо му: Оче, сагреших небу и теби, и нисам достојан ни да се назовем сином твојим, прими ме натраг себи, макар као једнога од последњих најамника твојих.

 

 

Света тајна исповести и покајања представља покајничко признање кривице ради опроштаја грехова и обухвата четири елемента: 1. свест о сопственим прегрешењима, 2. искрено покајање, 3. потпуну исповест греха, и 4. чврсто обећање Богу и себи да се грех више не понови. Свети апостол Јаков у својој посланици каже: Исповедајте пак једни другима сагрешења, и молите се Богу једни за друге да оздравите, док Климент Римски промишља: Боље је човеку да се исповеда него да терети срце своје. Већина наших болести представљају плод наших душевних конфликата, и то оних које свест уопште и не препознаје као конфликте, а када их препозна, снаге човековог ја и његове воље сувише су слабе да ове конфликте успешно реше. Већина наших конфликата, унутрашњих и спољашњих, почива на дуготрајном, штетном и често до смрти погубном деловању непречишћених људских страсти: гнева, мржње, зависти и љубоморе, страха, бриге, жалости и обесхрабрености сваке врсте. Хришћани су вековима све ове страсти које харају не само људском душом него и телом, проузрокујући разне болести, тачно називали њиховим правим именом: гресима, који првенствено значе болест и страдање наше. Свети Јован Лествичник у својој чувеној Лествици каже: Непамћење зла право је покајање. Доживљај унутрашње радости, великог олакшања, као и наша искрена одлука да више не грешимо, били би поуздани знаци да нам је кривица од Бога стварно опроштена. Овакав спасоносни опроштај не можемо добити без нашег искреног кајања, праћеног исто тако искреном патњом и учествовањем, макар и посредно, у страдањима нашег Спаситеља, у Његовој патњи због наших грехова, а не својих, што чини битну разлику у поимању наших најчешће заслужених патњи.

 

 

По речима оца Александра Шмемана „покајање је снажно откривање нашег запуштеног, заборављеног и запрљаног унутарњег човека, док је смирење признавање другога, уважавање другога и способност да храбро признамо сопствену несавршеност, да се покајемо и самим тим кренемо путем исправљања сопственог живота. Покајање никако није формално набрајање наших недостатака, грешака и преступа, већ се оно рађа из нашег личног сазнања да смо се отуђили од Бога, да смо издали, разрушили и изгубили своју духовну лепоту – оно што је најдрагоценије, најчистије и најлепше у нашем животу, али да ипак имамо могућност да поново будемо са Богом.“

 

 

Дани часног Васкршњег поста, који нам предстоје, посебно су благословени и назначени за преиспитивање свих наших размишљања, жеља и поступака, и усмерени ка благочестивом животу, доброчинствима, молитви, покајању, исповести и коначно причешћу часним и пресветим Телом и Крвљу Господа и Бога и Спаса нашега Исуса Христа, које нам се на Светој Литургији нуди и даје као највећи дар живота вечнога и залог Царства Небескога, које већ сада и овде осећамо, доживљавамо и освајамо трудом и подвигом, а све то у светлости и лепоти сверадосног празника Васкрсења Христовог, који нам као звезда водиља, сваке године бива највреднији циљ коме хрлимо и који у узвишеној срећи очекујемо.

 

 

Имајући све ово на уму, помолимо се искрено и топло, да нам преблаги и свемилостиви Господ да снаге, смирења, трпељивости и љубави на путу поста, да бисмо достојно и радосно дочекали и прославили највећи празник Васкрсења Христовог, као круну свог нашег уложеног труда и подвига. Амин – Боже дај!

 

 

Протојереј др Нинослав Качарић

Поделите:
КО ЈЕ БИО СВЕТИ ТРИФУН И КАКО СУ СЕ ЊЕГОВЕ МОШТИ НАШЛЕ У СРПСКИМ ЗЕМЉАМА

КО ЈЕ БИО СВЕТИ ТРИФУН И КАКО СУ СЕ ЊЕГОВЕ МОШТИ НАШЛЕ У СРПСКИМ ЗЕМЉАМА

У првој половини 3. вијека родио се син часним родитељима, побожним и скромним, у Кампсади, варошици надомак велике и славне Никеје. Била је то римска покрајина Фригија, у оквирима Мале Азије. Назваше га Трифун (на грчком Трифон).

 

 

Дјечак је врло рано показивао знаке врлинског карактера, био је питом, благ и врло склон учењу. Тражио је само оно фино и мирисно духом што човјека уздиже и одваја од пропадљивости. Као дијете почео је читати и учити тумачење Светог Писма; за њега је ту био смисао. Како записује предање био је вољен, милован и пажен. Умиљато дијете и свакоме драго…

 

Наговјештај светачког живота

 

Неко дијете у селу ујела је змија отровница. Дјечак је већ губио свијест јер је отров брзо кроз крв паралисао тијело. Ту се неким промислом задесио и младић Трифун (није могао имати више од 14 година) и прогурао се кроз мноштво народа који је већ кукао и оплакивао дјечака што је онемоћавао. Трифун приђе мајци која је са јауцима држала дјечака док му је главица падала са њених руку које је подизаше. Прекрсти се Трифун, клекну на земљу испред народа и призва молитвом Светог Духа! „…Душе Истине, ризницо добара и Животодавче, дођи и усели се у ово невино дијете!“, прозбори Трифун са живом вјером да га Отац Васељене слуша.

 

 

Дијете отвори очи и заплаке се, а сузе као ораси склизнуше низ лице! Мајка се нијемо прекрсти. За њом и народ кроз мук пронесе знак крста; сви падоше на кољена. Би чудо! Од тада се Трифун огласи као Богу доступан – дијете чије молитве налазе уточиште у сили.

 

Исцjелитељ бесомучних

 

Но царевина је велика, а њени крајеви пуни невоља. Но гле, у срцу царства, а на самом царевом двору, разбоље се кћер цара Гордијана, коју је отац из велике љубави назвао својим именом – Гордијана. Одједном оболи душом. Природно лијепа и врло образована била је узрасла за удају. Већ су јој на двору бирали прикладног младожењу.

Но дјевојка се одједном разбоље и обузе је нека сила тјескобна и гњевна, истовремена и тужна и јаросна, разуларена и очајна. Дјевојка је била већ умом помјерила; викала је, као пас лајала, бацала се у воду и ватру. Цар и царица завапише! „Има ли љекара и мудраца који ово лијече! И круну за лијек дајем!“ Сви љекари са двора и из царства су долазили на двор, но нико није могао умирити дјевојку што се у звијер претворила. Везали су је конопима. Но једном, у часу тјелесног посустајања, несрећна Гордијана кроз зуба прошкргута: „Само ме Трифун може побиједити!“

 

 

Пренијеше дворјани ту чудну поруку цару, а несрећни отац разгласи по царству да се тражи Трифун који лијечи! Дође глас и до Никеје и брзо се прочу по околини да цар тражи Трифуна. Народ Кампсаде одмах рече: „То је наш Трифун!“ Тако губернатор Фригије позва Трифуна и нареди му да пође у Рим, на двор. Трифун је прихватио наредбу и кренуо на пут.

Тада се путовало на коњској запреги и путовање је трајало и по мјесец дана. Једнога дана чувари везане дјевојке чуше како Гордијана са страхом говори: „Иде Трифун, биће за три дана овдје!“. Убрзо дјевојка заспа, а потом се и пробуди потпуно оздрављена и несвјесна зашто су је везали.

И заиста, трећи дан на двор ступи стража која је пратила Трифуна. Цар га је сачекао на улазу, у чуди невјерујући да је тај младић лијек за његове муке. Гордијана је била већ здрава, јер је демон напустио њено тијело, у страху узмичући пред Трифуновом вјером. Но цар би и даље сумњичав и замоли младића, ако већ јесте заиста тако моћан да зле силе прогони, да му и покажи тог демона што му кћер намучи. „Својом силом покажи га!“, замоли цар.

 

 

Трифун затражи седам дана од цара. Шест дана је постио, а седми дође на двор и пред Гордијаном и дворјанима нареди демону у име Господње да се покаже. Тада се указа бијесни црни пас, сав гњевом и мукама растрзан, запјењених вилица.

Цар се престраши, а народ се разбјежа. Трифун знаком крста уклони демонску силу и нечист прогна. Након тог чина велики дио дворјана се крстио и прихватио Христа за пут. Цар Гордијан Трифуна је испратио и поклонио му велике дарове и богату награду. Трифун се врати у своју Кампсаду и све подијели сиротим и потребитим.

 

Мученик за веру

 

Цара Гордијана наслиједио је цар Деције, велики мрзитељ и прогонитељ хришћана. Трифун као знан да је пола двора покрстио био је први на мети. Лигионари га заробише, ставише на муке. Батинали су га, палили огњем, сјекли тијело, тражећи да се одрекне Христа. Но младић вјером неузмицаше. Тада га посјекоше; одрубивши му мачем главу. Било је то у зиму 250. године.

 

 

По усјековању, Трифун се кроз сан јавио народу Кампсаде и зажелио да у родном мјесту буде сахрањен. Тако народ и учини, измолили су његово свето тијело и сахранила га у родном мјесту. На гроб су стално болесни долазили и молили се за оздрављење. Тако је остало све док римски цареви не прихватише Хришћанство за вјеру царевине.

 

Пренос моштију и српски Котор

 

Трифунове мошти онда пренесоше у Константинопољ и саградивши Цркву у његову славу. Ту ће оне остати све до почетка 9. вијека када их у непознатим околностиома откупише млетачки морепловци и понесоше у Венецију. У то вријеме сви градови Средоземља су преносили свете мошти из Цариграда и посвећивали им свој град на славу и заштиту.

 

 

Но брод са моштима Светог Трифуна задесила је морска олуја и приморала га да скрене у Бококоторски залив. То је Которанима био знак да је Светац одабрао њихов град за своје почивалиште. То је био 13. јануара 809. године. Касније ће которски племић Андрија Сараценис саградити катедралу Светог Трифуна у Котору, која је освећеан 1166 године.

У њој и данас почивају мошти свеца, а глава Светог Трифуна је окована у злато и сребро. Народ је назива Силна глава…

 

Преузето са: http://slobodnahercegovina.com/putevima-svetog-trifuna

Поделите:
ПРОТОЈЕРЕЈ ДР НИНОСЛАВ КАЧАРИЋ: СВЕТОСАВСКА  БЕСЕДА

ПРОТОЈЕРЕЈ ДР НИНОСЛАВ КАЧАРИЋ: СВЕТОСАВСКА БЕСЕДА

У име Оца и Сина и Светога Духа!

„Пута који води у живот Наставник и Првопрестолник и Учитељ био јеси Светитељу Саво! Јер, дошавши најпре просветио си Отачаство твоје и препородивши Духом Светим освећена чеда твоја засадио си их као маслине у мисаоном Рају, и зато си постао сапрестолан Апостолима и Светитељима…“

 

 

Познати средњевековни песник-химнограф Теодосије Хиландарац спевао је ову карактеристику лика и дела Светог Саве преузевши је од свог претходника Доментијана, непосредног ученика Савиног, који је опет исте речи и опис Савине личности и делатности скоро дословце могао чути од Јерусалимског патријарха Атанасија другог, називајући Светог Саву „апостолом и истинским делатељем у винограду Господњем, пророком, надахнутим учитељем и просветитељем света“. По речима српских средњевековних писаца „Он свагда Христом сијаше као сунце, украшаван божанственим врлинама…Вођен свагда Духом Светим, беше диван небу и земљи, чудесан Анђелима небеским и људима земаљским, ходећи без порока и творећи правду свима. Зато се слави од небеских и земаљских бића…“ Овом „најлепштем српском детету“ како га је назвао Свети владика Николај Велимировић, Српски народ је приписивао све што је добро и честито било у народном животу и поднебљу свих српских крајева. Трагични догађај спаљивања моштију Светог Саве на Врачару показао је како су и Турци гледали на његову улогу и утицај у Српском поробљеном али и духовно непокореном народу, тако да је, по речима Матије Бећковића, „врачарско ватриште постало српско духовно огњиште, спојивши загробно мучеништво Савино на врачарском попришту са мучеништвом Српског народа.“ Ово светосавско непобедиво мучеништво „Царства ради небескога“ пројавило се и у Косовском боју кроз свесно жртвовање Светог кнеза Лазара и косовских јунака, руковођено Савиним духом жртве за вечно и непролазно.

 

 

Личност Светог Саве остала је у народној свести дубоко уписана најпре по његовим личним, људским и монашким подвизима-у Светој Гори и Студеници, силазећи искрено у све дубине људског бића и живота, у тајне људског срца и душе… Савин сусрет са Живим Богом и благодатно, исихастичко духовно искуство, пружило му је сву ширину и дубину у пастирском и архијерејском раду. Путујући апостолски по своме народу и просветитељски га учећи и преображавајући, Свети Сава је кренуо најпре од манастира-свенародних училишта и истинских жаришта наше црквено-народне просвете, културе и лепоте. Српске цркве и школе функционисале су кроз векове онако како их је основао и организовао Свети Сава, попут Српске цркве и Српске државе, у плодној и делотворној симфонији. Његово организовање и уређење Српске цркве са литургијским, манастирско-парохијским и породичним животом, са црквено-народним саборима и скупштинама, остали су сјајан модел и принцип кроз векове. Његов рад на народној писмености и књижевности, на састављању првих нашим језиком писаних песничких, књижевних, правних и дипломатских текстова, на изградњи величанствених по архитектури и уметности цркава, манастира и других споменика духовне и материјалне културе који надмашују културу многих суседних народа, све то нам је кроз векове добро знано. Његов значај и величина се не ограничавају само на наш народ већ се протежу и на друге Словене и многе наше суседе, тако да оваквим својим опредељењем Српски архиепископ Сава, истовремено велики духовник и дипломата, никада није испољио нетолеранцију према другима, него се, по речима Светог владике Николаја, „у њему Исток и Запад сјединише кроз хармонију која задивљује.“

 

 

Када погледамо на уметнички недостижан и речима неописив лик Светог Саве на фресци у Милешеви, из његових небеско плавих очију можемо ишчитати и осетити његову најдубљу тајну и поруку, записану у Савином Хиландарском типику: „Ништа није веће од љубави, јер она је савршенство свих врлина. Све друге врлине и дела људска јесу као удови духовнога човека, а љубав је глава и сједињење целог човека. Са љубављу је спојено и високотворно смирење, и милостивост, и човекољубље, ради којег је и сам Бог постао човек!“

 

 

Нека нам Господ и данас отвори ум и срце, да бисмо попут нашег дивног светитеља Саве познали наше призвање, призвање на светост, призвање да постанемо угодници и молитвеници Богу, коме нека је слава и хвала у све векове векова!

Амин!

 

 

Протојереј др Нинослав Качарић је парох при храму Ваведења Пресвете Богородице у Зрењнину при којој је капела преподобног Рафаила Банатског

Поделите: