ДОКТОР КОЈИ ЈЕ ИЗЛЕЧИО СРПСКУ ЕКОНОМИЈУ

ДОКТОР КОЈИ ЈЕ ИЗЛЕЧИО СРПСКУ ЕКОНОМИЈУ

Доктор Лаза Пачу, био је Цинцарин пореклом, а за финансије је био самоук. Док је он водио државне финансије Србије, динар је био конвертибилна валута. Господин Лаза, како су га сви звали, признавао је само новац са златном подлогом. Чак и у време Балканских ратова, господин Лаза није допустио да буџет „оде у црвено“- што је случај незабележен у историји банкарства и историји ратовања.

Лекар пореклом из Чуруга др Лаза Пачу

Иако доктор по професији, економија му је увек била у срцу. Др Лазар Пачу је годинама успешно лечио српску економију, а као министар финансија 1914.године прима најтежи аустроугарски ултиматум упућен Краљевини Србији икада. Својим знањем, проницљивошћу и невероватном способношћу да осети шта треба српској економији, др Пачу је имао главну улогу у финансирању балканских и Првог светског рата.

Као самоуки економски стручњак који је одлично знао да „ослушкује“ потребе српске привреде и економије, др Пачу је стално био суочаван са тешким и великим одлукама по Србију. Једна од таквих историјских одлука, је и она коју је донео када је у одсуству тадашњег председника владе Николе Пашића примио Бечки ултиматум, 23. јула 1914. године.

У том тренутку др Пачу је био министар финансија, али му је требало нешто мање од сат времена да закључи да су „аустријски захтеви такви да их у целини не може применити ниједна српска влада“. Та његова констатиција је остала запамћена као израз достојанствености српског народа, али је то уједно био и окидач за почетак Првог светског рата.

Радници једне кланице у Београду

Свестраност која је резултирала бројним знањима, учинила је доктора Лазара Пачуа врсним практичарем који је Краљевину Србију успешно финансијски водио кроз чак четири рата.

Тако је још 1.октобра 1912. године уочи Првог балканског рата увео два буџета: редовни и ванредни ратни буџет. Истог дана објављен је Закон о мораторијуму који је замрзнуо штедње улоге и у земљи одложио исплату обавеза, док је исплата спољних обавеза настављена. Тиме је Пачу сачувао кредибилитет Србије у свету, па је могао да добија нове кредите за покривање ратних трошкова.

Захваљујући одлучним и исправним одлукама који је др Пачу доносио у најтежа предратна времена, Србија се припремила за предстојећи Велики рат. Познато је да у то време Србија никоме није била дужна, и да је чак и непријатељима исплаћивала приспеле обавезе. На тај начин је успела да омогући добијање нових кредита за финансирање ратних трошкова.

Иако болестан и са жељом да се пензионише др Лаза Пачу је Србију одлично припремио за Први светски рат, па су 1914. године обезбеђени државни приходи у износу од 214,3 милиона динара. Уз помоћ овог доктора за економију, Србија, иако већ измучена и истрошена од царинског, па онда и два балканска рата, успела је још једном да стане ноге и исфинансира и Велики рат.

Ни краљ није имао протекцију код Лазе Пачуа

Краљу Петру И Карађорђевићу требало хитно 200.000 динара. Послао је секретара код министра Пачуа да му унапред исплати ову суму од владареве плате. Др Лаза саслуша секретара, кисело се осмехне и каже: “Не може”! Згранутом секретару своју одлуку објаснио је овако: “Умре краљ, не дај Боже, а смртан је као сви ми. Ко ће онда да врати дуг државној каси? – Зна се Лаза. Или, политичари натерају краља да абдицира. Ко ће да плати дуг? – Опет Лаза. Него брате, да мене не би болела глава, иди ти у Кредитну задругу, они дају зајам. Знам те поштен си човек, бићу ти жирант на меници, код њих узми тих 200.000 динара. Овде не може! И квит! Секретар се вратио на двор необављеног посла, а и краљ се није наљутио.

Изгледом, стасом, снажним гласом и оштрим погледом, али пре свега необичним животним путем и непресушном енергијом и знањем, др Лаза Пачу је привлачио велику пажњу својих савременика. Наиме, из угледне породице Пачу, седамдесетих година 19. века одлази у Цирих где се нашао у друштву са Светозаром Марковићем, Васом Пелагићем, Николом Пашићем и многим другим младим анархосоцијалистима. Ту заправо и почиње његово интересовање за политику и економију.

По повратку у Србију, 1878. године на наговор Пере Тодоровића напушта студије медицине и почиње да уређује часопис “Стража”. Не задуго мађарска влада је затворила овај часопис, а Пачу се враћа у Берлин да заврши медицинске студије. Са докторском дипломом, али без посла Пачу се враћа у Београд и 1881. поново се на кратко окреће новинарству и постаје сарадник часописа “Самоуправа”, објављујући серију чланака под насловом “Грађанско друштво и његове политичке партије”.

Државним финансијама управља се као банком

Али љубав према економији тада постаје све израженија. Он се непрестано образовао, читао и писао о рентама, стечају, кредитима, таксама и у томе је бескрајно уживао. Убрзо је добио посао управника Државних монопола, где се одмах показао као прави организатор пун нових идеја и иницијатива, агилан и вредан. Радио је на припремама многих финансијских закона и трговинских уговора Аустроуграском, Француском, Енглеском…

Када је напустио државни монопол, постављен је за државног комесара Народне банке, затим за директора Београдске задруге где је усавршавао знање банкарског пословања, па за државног саветника и сенатора новоформираног Сената. Уз све то је био и политички ангажован, председавајући и говорећи на скуповима Радикалне странке чији је и сам био члан.

Ни краљ Петар I није имао протекцију код Пачуа

Остао је упамћен као шкртица и строг министар финансија, али са друге стране као изузетно поштен и неподмитљив. “Државним финансијама управља се као банком” била је девиза којом се руководио, и која се показала се као одлична, јер је каса увек била пуна, приходи су се преливали а Србија је у то време извозила у Западну Европу и Средоземље.

У јесен 1914. године др Лаза Пачу је почео да попушта неумитној болести која га је стизала. Последње дане провео је у Народној скупштини, седећи умотаних и болних ногу, али у дебатама никада није показивао ни трунку немоћи и повлачања. Напротив, др Пачу се до последњег дана борио и бранио Србију и њене интересе, и као такав је и остао упамћен.

Извор: serbia.com

Поделите:
ДОКУМЕНТ ЦИА О ТИТОВОМ РУШЕЊУ СРПСКЕ ЕКОНОМСКЕ БАЗЕ

ДОКУМЕНТ ЦИА О ТИТОВОМ РУШЕЊУ СРПСКЕ ЕКОНОМСКЕ БАЗЕ

Америчка Централна обавештајна агенција (ЦИА) поставила је на интернету 12 милиона страница са којих је скинута ознака тајности. Међу њима је и извештај о трансферу фабрика из Србије после Другог светског рата (документ РДП 80 – 00810А008600430009 – 4).

Да ли је Јосип Броз Тито наредио да се, убрзаним темпом, српска индустрија пребаци у западне делове СФРЈ после Резолуције Информбироа (донета 1948. у Букурешту) у страху од инвазије СССР, или је нешто друго имао у глави – питање је на које Београд, Загреб и Љубљана већ 60 година нуде различите одговоре. ЦИА агентура у некадашњој Југославији није имала дилему.

Ревносно пратећи све што се тицало економије, проследила је шефовима 13. децембра 1955. извештај о трансферу индустрије у Словенију, примећујући да је око овог питања „планула“ два месеца пре тога жестока полемика између српског и црногорског руководства Централног комитета комунистичке партије с једне стране и словеначког, односно хрватског руководства с друге.

У извештају ЦИА – РДП80 – 00810А008600430009 – 4 дословно стоји да је све решио Тито. Наводно је „одложио припреме за трансфер српских фабрика у интересу јединства партије“, али је било очигледно да је „подржао Словенце и Хрвате“. Окосница раздора, уз „трансфер фабрика из Србије у Словенију када стручњаци за електричну енергију буду на располагању“, био је и „предлог за промену руте дотадашње Јадранске пруге“, која је водила од Београда ка Бару, ка пожељнијем правцу: Београд – Сушак (данас део Ријеке).

Једна од омиљених тврдњи српских националиста током ратних деведесетих година је била да су Словенија и Хрватска „економски процветале на рачун Србије у склопу пакленог плана Јосипа Броза и његовог „саветника“ Едварда Кардеља“. На неки начин је овим извештајем ЦИА добила потврду: организовано је премештање више од 70 фабрика из Србије.

Наводи се да је у Осијек отишла фабрика сапуна, у Загреб фабрика батерија, из Беочина су у Сплит послати – постројење за производњу цемента, а такође у Сплит је за потребе бродоградилишта пребачена дивовска метална преса из Крагујевца (тада највећа на Балкану), читава једна електрична централа из Србобрана завршила је код Крања, између осталог чак и ергела расних коња из Старе Маровице крај Бачке Паланке…

Ондашњи познаваоци прилика тврде да је „Фабрика аутомобила Марибор“, позната по „тамићима“, основана одлуком Министарства тешке индустрије – фабрика камиона из Индустрије мотора Раковица размонтирана је и с комплетном техничком документацијом премештена у Словенију.

Српски економисти су деведесетих година прошлог века тврдили да би „Србија данас била балкански Јапан, а Хрватска и Словенија њени Вијетнам и Лаос“ да је српско и црногорско руководство на овакве намере смело да каже одлучно – „не“.Али, Петар Стамболић и Блажо Јовановић, учесници расправе са српске и црногорске стране, нису се усудили Титу да кажу ни „а“. Председник СФРЈ их је због послушности наградио бројним фотељама.

Стамболић је био и министар финансија Србије, потпредседник Владе Србије, председник Владе Србије, председник српске Скупштине, министар пољопривреде владе ФНРЈ, председник Савезне народне скупштине, први човек Савезног извршног већа. Политичку каријеру је обогатио и председниковањем Председништву СФРЈ. Блажо Јовановић некада није могао ни да се сети које је све функције обављао у Црној Гори и на савезном нивоу. С друге стране, уз подршку Тита, како констатује ЦИА, профитирали су секретар ЦК СК Словеније Миха Маринко и његов колега из Хрватске, Владимир Бакарић, који је владао готово 40 година.

Текст су пренели сви водећи национални портали у Србији

Поделите:
ПРОФ. ДР ЈОВАН ДУШАНИЋ: ЕКОНОМИЈА ПОСТМОДЕРНЕ

ПРОФ. ДР ЈОВАН ДУШАНИЋ: ЕКОНОМИЈА ПОСТМОДЕРНЕ

Србија после петооктобарског преврата (2000), са деценијским закашњењем у односу на друге постсоцијалистичке привреде, приступа економској транзицији. Била је то и прилика да се извуку поуке из искустaва других земаља, те избегну грешке, заблуде и лутања. Нажалост, то није учињено и реформисање српске привреде заснивало се на неадекватној теорији (неокласична економска мисао), самоубилачкој стратегији (неолиберална шок терапија) и погрешној економској политици (Вашингтонски договор).

Овакав начин реформисања постсоцијалистичких привреда, у последњој деценији ХХ века, показао се неуспешним у свим државама где је примењиван. Ретке су биле земље, које од почетка нису следиле тај пут (Словенија), а многе су пре (Пољска од 1994) или касније (Русија од 1998) напуштале тај неуспешан модел. Нова српска власт се одлучила за Програм радикалних економских реформи, који је припремила група од 17 аутора (група Г–17), а који се базирао на Вашингтонском договору (разрађеном од стране Светске банке, ММФ-а и администрације САД) у коме су стабилизација, либерализација и приватизација њени кључни елементи.

Стабилизација се у Србији, углавном, свела на стабилан девизни курс, тачније политику прецењеног курса динара која поскупљује домаћу робу и дестимулише извоз, а подстиче увоз. У таквој ситуацији извоз постаје нерентабилан, а увоз економски веома атрактиван, што доводи до раста спољнотрговинског дефицита и гушења домаће производње. Радикална либерализација која је спроведена одмах на почетку ДОС-ове власти допринела је додатном гушењу домаће производње пошто је просечна увозна царинска стопа сведена на једноцифрену (у кратком року смањене су на трећину), а укинута су и готово сва ванцаринска ограничења.

Стабилизација и либерализација, како су спровођене у Србији, довели су до урушавања домаће производње и обарања вредност предузећа, која у условима масовне приватизације прелазе у руке нових власника по ниским ценама. Поред тога, реформатори су се определили за модел приватизације продајом у коме се остварени приходи, углавном, не користе за привредни развој, него за текућу буџетску потрошњу.

Вашингтонски договор у својој суштини представља кодификовани програм економског неоколонијализма, уз помоћ кога се Србија (као и друге постсоцијалистичке земље) лишава власништва над ресурсима којима располаже и доводи у такву дужничку зависност (дужничко ропство) да постаје беспоговорни послушник моћних и богатих, а овај простор се третира, пре свега, као извор јефтине и обесправљене радне снаге, те тржиште за производе и банкарске услуге западних земаља.

Пошто погрешна политика не може да даје добре резултате, грађанима се нуде бомбастичне лозинке и лепа обећања („Србија на добром путу“, „Поносна Србија“, „Стотине хиљада нових радних места“, „Хиљаду евра за акције“, „Бољи живот“…), које су биле свесне обмане. Глобалну кризу 2008. године власт користи као изговор за неостварена обећања и тешко економско стање у земљи. Међутим, уколико се детаљније анализира економска политика и погледају резултати који су у Србији постигнути до избијање кризе, лако је закључити да се у погрешној економској политици крију фундаментални узроци колапса српске привреде, а светска економска криза је само била катализатор који је тај колапс убрзао. До избијања светске економске кризе већи део имовине је распродан, при чему је најатрактивнији део прешао у руке странаца, а спољни дуг је вишеструко повећан.

Крајем 2000. године спољни дуг је износио мање од 11 милијарди долара (од којих је касније отписано 4,72 милијарди), а већ у 2008. години достигао је 30 милијарди долара. У том периоду Србија је забележила девизни прилив од преко 30 милијарди долара само по основу приватизационих прихода и нових задуживања у иностранству. Приближно исти износ прилива забележен је по основу девизних дознака грађана из иностранства. Та средства су, уместо у развој привреде, највећим делом усмеравана у текућу потрошњу.

У свим тим годинама потрошња је у Србији знатно већа од створеног БДП-а. Држава се годинама понашала као сеоски бећар који ништа озбиљно није радио осим што је распродавао очевину (приватизација), задуживао се код комшија (инокредити) и све то траћио у бирцузу (текућа буџетска потрошња). Спољнотрговински дефицит, који је у Србији до 2000. био мањи од две милијарде долара годишње, у првој половини 2008. износи више од једне милијарде долара месечно.

Индустријска производња у 2007. години је за 4,75 одсто мања него у 1998. години, када је земља већ шест година била изложена драстичним међународним економским санкцијама. Број запослених у Србији 2008. године (2,085.242) је и у апсолутном износу мањи него 2000. године (2,264.376)…

Извор: Политика/НСПМ

Од истог аутора прочитајте: др Јован Б. Душанић : Неолиберализам

Поделите:
ПРЕТВАРАЊЕ КАНАЛА БЕГЕЈ У РЕКУ КАО ПРЕДУСЛОВ РАЗВОЈА ГРАДА И ОКРУГА

ПРЕТВАРАЊЕ КАНАЛА БЕГЕЈ У РЕКУ КАО ПРЕДУСЛОВ РАЗВОЈА ГРАДА И ОКРУГА

Водотоци Стари и Пловни Бегеј су у погледу заштите животне средине у Србији, а на основу вишегодишњег испитивања квалитета воде, идентификовани као водотоци у којима је квалитет воде „ван класе“. Загађење Бегеја мора да престане. Изградња централног пречистача отпадних вода је приоритет. Измуљавање тока претвара канал у реку и после шест деценија отварају се нове могућности за овај природни ресурс.

Пловни Бегеј, од румунске границе до преводнице Клек и Бегеј, односно ток кроз Зрењанин до бране код Стајићева, оквалификован је као најугроженији водоток у Војводини. То довољно говори о горућој потреби измуљавања и уређења овог водотока, од државне границе са Румунијом. На румунској страни је тај посао већ завршен.

Канал Бегеј је тако препознат као еколошки коридор од међународног значаја и део је еколошке мреже Србије. Ревитализација овог канала значи својеврсно привредно оживљавање и града Зрењанина и општине Житиште. Бегеј као водоток који повезује српски и румунски део Баната, и чини део водне мреже са системом Дунав – Тиса – Дунав, има изузетан инфраструктурни и туристички потенцијал.

Након измуљења канал ће бити враћен у некадашње стање, што ће дати подстрек и за развој туризма. У то је укључена и бициклистичка стаза на насипу, која ће се користити и као радно-инспекциона, али и за потребе све популарнијег бициклистичког туризма. Дужина од 75 км, спајаће Темишвар и Зрењанин. На румунској страни завршена је и стигла до будућег граничног прелаза Српски Итебеј..Она ће, након завршетка и са српске стране и постављања расвете, мобилијара и пратеће опреме, бити директна копча за двоточкаше, од Зрењанина до Темишвара.

У приобалном делу планом је остављена могућност градње објеката и уређења површина у функцији наутичког туризма, спорта и рекреације. При томе се првенствено планирају, а негде већ граде, пристаништа, докови, марине, паркови, излетишта, купалишта, заштитни зелени појаси. Могуће је пројектовати на њој водне објекте, водопривредне комплексе, мостове, туристичке комплексе и граничне прелазе.

Петровград.орг и Град Зрењанин

Поделите:
НА БЕГЕЈУ СЕ ГРАДИ РЕЧНИ ТАНКЕР ЗА СВЕТСКОГ ГИГАНТА

НА БЕГЕЈУ СЕ ГРАДИ РЕЧНИ ТАНКЕР ЗА СВЕТСКОГ ГИГАНТА

У бродоградилишту Бегеј у Зрењанину и бродоградилишту Бомекс 4М у Перлезу гради се највећи речни танкер нове генерације на свету дужине 135 метара. Ово гигантско пловило је тешко чак 855 тона. На изради оваквог једног пловила запослено је 160 радника. Наручилац посла је добро позната светска нафтна компанија „Шел“.

Брод се градио, према пројекту из два дела, део у бродоградилишту Бегеј а у другом бродоградилишту у Перлезу ће средином септембра брод бити састављен и биће и обављено поринуће.

 Сви радници у брооградилишту, којих је  како рекосмо 160, су домаћи, бивши радници некад познатих предузећа а до краја пројекта је у плану да се тај број повећа на 250 запослених.

Иначе компанија „Рубикон шипинг компани“ из Београда постала је власник имовине познатог у бившој Југославији Бродоградилишта Бегеј у стечају 2016. године а потом и Бомекс 4М и од тада ради мање или веће пројекте пловила за иностране купце од којих је свакако један од најзначајнијих.

Петровград.орг и Град Зрењанин

Поделите:
ПРОСТОРНИ ПЛАН КОРИДОРА БАНАТСКОГ AУТО-ПУТА НА ЈАВНОМ УВИДУ

ПРОСТОРНИ ПЛАН КОРИДОРА БАНАТСКОГ AУТО-ПУТА НА ЈАВНОМ УВИДУ

Министарство грађевинарства, саобраћаја и инфраструктуре огласило је рани јавни увид поводом израде просторног плана подручја посебне намене коридора ауто-пута Београд-Зрењанин-Нови Сад. Како се у документу наводи, разлог за израду и доношење просторног плана је стварање услова за реализацију националних и регионалних интереса у области саобраћајне инфраструктуре у Србији. Дакле ради се о националном и регионалном интересу прве врсте и ту свака прича о некаквој „економској“ исплативости пута која долази од „стручњака“треба да постане безпредметна.

Овај национално и регионално значајан пут ће бити дужине 110 километара, а пројекат подразумева изградњу комплетног профила ауто-пута, између Новог Сада-Зрењанина и београдског насеља Овча, са свим путним објектима и денивелационим укрштањима. Такође планирана је и рехабилитација, модернизација и доградња постојеће мреже државних путева првог и другог реда у зони коридора, што је јако значајно за општине кроз које пут пролази.

Коридор ауто-пута државног пута IА реда, на правцу Београд односно Овча-Зрењанин-Нови Сад, од планираног укрштања са саобраћајницом северна тангента, на коридору од саобраћајнице Т6 до Панчевачког пута у насељу Овча. Од овог укрштања у правцу севера пролази кроз територије катастарских општина Овча, Борча, Лепошница и Комарева Хумка на територији административног подручја града Београда, до Тамиша, односно административне границе са АП Војводина и катастарске општине Глогоњ.

Даље се коридор протеже кроз територију АП Војводине преко катастарских општина Сефкерин, Опово, Баранда и Сакуле, на територији општине Опово, затим Идвор, Фаркаждин, Уздин, Ковачица, на територији општине Ковачица. Коридор се даље протеже преко катастарских општина Чента, Перлез, Стајићево, Ечка, Зрењанин III и Зрењанин I до границе ПГР-а Зрењанина са варијантним решењима северно и јужно од Града Зрењанина, и даље паралелно са државним пута IБ реда број 12, на теритирији Града Зрењанина, новим мостом преко Тисе и паралелно са постојећим ДП IБ реда бр.12 у општини Жабаљ, са варијантним решењима: постојећим коловозом као десном траком ауто-пута и левом траком паралелном са постојећом и нова траса ауто-пута и уклапањем у постојећа саобраћајна решења на територији Града Новог Сада.

Можемо само да предложимо а мислимо да би овај предлог подржао највећи број грађана, да овај пут понесе име великог националног радника Михаила Пупина, светског научника пореклом са простора Средњег Баната, по узору на назив ауто-пута Милош Велики, али оставимо то нашим политичким првацима на разматрање у нади да ће имати сличну визију у најбољем националном и регионалном инетересу. Обрађивач овог плана је ЈП Завод за урбанизам Војводине, а јавни увид траје до 4. септембра 2020. године.

Петровград.орг

Поделите: