ПРЕПОРУКА ЧИТАОЦА – УМРО САМ У ПЕТАК – НЕНАД ГУГЛ

ПРЕПОРУКА ЧИТАОЦА – УМРО САМ У ПЕТАК – НЕНАД ГУГЛ

„Јесмо ли икада толико писали као у овим немирним временима?“

(Монтењ)

 

 

Сваки писац на крају своје књиге седи наднет над својим делом подељених осећања и мисли које се међусобно боре: осећај задовољства што је дело завршено и брига како ће читаоци дело схватити, прочитати, какав суд ће изрећи критика. Верујем да је писац овога романа делио такво осећање са својим колегама „по перу“.

Без лажне скромности, сматрам да сам последњи који би требало да се лати пера и мастила да напише било коју реч или коментар када је у питању дело уваженог драгог ми пријатеља Ненада. Ови редови не представљају критику дела него покушај тумачења и читања поруке коју нам наш аутор кроз књигу која има контроверзан наслов Умро сам у петак свима шаље. Идеја аутора ових редова није критика дела него покушај извлачења смерница у вези са проблемима које је донело наше доба и указивање на хришћански карактер сагледавања вечних питања са којима се аутор у овом роману рве кроз мноштво психолошких и људских карактера и типова.

 

 

Свако ко прочита ову књигу имаће свој угао из кога ће посматрати ово дело, али нешто у шта сам сигуран јесте да ће свако из свог угла видети даровитог писца који има посебан осећај за време у коме живимо. Гугл убедљиво и даровито показује кроз свој роман да је настављач српске књижевне речи. Пажљиво ишчитавајући његов роман проналазимо слојеве еминентних српских књижевника: Пекића, Боре Станковића, Данила Киша… Он се својим романом прикључује књижевној матици српске књижевности 20. века. Гугл за свој роман не узима пиљевину, или неки други „меки“ материјал за грађу своје књиге него узима чврст камен који вешто и даровито бруси.

Пред нама је садржајна књига која је тематски вишеслојна. Књига која није писана као „разбрибрибрига“, није писана да по својој природи буде теолошко дело, нити је аутор имао претензију да сатка такво дело, али бавећи се у свом роману темом добра и зла, смисла и бесмисла живота, слободе човекове… аутор роману даје теолошки „тон“. Утисак којем не могу да се отмем је да писац метафизичке теме које обрађује не чини то у ужем теолошком смислу већ на уметнички начин, тј. кроз уметност речи.

 

 

Ове теме нису тек тако и ничим подстакнуто теоријско промишљање, већ представљају пишчев одговор на изазове снажних и жестоких искушења и провера човекове личности у времену у коме живимо. Имајући пред собом проблеме постојања и слободе, аутор романа пружа нам у оквирима свог дела, могућност остваривања дијалога између богословља и других области људског духа, као што су књижевност, уметност, философија, јер са њима (теолозима) делимо идентичан проблем – проблем постојања.

Сваком читаоцу писац намеће легално и легитимна питања: зашто узима човека интелектуалца и секс као теме које често провејавају кроз књигу? Дух овога света са својим „стандардима“ свео је људску личност на употребну функцији, због тога Гугл не узима тек тако човека интелектуалца и секс као теме које се појављују у његовом роману. За разлику од других за њега су ово периферне теме и он врло вешто, у маниру искусног писца иде „од периферије“ ка центру.

 

 

У самом центру и сржи је антропологија где је неопходно нагласити да је реч о отвореној и динамичној антропологији. Када је у питању антропологија, важно је избећи плитка и површна тумачења која би задовољила нашу логику и етику. Кроз главног јунака свог дела Гугл нас смело подсећа да је сваки човек мешавина подмуклости, једноставности, незлобивости, чедности и злобе, сластољубивости, доброте…

Стиче се утисак да је личност јунака Ненадовог романа подељена и разломљена. Да ли има решења за то? Има ли исцељења за такву личност? Као једино решење проблема и исцељење Гугл видислободу избора и хришћанско покајање. Наш писац неће човека као мислећу индивидуу, он не жели човека који жудећи за вечном срећом најпре мора да се уподоби људској логици. Он жели да покаже да је човек најпре биолошко биће, а онда и изнад свега биће слободе које је позвано да се својом слободом уподоби Богу. Према Ненадовом мишљењу, потчињавање слободе логици и етици, не само да није могуће, него је за човека бескорисно и штетно.

 

 

Драма људске слободе и израиљско рвање човека са Богом главна је одлика човека на његовом историјском путу. Тај изазов и распеће за људску природу Ненад вешто претаче кроз писану реч. Писац се не одриче ниједне силе која је дата човеку за афирмацију слободе: ни љубави, ни страсти, ни тела, ни душе… али он не своди човека на „силе“. Он не негира да без тога живот нема прави смисао. Знање јесте моћ, мишљење јесте сила али „Ненадов човек“ је више и изнад свега овога – човек покајања и слободе! Жеђ за слободом и покајањем је осовина тог боготражитељског вапаја „Ненадовог човека“.

Овај роман није просто јадиковка над моралном пропашћу нашег народа који сматра да је смисао живота у вожњи доброг аутомобила, или у потпуном препуштању овосветским уживањима. Напротив, аутор романа иде директно против „матице овог света“: лепе жене, лепи мушкарци, они који нуде секс и који траже секс, богати хипермаркети, човек који верује у слику и укидање времена и простора… нису и не могу бити извор среће и задовољства. Човек одвојен од Бога постаје добровољна жртва страсти која га претвара у смешног несрећника у овом свету.

 

 

У миљеу општих етичких начела Ненад истиче љубав као најважнију и највишу вредност. Љубав код аутора не важи само на нивоу етичке вредности него љубав има онтолошку вредност. Као што добро и зло коегзистирају у овом свету, тако и аутор нас подсећа да такође љубав коегзистира са болом. Љубав грли бол не да би му дала метафизички значај и садржај него да би га преобразила у радост.

Да бих показао колико писац овог романа добро препознаје „дух времена“ у коме живи, навешћу један моменат – без обзира на то колико некоме изгледао саблажњив, аутор користи псовку као средство да изобличи дух времена и његове „вредности“. Псовка је постала основни мисаони садржај млађе популације нашег народа. Она није више израз љутње, огорчења, увреде; она је данас нажалост постала мисаоно, емоционално и лексичко језгро савремене српске реченице младог човека. Нема реченице у којој нема узречице „јеботе“, она је заменила поштапалице „овај“, „онај“, „разумеш“, „како да кажем“…

 

 

Овај роман, осим што показује висок уметнички домет, такође, унапређује верску културу и културу уопште, показује многобројне утицаје хришћанског погледа на свет и хришћанске духовности на савремену културу и стваралаштво. Нећу претерати ако кажем да Гуглова свеукупна духовна оријентација унутар овог дела у нашим културним приликама представља својеврсни подвиг. Вредност овог романа огледа се у ауторовој способности да на генијалан начин пренесе истине православне теологије, а да притом вешто избегне замку идеолошког заступника православља.

Гугл проналази једну нову форму са циљем да се теолошке истине и речи спасења упуте савременом човеку. Свесно или несвесно, аутор романа даје значајан допринос ризници српске књижевности чије је дело прожето јеванђељским духом, идејом добра и зла, и нашег вечног трагања за смислом постојања. У том дискурсу ова књига је права новина, не може а да не буде примећена не само у књижевним круговима него и круговима теолога.

 

Аутор: Професор верске наставе Радослав Мијатовић

Поделите:
КАКО ЗАШТИТИТИ ЋИРИЛИЦУ

КАКО ЗАШТИТИТИ ЋИРИЛИЦУ

Радна група Министарствa културе тражи измене и допуне Закона о службеној употреби језика и писма. Радна група Министарства културе предложила је да се први члан Закона о службеној употреби језика и писма усклади са чланом 10. Устава Републике Србије који у службеној употреби не раздваја српски језик од ћириличног писма и у коме се ћирилица означава као матично писмо, а латиница као помоћно писмо.

 

Уважени лингвисти са надлежним министром на конференцији у Београду.

 

Радна група, у којој су и представници Одбора за стандардизацију српског језика, припремила је предлоге за измену и допуну Закона о службеној употреби језика и писма, које за првенствени циљ имају да боље регулишу статус ћирилице у јавном саобраћају и прецизније дефинишу недовољно јасне делове постојећег закона.

Из надлежног министарства напомињу да је циљ измена закона да се подстакне употреба ћирилице не само у службеном него и у јавном простору у медијима, телевизијама за националном фреквенцијом, на уплатницама, на робним етикетама.

 

Ограничена, јединствена серија, не и правило.

 

Садашњи Закон предвидео је казне за непоштовање права националних мањина на употребу језика или писма а инспектори ревносно обилазе институције и кажњавају оне који се не држе прописа, али парадоксално не постоје реципрочне мере којим се штити положај  ћирилице.

У вези са овим питањем је и случај иностраних компанија и продавница чији су називи на латиници. Пре Другог светског рата називи страних компанија били су на ћирилици, што је случај и данас на примеру једног великог тржишта као што је Русија. Србија је мало тржиште остало након урушавања заједничког југословенског у којем је форсирано латинично писмо и стране компаније нису заинтересоване да се „удварају“ нашем тржишту, поштујући наш идентитет. Србија једино овоме може да доскочи тако што ће предвидети пореске олакшице за домаће компаније и радње које своје називе исписују на ћирилици.

 

Мурал и порука која обавезује!

 

У правној пракси појавио се још један проблем.  Појавила се потреба да се преводе акта са српског на српски језик само под другим именом а та „услуга“ није бесплатна. предлог измена и допуна Закона  преписује Повељу о мањинским језицима у њеном изворном облику и одређује шта јесу мањински језици, као и суштински део Декларације о заједничком језику да је ово један језик и да унутар њега не може бити превођења.

 

Шта је остало од Новосадског договора о језику?

 

Испред Удружења за заштиту ћирилице српског језика „Ћирилица“ из Новог Сада, замерке на неке делове ове иницијативе јавно је изнео Драгољуб Збиљић, један од дугогодишњих бораца за српско писмо. Он саматра да савет треба да се зове Савет за српски језик и српско писмо, јер се подразумева да је српски језик и српско писмо „службено“.

 

Брвно које спаја или раздваја?

 

Он је замерио српским лингвистима да су заточеници „српскохрватског језика“ и њиховог „богатства двоазбучја“ у српском језику, што је у свету бесмислица. У Уставу треба једноставно назвати „српски језик и српско писмо“ а српско писмо је само ћириличко писмо, јер је оно једино и сачињено за све Србе и њихов језик. Збиљић се запитао, када ће српски стручњаци за језик да напусте спровођење хрватско-српског филолошког договора којег се Хрвати никада нису озбиљно држали?

 

Једна од студија Драгољуба Збиљића, на ову тему.

 

Српско писмо, сматра он, не може коначно ни чувати ни сачувати бесмислицом — да само Срби треба да имају свој језик на два писма. Нико у свету тако не ради и зато нико други нема проблем са својим писмом као Срби. Хрватска латиница је у Србији двоструко заштићена: и у оквиру српског језика, неуставно и у оквиру језика хрватске мањине – хрватског језика, уставно. Српски народ је у периоду Југославије навикнут смишљено на туђе писмо. Данас се многи Срби боре за спас ћирилице, али тај посао тешко иде јер се не уважава јасна уставна одредба у Члану 8. и светска пракса у другим језицима, где нико не уводи алтернативна писма, своје и туђе писмо, за један језик, категоричан је Збиљић.

 

Аустро-угарски војници у окупираном Београду 1916. године, бајонетима су скинули ћириличне и поставили латиничне натписе.

 

Ћирилица није питање само српске прошлости већ и садашњости и свакако је важно идентитетско питање. Посебно је нетачан и злонамеран став дела јавности и грађана који тврди да су се Срби сами одвикли од ћирилице и да је она данас попут Косовског Завета реликт митологизиране прошлости.

 

Петровград.орг (Извор: Политика, Тањуг)

Поделите:
ЗАГОР ИЗ НАШЕГ СОКАКА

ЗАГОР ИЗ НАШЕГ СОКАКА

Поред експанзије разних онлајн игрица и виртуелне забаве, стрип је данас скоро заборављена уметност, али ипак некако егзистира, захваљујући групи непоправљивих стрип-романтика, који негују култ девете уметности. Поводом пола века од изласка прве епизоде о омиљеном стрип јунаку Загору на нашим киосцима, у организацији Народног музеја Зрењанин и Градске народне библиотеке, од краја јуна па до 20. јула одржан је низ занимљивих догађаја у граду на Бегеју под називом ’’Загор из нашег сокака’.

 

Јунаци нашег детинства.

 

У бившој држави Југославији не читати стрип и не имати бар једног омиљеног стрип јунака у младој популацији било је незамисливо. Није било куће у тадашњој држави у којој није било неколико свесака с авантурама стрип-јунака Загора, Алана Форда, Текса или Кена Паркера… Бивша Југославија имала је социјалистичку економију али врло развијено тржиште стрипа, а многи су током пунолетства као највредније што имају истицали колекције стрипова.

 

Куповни, размењивани, продавани – стрипови.

 

Загор је производ италијанске стрип-куће „Бонелли“, а држи и рекорд у продаји – епизода „Херој шесте планете“ продата је у чак 280.000 примерака. Стрип су креирали сценариста Гвидо Нолита и цртач Галиено Фери, а први број изашао је далеке 1961. године.

 

Галијано Фери

 

Иако је Алан Форд имао огромну популарност, место број један на топ-листи јунака дефинитивно припада чувеном Духу са Секиром, Манитуовом посланику, и његовом најбољем пријатељу Чику, маленом човеку великог апетита. Много авантура је двојац из Дарквудске шуме прошао заједно. Током 50 година постојања, неустрашиви Загор се борио у дубоким шумама Дарквуда, имао много непријатеља, али и исто толико смешних сцена. Управо та комбинација акције и комедије допринела је популарности овог јунака.

 

Кен Паркер и Бонелијеви јунаци.

 

Ако би смо тражили књижевне узоре за формирање овог стрип јунака свакако би смо одмах помислили на Дон Кихота због Загоровог комичног пратиоца Чика који неодољиво подсећа на Санча Пансу. Ако би смо тражили дубље митолошке корене овог лика свакако би смо морали да изведемо паралелу са германским паганским богом Тором, обзиром да Загор као и Тор има као своје основно оружје секиру која више подсећа на чекић.

 

Загор и Тор.

 

Дакле упркос чињеници да се ради о симболима из митологије америчких урођеника, чини се да се етимологија митолошких инспирација италијанских твораца лика, не сме искључити. Сам симбол орла у сунчаном диску на његовим грудима, такоође упућује на дубљу везу са аријевском митологијом. Сам орао, стилизован на мајици  као птица врховног божанства аријевских народа као да је стилизована варијанта познатог знамења римских легија.Ови слојеви су интелигентно прекривени митологијом америчких урођеника тако да су врло лако промакли оку цензора у Југославији за разлику од неких других стрипова, рецимо серијала Прича са дивљег запада који се односио на конкретне историјске догађаје у Америци. Цензори су ревносно из овог серијала избрисале све приче и текстове које су имале било какву религиозну конотацију.

 

Загор на српски начин.

 

Зашто је За-Гор Те-Неј, јунаково „индијанско“ име,био толико популаран и у Србији? Први разлог је што су тадашње власти социјалистичке Југославије одобриле појављивање овог стрипа на трафикама широм земље. Бонелијеви стрипови су први пут у Југославији почели да се објављују 1967, и то у озбиљним тиражима, знатно пре америчких, француских или јапанских. Загор је несумљиво италијански суперхерој који је постао наднационалан. Постоји заједничка етнопсихолошка црта која повезује српски и италијански народ. Имали смо током векова заједничку особину, приврженост, осећај за авантуру и за борбу. Кроз историју Срби су се као и Италијани доста борили за правду и патили.

 

Загор као старац.

 

Загор је као и многи јунаци много пута  био рањен, заробљен, у затвору и у опасности, водио унутрашње битке, али је увек налазио снагу да се поново подигне и настави даље. Никада није одустајао. То је оно што је универзално повезује два народа али и све народе Европе и света. Недавно смо од стрип сценаристе Буратинија сазнали и Загорово крштено име а оно је и име најпознатијег свеца и заштитника Ирске, Патрик.

 

Петровград.орг

Поделите:
ЕЛЕМИР И СРЕМЧЕВИ ДАНИ А У БАНАТУ

ЕЛЕМИР И СРЕМЧЕВИ ДАНИ А У БАНАТУ

Традиционална манифестација „Сремчеви дани – Бал у Елемиру“, одржана је минулог викенда, а победницима на књижевном конкурсу уручене су награде. Ову културну манифестацију основала је Месна заједница Елемир у част великана српске књижевности Стевана Сремца који је у том месту, чекајући на пријем у дворац породице Киш, написао епос у десет песама по истинитом догађају под називом „Бал у Елемиру“.

 

 

Првог дана манифестације, двосатни програм на бини у центру села одржало је овдашње КУД „Младост“, са својим гостима, а потом је наступила позната нишка рок група „Кербер“. У центру села, свој штанд су имале и жене из елемирског удружења и бројни угоститељи, што је већнеизбежан садржај наших манифестација.

 

 

Жири којим је председавао познати културни радник са банатских простора Угљеша Шајтинац од 130 радова пристиглих на овогодишњи конкурс за најбоље хумористичко-сатирично дело прогласио је причу „Синапсол форте”, аутора Милете Продановића из Београда. Уз диплому, њему је додељена и награда од 50.000 динара. Другу награду од 30.000 динара, за збирку песама, добио је Раде Воденичар из Зрењанина, а трећу од 20.000 динара Милана Грбић из Кикинде, за кратку причу „Ко другоме јаму копа, сам у њу пада”.

 

 

Ове године учесници колоније карикатуриста били су Југослав и Јакша Влаховић, Константин Гросу, Кире Раденков, Владан Николић и Никола Штиклица. Њихови радови су ушли су у фонд колоније, у којем је сада већ више од 200 карикатура бројних врхунских аутора досадашњих учесника.

 

 

У свечаној сали Месне заједнице Елемир представљена је књига „Насељавање Петровчана у Чиб – Челарево 1946. – 1947“ историчара Милана Мицића. О књизи су говорили Милан Шево из Челарева и аутор. Он је подсетио на услове и разлоге који су довели до сеобе српског народа из 35 села општине Босански Петровац у Бачку, о начину како је колонизација спровођена и условима у којима је обављена. Тема ове књиге, иначе, уско је повезана и са Елемиром, јер је и у ово банатско село, у јесен 1945. године, досељено 148 породица са више од 900 чланова, баш из села око Босанског Петровца.

 

 

Манифестација је завршена концертом Џенана Лончаревића пред бројном публиком, а у поноћ је приређен и ватромет.

 

 

Кад смо код ове манифестације Петровград.орг вас упућује на текст публицисте Душана Ковачева, у којем се наводи занимљив податак да је продукцији „Зеф филма“ је 1993. године снимљен документарни филм „Елемир, а у Банату“ у којем је покојни чика Раша Попов духовито представио локалне прилике одсликане у Сремчевој новели „Поп Ћира и поп Спира“, као и боравак писца у том селу.

 

 

Петровград.орг (Фото: Сенка Влаховић)

Поделите:
НАГРАДЕ И ПОДСТИЦАЈИ ЗА ПИСЦА МИЛАНА БОГОЈЕВИЋА

НАГРАДЕ И ПОДСТИЦАЈИ ЗА ПИСЦА МИЛАНА БОГОЈЕВИЋА

Српски писац Милан Богојевић добитник је у веома кратком периоду две значајне награде за свој рад. Добитник је овогодишње Златне медаље Александра Сергејевича Пушкина „За верност слову и делу“, који додељује Савез писаца Русије – Московског округа а потом му је додељена и награда „Бранко Радунковић – воља чини чуда“.

 

 

Одликовање које носи име славног руског и светског писца Александра Сергејевича Пушкина му је додељено на свечаности уприличеној у древном средњовековном граду Сталаћу, код куле Тодора од Сталаћа. У име Свесрпског савеза „Бојево братство“, које сарађује са савезима ветерана Русије, као и књижевним Удружењима, знамење му је доделио председник Удружења Славољуб Љубисављевић.

 

 

Златна медаља Пушкин додељена је први пут у оквиру Првог словенског форума уметности Златни витез. Циљ оснивања словенског форума је, према речима његовог председника Николаја Бурљајева, да представи све што је најбоље у словенској култури.

 

 

Милану Богојевићу награда је уручена за књигу „Мале приче Великог рата“ у издању куће „Чувари“ из Београда, како стоји у образложењу Савеза писаца Русије. Иначе, ово признање до сада је у Србији уручено – Добрици Ћосићу, Ненаду Милкићу и Митрополиту Амфилохију. Заједно са Богојевићем награду је примио и истакнути новинар и колумниста Михаило Меденица.

 

 

Пре неки дан је Милану Богојевићу уручена још једна награда. На свечаној академији која је одржана у вршачком позоришту „Стерија“ додељена му је награда „Бранко Радунковић – воља чини чуда“. Ова награда се традиционално додељује истакнутим ствароцима, прегаоцима и личностима које су дале снажан допринос очувању српског националног идентитета.

 

 

Петровград. орг честита младом аутору и сабрату на примљеним почастима уз очекивање да ће и у будуће читалачку публику одушевљавати откривањем детаља из живота значајних личности из српске историје.

 

 

Петровградад.орг

Поделите:
ИВИЦА ПЕТРОВ –  МУЗИЧКИ ЦЕНТАР БОЛЕРО И 25 ГОДИНА

ИВИЦА ПЕТРОВ – МУЗИЧКИ ЦЕНТАР БОЛЕРО И 25 ГОДИНА

Музички центар „Болеро“ из Зрењанина, ове је године прослаио 25 година од оснивања, концертом под називом „Музика свих генерација“. Музику је одсвирао дечији оркестар „Болеро“ под вођством маестрa Ивице Петрова, солисте и оснивача школе. Концерт је одржан на платоу месних заједница на Багљашу, а гости су били бивши ученици, унуци и пријатељи школе.

 

 

Јасмина Туторов испред удружења „Багљаш култ“ рекла је да се овим концертом отвара сезона културних догађаја на платоу, који ће се одржавати сваке друге или треће недеље.

 

 

Млади музичари „Болера“  су током 90 минута презентовали своје знаје и раскошан таленат уз подршку свог професора Ивице те уз певачку подршку Мирјане Младеновић и Ондреја Годе.

 

 

Глумац Народног позоришта „Тоша Јовановић“ Милан Кочаловић је рецитовао стихове и говорио монологе из својих представа.

 

 

Некадашњи ученик маестра Ивице Михаило Младеновић је ове вечери извео неколико својих ауторских песама и познате хитове светских аутора популарне музике.

 

 

Музички центар „Болеро” је прва школа оваквог типа основана у граду пре 25 година. Првих година наступало се управо у месној заједници, гостовало се у Београду, чак и у Будимпешти.

 

 

„Заиста је лепо радити са младима и преносити им знање. Ево прошло је двадесет пет година од оснивања, са мањим паузама. Цела ова година нам је јубиларна, тако да ће бити више оваквих концерата, а већ смо имали неколико. Вечерас ћемо изводити музику свих жанрова и генерација. Репертоар нам је заиста разнолик, а имамо и госте“, изјавио је професор Петров.

 

 

Поред дугогодишње педагошке каријере, Иван Петров је изградио и музичку каријеру. Многа од тих искустава утицала су на изградњу његовог особеног стила. Данас сва сазнања преноси на своје ученике. Маестро Ивица Петров је завршио класичну музичку академију, али је у свом опусу отишао у друге музичке воде.

 

 

Свирао је једно време у оркестру „Бранко Крсмановић“, где се искључиво свира изворна, народна музика, и са којим је обишао цео свет. То значајно искуство га је научило, да права музика може постојати у свим жанровима.

 

 

Ивица Петров своје богато искуство већ деценијама преноси на полазнике “Болера”.  Ове вечери, са новом генерацијом младих музичара свирало се од „травијате“, преко филмске, па до бисера народне музике. Следеће дружење Музички центар „Болеро“ је заказао за Видовдан у башти Градске куће.

 

Петровград.орг

Поделите: