РАДЕ С. Н. РАЈИЋ : ЛИЧКА КАПА – ОЛИЧЕЊЕ СРПСКОГ КОСОВСКОГ ЗАВЕТА

РАДЕ С. Н. РАЈИЋ : ЛИЧКА КАПА – ОЛИЧЕЊЕ СРПСКОГ КОСОВСКОГ ЗАВЕТА

Личка капа је типична српска капа која носи симболику и дух Косовског завета и Видовданског предања. То се види по следећим деловима и њиховим односима.

Типичан изглед капе Срба у Лици

Основа капе је кружна. Увек је црне боје. Асоцира на тугу и жалост због пораза Срба на Косову на Видовдан 1389. године и пада српског царства. Ова боја уједно показује пијетет и дивљење, славу и поштовање косовским јунацима. Горњи темени део капе је од црвене чоје. Симболише њихову крв проливену за одбрану части и слободе, народа, вере, отаџбине и државе, од турског освајача, пљачкаша и насилника.

Са задње стране капе налази се девет дугих кићанки од црне свиле. Оне, пак, имају двоструку симболику. С једне стране, симболизују девет браћа Југовића, а с друге сликовито симболизују пут који је део нашег народа прешао од Косова до Лике измичући се турском ропству, пљачки и терору. Што је овај пут миграције пред турским насиљем од Косова и Старе Србије као матице до тадашње српске царевине био дужи, то су и ове кићанке биле дуже. Тако на пример, кићанке капе народне ношње Срба са Купреса или Гламоча су нешто краће у односу на ове са личких капа јер је и њихов пут насилних миграција од Старе Србије и Косова до наведених простора краћи. Кићанке које представљају девет Југовића, са основом капе која додатно симболише и њихове родитеље Старог Југ Богдана и Мајку Југовића јер из њих (од њих) настају, уједно представљају славну српску породицу Југовића. Српски војвода, жупан и кнез Вратко Немањић из средине 14. века је у епској народној поезији познатији као Југ Богдан. Води порекло из бочне гране Немањића, од Немањиног најстаријег сина Вукана, чији је праунук био. Његова ћерка Милица се удала за кнеза Лазара. О његовим синовима нема поузданих података. Вратко је сахрањен у манастиру Давидовићи код Бродарева.

Типична капа Срба у Црној Гори

Југ-Богдан јасно означава: с једне стране, Југ – страну света и правац када је Сунце сваки дан у зениту – с тим, да је Сунце на Југу само на Видовдан (15. јуна по старом календару) на највећој тачки на небу у току целе године. С друге стране, додатно се кроз Богдан (Бог-дан) означава Бог Вид јер је 15. јуни био дан прослављања Бог Вида, Бога (тога) дана. Он и синови јуначки гину у боју, да би се сјединили са својим Врховним богом предачке вере (херојским родоначелником српског народа), те наставили да живе вечни живот, уз поновно рађање у овом свету.

Девет кићанки подсећале су наше породице и на потребу већег броја деце, па уколико родитељи имају деветоро и више деце, то је била основа обавезе да се држава одужи кумством деветом детету и помогне оваквим породицама. Наравно да се овом симболиком указивало да су бројна деца богатство, снага, живот и нада породице, рода, народа и државе у целини.

Капа војводе Глигора из Македоније и капе брачног пара Петровић у Црној Гори

Гледана одозго, капа је кружног облика, попут гумна. А гумно је (поред огњишта које је по предачком веровању било прво), од давнина представљало друго култно место породице, рода или племена. На гумну се врло жито и одвајало зрно од кукоља, односно у моралном смислу добро од зла. Ту се судило и пресуђивало, договарало и кретало у сваки озбиљан посао, односно рат, и на њега се с вером и надом увек враћало. На гумну се играло коло и певало, гуслар слушао и Косовски завет као предање преносио с колена на колено. На црвеној чојаној теменој површини

на појединим личким капама било је златном срмом извезено „Мудро слово“. Оно својом затвореном кривом а правилно и симетрично обликованом и вођеном линијом веза, представља стилизован облик Крста Светога Саве. Мудро слово је дакле, слово, што у изворном појму значи говор; односно поруку, завет и свету обавезу српског народа да очува саборност, и одржава своју православну веру у духу вековног слогана борбе „За Крст Часни и Слободу Златну“.

Посебно место заузима и фигура жене или мајке

Како личку капу прави и везе жена, односно мајка, то се њен рад прелама у симболици ове капе оним што Мајка Југовића по женској части представља у Српству. Она је сав свој живот посветила светој служби највише лепоте женске части. Народни песник је у њој на најдостојанственији начин приказао сву моралну лепоту и част српске мајке; оних мајки које су биле достојне дивљења, трпљења и велике енергије потребне кроз тешке векове да би рађале, одгајале и васпитавале херојске нараштаје за национална дела. Стара, односно предачка уверења и схватања у Срба су подразумевала да је капа једна врста амајлије, те да као таква штити онога ко је носи. Раније се свака капа, па и личка ретко скидала са главе, а када се скидала онда се тим гестом исказивало некоме или нечему посебно поштовање. Значајно је истаћи и народна веровања да капа може имати натприродну снагу, па ако се капа одузме некоме, онда је тај као обезоружан, и вишом силом незаштићен човек.

Жене српкиње из динарског географског појаса

Личку капу је вредно упоредити са црногорском капом, потом шајкачом, па и шубаром вучетином. Свака на свој начин има и носи веома карактеристичну, па и мистичну, нашу народну слободарску симболику и дух. Уз остале делове наше народне ношње, личка капа уз друге наведене, заслужује љубав, разумевање и поштовање.

Текст су пренели српски национални сајтови

Поделите:
ТАКО ЈЕ ГОВОРИО ДРАГОМИР АНТОНИЋ: НЕ УЗАМЉУЈ ЗЛО ДА ТИ СЕ НЕ ВРАТИ

ТАКО ЈЕ ГОВОРИО ДРАГОМИР АНТОНИЋ: НЕ УЗАМЉУЈ ЗЛО ДА ТИ СЕ НЕ ВРАТИ

Етнолог Драгомир Антонић је своје најбоље текстове сабрао у књигу „Кривда и правда“ и објавио их у кући „Пешић и синови“. Драгомир Антонић деценијама није допуштао да заборав обухвати нашу етнолошку прошлост. Антрополошки Динарац, по пореклу, заветник истине и правде, годинама је објављивао колумне у недељнику „Печат“. У једном од последњих интервјуа за лист Новости свом народу у аманет је поручио:

О Србима

„… Нећу да видим оно што је ружно, већ само оно што је лепо, весело и добро. Оно што снагу даје. Ретко сам где у свету видео такву урођену љубазност и осећање за правду, као код Срба. Спремни смо да реагујемо бурно на неправду, чак и ако није нама нанесена и ако то може да нам се обије о главу…“

Бити Србин данас

„…Популарна је изрека: Није важно шта си, важно је да будеш човек. Као да Србин није човек. Важно је да будеш демократа. Као да Србин није демократа. Треба бити не знам шта, само да не будеш Србин. Проблем је крупнији. То је борба између Ватикана и православља која траје пуних 12 векова. Можемо бити Срби, ако смо римокатоличке вере. Временом је и име постало сметња, а да не говорим о придеву. Придев српски је нешто најгоре што може да ти се припише.“

О чувању српског језика

„Сада нам изгледа смешно то што је указом српски језик у Црној Гори проглашен црногорским. Али, кроз педесет година, кад неко буде причао као ми данас, рећи ће му да говори глупости. Упитаће га да ли зна откад постоји црногорски језик. Они играју на време. Зато је важно ово што ја радим – чување обичаја и традиције. Морамо да поштујемо туђа верска и национална осећања, али и да чувамо своја. Да због потомака сачувамо свој језик, своје писмо, своју веру, традицију, обичаје…“

О чувању ћирилице

„Можемо, тако што ћемо да пишемо ћирилицом. Допада ми се иницијатива за увођење додатног пореза за оне фирме чији је назив написан латиничким словима.“

О непријатељима

Ватикан покушава од 1054. да нас направи унијатима. Сметамо им зато што смо православни. У том сукобу ми страдамо. Не дамо нашу славу, веру… Ми ником не бранимо да слави имендан, Бајрам. Поштујемо туђе, али чувамо своје. Не смемо да заборавимо ни неолиберални капитализам, који је заснован на потрошњи. Тако су нам наметнули Деда Мраза, а уз њега и куповину поклона. Измислили су Дан заљубљених и ко зна шта још. Мењају нам обичаје. Ноћ вештица се прославља кад ми славимо Светог Луку. Комунисти су нешто слично урадили са првомајским уранком. Некад смо имали ђурђевдански, па онда првомајски, а сад немамо ни један ни други.

Оружја непријатеља

„Кад неког хоћеш да превариш, мораш од њега да направиш овцу. Заглупљују нас уз помоћ телевизије и интернета. Немам ништа против ријалитија. Коме се не свиђа, не мора да гледа. Али, зашто се зову „Задруга“ или „Фарма“? Што се, на пример, не зове Светска банка или Монетарни фонд? Све што је везано за село, сад се исмејава. Мора да постоји заштита неких имена. Зашто се оно што је најсветије у Србији, што нас је одржало, данас исмејава? Нико им не брани да измисле име, као, на пример, Минерва, Содома или Гомора, али држава мора да интервенише и каже ова имена су заштићена. Не може се спрдати са Светим Савом.“

О узорима

„Никола Тесла је истицао да му је то што је одрастао у Смиљану, у традиционалној свештеничкој породици, помогло да неке проблеме реши. Није био тиква без корена. Исто су говорили Михајло Пупин и Милутин Миланковић. Сигурно је да ћу да навијам за Новака Ђоковића и да се дивим Емиру Кустурици. Кустурица се вратио православљу, али му то није сметало да постане славан. Наравно да има другачијих примера. Александар Петровић, познат као Шандор Петерфи, се изјаснио да жели да буде мађарски песник. То је његово право и то треба да прихватимо, али не треба да стварамо климу да је срамота бити Србин…“

Порука потомцима

„Чека нас и даље оно што је Његош написао. Живот јесте борба непрестана. Не смемо се предавати, него се морамо борити. Не можемо се одрећи Косова и Метохије. Да није наше, не би га ни тражили. Било је окупирано и раније, али смо се изборили. Ако попуштамо много и трудимо се да сваком изађемо у сусрет, не значи да ће то неко други поштовати. Једноставно, треба да схватимо да оно што је наше не дамо… Веруј у се, у своје кљусе, и у Русе.“

Из ауторског интервјуа датог листу Новости 2019.

Поделите:
РАША ПОПОВ: КАКО ЈЕ КРАЉ ПЕРА СТИШАО РАЗДОР

РАША ПОПОВ: КАКО ЈЕ КРАЉ ПЕРА СТИШАО РАЗДОР

Стил владавине државом препознаје се по душевном расположењу становника. Стари краљ Петар Први Карађорђевић је овладао Србијом већ у другој фази свога живота. Један од умних наших људи с краја двадесетог века, Радомир Константиновић, сматрао је „чика Перину” владавину својеврсним чудом: током њеног трајања у Србији је нестало раздора. Пре ње духови су били раздражени, по вашарима су се чуле опседнуте нарикаче и кобни злогуци што призивају радовањску клетву, да се секира подигне опет и освети вождову главу.

Међустраначка омраза дивљала је земљом, последњи Обреновић није имао смирујуће магије ни благости речи. Демонстрације које су насртале од Теразија ка двору обуздаване су уз силан напор и жртве. Али револт и раздор нису обуздани. Владавина се завршила мучним покољем две крунисане главе, који је ужасно одјекнуо Европом. Не мислим да је достојно ружити последњег Обреновића. Он је за инат званичном Цариграду (Стамболу) посетио Свету Гору и донео Мирослављево јеванђеље у Србију, а био је ретки монарх који присуствује обновљеној Олимпијади у Атини 1896. Био је тамо отмен под црним цилиндром уз руског царског принца. Сасвим савремен, светски човек. Но пао је као жртва раздрте краљевине којом влада. Није му помогло ни писмо абдицираног краља, оца Милана, који га је опоменуо: „Ти владаш земљом у којој се с већим поштовањем говори о неком робијашу, него о теби као крунисаној глави отаџбине…” Што је значило: „Крајња опрезност ти је нужна!”

Али, кад је краљ Петар Први позван из емиграције у Швајцарској да буде крунисан, духови су се смирили. Језива сукобљеност свих са свима стишала се!

То је поменути Константиновић сматрао зачуђујућим. Али пратећи живот старог краља пронађем једном у антикварници црвено укоричену књижицу његових јавних беседа и говора. Највише сам се обрадовао владаревој посети конгресу свих учитеља Србије. Тамо је беседио, кратко и племенито. У племенитости његових речи, а нарочито у једном детаљу, нашао сам одговор на питање – чиме ли је то стари краљ оплеменио духовну атмосферу у нашој земљи?

Усред говора краљ Петар Први се обрати целом учитељском сталежу једном молбом: моли их да при одгоју деце никад не подстичу тужакање и потказивање! Очевидно је било да стари владар „цинкарење” (откуцавање) сматра клицом моралне трулежи и распада.

Он је тад бацио поглед на свој дуги, избеглички живот, на своје ратно јунаштво, кад је у Француско-пруском рату побегао по цичи зими из пруског ропства па препливао речицу којом плове санте… Рекао је учитељима: „Ја сам и сам у свом животу страдао од потказивача!”

Старина је говорио као мудрац кога живот није миловао. Пожелео је да учитељи постану сејачи доброте и међуљудске солидарности.

То је онај прави владарски стил који свој народ васпитава у демократском и напредном духу, не подјарујући силе разрованости, раздора и непријатељства у сопственој држави.

Али свакако најчудноватији податак о овом вођи Срба даје она изгледа истинита анегдота из швајцарске бербернице јутро после убиства Александра и Драге (1903). Петар Карађорђевић, емигрант, син прогнаног књаза Александра Карађорђевића (1858), уђе код берберина. Овај му полети у сусрет и покаже столицу поред огледала, говорећи: „Изволите, Ваше величанство!” Грађанин Петар га зачуђено погледа! Да није нека ружна шала? Није још прочитао новине. Берберин му рекне да је краљ Србије убијен, и да је он сада краљ. Петар с противљењем рече: „Ваљда председник републике?”

Берберин није знао, а ни многи други не знају да је тај грађанин, седећи 41 годину у емиграцији превео на српски слободарске мисли Џона Стјуарта Мила.

Приредио Петровград.орг

Поделите:
МИРЈАНА МИЛАНКОВ – ПРОМОЦИЈА РОМАНА ПРВИ И/ИЛИ ПОСЛЕДЊИ ПЕТЛОВИ У ЗРЕЊАНИНУ

МИРЈАНА МИЛАНКОВ – ПРОМОЦИЈА РОМАНА ПРВИ И/ИЛИ ПОСЛЕДЊИ ПЕТЛОВИ У ЗРЕЊАНИНУ

Првенац роман Мирјане Миланков′′ Први и / или последњи петлови ′′промовисан је у прелепој Градској башти у граду на Бегеју у оквиру пројекта ′′ Банатска бајка “, пред бројном публиком у доброј атмосфери.

Публику у Зрењанину је поздравио уредник и власник издавачке куће „Прометеј из Новог Сада Зоран Колунџија који је у посебно писаној поруци за ово вече , између осталог поручио:

…Имате вечерас компетентније и боље говорнике од мене, а ја осећам потребу да кажем: Кад узмете овај роман у руке, кренете са читањем – срешћете лепе, чисте, једноставне реченице, а потом ће вас обузети сентименти осећања и реалност свакодневнице, распрострт али и згуснут живот ; препознаћете наше стрепње али и радости, путовање кроз овдашњу прошлост са ниском старих лепих израза и назива који светлуцају у мраку наше свакодневнице и на крају оно што је најважније– кад склопите књигу после читања, надам се да ће те закључити као и ја: важна је вера у љубав и сама љубав! Рекао бих: Могла би се књига звати „Ткање љубави…“

О књизи је након читања појединих одломака публици: Мирјана Миланков, аутор рекла:

„Прво сам написала једну причу која је била основа за овај роман. То је било у јануару 2016 године за симпозијум у Русији „ Научници писци – писци научници“. Били су то моји први пензионерски дани. Ту причу сам превела на Руски језик и послала и објављена је у том зборнику. То ми је био ветар у леђа да наставим са писањем. Наредне четири године десило се у мом животу пуно тога и лепог и тужног. Лепо је што су моји унучићи Иван и Лара порасли, родила се Кала, родио се Вук а о тужним стварима нећу овом приликом. На неки начин сам их у главном лику мог романа Весни Живанов описала, неке домислила и у децембру 2019. Године склопила сам текст који сам предаала издавачу…“

Мирјана Штефаницки Антонић, рецензент књиге је о њој забележила следеће:

„ Кроз контекстуални оквир и емотивну спону, осећа се духовна, хришћанска златна жица, што задржава пажњу читаоца. Дозволимо овом роману Мирјане Миланков да нас понесе, јер свако право задовољство је читање, у посебном тренутку и прилици, у инспирацији, у подстицају, јер „таленат је мираз добијен на дар од Бога“, а наша списатељица га очигледно поседује…“

Присутан је на промоцији био и Јулијан Тамаш још један рецензент ове књиге из чије рецензије издвајамо:

„…Роман „Први и/или последњи петлови“ писан је читљиво, природним језиком обичног свакодневног живота са тековинама мимезе, представљања стварности конвенцијама психолошког, високог реализма и тежњом ка авангардној „оптималној пројекцији“, блиској имажинизму и рурализму, Све то, од прве противречности сукоба социјабилности у пишчевом алтер егу, описали смо језиком науке о књижевности као женски рурализам, женски јесењинизам…“

У музичком делу програма посебну боју догађају дао је наступ КУД-а “Светозар  Марковић” из Новог Сада,који нас је Шостаковичевим мелодијама увео у ову „ Банатску бајку“а потом су солисти имали неколико својих не мање виртуозних наступа Уметнички руководилац овог ансамбла је Слободан Балаћ.

Дует Драган и Бојка из Новог Сада су одушевили присутне староградским мелодијама које су донели у Градску башту гласом, усном хармоником и гитарским акордима.

Етно група “Филигран” из Зрењанина која делује при Културном центру Зрењанина је извела сет завичајних банатских лирских песама у свом етно маниру, промовишући традицију овог дела Србије.

Организацију програма потписује Културни центар Зрењанина на челу са директором Гораном Маринковићем и IPA Media а модератор је била Маја Пандуров. Поздравни текст уредника Издавачке куће „Прометеј“ прочитао је Саша Младеновић.

О аутору: Професор Мирјана Миланков, доктор медицинских наука, специјалиста социјалне медицине, рођена је 10. маја 1955. године у Кикинди. Академско, стручно и научно звање стекла је на Медицинском факултету у Новом Саду. Професионални рад посветила је превенцији повреда. Мајка је две ћерке и бака четворо унука. Ово је њен први роман. Живи и пише у Новом Саду.

Хвала онима који су ме волели

јер су ме научили да волим друге.

Захвална сам и онима који ме нису волели,

јер су ме научили да волим себе.

(Марина Цветајева)

Приредио за Вас Петровград.орг

Поделите:
РАДЕ Р. ЛАЛОВИЋ: ПОКОЉ – ИДЕНТИТЕТ И АНТИСРБИЗАМ

РАДЕ Р. ЛАЛОВИЋ: ПОКОЉ – ИДЕНТИТЕТ И АНТИСРБИЗАМ

Прије него било шта кажемо у вези с овим проблемом нужно је да извршимо неколико суштинских и појмовних разграничења, односно да дамо одговор на основна питања шта је холокауст, на кога се он односи, шта је геноцид, шта злочин против човјечности, како се данас у науци и публицистици именују почињени геноциди над Јеврејима, над Ромима, над Јерменима и коначно над Србима, онда и да укажемо на значење још неколико сродних појмова неопходних за пуно разумијевање материје о којој желимо говорити.

Када је ријеч о самој дефиницији Холокауста у задње вријеме се јављају различити ставови и непотребна надмудривања и разводњавања овог појма, па имамо Холокауст у ужем и ширем смислу, односно Холокауст који се односи само на страдање Јевреја и Холокауст који обухвата и све нејеврејске жртве њемачке кампање масовног убиства.

У већини on line доступних енциклопедија, историјским и публицистичким радовима појам Холокауст или Шоа се дефинише на скоро идентичан начин и ограничава се на период нацистичке владавине од 1933. до 1945. године. А тамо се каже да Холокауст (грчки; холóкаустос: ὁλόκαυστος: “потпуно спаљен”) и Шоа (хебрејски: “катастрофа”, “велика несрећа”) означавају појам организованог, систематског геноцида и убиства око 6 милиона европских Јевреја за вријеме национал-социјализма у Њемачкој. Појам Холокауста се, такођер, односи на системско истребљење Јевреја у земљама савезницама нацистичке Њемачке.

У Пролексис енциклопедији, за Холокауст се каже “Danas se pod nazivom Holokaust poglavito razumijeva masovno istrebljenje Židova u doba nacizma.”

Иван Клајн, Jевреј по оцу, у свом Речнику језичких недоумица каже “Холокауст (грчка реч, данас у значењу покољ Јевреја под нацистима): нема потребе да се преноси енглески изговор Holokost.

“Предраг Лозо и Душан Павловић у раду Од принципа образовања о геноциду и Холокаусту до културе памћења у Републици Српској такође тврде да се “Термин Холокауст у науци користи искључиво за геноцид над Јеврејима у вријеме Другог свјетског рата”.

А у приручнику Preporuke za poučavanje o Holokaustu, Međunarodni savez za sjećanje na Holokaust – IHRA (International Holocaust Remembrance Alliance), Zagreb 2019. се каже “Kao što je utvrđeno u odjeljku 3.1, smislena nastava o Holokaustu zahtijeva dosljedno i točno korištenje izraza. U povijesti dvadesetog stoljeća izrazi „Holokaust“ i „Šoa“ odnose se na specifičan genocidan događaj: pod pokroviteljstvom države, sistemski progon i ubojstva Židova od strane nacističke Njemačke i njezinih suradnika između 1933. i 1945. Najviše progona i ubojstava dogodilo se tijekom konteksta Drugog svjetskog rata”.

Да се појам Холокауст односи само и искључиво на старадање Јевреја, а никако на страдање било кога другог народа, а успут речено Холокауст и Шоа су синоними, тврде и сви јеврејски теоретичари и истраживачи Холокауста. Тако нпр. др Роберт Розет са института Јад Вашем у својим предавањима наглашава да сваки геноцид није Холокауст, образлажући да је Холокауст само и искључиво страдање Јевреја на просторима којим је управљала нацистичка Њемачка, уз напомену да се Холокауст може правилно разумјети само и искључиво ако се схвати нацистички поглед на свијет.

Геноцид (изведено од genos = племе, род, народ + лат.occidere = убити) је најекстремнији, најдрастичнији и најбруталнији злочин намерног уништавања националних, етничких, расних и религијских група. Овај појам је дефинисан у Конвенцији о спречавању и кажњавању злочина геноцида коју је Општа скупштина УН прихватила 9. децембра 1948. године.

Термин геноцид у преводу на српски језик би гласио родоубиство.

Према Римском статуту Међународнога кривичног суда из 1998. године злочин против човјечности обухвата дјела као што су убиства цивила, истрјебљење и протјеривање цивилнога становништва, силовање беспомоћних жена и злочин апартхејда.

Злочин над Ромима у Другом свјетском рату у науци и у публицистици је одређен са два термина и то: Порајмос – (ромски [pʰoɽo], уништење) је термин којим Роми означавају геноцид и Самударипен – од ромског samudaripena масовно убијање.

Геноцид који је Отоманска империја починила над Јерменима се најчешће означава као Medz yeghern што значи “Велики злочин“, aли у истом или сличном значењу се може понегдје сусрести и синтагма Hajots tegespanutjum.

Када је ријеч о злочину над Србима у 20. вијеку, посебно у НДХ, онда морамо констатовати да се српска научна јавност није усагласила како ће се и да ли ће се геноцид који је НДХ неспорно починила над српским народом посебно терминолошки одредити као што су то име добили и геноциди над Јеврејима, Ромима и Јерменима.

Један дио истраживача који се баве овом материјом сматра да геноцид над Србима почињен на територији НДХ није потребно посебно терминолошки маркирати, да је довољна само дефиниција геноцида са одредницом локације и народа који га је претрпио, а један дио српских интелектуалаца и универзитетских професора, историчара и публициста међу којим је и академик проф. др Василије Крестић, неспорни ауторитет за српско-хрватске историјске односе, сматра да је геноцид над Србима почињен у НДХ у периоду 1941. до 1945. године неопходно и терминолошки посебно одредити, јер је он по много чему специфичан.

И управо због полемика у вези с именовањем злочина геноцида над Србима који је починила НДХ у употреби постоје два термина, али ниједан није опште прихваћен.

Један је термин “Покољ” који је предложило Удружење потомка и поштовалаца жртава комплекса усташких логора Јадовно “Јадовно 1941.”, а други термин је “Србоцид” (од СРБ + лат. occidere = убити) који су у својим радовима употребљавали прво Владимир Умељић, а затим и Михаило Станишић, па онда и неки други. Напомињемо да термин “Србоцид” који је изведен као конкретизована паралела термину геноцид означава страдање Срба у цијелом 20. вијеку, у оба свјетска рата, балканским ратовима и ратовима с краја 20. вијека.

Удружење “Јадовно 1941.” свој приједлог “Покољ” дефинише као: “Покољ је назив за системски државни злочин геноцида почињен над православним Србима током Другог свјетског рата од стране Независне Државе Хрватске на цијелом њеном територију”. Значајно је овдје напоменути и чињеницу да је предсједник Србије Александар Вучић на комеморативном скупу у Сремској Митровици 26. априла 2020. године поводом Дана сјећања на жртве усташког концентрационогог логора Јасеновац тај усташки злочин оквалификовао као “Покољ” над српским становништвом, а иста квалификација се сусреће и у филму Дневник Диане Будисављевић.

Идентитет

А прије представљања могућег модела његовања културе сјећања на српска страдања у 20. вијеку у школској пракси подсјетићемо се и на појмове без којих се никако не може осмислити култура сјећања, а то су појмови идентитет, лични идентитет, породични / друштвени идентитет, културни идентитет и нациопнални идентитет.

Под идентитетом се обично подразумијева скуп одређених јасно дефинисаних особина које појединца или групу људи, или народ у цјелини чине баш таквим какав јесте и по чему се он разликује од осталих појединаца или група. У основи овог термина је латинска ријеч identitas што у преводу значи карактеристична јединица.

У Хрватској енциклопедији Лексикографског завода Мирослав Крлежа нпр. за идентитет се каже: “U sociologiji, skup značajki koje određuju posebnost pojedinca ili skupine u smislu različitosti ili pak pripadnosti u odnosu na druge pojedince ili skupine. Individualni identitet (Истицања су моја. Р.Р.Л.) odgovor je na pitanje »tko sam ja?«, a proizlazi iz činjenica koje tvore pojedinčev životopis, koji je jedinstven i neponovljiv, te iz vlastitih iskaza o pripadnosti različitim skupinama, odn. državljanstvu, koje čine društveni ili kolektivni identitet, svojstven ili tipičan većemu broju pojedinaca. Društveni identitet odgovor je na pitanje »tko smo mi?«, a može biti spolni ili rodni, dobni, seksualni, rodbinski, jezični, vjerski, nacionalni, regionalni, klasni, profesionalni, organizacijski, klupski, politički, tradicionalni, moderni, itd. “

Да би се говорило о култури сјећања или култури памћења идентитетских одредница мора се одредити и категорија културног идентитета, а она је сажето дефинисана у Пролексис енциклопедији гдје стоји: “kulturni identitet, pojam koji izražava jedinstvenost i autentičnost neke kulture, te pripadnost pojedinca ili društv. skupine toj kulturi; određenje neke društv. zajednice putem njezinih vlastitih kult. osobitosti i vrijednosti. K. i. tvore oblici duhovne (jezik, književnost, glazba, ples, običaji i dr.) i materijalne (graditeljstvo, artefakti) kult. baštine. K. i. osniva se na elementima tradicijske kulture, ali se izražava i u suvr. kult. tvorbama, uključujući i kult. industrije (film, izdavaštvo i dr.).”

Дакле, лични идентитет, породични идентитет, културни идентитет и нациопнални идентитет произилазе један из другог и међусобно снажно кореспондирају и јасно одговарају на питања: Ко сам ја и Ко смо ми? чему би се могло додати и низ сличних идентитетских питања као нпр. Ко су моји преци, Одакле смо дошли, Којим језиком говоримо, Којим писмом пишемо, Којој религијској скупини припадамо, Гдје смо, од кога, због чега и када смо све страдали и тако редом.

Одговори на сва ова питања обједињени у смислену цјелину чине наш и лични, и сваки други идентитет који ваља његовати и чувати. Без јасног и добро чуваног идентитета ми као појединци, а онда и као народ постајемо безлична и ником потребна маса којој никакве вриједности осим хедонистичких и мамонистичких и нису значајне, а тада већ престајемо бити и људи, и народ.

Антисрбизам

Овдје смо дужни посебно подвући да је за Србе веома значајан и феномен србофобије, односно антисрбизма баш као што је за Јевреје значајан феномен антисемитизма. Тај феномен антисрбизма који неријетко код неких мондијалистички оријентисаних Срба прераста у сурови аутошовинизам је анализиран у књигама Мила Ломпара, Дух самопорицања и Жељка Грујића, Отаџбина и оцеубице, а корисне одговоре о србофобији на глобалном плану даје и књига Емила Влајкија Демонизација Срба.

Због минималног подсјећања,као илустрацију наводимо и неколико класичних примјера за србофобију коју не показују само неки припадници других народа који живе на подручју бивше СФРЈ, него нажалост и неки Срби. Тако нпр. Радомир Константиновић у Филозофији паланке каже Што сам више Србин, то сам мање човјек, или Филип Давид у писмима Мирку Ковачу каже: У Србији је патриотизам последње уточиште протува.

Константиновићев став је и примјер суровог аутошовинизма.

Класична сурова србофобија је и:

– Однос комуниста према владики Николају Велимировићу, професору Слободану Јовановићу и Јовану Дучићу,

-Однос комуниста према Ави Јустину Поповићу,

-Када комунисти из Бањалуке прогоне владику Василија Костића 1953. године,

-Када се затварају професори београдског Правног факултета који су указивали на погубне посљедице уставних промјена из 1974. године,

-Када је својевремено сарајевски проф. др Нијаз Дураковић презриво и иронично са нескривеном мржњом говорио “Мирис тамјана се шири Босном и Херцеговином”,

-Када се у Црној Гори хапси митрополит Амфилохије и отима имовина СПЦ…

Много је примјера и домаћих и страних извора србофобије, односно антисрбизма, а њихово набрајање и само површна анализа би захтијевала најмање неколико књига са по преко 1000 страница. За сада довољно показатеља нуди поменута Влајкијева књига Демонизација Срба…

Аутор је професор српске књижевности из Фоче и инспектор – просвјетни савјетник за српски језик и књижевност Републике Српске. Ово је извод из текста “ Изградња личног и националног идентитета и култура сјећања“ објављеног на порталу Јадовно.

Поделите:
ЂОРЂЕ БАРОВИЋ: СРПСКИ СВЕЦИ ОКУПАТОРИ

ЂОРЂЕ БАРОВИЋ: СРПСКИ СВЕЦИ ОКУПАТОРИ

Будући Специјални тим за заштиту српске и хришћанске духовне баштине у региону који Влада Србије планира ускоро да формира, требало би да се неизоставно бави верским и културно-историјским наслеђем у Северној Македонији зато што је велики број цркава и манастира из средњег века у катастрофалном стању, а притом су и све безочнији покушаји прекрајања историје и присвајања ових српских светиња.

Управо с овим аргументима молбу надлежним српским институцијама недавно су упутили Милутин Станчић, један од оснивача Културно-информативног центра Срба у Македонији Спона и др Јасмина С. Ћирић, доцент Филолошко-уметничког факултета Универзитета у Крагујевцу и спољни сарадник Института за историју уметности Филозофског факултета у Београду.

Јасмина Ћирић је један од најбољих познавалаца српске средњовековне културе 14. века, посебно задужбина краља Милутина којих је и највише у Северној Македонији.

– Разапети смо између услова, жеља и могућности због чега сам и потписала молбу надлежним институцијама да се у оквиру државног пројекта нипошто не смеју изоставити трагови нашег средњовековља на територији Северне Македоније. Ми Срби имамо уникатне грађевине, сведоке времена које нико никада нигде није успео да понови. Све да немамо ништа више очувано осим Старог Нагоричина и Матеича, ми бисмо имали значајно место на културној мапи светске цивилизације. Чини ми се да нисмо довољно свесни да су споменици средњовековне уметности и духовности XIV века на територији Северне Македоније, органски део српске баштине и да потврђују нашу припадност елити светских народа – каже др Ћирић која се крајем августа вратила из Северне Македоније као први српски историчар уметности који је успео да обиђе и неке од манастира које је присвојила непризната Македонска православна црква.

Институционалне мреже и удице Северне Македоније

За тај наум, каже, морала је да прибави силне дозволе најразличитијих македонских институција.

– Процедура је обично да се обратимо Министарству културе Северне Македоније што сам и учинила. Али, овог пута су тражили да претходно морам да добијем сагласност и валидна одобрења не само Националног конзерваторског центра, већ и Македонске православне цркве. Деловало је да ће то бити немогућа мисија, али захваљујући представницима КИЦ Спона који су ме представили као свог спољног сарадника, све дозволе су добијене и ето, ја сам се уписала као први историчар уметности из Србије коме је то пошло за руком.

Молитва за отете и порушене светиње

Са овом дозволом др Јасмина С. Ћирић је успела да обиђе манастир Матејче, Цркву Светог Николе у Лјуботену и Цркву Светог Ђорђа у селу Старо Нагоричино. Апсурдно је што су дозволе биле потребне за цркве и манастире који су празни и фактички из године у годину све више пропадају.

– Те српске светиње су напуштене. Црква Светог Ђорђа у Старом Нагоричину је у бољем стању, будући да у непосредној околини постоје активна домаћинства. У цркви се спроводе радови заштите од влаге и поправке крова, али постоји својеврсни медијски рат који се тиче носилаца ових радова. С друге стране драматична је и тужна ситуација у задужбини цара Душана и царице Јелене, у манастиру Успења Богородице у Матеичу. Пут којим се успињете до манастира потпуно је руиниран, а макадамски остаци подсећају на боравак краљевског пара Карађорђевић са кнезом Арсеном у овом манастиру пре готово једног века. На путу до манастира видите гомиле шута – остатке разрушених домаћинстава, људи који су прогнани из села. О томе постоји сачувана документација правног карактера и могуће је ступити у контакт и доказати како су протерани људи чије су породице ту живеле вековима, а имања претворена у депоније. Највећи део прогнаних успешно је пред судским инстанцама заступао адвокат Синиша Станковић из Куманова о чему је у више наврата писала српска штампа. Такорећи успињање депонијама насталим од узурпираних меморија бројних породица, до места где су сачуване фреске са ликовима цара Душана, царице Јелене, младог Уроша, Лозе Немањића. Од атмосфере Рајског насеља где су живели химнографи Исаија Србин, Никола Србин, потом и Владислав Граматик, до потпуно осамљене грађевине која је окружена згариштем и натписима УЧК.

Успење Богородице, Матејич

У Љуботен, задужбину властелинке Данице где се чува натпис у којем се Душан помиње као краљ, дошли смо путем који користи православно становништво. Цркву смо посетили у тишини, трудећи се да не изазивамо радознале погледе становништва на другој страни села, које није расположено за посетиоце – прича др Ћирић и додаје да су помаци у очувању ових непроцењивих културно-историјских споменика минимални.

– Старо Нагоричино има нешто бољи статус у односу на Љуботен и Матеич. Тек од ове године трудом неколико породица, обновљен је потпорни зид у Лјуботену. Кроз скеле у цркви дискретно се појављују обриси лика краља Душана и краљице Јелене, тек као бледа успомена на првобитни сјај и значај овог места. Посебно је алармантна ситуација у оскрнављеној манстирској Цркви Успења Пресвете Богородице и порушеним конацима у Матеичу. Црква без врата и прозора, док готово у читавом олтарском простору пробија влага. На крову бујају коров и растиње. Процењује се да су фреске за читавих 30 одсто блеђе у поређењу са стањем од пре осам година када смо посетили манастир – упозорава др Ћирић.

Овај стручњак наводи да је други, ништа мање значајан проблем и тенденција присвајања српске културне и историјске баштине, али и негирање српског постојања на тлу Северне Македоније.

Срби у Македонији и даље окупатори а били ослободиоци

Међу „специјалитетима“ у прекрајању историје јесте без премца теза да су српски средњовековни манастири у Македонији служили као „војне базе српских окупатора“.

Срби су у Македонији увек били друго име за слободу

– У скриптарници Филозофског факултета у Скопљу купила сам књигу „Македонија во 14. веку“ која је намењена студентима докторских студија историје, историје уметности и археологије, а чула сам да се користи и на основним студијама. Уџбеник је издат 2009. и у њему се на више места помиње како су „ненаучно“ Македонци третирани као Срби. Озбиљан, погрешан конструкт изнет је у тврдњи да су по закључењу брака краља Милутина и Симониде, манастиру Светог Ђорђа граматом додељења имања како аутор каже „освојене македонске територије“. Иако се грамата краља Милутина чува у манастиру Хиландару, али је преведена на савремени језик, у књизи је констатовано да: „Тие имоти служеле како окупациони бази за наложување на српската власт во Македонија“, односно, у преводу: „Та имања служила су као окупационе базе за извршавање српске власти у Македонији.“ Овакво кривотворење извора, који су још раних седамдесетих година прошлог века критички анализирани, што прецизно знају моје колеге усмерене на изучавање српске средњовековне дипломатичке грађе, најбољи су показатељ репетитивне матрице која се негује. Ако се овакве и сличне идеје усађују у умове генерација које долазе, бојим се да не можемо много очекивати по питању рационалне евалуације и очувања средњовековног наслеђа на овим просторима – закључује др Јасмина С. Ћирић.

Непризната титова Македонска црква отела светиње

Према речима др Ћирић, трагедија је што је велики број задужбина у Северној Македонији или напуштено или их је присвојила Македонска православна црква.

Црква Светог Ђорђа у Старом Нагоричану

– На мапи средњовековних српских светиња на овом простору готово да нема места које није везано за немањићку традицију. Издвајају се храм Светог Ђорђа, Старо Нагоричино, храмови у Кучевишту на Скопској Црној гори, Свети Никола Шишевски, Андреаш, Марков манастир, Лјуботен, Лесново, Пирог, манастир Светог Јоакима Осоговског где је пре месец дана избрисан натпис на фресци кнеза Лазара и где је преправљено да је у питању представа Св. Јована Милостивог. Али, у лошем стању су и храмови у Пологу на северозападу Македоније, Црква Св. арханђела у Штипу коју је 1334. године подигао Душанов властелин протосеваст Хреља, „Реља крилатица“ у нашим народним песмама. У прилепској области је манастир Св. арханђела, задужбина краља Вукашина и краља Марка (1371-1394). Затим Трескавац испод Златоврха, који је процват доживео нарочито за време цара Душана; Цркве Св. Димитрија, Св. Николе, Св. Атанасија и Св. Петра, све из XИВ века. Ту је манастир Зрзе, који за време владавине Душанове подиже монах Герман. Цар Душан насликан је, осим у Матеичу и у Цркви Св. Николе Болничког недалеко од Доње капије средњовековног Охрида, Кесар Гргур, брат Вука Бранковића, подигао је 1360. године Цркву Св. Богородице Захумске, познатији и као манастир Заум на Охридском језеру. Велики жупан Андреја Гропа и властелин Остоја Рајаковић, сродник краља Марка, везују се за повест Цркве Богородице Перивлепте у Охриду. Остоја Рајаковић је уосталом и сахрањен у овој цркви.

О српским коренима који покушавају да се обришу у Северној Македонији сведоче, тврди др Јасмина С. Ћирић и велики број топонима.

– Навешћу само један, Студеништа, недалеко од цркве Светог Димитрија, познат и као Марков манастир, где се налази Црква Св. Николе Николимуки. Село Сушица било је део имања у сливу Маркове реке које је припадало манастиру Светог Ђорђа Горга у Скопљу, док је ова црква осликана крајем 13. века. Остаје међутим за даље испитивање зашто је управо ова црква удаљена око 300 метара од Марковог манастира посвећена Светом Николи, светитељу патрону Немањића, на месту које недвосмислено подсећа на назив Студеница и први маузолеј Немањића. То повлачи и на неопходност подсећања на сродничке везе Мрњавчевића и Немањића, што је данас готово у потпуности маргинализована тема – истиче др Ћирић.

Свети Никола, Љуботен, Скопска Црна Гора

У организацији Српског културно-информативног центра Спона, др Јасмина Ћирић је одржала и више, веома посећених, научних предавања на тему средњовековне српске баштине у Северној Македонији.

Због пандемије КОВИД-19, ова предавања су одржана на отвореном. У Куманову, на платоу Костурница одржала је предавање „Српска архитектура 14. века на територији данашње Македоније“, а у Скопљу на Скверу Јадра „Црква Светог Ђорђа у Старом Нагоричину: Истраживања архитекте Ђурђа Бошковића“.

Бугарска црква трагом светских ратова и даље уништава српско наслеђе

Јасмина Ћирић упозорава и да бугарска екзархијска црквена организација тенденциозно брише српско наслеђе.

– Они то чине од установљења 1870. године. Тенденциозно се брише српско наслеђе, истинита прошлост храмова у којима се и данас могу видети српски симболи, брише се слављење крсне славе као српског обичаја, поштовање српских светитеља. Читав подухват мотивисан је духом егзархијске тезе о етнички бугарском карактеру Републике Северне Македоније, појединих области Србије и Грчке. Овоме треба додати и да македонске власти због уласка у НАТО и ЕУ и Албанцима чине бројне, крупне уступке, а један од њих је потпуно брисање српског постојања на тлу ове државе – наглашава др Ћирић.

Шта је српско наслеђе на територији ових држава

За др Јасмину С. Ћирић кључ проблема у све отворенијем мењању историје лежи у односу пређашње СФРЈ према Цркви.

– На Сабору СПЦ одржаном 23. маја 1966. констатовано је да је Устав Македонске православне цркве усаглашен са препорукама Светог архијерејског сабора Српске православне цркве из 1959. године. У одлуци је истакнуто: „Свети архијерејски сабор Српске православне цркве констатује да је Македонска православна црква тиме спровела своју организацију и да и даље остаје у јединству са Српском православном црквом преко српског патријарха, тако што ће се у свом деловању управљати у сагласности с тим Уставом чије одредбе, које су сада формулисане по препорукама Светог архијерејског сабора Српске православне цркве, се не могу мењати без сагласности Светог архијерејског сабора Српске православне цркве.“ Изложен великим притисцима око статуса МПЦ, патријарх Герман је затражио хитан пријем код Јосипа Броза. Занимљиво, Тито је кратко одговорио: „Не желим да се мијешам у црквене ствари.“ Све наведено закомпликовано је почетком ове године: 27. марта 2020. када је Северна Македонија постала чланица НАТО. Причамо о истој оној Алијанси која је одговорна за разарање српске културне баштине на Косову и Метохији и која са државама потписницама Хашке конвенције до дана данашњег апсолутно ништа није предузела по питању заштите спрског културног наслеђа.

Прошлогодишњи пројекат и текст преузет са порала Вести ( Фото: Јасмина С. Ћирић и Лука Суша)

Поделите: