НАГРАДЕ И ПОДСТИЦАЈИ ЗА ПИСЦА МИЛАНА БОГОЈЕВИЋА

НАГРАДЕ И ПОДСТИЦАЈИ ЗА ПИСЦА МИЛАНА БОГОЈЕВИЋА

Српски писац Милан Богојевић добитник је у веома кратком периоду две значајне награде за свој рад. Добитник је овогодишње Златне медаље Александра Сергејевича Пушкина „За верност слову и делу“, који додељује Савез писаца Русије – Московског округа а потом му је додељена и награда „Бранко Радунковић – воља чини чуда“.

 

 

Одликовање које носи име славног руског и светског писца Александра Сергејевича Пушкина му је додељено на свечаности уприличеној у древном средњовековном граду Сталаћу, код куле Тодора од Сталаћа. У име Свесрпског савеза „Бојево братство“, које сарађује са савезима ветерана Русије, као и књижевним Удружењима, знамење му је доделио председник Удружења Славољуб Љубисављевић.

 

 

Златна медаља Пушкин додељена је први пут у оквиру Првог словенског форума уметности Златни витез. Циљ оснивања словенског форума је, према речима његовог председника Николаја Бурљајева, да представи све што је најбоље у словенској култури.

 

 

Милану Богојевићу награда је уручена за књигу „Мале приче Великог рата“ у издању куће „Чувари“ из Београда, како стоји у образложењу Савеза писаца Русије. Иначе, ово признање до сада је у Србији уручено – Добрици Ћосићу, Ненаду Милкићу и Митрополиту Амфилохију. Заједно са Богојевићем награду је примио и истакнути новинар и колумниста Михаило Меденица.

 

 

Пре неки дан је Милану Богојевићу уручена још једна награда. На свечаној академији која је одржана у вршачком позоришту „Стерија“ додељена му је награда „Бранко Радунковић – воља чини чуда“. Ова награда се традиционално додељује истакнутим ствароцима, прегаоцима и личностима које су дале снажан допринос очувању српског националног идентитета.

 

 

Петровград. орг честита младом аутору и сабрату на примљеним почастима уз очекивање да ће и у будуће читалачку публику одушевљавати откривањем детаља из живота значајних личности из српске историје.

 

 

Петровградад.орг

Поделите:
ИВИЦА ПЕТРОВ –  МУЗИЧКИ ЦЕНТАР БОЛЕРО И 25 ГОДИНА

ИВИЦА ПЕТРОВ – МУЗИЧКИ ЦЕНТАР БОЛЕРО И 25 ГОДИНА

Музички центар „Болеро“ из Зрењанина, ове је године прослаио 25 година од оснивања, концертом под називом „Музика свих генерација“. Музику је одсвирао дечији оркестар „Болеро“ под вођством маестрa Ивице Петрова, солисте и оснивача школе. Концерт је одржан на платоу месних заједница на Багљашу, а гости су били бивши ученици, унуци и пријатељи школе.

 

 

Јасмина Туторов испред удружења „Багљаш култ“ рекла је да се овим концертом отвара сезона културних догађаја на платоу, који ће се одржавати сваке друге или треће недеље.

 

 

Млади музичари „Болера“  су током 90 минута презентовали своје знаје и раскошан таленат уз подршку свог професора Ивице те уз певачку подршку Мирјане Младеновић и Ондреја Годе.

 

 

Глумац Народног позоришта „Тоша Јовановић“ Милан Кочаловић је рецитовао стихове и говорио монологе из својих представа.

 

 

Некадашњи ученик маестра Ивице Михаило Младеновић је ове вечери извео неколико својих ауторских песама и познате хитове светских аутора популарне музике.

 

 

Музички центар „Болеро” је прва школа оваквог типа основана у граду пре 25 година. Првих година наступало се управо у месној заједници, гостовало се у Београду, чак и у Будимпешти.

 

 

„Заиста је лепо радити са младима и преносити им знање. Ево прошло је двадесет пет година од оснивања, са мањим паузама. Цела ова година нам је јубиларна, тако да ће бити више оваквих концерата, а већ смо имали неколико. Вечерас ћемо изводити музику свих жанрова и генерација. Репертоар нам је заиста разнолик, а имамо и госте“, изјавио је професор Петров.

 

 

Поред дугогодишње педагошке каријере, Иван Петров је изградио и музичку каријеру. Многа од тих искустава утицала су на изградњу његовог особеног стила. Данас сва сазнања преноси на своје ученике. Маестро Ивица Петров је завршио класичну музичку академију, али је у свом опусу отишао у друге музичке воде.

 

 

Свирао је једно време у оркестру „Бранко Крсмановић“, где се искључиво свира изворна, народна музика, и са којим је обишао цео свет. То значајно искуство га је научило, да права музика може постојати у свим жанровима.

 

 

Ивица Петров своје богато искуство већ деценијама преноси на полазнике “Болера”.  Ове вечери, са новом генерацијом младих музичара свирало се од „травијате“, преко филмске, па до бисера народне музике. Следеће дружење Музички центар „Болеро“ је заказао за Видовдан у башти Градске куће.

 

Петровград.орг

Поделите:
МЛАДОСТ ГРАДА НА ТРГУ СЛОБОДЕ КОД СПОМЕНИКА ОСЛОБОДИОЦУ

МЛАДОСТ ГРАДА НА ТРГУ СЛОБОДЕ КОД СПОМЕНИКА ОСЛОБОДИОЦУ

Традиционално, зрењанински матуранти одиграли су недавно на главном градском тргу матурантски плес-кадрил, којим су и симболично обележили завршетак средњошколског образовања. После тога догађаја одиграо се нови, шест стотина будућих првака је на Тргу слободе одиграло заједнички плес, под називом „Здраво свете“. Из града на Бегеју је, у јубиларној години слободе и присаједињења матици Србији, послата у свет лепа слика.

 

 

Зрењанин се први пут у ову манифестацију европских размера – „Европски квадрил плесни фестивал“ – укључио 2007. године и од тада сваке године више од хиљаду учесника, истовремено кад и њихови вршњаци у бројним другим градовима, плеше тачно у подне.

 

 

Матуранти су извели кореографију са наранџастим кишобранима и мајицама – наранџасте – девојчице и зеленим – дечаци, са симболима нашег Града који је под заштитом Пресвете Богородице. Плесало је 1.205 матуранта, пред великим бројем окупљених Зрењанинаца.

 

 

Шест стотина будућих првака је на Тргу слободе, код споменика Краљу Петру Ослободиоцу у јубиларној стотој години ослобођења одиграло заједнички плес, под називом „Здраво свете“, уз подршку својих васпитача и координаторке плеса Николете Видаковић.

 

 

Предшколци обучени у наранџасте и зелене мајице а уз музику Марка Пејчића и Игора Дунђерског, приказали су увежбане кораке, забавили бројну окупљену публику и симболично обележили почетак школског доба.

 

 

Након завршеног плеса, на бини су наступили хорови “СуперНова” и хор “Предшколске установе”.

 

 

Посебно је запажен био наступ солиста хора „СуперНова“ Маше и Дарје Поповић и кантаутора Михаила Младеновића.

 

 

Градоначелник Чедомир Јањић је овим поводом закључио да матуранти и предшколци својим плесом шаљу једну од најлепших слика из нашег града. Координатор плеса у Зрењанину и овога пута била је Николета Видаковић, уз подршку Града Зрењанина. Овакве манифестације су веома лепа промоција нашег града и свакако ће се наставити и у будућности.

 

Петровград.орг & Град Зрењанин

Поделите:
НАГРАДА ТОДОР МАНОЈЛОВИЋ И ПРОФЕСОР КЊИЖЕВНОСТИ САВА ДАМЈАНОВ

НАГРАДА ТОДОР МАНОЈЛОВИЋ И ПРОФЕСОР КЊИЖЕВНОСТИ САВА ДАМЈАНОВ

„Награда за модерни уметнички сензибилитет” Фонда “Тодор Маноjловић” свечано jе у Барокноj сали Градске куће у Зрењанину додељена писцу, есеjисти и професору књижевности из Новог Сада, Сави Дамjанову. Сава Дамjанов jе двадесет шести лауреат награде Фонда “Тодор Маноjловић”. Овом наградом Дамјанов се сврстао поред свог ментора Милорада Павића, једног од првих добитника овог признања.

 

 

Награду добитнику – повељу и уметничку слику – уручили су директор Градске народне библиотеке Милан Бjелогрлић и помоћник градоначелника Зрењанина Душко Радишић.

 

 

Присутнима у Барокноj сали обратио се директор Народне библиотеке „Жарко Зрењанин“ Милан Бjелогрлић.

 

 

“Остали смо упорни и истраjни у овоме и на том списку досадашњих добитника награде има заиста важних имена за српску културу. Интересантно jе да оваj пут награду добиjа човек коjи jе израстао на катедри jедног од првих добитника, Милорада Павића, чиjи jе био асистент. Традициjа се и на оваj начин показуjе и мислимо да ове године награда одлази у руке неког ко ће украсити оваj списак 26 добитника. Своj модерни уметнички сензибилитет Сава Дамjанов експонира како у своjим научним радовима, тако и у своjим креативним и провокативним остварењима”.

 

 

Ненад Шапоња, председник Управног одбора Фонда “Тодор Маноjловић”, рекао jе да је Дамjанов, попут Маноjловића, стваралац коjи jе “померао ствари, ниjе се мирио са задатим књижевним представама и покушавао jе да нам покаже шта jе нова перцепциjа традициjе, а с друге стране, сам jе као писац трагао у jезику. Значи, имамо писца коjи открива нове просторе и носи таj траг Тодора Маноjловића у свом делу”.

 

 

Лауреат Сава Дамjанов био jе приjатно изненађен овом наградом jер, како jе казао, током свог рада на jавноj књижевноj сцени дужег од три ипо децениjе ниjе баш навикао на награде и слична признања.

 

 

“Тодора Маноjловића сматрао сам и раниjе и сматрам jедним од правих очева српског модернизма. Уз Станислава Винавера и Светислава Стефановића он jе онаj коjи jе антиципирао онаj модернизам коjи ће после поставити Црњански и слични писци. Просто говорећи, недостаjало ми jе некако што тог човека, Тодора Маноjловића, нисам познавао, али сам читао његове књиге, међутим, ево сада као да сам га и лично упознао”, рекао jе Дамjанов на свечаности доделе “Награде за модерни уметнички сензибилитет” Фонда “Тодор Маноjловић”.

 

 

Доделу награде увеличали су својим музичким наступом Мирјана Младеновић и Ондреј Года.

 

 

Двадесет седам година активног ангажмана и делованjа Фонда “Тодор Маноjловић” у оквиру Градске народне библиотеке “Жарко Зренjанин” постало је традиција.

 

 

“Награда за модерни уметнички сензибилитет” – Тодор Манојловић jе профилисана у jедну од водећих награда у Србиjи и надамо се да ће њен значај бити још већи.

 

 

Петровград.орг 

Поделите:
40. РОЂЕНДАН КУЛТУРНОГ ЦЕНТРА ЗРЕЊАНИН

40. РОЂЕНДАН КУЛТУРНОГ ЦЕНТРА ЗРЕЊАНИН

Отварањем изложбе „За незаборав“ и пројекцијом филма „Четрдесет година Дома младости – Културног центра Зрењанин“, уз присуство великог броја гостију, пријатеља и чланова, у Изложбеном салону Културног центра Зрењанин свечано је обележен велики јубилеј – 40 година од оснивања ове установе.

 

 

Захваљујући подршци компаније „ПерСу“, на почетку програма отворен је нови део Изложбеног салона, а присутнима се у име домаћина обратио директор Културног центра Зрењанин, Горан Маринковић.

 

 

Многобројне госте је у име локалне самоуправе поздравио и градоначелник Зрењанина, Чедомир Јањић, након чега су додељене захвалнице заслужним грађанима, установама, компанијама и медијима.

 

 

Пре четири деценије на истом потезу порушена је стара зграда Културног центра и 27. маја 1978. године предсеник Савеза социјалистичке омладине Азем Власи отворио је нову  зграду тадашњег Дома младости, данас Културног центра Зрењанин.

 

 

Од тада до данас многи наши суграђани су одрастали уз ову установу, проводили своје време забављајући се у некадашњим дискотекама, на концертима или на представама.

 

 

Многи наши и страни уметници имали су на овој сцени прве јавне наступе. Прилика је била да установу посете значајни јавни радници, који су некада радили у овој установи културе.

 

 

На крају свечаног програма, а на велику радост присутне публике наступио је и Градски дечији хор Културног центра Зрењанин, под диригентском палицом Сенке Милисављевић.

 

Петровград.орг & Град Зрењанин

Поделите:
ПРИЛОГ ЗА ИСТОРИЈУ ФОТОГРАФИЈЕ У ВЕЛИКОМ БЕЧКЕРЕКУ И ПЕТРОВГРАДУ

ПРИЛОГ ЗА ИСТОРИЈУ ФОТОГРАФИЈЕ У ВЕЛИКОМ БЕЧКЕРЕКУ И ПЕТРОВГРАДУ

Проналазак фотографског процеса који је 19. августа 1839. године представљен светској јавности, требало је, како је Франсоа Араго истакао тада у Академији лепих уметности и Академији наука у Паризу, да буде у служби науке и уметности.

 

 

Иако се овај датум сматра рођенданом фотографије, за њен проналазак су, осим Луј Жак Манде Дагера и Нисифор Нијепса, заслужни и многи други, а сасвим разумљиво прве фотографије настају пре њеног рођендана, „Поглед кроз прозор у Ле Грасу“ снимљен је 1826. и сматра се најстаријом снимљеном фотографијом, аутор је био Нисифор Нијепс.

Ипак, на фотографији није било људи, па је Луј Жак Манде Дагер успео да сними „Булевар ду Томпле“ негде између 1838. и 1839, а како се на фотографији види човек, он је постао први фотограф на чијој фотографији видимо људе. Имена пионира, истраживача у пољу фотографије у научном или уметничком смислу градиће структуру фотографије као потребу и наду савременог друштва, Вилијем Хенри Фокс Талбот, Вилијам Хенри Џексон, Гаспар – Феликс Турнашон Надар, Тимоти О’ Саливен, Едвард Мејбриџ, Алфред Стиглиц, Доротеа Ланг, Едвард Стајхен – само је мали део имена у Пантеону фотографске науке и уметности.

 

 

Фотографски процес, фотографија и фотографи, врло брзо по њеном представљању, стићи ће и на наше просторе. Већ 1840. године Димитрије Новаковић, Србин из Загреба, фотографише Београд, а изузетан је значај Анастаса Јовановића, који за потребе свески „Споменици српски“ фотографише најзначајније личности српског друштва.

Почеци фотографије у Бечкереку развијају се кроз рад путујућих фотографа Адолфа Дајча и Николе Штокмана. Никола Штокман понеће титулу дворског фотографа краља Милана Обреновића, коју ће са поносом показивати и у Бечу, па се стога на полеђини његових фотографија могу наћи аустроугарски али и српски грб. Јозеф Виплер, ситан трговац, научиће тајне фотографског заната од Штокмана и Дајча и сам ће постати фотограф. Током 1855. године у Бечкереку борави један од првих српских фотографа Григорије (Ђура) Кнежевић и могуће један од првих власника атељеа, који се налазио у данашњој улици Вука Караџића. Макс Ауербах (Ауербацх Микса) такође ће боравити у Бечкереку 1858. године, а у Јеврејском сокаку радиће као сликар и фотограф Јохан Гоигнер.

 

 

Први фотографски атеље у Бечкереку оснива 1853. године Иштван Олдал, бечкеречки светлописац. Његов допринос фотографској култури Баната и Бечкерека је немерљив. Само у периоду од 1902. до 1921. снимљено је у атељеу Олдалових 54.507 фотографија. Неке од њих чувају се у и бечкој фотоколекцији Хохере Граписхе Лехре-е. Ипак, како тврди Золтан Калапиш, ученици суседне самостанске гимназије за време окупације су користили стаклене плоче за ручне радове пошто би опрали и састругали емулзију. Губитак документа и фотографског записа је огроман, али поучан, вредност фотографије је у трајању и њеном чувању. Може се рећи и то да су портретна и салонска фотографија само део фотографске заоставштине Олдалових, а прве репортаже, разгледнице и хроника града кроз медиј фотографије забележене су управо објективом камере Иштвана Олдала и његовог сина.

 

 

Око 1876. у Бечкереку борави Игњац, Карл и Адолф Функ. На полеђини њихових фотографија писаће, осим Велики Бечкерек, и Сарајево, те се да закључити да се радило о породичној фирми са филијалом и у Сарајеву. На једној од њих стоји Ј. Г. Функ, да ли је припадала једном од тројице наведених, или неком другом, остаје за даље истраживање. Карло Функ ће 1888. године продати атаље Лајошу Оросију који врло брзо постаје признат и познат фотограф. Између осталог, Ороси ће забележити и боравак Франца Фердинанда у Ечки 1898. и 1900. године. На полеђини Оросијевих фотографија често је име Јожефа Кошака који је, по доступним подацима, подучавао Лајоша фотографском умећу. Јожеф Кошак је такође био званични фотограф аустругарске војске.

 

 

Изузетан допринос фотографији у Бечкереку, односно Петровграду, оставили су наши јеврејски фотографи. Један од њих је Стеван Кремзер који је имао атеље од 1936, а од 1940. све до своје смрти држи атеље са Тивадаром Вањеком, будућим оснивачем Уметничке галерије и Ликовне колоније Ечка. Тивадар Вањек ће фотографски занат учити, између осталог, од Микше Голдмана који је свој атеље имао на адреси Цара Душана 13, адреси на којој ће се, деценијама после, наћи име истоименог клуба ЦД 13, који је био један од најбољих фотографских клубова у бившој Југославији, а који је реоснован пре пар година и данас делује у нашем граду.

 

 

Име Самуела Алкалаја такође ће оставити трага у фотографској хроници града 1891. године, иако ће се Самуел фотографским занатом бавити и у Београду и Шапцу. Почетком Првог светског рата придружио се као редов-фотограф болничке чете Дунавске дивизије. Оставио је фотографије и из Балканских ратова и носилац је Албанске споменице. Трагично је изгубио живот у прогону Јевреја од нацистичког окупатора у Другом светском рату.

 

 

Лео Зихерман имао је свој фотографски атеље на Вилсоновом тргу број 3. у Петровграду, Милан Бокоњић на адреси Краља Петра трг број 2. и један је од фотографа који су радили фотографије за монографију града 1938. Године. У истој монографији Александра М. Станојловића, „Петровград (Велики Бечкерек)“, објавиће своје фотографије и Ђура Рокнић који је тада имао атеље у Принца Ђорђа улици број 5. Сигмунд и Маријан Фишлер, иако без атеља, приложиће такође фотографије за монографију града.

 

 

Фотографски занат ће Ђура Рокнић учити са свега тринаест година. Његове фотографије ће остати као сведочанство времена и турбуленција на овим просторима. Са правом можемо рећи да је Ђура један од првих фоторепортера на овим просторима. У прилог томе говоре нам сачуване фотографије уласка српске војске у Велики Бечкерек, фотографије са војне параде и дефиле Црвеног крста. Посебно сведочаство је његова фотографија ратне сирочади, на ручку у просторијама Црвеног Крста. Извештаји страних мисија после Првог светског рата говоре да готово да није било места у подручју Србије које није имало ратну сирочад. Ђура Рокнић истраживаће и друге жанрове фотографије, а сачувано је и неколико актова из тог времена.

 

 

Фотографско наслеђе Меинхардта, фотографског атељеа Крижанић и Катарине Хорват, можемо рећи прве фотографкиње у Бечкерку и Петровграду, тек треба да се истраже, као и друга имена незабележена у овом тексту.

 

Аутор : Алиса Јунузовић

Поделите: