ДР БОРИС БУЛАТОВИЋ – ИНТЕРВЈУ – КЊИЖЕВНОСТ И ГЕОПОЛИТИКА

ДР БОРИС БУЛАТОВИЋ – ИНТЕРВЈУ – КЊИЖЕВНОСТ И ГЕОПОЛИТИКА

Наша национална књижевност би требало да се нађе као предмет на неким геополитичким студијама на Западу. То би било логично, будући да се она на тај начин интерпретира, каже Борис Булатовић. Аутор студије „Оклеветана књижевност“.

Ова књига, недавно овенчана наградом „Печат времена“ резултат је осмогодишњег истраживања радова иностраних аутора о српској књижевности, који су је, у контексту ратова вођених деведесетих, идеолошки читали и тумачили. У разговору за Спутњикову „Орбиту културе“, Булатовић каже да се са овим појавама сретао боравећи на славистичким конференцијама у иностранству, пре свега у Америци.

„Запазио сам да мотив због ког се један број иностраних критичара, при томе није реч о маргиналним ауторима, бави српском књижевношћу, не пребива у оквирима књижевности, већ да је реч о једној све учесталијој пракси подвргавања књижевности радикалним видовима идеолошке контекстуализације дате у контексту ратова вођених деведесетих година, затим интерпретације вредновања књижевности, као и актуелизација одређених дела. Кажем актуелизација, зато што није у свим примерима реч о тумачењу књижевних дела, него о некаквом преузимању већ изречених негативних критичких судова, који су условљени политичком стварношћу, као оквиром из којих се актуелизују књижевна дела“.

Кажете да није реч о коришћењу естетских, већ дневнополитичких критеријума?

— Не баве се сви инострани слависти на такав начин нашом књижевношћу, али реч је свакако о потпуном занемаривању естетских критеријума у изучавању литературе. Спорна дела српске књижевности тумаче се као да је реч о некаквим политичким памфлетима са националистичком садржином, а не примарно књижевним творевинама. Тако се онда и ретроспективно приписује кривица и одговорност за ратна збивања (која су уследила знатно касније) делима као што су „Горски вијенац“, Андрићеви романи „На Дрини ћуприја“ и „Травничка хроника“, Павићев „Хазарски речник“ и „Унутрашња страна ветра“, збирка „Вучја со“ Васка Попе, Ћосићево „Време смрти“ и тако даље.

Од последње деценије двадесетог века, у једном значајном сегменту те академске критике, која није искључиво у оквирима славистике, пре би се могло рећи да она доминира у историографији, политикологији, социологији, историји религије, створена је литература која је и утицајна и цитирана и која се користи неретко као обавезна уџбеничка литература на иностраним универзитетима. Реч је и о студијама и о ауторима који на најнепосреднији начин учествују у обликовању негативне представе о чиниоцима српске културне и политичке егзистенције.

На удару су сами врхови српске књижевности. Да ли је такав избор случајан?

— Никако није случајан. Реч је само у избору који зависи из које се перспективе критички третира српска књижевност. Ако се акцентују српско-бошњачке релације од деведесетих година наовамо, онда је на удару Андрић, уколико се тематизују српско-албански односи, онда Његош, ако се аутори баве распадом југословенске државе, онда су на удару Павић и Ћосић. Овакав вид бављења књижевношћу уопште није аутономан, јер он своју функцију остварује у оквиру некаквог ширег пропагандног деловања са циљем да се у српској књижевности препознају корени, како они кажу, геноцидних и агресивних тежњи.

Рецимо, једна америчка ауторка Сабрина Рамет каже како је све почело од српских писаца. Она сматра да су Добрица Ћосић и Милорад Павић у — да кажем хашком терминологијом — удруженом злочиначком подухвату, са свесним предумишљајем писали своје романе, Ћосић „Време смрти“, а Павић „Хазарски речник“,како би ободрили српску јавност да делује у циљу рушења заједничке државе.

Андрић има најдужи стаж у овој врсти интерпретације, то креће још од шездесетих година из дела босанске критике. Занимљиво је да оне одражавају и заокрет од југословенства ка бошњаштву?

— Рецепцијски ток у којем се испољава теза о Андрићевом наводном антимуслиманском ставу има континуитет још од почетка шездесетих година. Читајући једног од аутора који су тада критиковали Андрића, Шукрију Куртовића, увиђате да он нема лошу намеру, њему је стало до братства и јединства, а начин на који чита Андрића сугерише му да би то дело могло да наруши међунационално јединство у држави. Он каже како Андрић „сије нетолеранцију, да не кажем мржњу, међу једнокрвном браћом и представља босанске муслимане као да су они нешто друго у односу на остали дио нашег народа“. Већ 1995. године, Мухсин Ризвић, највећи књижевни историчар бошњачки до данас, потпуно се ослањајући на Куртовића, али уз ову бошњачку компоненту знатно израженију, мења ту формулацију и тај југословенски аспект трансформише у бошњачко- муслимански.

Он каже како Андрић не третира муслимане као да су они нешто друго у односу на остали део нашег народа, него као да они нису Словени богумилског порекла. Међутим, није Андрића тако читао само један број бошњачких аутора — Мухамед Филиповић, Есад Дураковић, Муниб Маглајлић, Расим Уминовић, Русмир Махмутћехајић — већ и неки инострани критичари. У књизи објављеној 1996. године, амерички аутор Мајкл Селс, који је иначе делимично српског порекла, бавећи се аспектима распада Југославије, у књизи насловљеној „Изневерени мост“ доказивао је како до распада Југославије није дошло због вишевековних међунационалних или међуконфесионалних антагонизама, него се узрок налази у српском унилатералном културном детерминизму кад је реч о чињењу насиља.

Селс за најрадикалније репрезенте српског верског национализма, који је по њему непосредни узрочник рата, као главне репрезенте овакве идеологије у књижевности узима Андрића и Његоша, роман „На Дрини ћуприја“ и „Горски вијенац“ и при томе назначава како је Андрић ипак најнационалистичкији српски писац. За ову књигу Селс је наредне године добио награду америчког удружења за религију за најбољу књигу из области историографије. Кад прелистате коментаре, након што је књига изашла, може се видети да је ова књига утицала на неке од нама добро познатих америчких политичара, попут Била Клинтона и Медлин Олбрајт. Тако барем поједини амерички колумнисти и сарадници овог аутора сами говоре.

Најгоре је ипак прошао аутор „Хазарског речника“, дела које је својевремено било светски књижевни хит.

— Павић је пример аутора који сведочи о том невероватном обрту до ког је дошло у веома кратком временском распону, а да се притом само књижевно дело уопште није променило. До средине деведесетих година Павић је био величан, већ је увелико изашао „Хазарски речник“ у преводима и нико га на Западу није критиковао. Како је давао изјаве у интервјуима за стране и домаће медије, а и поједини аутори са ових простора су допринели зачињању те негативне Павићеве репутације у иностранству, тако се одједном потпуно мења та доминантна парадигма из које се тумачи његово дело. Говори се о некаквој тесној кореспонденцији између Павићевих политичких ставова, које је експлицирао у својим интервјуима, и идејног света његових романа, који се онда из такве перспективе указују као некаква литерарно транспонована порука о српској православној угрожености.

Код Павића је спорно свако место које би се могло тумачити као оживљавање историјских релација у којима се Срби појављују у дискриминисаном положају, и то се даље тумачи као чин српске аутовиктимизације који представља моралну подлогу за будуће агресивно деловање, подршку политици тадашњег режима и тако даље. Оно што је карактеристично за Павића јесте да је, за разлику од негативних критичких тумачења Андрића и Његоша, дошло до ревизије у вредностима и оценама његовог дела у оквирима представника који долазе из редова славистике, дакле од оних који се по вокацији разумеју у ту проблематику.

Један од њих је Рајнхард Лауер, српски академик који је то звање стекао бавећи се Андрићевим делом, критиковао је — у тим годинама када је пропаганда била најагилнија — српске писце који су имали највећи реноме у иностраној славистици — међу песницима Попу, међу прозним писцима Павића. Осим њега, сасвим сигурно најутицајнији амерички слависта који се бави јужним славистичких темама Ендру Барух Вахтел, који је предавао на најпознатијим америчким универзитетима, написао је 1997. године текст под насловом „Павићево књижевно урушавање Југославије“, а затим књигу која је преведена и код нас под насловом „Стварање нације, разарање нације“.

По Вахтеловом тумачењу, Андрић и посебно Његош су криви као реафирматори косовског мита; Његошу се кључно спочитава да је реконструисао изворни косовски мит и начинио га агресивним. Вахтел писце и дела из седамдесетих, осамдесетих година критикује и из једне другачије перспективе — као дела која промовишу српски национализам тако што тематизују српско страдање. Као да то није легитимна књижевна тема у свим другим литературама.

Можемо ли све ово посматрати са ведрије стране и закључити да нам је књижевност јака, с обзиром на снагу силе која је против ње употребљена?

— Вероватно, јер да нисмо значајни, не бисмо били критиковани. Боље је да то схватимо као врсту комплимента критикованим ауторима. Наша књижевност би требало да се нађе као предмет изучавања на неким геополитичким студијама на Западу. То би било логично, будући да се она на тај начин интерпретира.

Наш саговорник Борис Булатовић (1981), доктор књижевних наука, који је у Новом Саду уз Филозофски факултет упоредо завршио и Факултет техничких наука, редовни је члан Америчког удружења за развој славистичких студија, Британског удружења за славистичке и источноевропске студије, председник Научног удружења за развој српских студија и главни уредник часописа Serbian Studies Research. Боравио је на стручним усавршавањима у Грацу, Бечу, Инзбруку, Ла Валети, Прагу, Братислави, Сегедину, Гетингену итд. Учествовао је на међународним конференцијама од Њу Орлеанса, Хонгконга, преко Кембриџа, до Великог Трнова.

Преузето са: sputniknews.com, p-portal.net, србин.инфо

Поделите:
КАДА ЗА ФИЛМ О МИЛЕТИЋУ КОНАЧНО КУЦНЕ ЧАС

КАДА ЗА ФИЛМ О МИЛЕТИЋУ КОНАЧНО КУЦНЕ ЧАС

Град Зрењанин и општине Средњобанатског округа Нови Бечеј, Сечањ и Житиште подржавају снимање филма о политичком прваку Срба у Угарској  у 19. веку, Светозару Милетићу. Филмски центар Србије је најавио филм по сценарију књижевника Милована Витезовића. Главну улогу тумачи искусни Љубомир Бандовић. Тема филма прати живот и рад угледног адвоката и градоначелника Новог Сада, посланика Срба у Угарском парламенту, који је ушао у песму и његову борбу за присаједињење српских земаља преко Саве и Дунава Краљевини Србији.

„…Дуго већ смо ми робови

А сада смо слободни.

Ни бриге те сиви тићу,

Сви смо с тобом

Светозаре Милетићу,

Кад извесни, шалај куцне час…“

Тако су Срби певали свом политичком вођи а ево куцнуо је час да његов лик буде овековечен и на филмском платну. Остале улоге тумаче Жарко Лаушевић, Катарина Жутић, Ања Павићевић, Андрија Кузмановић, Милутин Мима Караџић, Драган Петровић Пеле, Иван Бекјарев, Јован Ристовски…

Премијера филма заказана је за мај 2020. године. Председник Покрајинске владе Игор Мировић, иначе, присуствовао је у Петроварадину, снимању филма о Светозару Милетићу, у режији Дарка Бајића. Филм се снима уз подршку Покрајинске владе и Министарства културе и информисања.

Драмски текст Милована Витезовића је само изврсна сценаристичка подлога за филм, која поштујући жанр биографско историјског филма и осветљава део српске историје.

У најави је монументална драма о непоколебљивој човековој вери у идеале српског националног освешћења. Милетић је и данас пример истрајности, упркос тортури у борби за очување традиције и посебности српског народа у Европи.Његов пример је светао и данас обасјава и надахњује будућа покољења.

Светозару Милетић је усамљени витез који тражи правду за свој народ, а у његово време моћне силе су зло које му раде о глави и желе да прекроје историју, изиграју обећане привилегије, поробе његов народ.

 Филм је прича Светозареве ћерке Милице која не само што је очувала идеале свога оца и дочекала дан ослобођења. Милицина перспектива доноси слојевитије и дубље размевање епохе и друштвених односа 19 века који представљају темеље модерне српске државе .

И данас као и тада исте силе се упињу да пониште све за шта се залагао Светозар Милиетић,а као и тада њихови интереси се сламају преко  српског народа на Балкану и у Панонији.

Петровград.орг

Поделите:
ХАНДКЕOBA НОБЕЛОВА НАГРАДА И ПРАВДА ЗА СРБИЈУ

ХАНДКЕOBA НОБЕЛОВА НАГРАДА И ПРАВДА ЗА СРБИЈУ

Чувени аустријски писац Петер Хандке, овогодишњи је добитник Нобелове награде за књижевност. Награда иде у праве руке јер је овај писац још седамдесетих година се својим делом сврстао се међу водеће европске писце. Аустријанац, по мајци Словенац је пријатељ  Србије. Познат је по жестоком противљењу бомбардовању Србије од стране НАТО пакта.

Замерио се мондијалистичкој хидри деведесетих година када је њен дискурс доминирао у медијима западног света. Док је још трајао грађански рат у Југославији написао је есеј „Правда за Србију“.  То је био разлог да се његова представа својевремено буде „скинута“ из париског театра „Комеди франсез“.

Оно што нервира мондијалисте је његова оцена Милошевића за кога је рекао да „уопште није био националиста, желео је да сачува Југославију“. „Поштовање“ је реч којом је описао личност покојног председника. Оповргао је њоме у западним круговима медијски спин по којем је он  био „балкански диктатор и касапин“. Посетио је Милошевића у затвору а потом је говорио и на његовој сахрани.

На констатацију да га због његових ставова у Србији доживљавају као пријатеља, а да је у неким друштвима постао „персона нон грата“ он каже да је тако рођен – „као персона нон грата“. Хандке је демонстративно иступио и из римокатоличке цркве, осећајући интуитивно прсте Ватикана у разбијању Југославије.

Упркос свим нападима он је изјављивао :„На Западу, постоје они који који су наставили да читају моје књиге.“. Наравно да и на западу има много истинољубивих људи.“

Пре пар година његов дом краси свечана Повеља почасног Београђанина. Петер Хандке је пре коју годину гостовао у Новом Саду када му је уручена и награда „Милован Видаковић“ и тада изјавио „Не кајем се ни данас због ставова о Србији деведесетих. Ја сам хтео да напишем оно што сам видео и осећао тада. Немам ни кајање, нити корист од свега тога.“

Добио је велики број српских књижевних награда. Дисову и награду „Момо Капор“, Рачанску повељу, изабран је за иностраног члана САНУ. Он је иначе добитник скоро свих европских књижевних награда. Људе у Србији је искрено обрадовала Нобелова награда коју је коначно добио Петер Хандке, истинољубив човек.

Петровград.орг

Поделите:
КОМАНДАНТ САЈЛЕР У ПЕТРОВГРАДУ – МИХИЗОВА СЛИКА ФАНАТИЗМА И ИДОЛОПОКЛОНСТВА

КОМАНДАНТ САЈЛЕР У ПЕТРОВГРАДУ – МИХИЗОВА СЛИКА ФАНАТИЗМА И ИДОЛОПОКЛОНСТВА

Драму Командант Сајлер Борислав Михајловић је написао специјално за сцену Народног Позоришта у Београду, наручена је од стране управе како би у позоришту биле актуализоване теме из доба НОБ-а и револуције. Михиз је на интелигентан начин испричао причу о страдању човека од стране тоталитарних идеологија. Петровград.орг вам препоручује ово остварења чувеног српског писца које се даје у НП „Тоша Јовановић“ у Зрењанину.

Борислав Михајловић Михиз (1922 -1997)

Командант Сајлер први пут је штампан у Летопису Матице српске, у двоброју август-септембар 1966, а први „слушалац” био је Борислав Пекић, коме ју је Михиз читао. Михајловић свој текст одређује као „драму у два дела”. Након београдске премијере, драма је била представљена под називом „Командант“, бројна позоришта у земљи ставила су на репертоар ову представу. Тако је играна и у Зрењанину а лик Вилија је тумачио и легендарни глумац и управник градског позоришта, покојни Сава Дамјановић. Може се рећи да је Командант Сајлер жанровски психолошка драма, са елементима трагикомедије и историјске драме. Михиз прецизно одређује време радње – дан и ноћ 13. септембра 1941, а радњу смешта у окупирани банатски градић али из свега реченог можемо са сигурношћу рећи да се ради о Петровграду, садашњем Зрењанину а за време окупације преименованом у Гросбечкерек.

Сава Дамјановић као командант Вилхелм Сајлер

Попут Хорста Везела, Вили је идеалан модел немачког војника за насловницу часописа, само да га „не кваре” превише тамне плаве очи какве Аријевци немају. Већ у његовом физичком изгледу назире се наговештај да он можда није „праве крви”, што се на крају и открива. Михиз описује његов свакодневни ритуал, који има све особине идолопоклоничке молитве – читајући најновије вести о продору немачке војске, он на карти Источног фронта помера заставице са кукастим крстом на руски исток.

Милан Колак као Вилхелм и Звонко Гојковић као Јозеф

Банатски Шваба, Вили Сајлер открива шта га највише мучи – сазнање да Немци у Банату или од Срба названи Швабе, губе свој идентитет, те су постали црни, кривоноги, ниски, дебељушкасти и ружни а Срби  их задевају „Шваба-келераба”. Већ ту на почетку драме открива се Вилхелмов највећи страх – ни по коју цену немачка „раса“ не сме изгубити идентитет, не слутећи да ће га за неколико сати он потпуно изгубити.

Стефан Јуанин као Фери – Франц Сајлер

Његов брат Франц не схвата ту Вилхелмову опчињеност идолопоклонству чистоте расе, али нам открива њен поднебесни, демонски карактер: „Добро, ти си паметнији од мене и бољи и све. Али ти си некако, ђаво ће га знати, ко на облаку да живиш и да се маглом храниш.” Франца у Петровграду (Гросбечкереку) зову помађарено Фери, што Вилхелма веома љути. Тиме Михиз открива још један идентитетски проблем који су имале домаће Швабе у периоду од Аустро-угарске нагодбе а то је постепена асцимилација од стране Мађара, која је прекинута тек са формирањем Краљевине СХС. Фери или Франц као прави припадник немачког народа рат посматра практично. Иако и сам припадник власти и члан националсоцијалиста, њега никакви идеали не занимају него само како да из рата изађе као „прави човек” да материјално профитира, што је главна одлика западних народа у историји која је често замагљена високопарним идеолошким причама. Он је прави модел „Швабе-келерабе” у Банату.

Соња Радишић као Јелена

Јелена, модел праве српкиње спремне да страда за свог човека, бивша девојка Вилхелмова, не схвата шта се њему догодило и како је осећања избрисао из сећања и наставио да живи само за идеологију. Михиз о Немцима, кроз Јелену, саопштава етно-психолошку истину о једном народу: „Романтично, са мирисом на трагедију, а узвишено по верности отаџбини. Ви Немци обожавате тај емоционални коктел.“

Дејан Карлечик као Фридрих Крамер

Реч фанатик, којом би драма могла бити и насловљена, први пут употребљава Вили говорећи о Јеленином мужу комунисти  -„рутински случај фанатика”. Михиз се у овој реченици осврће на још један идеолошки фанатизам, комунистички. Револуционари су по Ериху Фрому у бихејвиористичком смислу често фанатици. Достојевски је то упечатљиво приказао у роману „Зли дуси“. Није сваки човек са уверењем фанатик. Постмодерно је постало звати „фанатиком“, свакога ко има неко идејно уверење, што је нетачно. Фанатик се клинички може описати као крајње нарцисоидна личност – у ствари, личност која није далеко од психозе, депресије често помешана с параноидним тенденцијама. Психопатска личност нема никакав однос према спољашњем свету. Али фанатик је пронашао решење које га „спашава“ од психозе. Он је изабрао циљ, идол,– политички, квазирелигиозни или неки други – и обоготворује га. На тај начин, потпуним потчињавањем свом идолу, фанатик добија страсни смисао живота, значење живота; јер се у својој подложности идентификује са тим идолом, којег је увеличао и учинио апсолутом.

Кумири фашизма и националсоцијализма

„Ако бисмо желели изабрати симбол за фанатика био би то горући лед. Он је особа која је страствена и крајње хладна истовремено. Потпуно је затворен према свету, а ипак испуњен горућом страшћу, страшћу за учешћем у потчињавању идолу. Да би човек препознао карактер фанатика не сме много слушати оно шта он говори, него треба да тражи онај посебни сјај у његовим очима, ову хладну страст која је парадокс фанатика: наиме, потпуни недостатак критичког односа помешан са страсним обожавањем свог идола. Фанатик је близак ономе што су пророци називали “идолопоклоником”. Идолопоклоници су увек играли важне улоге у историји; и неретко заузимали став револуционара“ – каже Фром.

Швабе марширају окупираним Петровградом 1941.

Вилхелм , није само фанатик који верује да је прошло време дијалога и дошло време монолога изговорених немачким језиком и срцем, већ је и фанатик који свој аријевски идентитет ставља испред свега у животу. Михизов СС-официр ипак до краја драме, нема ту тупу послушност несвесног строја, какву још увек гледамо у партизанским филмовима, који говоре о Немцима а снимљени су под идеолошком, фанатичном палицом титоизма. Михиз је епизоду са Хамлетом донео како би лик Сајлера приказао и у фином, комичном, иронијском контексту. Вилхелм, један мали немачки официр из Јарковца има већу муку од светски познатог трагичног јунака Хамлета.

Мирко Пантелић као ишпан Карл Сајлер

На крају, пре смрти, јунаку Вилију се јавља дух убијеног оца Мелхиора Вајса који покушава да му олакша и објасни шта то значи бити Јеврејин: „Ништа. Значи бити човек као и сваки други, исто тако мек и суров, плашљив и храбар, исто тако зао и диван. Бити Јеврејин не значи ништа, сем бити несрећнији од других, јер си крив за кривицу која не постоји. Мој стриц је то звао прародитељским, Аврамовим (Адамовим?) грехом; ја и сваки паметан човек – суровом глупошћу векова.” Овај Јеврејин, размажени богаташки син, сматра да глупо страда, за ништа. На неки начин он је нихилиста, човек који је узалуд живео и узалуд умро. Ексклузивност постојања у историји као Заветне заједнице, изабране од Бога, он аутошовинистички негира, што је занимљив закључак ове представе, који је ванвременски актуелан и данас. Нови Израиљ који данас јесте со свету је искушаван истим унинијем и истим аутошовинизмом.

Идолопоклоници црвеног фанатизма

Дух комунисте Драгише Ђурића декламује читав списак злочина над српским народом у Банату, и Михиз нам уз Јевреје Стари Израиљ открива, онако успут праве страдалнике идеолошке ујдурме 20. века Нови Израиљ, Србе, обичан народ. Њихово страдање се прикрива и минимизира у свету, до данас. Страда и сам СС официр. Михиз лик Вилхелма нимало није дао шаблонски, као ученик Ф. М. Достојевског – он свог јунака не осуђује као човека већ осуђује његов грех, страст идолопоклонства, јунак доживљава метаморфозу пред нама.

Борислав Михајловић Михиз и српски писци

Михајловић у драми није желео да прикаже само рушење једног одређеног идеолошког фанатизма фашизма већ и свих осталих фанатизама и идеплошких концепција 20. века заснованих на идеологији човекобоштва. Ово нам откривају и записи остали о разговорима Михиза са једним другим командантом, Друге пролетерске бригаде, Крцуном, идолопоклоником друге подједнако погубне идеологије за српски народ, али о томе другом приликом.

Петровград.орг приредо (према дисертацији „Живот и дело Борислава Михајловића Михиза“ мр Бојане Поповић)

Поделите:
САША З. СТАНКОВИЋ: ПРЕДРАСУДЕ О СРПСКИМ ГОВОРИМА ЈУЖНЕ СРБИЈЕ

САША З. СТАНКОВИЋ: ПРЕДРАСУДЕ О СРПСКИМ ГОВОРИМА ЈУЖНЕ СРБИЈЕ

Српски говори југа Србије имају неке заједничке одлике са стадардним бугарским језиком. Те сличности изазивају пометње међу два сродна словенска народа. Овај рад је покушај да укаже на неке узроке и последице таквог стања, као и на начине за превазилажење предрасуда.

Штокавско наречје и његови дијалекти леже у основи српског језика

Ретки су Срби са југа Србије који се нису осећали непријатно због свога говора када су отишли било где северније од Ниша. Неувиђајни сународници са севера понекад нам говоре да нисмо Срби већ Бугари. Не треба посебно наглашавати да постоје поједини Бугари који су убеђени да етничка Бугарска трeба да се простире до Ниша. Зашто је то тако? Где је истина у свему овоме? Да ли наука не жели или не зна да каже истину? Овај рад се бави баш овим проблемима. Приступ овој теми нужно се заснива на мултидисциплинарном приступу. Ваљани одговор мора да се темељи на чињеницама минимум двеју наука, лингвистике и историје. Писати о овоме значи дотаћи се проблематике етнологије, социологије, географије, политике, културне политике …

Појава имена Бугари међу Словенима

Историчари се углавном слажу да се масовно насељавање Словена на Балканско полуострво десило током 6. и 7. века. Преци Јужних Словена доселили су се са простора данашње Пољске и Украјине. Историја језика је склона гледишту да словенска племана нису била хомогена и да су у две различите групе кренули на југ. На основу даљег развоја словенског језика може се тврдити да су јужнословенска племена од почетка била подељена на западнојужнословенску и источнојужнословенску језичку групу.  Касније ће се из  западнојужнословенске групе, између осталих, издвојити и српски језик, а на основама  источнојужнословенске групе настаће бугарски језик. Другачије речено, корени данашњих језичких разлика Срба и Бугара вуку порекло још из периода досељавања  Јужних Словена на Балкан.

Појава имена Срби међу Словенима

Посебно треба нагласити да назив Срба потиче из времена пре сеобе. На то нам указију многи топоними на простору данашње Пољске и Немачке. Чак једина аутохтона национална мањина у Немачкој су Лужички Срби. Првобитни назив Бугари односио се на освајаче Словена у источном делу Балкана. Бугари су, сродно Турцима, угро-финско племе, које је крајем 7. века покорило Словене на територији данашње Бугарске. Они су се због своје малобројности асимиловали у словенском окружењу. Тако да од њиховог етнитета није остало ништа осим имена.

академик Павле Ивић

 Језичке разлике западнојужнословенске и источнојужнословенске групе детаљно је описао Павле Ивић. Тих 26 језичких разлика од суштиског су значаја за разумевање посебности  српског и бугарског језика:

– Од прасловенског ДbНb у српском је добијено ДАН, а у бугарском ДЕН;

– Од прасловенског ВbНУК у српском је добијено УНУК, а у бугарском ВНУК;

– Од прасловенских група *t` и *d` у српском је добијено СВЕЋА и МЕЂА, а у бугарском СВЕШТА и МЕЖДА …

Мишљење Белића о језичкој граници између Срба и Бугара

Разлике никако нису последица стандардизације српског и бугарског језика, већ су постојале вековима пре него што је она извршена. Сноп старих изоглоса, односно језичких граница, сведоче да је у прошлости постојала оштра подељеност два народа. Ово се питање лингвистичке географије објашњава постојањем неприступачних планинских масива на терену на којима је пре Словена живело влашко становништво. Власи су се временом утопили у словенско становништво, али су њихови топоними остали са обе стране границе. Што се тиче југоистока Србије топоними румунског порекла су: Тумба, Сурдулица, Џеп, Сврљиг…

Влашке или сточарске миграције раног средњег века у српским земљама

Након указивања на разлике између стандардног српског и бугарског језика, можемо анализирати сличности између неких српских дијалеката и  бугарског језика. На почетку 20. века ове сличности објаснио је Алаксандар Белић, мада оне и дан-данас изазивају пометњу међу сродним словенским народима. Наиме, од свих српских дијалеката призренско-тимочки имају највише сличности са бугарским језиком, што на први поглед не чуди, јер су непосредно наслоњени на Бугарску. Ови говори обухватају пола Косова, а њихова јужна и источна граница мање-више се поклапа са државном гараницом Србије и Бугарске, односно Македоније. Западна и северна граница иде од  Прокупља преко Сталаћа, па све до Зајечара. Ни ови говори нису хомогени, пошто се могу поделити у три говорна типа: призренско-јужноморавски, сврљишко-заплањски и тимочко-лужнички. Називају их још и шопским и(ли) торлачким, а ово се нарочито односи на тимочко-лужнички говорни тип, који једним мањим делом прелази на територију данашње Бугарске. Непоклапање језичких и државних граница имало је трајне последице на становништво Трна и Знепоља. Они су у политичким превирањима од Санстефанског до Берлинског конгреса платили највећу цену. Становници Трна већински су се изјаснили за припајање Србији, а не Бугарској, када се 1878/1879. године успостављала граница између ових држава.  Трн је остао у Бугарској захваљујући руским трупама, које су насилно сменили српску власт ове вароши на челу са Аранђелом Станојевићем, који је потом због претњи са групом својих сународника избегао у Србију. Тако Трн није имао исту судбину као Власотинце и друге јужне вароши, да се испоштује воља народа, па да остане у саставу Србије.

академик Александар Белић

Главне сличности призренско-тимочких говора са стандардним бугарским језиком су: свођење акценатског система на један акценат, редукован број падежа, компарација придева (убав-поубав-најубав), не познавање инфинитива, удвајање личних заменица (мене ме стра`)…. Када би се ове одлике налазила само у бугарском језику, онда бисмо можда могли говорити о великом утицају бугарског језика на призренско-тимочкке говоре. Међутим, овакве језичке појаве имамо у румунском, албанском и грчком језику, а немамо их у другим словенским језицима, сем бугарског и македенског. Ово се само не односи на експираторни акценат, који је одлика већине европских језика. У лингвистици ове сличности се називају балканизми, пошто су примећени само код балканских народа. Што се тиче српских призренско-тимочких говора, у њима су се балканизми вероватно развили под утицајем румунског, тачније влашког елемента. Већ смо навели топониме румуског порекла, који су доказ да су Власи живели дуго на овим просторима, а опште је познато да у Источној Србији живе и данас. Иако су се асимиловали са Србима, њихов утицај на српске говоре је очигледан. У прилог овој тези иде и чињеница да Срби у данашњој Румунији мењају свој говор баш на овај начин. Наравно да ово не значи да Власи нису постојали и у другим српским крајевима, нпр. имамо планину Романију у Босни. На блискост Срба и Влаха широм Балканског полуострва указује и податак да Србе у Босни муслимански живаљ назива Власима. Срби су најездом Турака бежали у планинске крајеве где су сигурно затекли малобројно влашко становништво, које се бавило претежно сточарством. Са асимилацијом Влаха у српско окружење, назив етничке заједнице постао је синоним за сточарско занимање. Блискост Срба и Влаха је евидентна да и аутори који су декларисани као српски националисти то не споре. Речи Војислава Шешеља то најбоље илуструју: Очигледно је да су на свим данашњим српским просторима некад живели Власи. Срби их нису побили, нису их поробили ни  прогонили.  У прво време су те народне заједнице живеле одвојено, а онда су се интезивно мешале. Срби су као неупоредиво бројнији и виталнији асимиловали Влахе, па тако преузели њихове етничке одлике. Не треба се уопште чудити што су многи кроз историју све нас Србе називали Власима. Ми јесмо и Власи. У нашим венама тече и влашка крв, као прастановника Балкана. Али, смо пре свега Срби  јер је  српска етничка маса у том стапању народа била изразито доминантна.

Дакле, иако је и код Срба постојао снажан утицај несловeнског супстрата, несловански елемент је много јачи код Бугара (почевши од самог националног имена), што је утицало да бугарски језик као стандардну норму има балканизме, док стандардни српски језик нема.

Зона екавског изговора старословенског јата

Пошто је објашњено зашто призренско-тимочки говори нису бугарски, треба објаснити зашто припадници других српских говора имају подругљив однос према својим јужним сународницима. Није потребно познавати историју језика да би се закључило да се призренско-тимочки говори највише разликују од стандардног српског језика. Многи критичари оваквог стања виде као главног кривца Вука Караџића са његовом језичком нормом. Међутим, то је површан закључак. Доласком Турака на Балкан и након пада српске средњевоковне државе српски језик је делио судбину свог народа. Честе српске сеобе услед ратова и глади, затим непостојање културних и језичких веза, све је то утицало на удаљавање појединих делова Српства. Српска црква није могла да преузме све улоге пропале српске средњеваковне државе. Баш због непостојања готово никаквих културних веза (у најширем смислу речи) призренско-тимочки говори су се различито развијали у односу на друге српске говоре, а нарочито у односу на новије источнохерцеговачке и шумадијско-војвођанске говоре, који су током 19. века постали основица данашњег стандардног српског језика.  Још пре рођења Вука Караџића  источнохерцеговачки говор  био је најраспрострањенији  међу српским говорима. Под утицајем динарске миграционе струјe овај дијалекат је обухватао готово целу Босну и Херцеговину, пола Црне Горе, већи део Хрватске и добар део Србије, а утицао је и на говоре војвођанских Срба. Поред Српске Православне Цркве главни носилац српске националне свести била је јуначка епска поезија, која је највећим делом испевана говором динараца источнохерцеговачког типа, чак и онда када пева о јунацима који нису живели на динарским теренима. И у другим европским народима један дијалекат се изборио за основицу стандардног књижевног језика, по томе нисмо особени. У Италији основица стандардног италијанског језика је говор Тоскане, на којем су написана највреднија дела ренесансне књижавности. Свакако је међусобна испреплетеност Срба и Хрвата у сваком смислу утицала да источнохерцеговачки дијалекат заузма прворазредно место у међу српским, а касније српскохрватским говорима.

Југославија као опомена српском народу

Током целог 19. века хрватски филолози су ломили копља око тога који дијалекат да узму за свој стандардни језик и на крају су прихватили источнохерцаговачки, а разлози за такву одлуку Хрвата је тема неког другот рада. За нас је битно да су се Срби прихватањем источнохерцеговачког дијалекта удаљили од бугарских и македонских, а приближили се хрватским говорима. То језичко јединство је утицало на стварање зајадничке државе Срба и Хрвата и то више од 50 година после смрти Вука Караџића. Не треба сметнути са ума да је 1867. године начињен политички програм са бугарским емигрантима о стварању заједничке државе Срба и Бугара на чијем би челу био Михаило Обреновић. Да је тај споразум спроведен у пракси, могуће да би призренско-тимочки говори имали пресудан значај на формирање зајадничког језика Срба и Бугара. Очигладно да је ток српске историје после смрти Вука Караџића ишао у правцу његове језичке реформе. Важно је напоменути да Вуку није ни дозвољено да посети јужне српске крајеве, па свакако ни сам није најбоље познавао ситуацију на терену.

Зона ијекавског изговора старословенског јата

Све горе наведено не значи да Вукова језичка реформа није подложна променама и да је данас 150 година после Вука не треба кориговати. Ако је Вук ишао испред свога времена,  данашњи српски лингвисти каскају за историјским дешавањима. Скоро двадесет година после распада заједничке државе са Хрватима, ми се још увек скоро у свему држимо српскохрватског језика, осим у називу језика. Наравно да  то није ствар само науке о језику него и државе. Данас негативан друштвени статус нема само књижевност на призренско-тимочкоким говорима, већ и дела и аутори који пишу језиком косовско-ресавског дијалекта. Најпознатије дело на овом дијалекту је Петријин венац  Драгослава Михаиловића, које представља више изузетак него потврду да наведени говори имају бољи статус у српској култури. Косовско-ресавски говор можемо чути у популарним серијама Љубав на сеоски начин и Село гори, а баба се чешља, али зато у српској књижевности он има другоразредни значај. Тако да су оба српска говора, које потичу са Косова и Метохије, угрожена, са једне стране, нестајањем Срба са Косова, а, са друге стране, што имају маргиналан положај у српској култури. Док се данас источнохерцеговачки говор дели на четири језика (српски, хрватски, бошњачки и црногорски), сами Срби потискују своје старије србијанске говоре. Српски академик и један од најзначајнијих живих српских књижавника Драгослав Михаиловић годинама указије на ову појаву:  Новоштокавски је обухватио Београд и западну Србију, док нас 3,2 милиона који говоримо староштокавским или, како би лингвисти рекли, старије новоштокавским, доминирајућа доктрина науке о језику игнорише. Нема сумње да се на новоштокавском дијалекту боље и лепше говори, али нетрпељивост науке према србијанским дијалектима изазива тешке моралне и цивилизацијске последице по културу српског народа. Без обзира на историјске лекције и географску реалност, као да живимо и даље у 19. веку.    Када би била боља позиција у српској кулрури косовско-ресавских говора  мање би било предрасуда и о призренско-тимочким говорима. Ако се они лаички пореде са стандардним српским језиком, онда се доведи у питање и њихово српско порекло. Али, ако се упореде са себи најсроднијим српским дијалектом (косовско-ресавским), онда се слика драстично мења. Чак и читаоцу који нема стручних знања из историје српског језика, довољно је рећи да упореди говоре ликова провинцијалаца у филмовима Синише Павића са ликовима провинцијалаца из филмова Радоша Бајића, па ће приметити сродност старијих србијанских говора. Што се тиче бриге о језику ту много тога можемо научити од Хрвата. Они су много веће разике међу својим дијалектима успели да усагласе и успоставили континуитет неговања дијалекатске књижевности.

Зона икавског изговора старословенског јата

После свега реченог јасно је да постоји потреба да се нешто уради  како би се одбациле већ доста укорењене предрасуде о призренско-тимочким говорима. Треба уврстити дела вредних писаца са овог поднебња у обавезну школску лектиру. Поред Боре Станковића и Стевана Сремца (који није из ових крајева, али је о њима писао) постоји још књижевника са југа Србије, који су вредни пажње. Глигорије Божовић је већ деценијама запостављен, пре свега из политичких разлога, иако његове приповетке о Косову и југу Србије представњају оно чиме се српска књижевност представила у свету између два светска рата. Највећи писац из пиротског краја Слободан Џунић неправедно је запостављен само што се у својим делима служио говором свога родног краја. Он је користио магијски реализам истовремено са светским признатим прозаистима Латинске Америке. Наравно, да озбиљније треба приступати и живим писцима са овог поднебља и на њиховом примеру показати да држава води рачуна о равномерном културном развоју.

Вук Стефановић Караџић

У школским програмима треба нагласити чињенице да неке одлике српскословенског језика данас можемо чути само у архаичним призренско-тимочким говорима. Рецимо, гласовна промена прелазак Л у О једино није извршена у сврљишко-заплањским и тимочко-лужничким говрима, само у призренско-јужноморавском говру данас се чује именица СЛУНЦЕ, како  се некад писало у најстаријим српским сачуваним записима, или чување полугласа у речима типа ДbН и СbН од чега је добијено данашње ДАН и САН и сл. У погледу лексике можемо приметити да се у савременом српском језики користи реч БАШТИНА, али само у јужним српским крајевима чује се БАШТА као синоним за оца. Сигурно да је ученицима са ових поднебља лакше објаснити значење речи БАШТИНА. Реч ВАТРА је по неким тумачењима несловенског порекла, а у призренско-тимочким говорима више се користи реч ОГАЊ, која је типична за све словенске говоре.  Дакле, ови говори су у неким својим одликама једина жива веза између најстаријег српског књижевног језика и савременог српског језика.

Призренско-тимочки дијалект српског језика је данас веома сужен

Нарочито на плану лексике може се доста учинити ако би се уврстиле неке словенске лексеме из призренско-тимочких говора у стандардни српски језик. У стандарном српском језику користи се реч КАШИКА, која је турског порекла, док се у наведеним говорима и данас каже ЛОЖИЦА, која је словенског порекла. Тако се под утицајем стандардног језика избацује из језичког фонда једна словенска реч и уместо ње користи турцизам. Зашто се не би поред КАШИКЕ у стандардни српски језик као дублет уврстила ЛОЖИЦА, са тенденцијом да се временом да предност српској (словенској) речи. Хрвати су сачували ЖЛИЦУ као своју варијанту ове речи словенског порекла.  Слична је ситуација и са речју МАКАЗЕ, такође су турцизам, а у старијим српским говорима имамо нашу реч НОЖИЦЕ, мада овде постоји проблем са хомонимним значењем – НОЖИЦЕ као мале ноге. Ми још увек нисмо очистили српски језик од хрватских дублета, иако српскохрватски језик не постоји скоро 20 година. Детаљним истраживањем призренско-тимочких говора треба издвојити архајичне српске речи и укључивати их у стандардни лексички фонд  свуда где имамо туђице.

Бугари не престају са својатањем српских дијалеката

Неговање матерњег језика је део неговања културе једног народа. Колико су питања језика битна доказ је да свака нова нација на Балкану тежи да створи свој језик. Кориговање Вукове реформе српског језика је неминовност, због низа историјских догађаја који су се десили у последњим деценијама. Том послу треба приступи плански уз ангажовање целокупне стручне јавности као што  то раде сви културни народи. Невођење рачуна о матерњем језику је први корак у губљењу националног идентитета. Стварање српскохрватског језика претходило је стварању Југославије, као што је подели државе претходила подела језика. Зато реформа мора, више него до сада, да води рачуна о старијим србијанским говорима. Сада већ морамо да доказујемо да Црногорци говоре српским језиком, а да не говоримо о другима сродним народима. Плашим се да ћемо сутра морати да доказујемо како Срби на југу не говоре бугарским или македонским језиком, јер неки бугарски лингвисти и данас заступају ставове Крста П. Мисиркова да се западна граница „бугарског“ језика креће Моравом и Ибром преко Скадра до Јадранског мора. Благовременим системским деловањем стручне јавности ојачао би српски национални идентитет, који је данас вишеструко угрожен, а стало би се на пут неким предрасудама које за последицу имају да се Срби стиде српског језика.   

Литература:

Јован Цвијић, Балканско полуострво, Сабрана дела 2, САНУ-Књижевне новина-Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 1987.

Милорад Екмечић, Србија између Средње Европе и Европе, Политика-БМГ, Београд, 1992.

Петар Милосављевић, Систем српске књижевности, Народна и уневерзитетска библиотека Приштина, Приштина, 1996.

Недељко Богдановић и Јордана Марковић, Практикум из дијалектологије, Филозофски факултет у Нишу, Ниш, 2000.

Владимир Дворниковић, Карактелогија Југословена, Просвета, Београд, 2000.

Павле Ивић, Српски народ и његов језик, Издавачка књижница Зорана Станојевића, Нови Сад, 2001.

Милош Ковачевић, Српски језик и српски језици, СКЗ-БИГЗ, Београд, 2003.

Мирослав Јовановић приредио хрестоматију, Против Вука, Стубови културе, Београд, 2004.

Јеремија Д. Митровић, Србофобија и њени извори, Службени гласник, Београд. 2005.

Радивоје Микић, Књижевни језик и језик књижевности , Успења бр.5, Филекс, Лесковац, 2008.

О аутору:

Саша З. Станковић рођен је 04.08.1980. године у Лесковцу. Основну школу и гимназију завршио у Власотинцу. Дипломирао је на Филозофском факултету у Нишу на Студијској групи књижевност и српски језик. Ради у Гимназији „Стеван Јаковљевић“ у Власотинцу и ОШ „Бора Станковић“ у Губеревцу – Лесковац. Живи у Власотинцу.

Поделите:
ФИЛМ О ОСЛОБОДИОЦУ – ИСТОРИЈСКИ ЕПОНИМ ГРАДА НА БЕГЕЈУ – КАНДИДАТ ЗА ОСКАРА

ФИЛМ О ОСЛОБОДИОЦУ – ИСТОРИЈСКИ ЕПОНИМ ГРАДА НА БЕГЕЈУ – КАНДИДАТ ЗА ОСКАРА

Филм „Краљ Петар Први“ Петра Ристовског српски је кандидат за награду Оскар, коју додељује Америчка филмска академија у категорији најбољег страног филма, одлучио је већином гласова Стручни одбор АФУН-а. Добро је што је једна патриотска прича о страдању Срба у светској историји добити прилику да буде испричана пред публиком у Америци.

О српском кандидату за 92. добитника Оскара одлучивали су Војкан Борисављевић, Братислав Петковић, Драган Маринковић, Дејан Зечевић, Јелена Ђокић, Томислав Гаврић, Милорад Глушица, Иван Бекјарев, др Ивана Кроња, Милан Јелић, Миленко Јеремић, Мирослав Момчиловић, Предраг Пеђа Поповић, Сања Илић, Вера Влајић, Жарко Драгојевић, Радослав Зеленовић, Радмила Живковић, Злата Нуманагић, Драгиомир Зупанц и Божидар Зечевић.

О филмској причи

Филм који доноси причу о страдању, жртвама, херојству и победи… Екипа филма, предвођена је младим редитељем Петром Ристовским и главним актером филма Лазаром Ристовским.

Краљ Петар Карађорђевић, као млад протеран је из Србије од стране супарничке династије Обреновића. Читав живот је провео у изгнанству. Божије провиђење је хтело да седне на престо Србије у одлучном историјском тренутку и да направи чврсту везу за земљом из које је потекао, ослободивши српски народ на Балкану.

Овај значајни српски владар је увео парламентарну демократију на двору и започео обнову Србије. Али Србији се није дало да напредује. Атентатом у Сарајеву почиње Први Светски рат и Аустро-угарска показује сву своју немилосрдност. Током мучног повлачења српске војске преко албанских планина, краљ упознаје Макрену, мајку војника Маринка. Немоћна да сина пронађе у непрегледним колонама војске и народа, она заветује самог краља да му преда пар чарапа које је исплела.

Филм о епском подвигу српске војске и народа у Првом светском рату које је предводио омиљени српски краљ Петар Први Карађорђевић сниман је према мотивима романа „Чарапе краља Петра“ Милована Витезовића. Епоними Петровац на мору у Црној Гори и Петровград (Зрењанин) у Србији сведоче на свој начин о овом значајном владару у српској историји.

О филмској екипи

Филмска екипа, коју је чинило преко 100 глумаца и 7.000 статиста, снимала је више од шест месеци, са укупно 110 снимајућих дана, на многим аутентичним локацијама и објектима по читавој Србији, на Старој планини, у Књажевцу, Ваљеву, Крупњу, Соко граду, Београду, Сомбору, Панчеву, Космају, Сремским Карловцима и на Крфу.

Глумачку екипу, поред Ристовског, чине и млади Милан Колак у лику добровољца Маринка Спасојевића, главну женску улогу тумачи Даница Ристовски у лику Макрене Спасојевић, Александар Вучковић тумачи лик младог регента Александра, дечак Иван Вујић игра Момчила Гаврића, најмлађег официра у Првом светском рату, популарни Радован Раша Вујовић сељака Животу, млади Марко Тодоровић игра принца Ђорђа, а а играју још и Бранко Јеринић, Павле Јеринић, Светозар Цветковић, Горан Шушљик, Тихомир Арсић, Слободан Ћустић, Танасије Узуновић, Марко Баћовић, Небојша Кундачина и многи други.

Надајмо се да ће држава Србија у будућности, препознати прилику за промоцију правих вредности, смоћи снаге и финансијских средстава да исприча све неиспричане приче путем ове врсте уметности на овако квалитетан начин, како би упознала светску јавност са богатом и бурном историјом ових простора и страдањем српског народа.

Петровград.орг

Поделите: