НЕМАЊА БАЋКОВИЋ: ЈЕРЕТИК ОД ГЛУВОГ БАРУТА

НЕМАЊА БАЋКОВИЋ: ЈЕРЕТИК ОД ГЛУВОГ БАРУТА

Како је најомиљенији писац Југославије постао први отпадник, и то мимо своје воље… Бранко Ћопић је 26. марта 1984. извршио самоубиство скочивши са Бранковог моста. Том страшном чину претходиле су године, деценије, током којих је Ћопић остао без пријатеља и ангажмана, маргинализован од партијских структура, изопштен, игнорисан… Лавину је покренула његова „Јеретичка прича“, објављена 1950. године, након које је Јосип Броз Тито, наводно, рекао да такву сатиру неће дозволити, али да писац неће бити ухапшен.

гроб једног храброг човека у Београду

Во времја оно, кад се у бригадама ходило по шумама и горама, хумор је био једна од ретких важних ствари којих није недостајало. Свега је могло да недостаје, од муниције, преко санитетског материјала, до хране, само здраве шале на свој и туђ рачун, никако. Офанзива једна, друга, напад један, бежанија друга, све се некако лакше подносило. А тешко да је то ико боље описивао и бележио од Бранка Ћопића.

Млад, али већ знан предратни књижевник за време војевања увидео је вредност тога слушајући и записујући приче које је чуо или којима је сведочио. Убрзо би јунаци тих прича осванули у партизанским листовима, што шапирографисаним, што писаних и умножаваних руком, а тек када би ослободили неки град, па још нашли цео зид за зидне новине…Испред се окупљало мноштво радозналаца, све је пуцало од смеха, праћено звецкањем оружја. А сами јунаци су, пре увијања дувана у те исте новине, могли да се хвале да су ушли у историју. Међу њима и неки Станко Батос из Глибаје, који је појео фишек пластичног експлозива мислећи да је мармелада. Кад му је неко објаснио шта је управо стрпао у себе, продрао се:

 – Одбиј, народе, ја сам експлозиван!

Или приликом одступања пред непријатељем, када се обавезно викало:

 – Б(ј)еж’мо, браћо, поб(ј)еда је наша!

И то је сведочио Ћопић, на свеопште задовољство читалаца тих билтена. А да се нико није љутио, напротив.

Друштванце са терасе

Коначно је она поб(ј)еда стигла. У Београд је, док је још трајала битка, октобра 1944. године, стигао и Бранко Ћопић, да настави с књижевним радом. И то на чамцу, друмом. Укрцао се у неки десантни чамац који су црвеноармејци вукли на камиону. Револуција је коначно победила, створено је бескласно друштво. Макар тако се говорило и певало. Није дуго требало, свега неколико година, да један део оних некдашњих другова из цокула и опанака улети у лаковане ципеле, из кожуха и униформи у одела од штофа из дипломатских магацина, из колиба у издвојене и посебно чуване виле, добрим делом ослобођене од предратне реакције, с пањева у фотеље. Ако би им се прохтело да иду на море, може и то. Док се радничка класа брчкала по плажама синдикалних одмаралишта, њена авангарда имала је своје посебне. Било је припадника радништва, сељаштва и поштене интелигенције који су море видели само преко тих представника. Привилегија привилегију стиже.

Највећи син наших народа и народности није трпео сатиру

Међутим, та авангарда је изгубила нешто. Смисао за хумор, поготово на свој рачун. Постали су смртно озбиљни. И опет је Бранко Ћопић сведочио свему томе, али изгледа да овај други део није баш најбоље схватио. Рачунао је да су то његови стари другови из рата, они који су причали вицеве, али и они који су их радо слушали.

Тако је у „Књижевним новинама” од 22. августа 1950. године осванула „Јеретичка прича”, потписано именом великог партизанског и дечјег писца, можда и најомиљенијег у земљи у том тренутку. На први поглед ништа посебно, кратка сатирична прича, уз илустрацију Зуке Џумхура. Описује се овећа вила, негде на Јадрану, са свих страна ограђена зидом, отворена једино према мору. На тераси, згодно друштванце. Један министар са свастиком, помоћник са женом, један генерал, неколико крупних зверки из крупних установа, бабе и старци, и један начелник персоналног одељења који сумњичаво звера около.

С друге стране зида плажа неког синдикалног одмаралишта. Она свастика, која на факултет иде аутомобилом, и жена поверавају се једна другој како су биле у граду и тамо се мешале са обичним светом; министар који се досађује и генерал који жели да утекне на јавну плажу, с оне стране зида. Из мора на терасу бане неки човек и тражи шприцер, све у јефтинима гаћама, па га брже-боље избацују. Министар у њему препознаје ударника кога је одликовао неколико недеља раније.

Факсимил дела “сумњиве“ приче објављен у “Књижевним новинама“ 22. августа 1950. године

Свастики пада на памет да би било добро да узму оркестар са терасе синдикалаца, да свира само њима. Министар се баца у море, сви га тетоше како одлично плива, све док се не појави нека глава са шеретским осмехом, са суседне плаже, неки „књижевник или вајар, који млати хонораре”, иначе познаник из тешких дана, да му објасни да плива као баба, а поприлично се и угојио. Министар се заједно са њим изгуби на јавној плажи, док онај помоћник машта како му је умрла жена, па се оженио министровом свастиком, па постао министар, „па предсједник владе, па…”. Слично маштају и остали, само свако на своју воденицу.

„А дотле велика плажа необуздано бучи, кличе, пјева и ремети њихове грандоманске планове, бурно изражава задовољства и жеље сваком приступачне.”

Пријатељи стари, где сте…

Бранко је неколико недеља раније написану причу однео свом пријатељу, књижевнику Душану Костићу, једном од двојице уредника „Књижевних новина”. Други је био Скендер Куленовић, Бранков кум. Причи је радни наслов био „Одвојени круг”, док је испод тога писало „Јеретичка прича”. Костић је прочитао причу, узео оловку и прецртао наслов. Остало је само „Јеретичка прича”. Тако је несвесно кумовао првом послератном књижевном скандалу.

„Књижевне новине” су тада биле врло читане. У краткој сатири препознали су се многи. То и некако, али невоља је била та што су их многи из околине препознавали. Свако је нашао неког познаника, ратног друга или неког трећег, ко се и те како омастио на рачун ратних и других заслуга. Тада се то звало „нова буржоазија”. Многи су чак и у оном лику „вајара или књижевника”, који „млати хонораре” и шеретски се цери на министарску идилу познали самог писца, дугогодишњег члана Партије. А управо је тешка артиљерија Партије узимала славног писца на нишан.

Ко o ђаволu приче пише

Већ у следећем броју „Књижевних новина” излази текст „Истина и слобода”, који је најоштрије напао Ћопића. Оно што је посебно упадало у очи је чињеница да је текст потписао Бранков кум, Скендер Куленовић. Покушава да докаже да се понашање оних са терасе не заснива на „животно истинитом материјалу”, па аутора оптужује „само” за злоупотребу слободе стваралаштва. Као да то није било довољно, па излазе и текстови високог партијског работника из Војводине Душана Поповића, „Клеветничка сатира”, затим још један текст кума Скендера „Отворени финале једне анонимне дискусије”. И у сваком оплићу по писцу који се усудио да руглу извргне ствари које су сви видели, али су исто тако сви и ћутали.

После почетног шока, Бранко није покушавао да се брани полемичким текстовима, како је то било уобичајено. Владимиру Буњцу је две деценије касније, а то је овај објавио у књизи „Јеретички Бранко Ћопић”, објаснио да није желео да улази на терен високопарних изјава, пуних општих места. Не, решио је да настави са сатиром, па су се појављивале нове и нове приче. Сами наслови довољно говоре: „Судија с туђом главом”, „Прича о Теофилу бојажљивом”, док је врхунац била „Ко с ђаволом приче пише”. Да све то поткрепи и објасни, објавио је и текст „Ријеч-двије о сатири”, опет у „Књижевним новинама”. Изгледа да је то превршило меру. Ако је до тада по њему деловала партијска артиљерија, сада се спремао нуклеарни удар.

Тито на вратима

 Биће да су му „Јеретичку причу” отписали на оно „промакло му је”, „деси се”. После других, већ није било сумње о чему се ради. Тако у „Борби”, партијском гласилу, у два наставка излази непотписан текст „Јунаштво Бранка Ћопића”. Били су то дугачки текстови, на по две трећине странице великог формата. Књижевни историчар Ратко Пековић је у књизи „Суданије Бранку Ћопићу” приметио да је „Борба” тада излазила на свега шест страна. Две трећине једне стране тада нису добијали ни високи партијски функционери. Аутор непотписаног текста анализира Ћопићеве сатире, не толико „Јеретичку причу”, колико оне касније. Описује их као нападачку одбрану од свих критичара, а потом се из све снаге обрушава на писца, који блати систем и представља „саставни део повампиравања буржоаских схватања”. Према аутору чланка, Бранко сматра да нема разлике у животу нових руководилаца и претходне „ненародне” владајуће класе. Уз све то, Ћопић је „инжењер лажи, а не инжењер душа”. Другим речима, клевеће и лаже, а како је песник рекао, „осетит нашу ће пест”. И осетио је. Већ сутрадан, 30. октобра 1950. године, одржан је Трећи конгрес Антифашистичког фронта жена (АФЖ). На скупу је говорио Тито. У свом говору поткачио је и Бранка Ћопића, док је у публици седела и Ћопићева мајка. Рекао је да то што је он узео такве ликове за сатиру, од министра до ударника, значи да он цело друштво, одозго до доле, приказује као негативно, што опет значи да га треба слистити. Друштво. Такву сатиру држава неће оставити без одговора, али не треба се бојати да ће га они хапсити. Треба му само јавно одговорити да се такве ствари неће трпети.

„Нећемо га хапсити…Тито”

Бранко је са разних страна већ по објављивању прича начуо да се нешто спрема и да то неће тек тако проћи. А тек када је, заједно са Душаном Костићем, као одговорним уредником, добио позив да се јави у Централни комитет, код главног партијског идеолога Милована Ђиласа…Ђилас је то саслушање почео дреком. Нападао је слеђеног писца да пише храну за малограђане, за чаршију. Да је сазнао да Партија припрема борбу против привилегија, па се унапред јуначи. Баш као што борац у рову опали пре команде и тако открије положај. А зна се шта бива с таквим борцем. Оптужио га је и да у књижевности само гура своју сељачку братију, а Партије нигде нема.

У та вунена времена, то су биле страшне оптужбе. Нека забрана објављивања би још била блага казна. Многи су и за мање завршавали по разним казаматима и острвима. Ипак, Бранко је то пропратио на свој начин. Одмах по повратку са саслушања, из новина је исекао део Титовог говора са конгреса. И то онај „Нећемо га хапсити…Тито”. Исечак је причврстио на врата свог стана, за сваки случај, ако неким друговима падне на памет да доказују правоверност, да одмах виде шта им поручује Тито.

Пут до моста

Онај текст из „Борбе” покренуо је лавину. Знатно касније, открило се да је текст писао Моша Пијаде, док му је око неких хумористичких зачкољица помагао Милован Ђилас. По партијској директиви, после напада у новинама, Ћопић је постао предмет расправа на терену. Од ЦК, па наниже, све до месних одбора. Нарочито се тражило да се према писцу и његовом делу одреде у његовом родном Подгрмечу. У томе учествују и многи првоборци, пишчеви ратни другови. Баш они, који су на почетку рата, када су схватили да је краљ збрисао, на његово место хтели да изгласају Бранка Ћопића. Тешко да је постојао неко ко није тупио сабљу на писцу на ветрометини. Појавио се и чланак књижевног критичара Велибора Глигорића, „Јерес Бранка Ћопића”.

Иако неких тежих последица, у виду затварања или нечег још горег, није било, Бранко је све ово тешко поднео. Нашао се у некој врсти привремене изолације. Није објављивао, а у једном писму, које такође наводи Пековић у поменутој књизи, каже да је имао само добронамерну жељу да руглу извргне низ појава које му боду очи, као и да се надао подршци Партије за ову врсту критике. Каже да је „можда негдје претјерао”, али да се не стиди што је „ударио линијом сатире”.

друг Тигар из Глувог барута Мустафа Надаревић као Шпанац

Ипак, ако се примирио, није се смирио, па је неколико година касније написао комедију „Одумирање међеда”, у којој се, јел’, неко сетио да би ваљало да се увезе нови народ, пошто се овдашњи много избезобразио. Следио је роман „Глуви барут”, у коме се описује почетак рата у Бранковом крају, уз нимало ласкаве описе тадашњих комесара. Због таквих ствари накратко је чак и избациван из Партије. Многи тврде да му је партијски прогон и те како скратио живот. Да га је то, много година касније, 26. марта 1984, практично одвело на мост. Занимљиво је да је сам Милован Ђилас крајем 1953. и почетком 1954. године објавио серију текстова, од којих је кључни био „Анатомија једног морала”, у којима се такође обрушио на привилегије „нове класе”, а самим тим и на комунизам као систем, и тиме и потоњом голготом постао један од најпознатијих дисидената на свету. А све је почело „Јеретичком причом”.

Број Политикиног забавника: 3372 2016.

Илустратор: Милан Ристић

Поделите:
ОГЊЕН ВОЈВОДИЋ: УПОЗОРЕЊЕ РУСКОГ КОНЗУЛА СРБИМА И ЈУГОСЛОВЕНСКО ЈЕЗИЧКО ЈЕДИНСТВО

ОГЊЕН ВОЈВОДИЋ: УПОЗОРЕЊЕ РУСКОГ КОНЗУЛА СРБИМА И ЈУГОСЛОВЕНСКО ЈЕЗИЧКО ЈЕДИНСТВО

Александар Федорович Гиљфердинг (Александерь Гильфердингъ, Варшава 1831. — Каргопољ, Олонецка губернија 1872), био је руски филолог, слависта, етнограф, историчар, дипломата, конзул у Босанском пашалуку. Према једном животопису његова породица се доселила из Њемачке и његов отац је прешао у православље, а према другој верзији отац му је био холандски протестант, а мајка католкиња. Наводе се и подаци да породица Гиљфердинг поријеклом из Саксоније, да му је прадједа био мађарски племић који се преселио у Русију. Александар Гиљфердинг је имао добро кућно образовање, проучавао је неколико језика, упознао се са словенским дијалектима. Дипломирао је 1852. године  на историјском и филолошком факултету Московског универзитета. Био је присталица словенофила, нарочито Алексеја Хомјакова. У Петрограду је основао центар окупљања свих општесловенских организација.  Од 1868. до 1872. био је предсједник петроградске секције Славјанофилског благотворног комитета, у којој се образовао и Фјодор Михајлович Достојевски.

Словени у историји Европе

Александар Гиљфердинг, у својој студији „Западни Словени“ 1858. године о аустрославистичкој реформи српског правописа пише да је Вук Караџић као сарадник аустрославистичке југословенске реформе српског језика и правописа „саставио нову српску азбуку која се сасвим одваја од Кириловог предања задржавши само спољашњу форму руских слова, али усвојивши сасвим латински правописни систем. Вук разваљује предање које Словене веже са дјелом Светог Ћирила, а да их азбука коју је он узео, управо води примању латиничног писма, које код Словена важи као симбол римокатолицизма.“

Србин римокатолик из Далмације

Алексадар Фјодорович Гиљфердинг у својој књизи “Путовање по Херцеговини, Босни и Старој Србији“ пише: “Србин римокатолик одриче све српско, пошто је православно и не зна за српску отаџбину и српску прошлост. Код њега постоји само ужа провинцијална домовина; он себе назива Босанцем, Херцеговцем, Далматинцем, Словенцем, према области гдје се родио. Он свој језик не назива српским, него босанским, далматинским, словенским итд. Ако он жели уопштити појам о том језику, назива га нашким језиком. Он пита на примјер странце: “Умијете ли ви нашки.” Но који је то “нашки језик” он не умије да каже. Он зато не зна да тај језик назове својим правим именом, јер он сам нема општу отаџбину, опште народно име, ван своје уже области, у њега је само једна отаџбина: Римокатоличка црква.” (страна 17.)

Шта су Словенима данас Ћирило и Методије

А. Гиљфердинг је био заговорник јединства словенских језика, и формирања једног словенског језика и једне азбуке. Написао је Општесловенску азбуку, настојећи да стару ћирилицу прошири и да је користе сви Словени. Према упутствима Хомјакова, почео је да проучава санскрит и 1853. године објавио је рад „О сродности славенског и санскритског језика“ 1853. године и потом магистарски рад „Однос словенског језика са сродним језицима“. Године 1854. објавио је Писма о историји Срба и Бугара. Проучавао је историју балтичких Словена. Писац је дјела „Остаци Словена на јужној обали Балтичког мора“, Ст. Петерсбург, 1862. Потом је објавио Историју балтичких Словена. Године 1856. постао је дописни члан Руске академије наука и добио службу руског конзула у Босанском пашалуку. Путовао је у Црну Гору, Стару Србију, Македонију, посјећивао је манастире на Косову и Метохији. После повратка са Балкана објавио је путопис „Путовање по Херцеговини, Босни и Старој Србији“ (1859). Потом је објавио 1860. студију Словенски народи у Аустрији и Турској. Године 1862. објављује дјело о Светим Ћирилу и Методију. Написао је значајну студију за разумјевање историје Балкана о формирању хрватске нације „Историјско право хрватског народа“. Године 1865. је објавио рад Сеоска општина, о сеоској задрузи коју Русија треба да сачува, а да не слиједи Србију која је разградила сеоску задругу.

Задруга у Срба као чуварка традиција

Био је противник аустрославистичке реформе српског језика и писма, која је у Срба пропагирана и позната као Караџићева, а који је био само српски сарадник аустрославистичке југословенске језичке реформе у програму еврославистичких религиозних и политичких интеграција. В. Караџића је сматрао сарадником унијатске мисије на Балкану и у Русији. Као и Српска православна црква, Гифердинг је био против Краџићевог превода Новог завјета, који је издало Библијско британско и инострано друштво, као протестантског програма профанисања Светог писма које је за православне Србе додатно банализовано. Као и руски конзул у Константинопољу Константин Лeонтјев, Гиљфердинг је национални препород Јужних Словена препознао као политику против православног предања и јединства Словена, као идеологију револуционалног раскида са православним предањем под „националним псеудонимом“.

Косовски завет као темељ идентитета Срба а не национализам

Александар Гифердинг је упозоравао Србе је да „хрватски“ илирски југословенски покрет који предводи Њемац Лудвиг Гаус (посрбљено Људевит Гај) креатор хрватксе латинице, са којим су у југословенском програму сарађивали В. Караџић и Ђ Даничић, аустроугарски аустрославистички политички пројекат присаједињења православног срског народа хрватској хибридној римокатоличкој политичкој нацији. Заправо, упозоравао је да ће у пројекту наводног југословенског језичког јединства – који је фактички и филолошки један српски језик, српски народ бити одвајан од православних Словена, а затим асимилован у германизоване и поримокатоличене Словене.

ИЗВОР: Блог Огњена Војводића и портал Слободна Херцеговина. Према књизи Александар Гиљфердинг – Путовање по Херцеговини, Босни и Старој Србији.

Поделите:
РАДЕ С. Н. РАЈИЋ : ЛИЧКА КАПА – ОЛИЧЕЊЕ СРПСКОГ КОСОВСКОГ ЗАВЕТА

РАДЕ С. Н. РАЈИЋ : ЛИЧКА КАПА – ОЛИЧЕЊЕ СРПСКОГ КОСОВСКОГ ЗАВЕТА

Личка капа је типична српска капа која носи симболику и дух Косовског завета и Видовданског предања. То се види по следећим деловима и њиховим односима.

Типичан изглед капе Срба у Лици

Основа капе је кружна. Увек је црне боје. Асоцира на тугу и жалост због пораза Срба на Косову на Видовдан 1389. године и пада српског царства. Ова боја уједно показује пијетет и дивљење, славу и поштовање косовским јунацима. Горњи темени део капе је од црвене чоје. Симболише њихову крв проливену за одбрану части и слободе, народа, вере, отаџбине и државе, од турског освајача, пљачкаша и насилника.

Са задње стране капе налази се девет дугих кићанки од црне свиле. Оне, пак, имају двоструку симболику. С једне стране, симболизују девет браћа Југовића, а с друге сликовито симболизују пут који је део нашег народа прешао од Косова до Лике измичући се турском ропству, пљачки и терору. Што је овај пут миграције пред турским насиљем од Косова и Старе Србије као матице до тадашње српске царевине био дужи, то су и ове кићанке биле дуже. Тако на пример, кићанке капе народне ношње Срба са Купреса или Гламоча су нешто краће у односу на ове са личких капа јер је и њихов пут насилних миграција од Старе Србије и Косова до наведених простора краћи. Кићанке које представљају девет Југовића, са основом капе која додатно симболише и њихове родитеље Старог Југ Богдана и Мајку Југовића јер из њих (од њих) настају, уједно представљају славну српску породицу Југовића. Српски војвода, жупан и кнез Вратко Немањић из средине 14. века је у епској народној поезији познатији као Југ Богдан. Води порекло из бочне гране Немањића, од Немањиног најстаријег сина Вукана, чији је праунук био. Његова ћерка Милица се удала за кнеза Лазара. О његовим синовима нема поузданих података. Вратко је сахрањен у манастиру Давидовићи код Бродарева.

Типична капа Срба у Црној Гори

Југ-Богдан јасно означава: с једне стране, Југ – страну света и правац када је Сунце сваки дан у зениту – с тим, да је Сунце на Југу само на Видовдан (15. јуна по старом календару) на највећој тачки на небу у току целе године. С друге стране, додатно се кроз Богдан (Бог-дан) означава Бог Вид јер је 15. јуни био дан прослављања Бог Вида, Бога (тога) дана. Он и синови јуначки гину у боју, да би се сјединили са својим Врховним богом предачке вере (херојским родоначелником српског народа), те наставили да живе вечни живот, уз поновно рађање у овом свету.

Девет кићанки подсећале су наше породице и на потребу већег броја деце, па уколико родитељи имају деветоро и више деце, то је била основа обавезе да се држава одужи кумством деветом детету и помогне оваквим породицама. Наравно да се овом симболиком указивало да су бројна деца богатство, снага, живот и нада породице, рода, народа и државе у целини.

Капа војводе Глигора из Македоније и капе брачног пара Петровић у Црној Гори

Гледана одозго, капа је кружног облика, попут гумна. А гумно је (поред огњишта које је по предачком веровању било прво), од давнина представљало друго култно место породице, рода или племена. На гумну се врло жито и одвајало зрно од кукоља, односно у моралном смислу добро од зла. Ту се судило и пресуђивало, договарало и кретало у сваки озбиљан посао, односно рат, и на њега се с вером и надом увек враћало. На гумну се играло коло и певало, гуслар слушао и Косовски завет као предање преносио с колена на колено. На црвеној чојаној теменој површини

на појединим личким капама било је златном срмом извезено „Мудро слово“. Оно својом затвореном кривом а правилно и симетрично обликованом и вођеном линијом веза, представља стилизован облик Крста Светога Саве. Мудро слово је дакле, слово, што у изворном појму значи говор; односно поруку, завет и свету обавезу српског народа да очува саборност, и одржава своју православну веру у духу вековног слогана борбе „За Крст Часни и Слободу Златну“.

Посебно место заузима и фигура жене или мајке

Како личку капу прави и везе жена, односно мајка, то се њен рад прелама у симболици ове капе оним што Мајка Југовића по женској части представља у Српству. Она је сав свој живот посветила светој служби највише лепоте женске части. Народни песник је у њој на најдостојанственији начин приказао сву моралну лепоту и част српске мајке; оних мајки које су биле достојне дивљења, трпљења и велике енергије потребне кроз тешке векове да би рађале, одгајале и васпитавале херојске нараштаје за национална дела. Стара, односно предачка уверења и схватања у Срба су подразумевала да је капа једна врста амајлије, те да као таква штити онога ко је носи. Раније се свака капа, па и личка ретко скидала са главе, а када се скидала онда се тим гестом исказивало некоме или нечему посебно поштовање. Значајно је истаћи и народна веровања да капа може имати натприродну снагу, па ако се капа одузме некоме, онда је тај као обезоружан, и вишом силом незаштићен човек.

Жене српкиње из динарског географског појаса

Личку капу је вредно упоредити са црногорском капом, потом шајкачом, па и шубаром вучетином. Свака на свој начин има и носи веома карактеристичну, па и мистичну, нашу народну слободарску симболику и дух. Уз остале делове наше народне ношње, личка капа уз друге наведене, заслужује љубав, разумевање и поштовање.

Текст су пренели српски национални сајтови

Поделите:
ТАКО ЈЕ ГОВОРИО ДРАГОМИР АНТОНИЋ: НЕ УЗАМЉУЈ ЗЛО ДА ТИ СЕ НЕ ВРАТИ

ТАКО ЈЕ ГОВОРИО ДРАГОМИР АНТОНИЋ: НЕ УЗАМЉУЈ ЗЛО ДА ТИ СЕ НЕ ВРАТИ

Етнолог Драгомир Антонић је своје најбоље текстове сабрао у књигу „Кривда и правда“ и објавио их у кући „Пешић и синови“. Драгомир Антонић деценијама није допуштао да заборав обухвати нашу етнолошку прошлост. Антрополошки Динарац, по пореклу, заветник истине и правде, годинама је објављивао колумне у недељнику „Печат“. У једном од последњих интервјуа за лист Новости свом народу у аманет је поручио:

О Србима

„… Нећу да видим оно што је ружно, већ само оно што је лепо, весело и добро. Оно што снагу даје. Ретко сам где у свету видео такву урођену љубазност и осећање за правду, као код Срба. Спремни смо да реагујемо бурно на неправду, чак и ако није нама нанесена и ако то може да нам се обије о главу…“

Бити Србин данас

„…Популарна је изрека: Није важно шта си, важно је да будеш човек. Као да Србин није човек. Важно је да будеш демократа. Као да Србин није демократа. Треба бити не знам шта, само да не будеш Србин. Проблем је крупнији. То је борба између Ватикана и православља која траје пуних 12 векова. Можемо бити Срби, ако смо римокатоличке вере. Временом је и име постало сметња, а да не говорим о придеву. Придев српски је нешто најгоре што може да ти се припише.“

О чувању српског језика

„Сада нам изгледа смешно то што је указом српски језик у Црној Гори проглашен црногорским. Али, кроз педесет година, кад неко буде причао као ми данас, рећи ће му да говори глупости. Упитаће га да ли зна откад постоји црногорски језик. Они играју на време. Зато је важно ово што ја радим – чување обичаја и традиције. Морамо да поштујемо туђа верска и национална осећања, али и да чувамо своја. Да због потомака сачувамо свој језик, своје писмо, своју веру, традицију, обичаје…“

О чувању ћирилице

„Можемо, тако што ћемо да пишемо ћирилицом. Допада ми се иницијатива за увођење додатног пореза за оне фирме чији је назив написан латиничким словима.“

О непријатељима

Ватикан покушава од 1054. да нас направи унијатима. Сметамо им зато што смо православни. У том сукобу ми страдамо. Не дамо нашу славу, веру… Ми ником не бранимо да слави имендан, Бајрам. Поштујемо туђе, али чувамо своје. Не смемо да заборавимо ни неолиберални капитализам, који је заснован на потрошњи. Тако су нам наметнули Деда Мраза, а уз њега и куповину поклона. Измислили су Дан заљубљених и ко зна шта још. Мењају нам обичаје. Ноћ вештица се прославља кад ми славимо Светог Луку. Комунисти су нешто слично урадили са првомајским уранком. Некад смо имали ђурђевдански, па онда првомајски, а сад немамо ни један ни други.

Оружја непријатеља

„Кад неког хоћеш да превариш, мораш од њега да направиш овцу. Заглупљују нас уз помоћ телевизије и интернета. Немам ништа против ријалитија. Коме се не свиђа, не мора да гледа. Али, зашто се зову „Задруга“ или „Фарма“? Што се, на пример, не зове Светска банка или Монетарни фонд? Све што је везано за село, сад се исмејава. Мора да постоји заштита неких имена. Зашто се оно што је најсветије у Србији, што нас је одржало, данас исмејава? Нико им не брани да измисле име, као, на пример, Минерва, Содома или Гомора, али држава мора да интервенише и каже ова имена су заштићена. Не може се спрдати са Светим Савом.“

О узорима

„Никола Тесла је истицао да му је то што је одрастао у Смиљану, у традиционалној свештеничкој породици, помогло да неке проблеме реши. Није био тиква без корена. Исто су говорили Михајло Пупин и Милутин Миланковић. Сигурно је да ћу да навијам за Новака Ђоковића и да се дивим Емиру Кустурици. Кустурица се вратио православљу, али му то није сметало да постане славан. Наравно да има другачијих примера. Александар Петровић, познат као Шандор Петерфи, се изјаснио да жели да буде мађарски песник. То је његово право и то треба да прихватимо, али не треба да стварамо климу да је срамота бити Србин…“

Порука потомцима

„Чека нас и даље оно што је Његош написао. Живот јесте борба непрестана. Не смемо се предавати, него се морамо борити. Не можемо се одрећи Косова и Метохије. Да није наше, не би га ни тражили. Било је окупирано и раније, али смо се изборили. Ако попуштамо много и трудимо се да сваком изађемо у сусрет, не значи да ће то неко други поштовати. Једноставно, треба да схватимо да оно што је наше не дамо… Веруј у се, у своје кљусе, и у Русе.“

Из ауторског интервјуа датог листу Новости 2019.

Поделите:
РАША ПОПОВ: КАКО ЈЕ КРАЉ ПЕРА СТИШАО РАЗДОР

РАША ПОПОВ: КАКО ЈЕ КРАЉ ПЕРА СТИШАО РАЗДОР

Стил владавине државом препознаје се по душевном расположењу становника. Стари краљ Петар Први Карађорђевић је овладао Србијом већ у другој фази свога живота. Један од умних наших људи с краја двадесетог века, Радомир Константиновић, сматрао је „чика Перину” владавину својеврсним чудом: током њеног трајања у Србији је нестало раздора. Пре ње духови су били раздражени, по вашарима су се чуле опседнуте нарикаче и кобни злогуци што призивају радовањску клетву, да се секира подигне опет и освети вождову главу.

Међустраначка омраза дивљала је земљом, последњи Обреновић није имао смирујуће магије ни благости речи. Демонстрације које су насртале од Теразија ка двору обуздаване су уз силан напор и жртве. Али револт и раздор нису обуздани. Владавина се завршила мучним покољем две крунисане главе, који је ужасно одјекнуо Европом. Не мислим да је достојно ружити последњег Обреновића. Он је за инат званичном Цариграду (Стамболу) посетио Свету Гору и донео Мирослављево јеванђеље у Србију, а био је ретки монарх који присуствује обновљеној Олимпијади у Атини 1896. Био је тамо отмен под црним цилиндром уз руског царског принца. Сасвим савремен, светски човек. Но пао је као жртва раздрте краљевине којом влада. Није му помогло ни писмо абдицираног краља, оца Милана, који га је опоменуо: „Ти владаш земљом у којој се с већим поштовањем говори о неком робијашу, него о теби као крунисаној глави отаџбине…” Што је значило: „Крајња опрезност ти је нужна!”

Али, кад је краљ Петар Први позван из емиграције у Швајцарској да буде крунисан, духови су се смирили. Језива сукобљеност свих са свима стишала се!

То је поменути Константиновић сматрао зачуђујућим. Али пратећи живот старог краља пронађем једном у антикварници црвено укоричену књижицу његових јавних беседа и говора. Највише сам се обрадовао владаревој посети конгресу свих учитеља Србије. Тамо је беседио, кратко и племенито. У племенитости његових речи, а нарочито у једном детаљу, нашао сам одговор на питање – чиме ли је то стари краљ оплеменио духовну атмосферу у нашој земљи?

Усред говора краљ Петар Први се обрати целом учитељском сталежу једном молбом: моли их да при одгоју деце никад не подстичу тужакање и потказивање! Очевидно је било да стари владар „цинкарење” (откуцавање) сматра клицом моралне трулежи и распада.

Он је тад бацио поглед на свој дуги, избеглички живот, на своје ратно јунаштво, кад је у Француско-пруском рату побегао по цичи зими из пруског ропства па препливао речицу којом плове санте… Рекао је учитељима: „Ја сам и сам у свом животу страдао од потказивача!”

Старина је говорио као мудрац кога живот није миловао. Пожелео је да учитељи постану сејачи доброте и међуљудске солидарности.

То је онај прави владарски стил који свој народ васпитава у демократском и напредном духу, не подјарујући силе разрованости, раздора и непријатељства у сопственој држави.

Али свакако најчудноватији податак о овом вођи Срба даје она изгледа истинита анегдота из швајцарске бербернице јутро после убиства Александра и Драге (1903). Петар Карађорђевић, емигрант, син прогнаног књаза Александра Карађорђевића (1858), уђе код берберина. Овај му полети у сусрет и покаже столицу поред огледала, говорећи: „Изволите, Ваше величанство!” Грађанин Петар га зачуђено погледа! Да није нека ружна шала? Није још прочитао новине. Берберин му рекне да је краљ Србије убијен, и да је он сада краљ. Петар с противљењем рече: „Ваљда председник републике?”

Берберин није знао, а ни многи други не знају да је тај грађанин, седећи 41 годину у емиграцији превео на српски слободарске мисли Џона Стјуарта Мила.

Приредио Петровград.орг

Поделите:
МИРЈАНА МИЛАНКОВ – ПРОМОЦИЈА РОМАНА ПРВИ И/ИЛИ ПОСЛЕДЊИ ПЕТЛОВИ У ЗРЕЊАНИНУ

МИРЈАНА МИЛАНКОВ – ПРОМОЦИЈА РОМАНА ПРВИ И/ИЛИ ПОСЛЕДЊИ ПЕТЛОВИ У ЗРЕЊАНИНУ

Првенац роман Мирјане Миланков′′ Први и / или последњи петлови ′′промовисан је у прелепој Градској башти у граду на Бегеју у оквиру пројекта ′′ Банатска бајка “, пред бројном публиком у доброј атмосфери.

Публику у Зрењанину је поздравио уредник и власник издавачке куће „Прометеј из Новог Сада Зоран Колунџија који је у посебно писаној поруци за ово вече , између осталог поручио:

…Имате вечерас компетентније и боље говорнике од мене, а ја осећам потребу да кажем: Кад узмете овај роман у руке, кренете са читањем – срешћете лепе, чисте, једноставне реченице, а потом ће вас обузети сентименти осећања и реалност свакодневнице, распрострт али и згуснут живот ; препознаћете наше стрепње али и радости, путовање кроз овдашњу прошлост са ниском старих лепих израза и назива који светлуцају у мраку наше свакодневнице и на крају оно што је најважније– кад склопите књигу после читања, надам се да ће те закључити као и ја: важна је вера у љубав и сама љубав! Рекао бих: Могла би се књига звати „Ткање љубави…“

О књизи је након читања појединих одломака публици: Мирјана Миланков, аутор рекла:

„Прво сам написала једну причу која је била основа за овај роман. То је било у јануару 2016 године за симпозијум у Русији „ Научници писци – писци научници“. Били су то моји први пензионерски дани. Ту причу сам превела на Руски језик и послала и објављена је у том зборнику. То ми је био ветар у леђа да наставим са писањем. Наредне четири године десило се у мом животу пуно тога и лепог и тужног. Лепо је што су моји унучићи Иван и Лара порасли, родила се Кала, родио се Вук а о тужним стварима нећу овом приликом. На неки начин сам их у главном лику мог романа Весни Живанов описала, неке домислила и у децембру 2019. Године склопила сам текст који сам предаала издавачу…“

Мирјана Штефаницки Антонић, рецензент књиге је о њој забележила следеће:

„ Кроз контекстуални оквир и емотивну спону, осећа се духовна, хришћанска златна жица, што задржава пажњу читаоца. Дозволимо овом роману Мирјане Миланков да нас понесе, јер свако право задовољство је читање, у посебном тренутку и прилици, у инспирацији, у подстицају, јер „таленат је мираз добијен на дар од Бога“, а наша списатељица га очигледно поседује…“

Присутан је на промоцији био и Јулијан Тамаш још један рецензент ове књиге из чије рецензије издвајамо:

„…Роман „Први и/или последњи петлови“ писан је читљиво, природним језиком обичног свакодневног живота са тековинама мимезе, представљања стварности конвенцијама психолошког, високог реализма и тежњом ка авангардној „оптималној пројекцији“, блиској имажинизму и рурализму, Све то, од прве противречности сукоба социјабилности у пишчевом алтер егу, описали смо језиком науке о књижевности као женски рурализам, женски јесењинизам…“

У музичком делу програма посебну боју догађају дао је наступ КУД-а “Светозар  Марковић” из Новог Сада,који нас је Шостаковичевим мелодијама увео у ову „ Банатску бајку“а потом су солисти имали неколико својих не мање виртуозних наступа Уметнички руководилац овог ансамбла је Слободан Балаћ.

Дует Драган и Бојка из Новог Сада су одушевили присутне староградским мелодијама које су донели у Градску башту гласом, усном хармоником и гитарским акордима.

Етно група “Филигран” из Зрењанина која делује при Културном центру Зрењанина је извела сет завичајних банатских лирских песама у свом етно маниру, промовишући традицију овог дела Србије.

Организацију програма потписује Културни центар Зрењанина на челу са директором Гораном Маринковићем и IPA Media а модератор је била Маја Пандуров. Поздравни текст уредника Издавачке куће „Прометеј“ прочитао је Саша Младеновић.

О аутору: Професор Мирјана Миланков, доктор медицинских наука, специјалиста социјалне медицине, рођена је 10. маја 1955. године у Кикинди. Академско, стручно и научно звање стекла је на Медицинском факултету у Новом Саду. Професионални рад посветила је превенцији повреда. Мајка је две ћерке и бака четворо унука. Ово је њен први роман. Живи и пише у Новом Саду.

Хвала онима који су ме волели

јер су ме научили да волим друге.

Захвална сам и онима који ме нису волели,

јер су ме научили да волим себе.

(Марина Цветајева)

Приредио за Вас Петровград.орг

Поделите: