АНТОНИЈЕ ЂУРИЋ : KAПУ ДОЛЕ ЛИСЈЕН

АНТОНИЈЕ ЂУРИЋ : KAПУ ДОЛЕ ЛИСЈЕН

Из књиге Антонија Ђурића „Солунци говоре“ доносимо казивање Француза, ратника са Солунског фронта из времена када нас је Запад волео. Лисјен Рејн, брат по оружју наших славних ратника, живео је по завршетку рата у Паризу и био, како је записао Антоније Ђурић, председник Савеза бораца са Солунског фронта, носилац Ратног крста са златном палмом, Обилићеве медаље за храброст и других ратних и мирнодопских одликовања.

 

Антоније Ђурић и једно од првих здања књиге.

 

Звали су ме Јелисије. Име ми је Лисјен. Моји другови, српски војници, са којима сам провео две године на Солунском фронту и у његовом пробоју, као да нису могли да упамте моје крштено име, па су ме звали – Јелисије. Одазивао сам се на то име, јер ми је било драго да ме сматрају својим.. А ја сам то и био. Лисјен Рејн, француски војник, кадет, на служби – српском народу. Тако сам се понашао и тако се осећао. Имао сам тада, приликом пробоја Солунског фронта, само двадесет једну годину. А већ сам имао две године ратничког искуства. Но, то је био рововски рат, нисмо се кретали, све до пробоја. А кад смо кренули – зауставили смо се у Београду. Био сам у оним француским трупама које су за 45 дана стигле од Кајмакчалана до Смедерева и Београда…

 

Лисјен и другови у ослободилачком маршу кроз Београд до Загреба.

 

Много је времена прошло, а мени се чини као да је јуче било. Дочекивали су нас као најбоље пријатеље. У Прокупљу, сећам се, мој друг Вељко хоће да ме поведе код свог рођака. Не могу да се одбраним и кренусмо на крај града. Прасе на ражњу! Причају ми како се то прасе чувало за овај тренутак, надали су се скором ослобођењу и све што је у кући било најлепше – чували су за ослободиоце. У тој кући је млада девојка која течно говори француски.

И њена судбина је била необична: прешла је преко албанске голготе и била у прихватилишту Бизерти, где је научила француски… Кад је пробијен фронт, девојка се нашла међу војницима, тако да је међу првима стигла својој кући.

У тој кући много гостију, много девојака и мене хоће да – ожене. Девојке говоре француски, неке течно. Учествујем у тим шалама, јер знам да се моји другови само шале. Рат још траје и ми смо сада само у предаху.

 

Јуриш и победа.

 

 

Да, рат још траје, али не тако жестоко као у пробоју, јер се непријатељ повлачи и предаје. Прва српска армија, са француском коњицом генерала Гамбете као извидницом, пошто је разоружала бугарске дивизије близу Скопља, иде према Нишу. Нема застоја, нема предаха, борбе су непрекидне и Прва армија само граби напред и жури да ослободи своју земљу. Њен поход је записала историја: 3. октобра она потискује код Куманова аустро-немачке заштитнице, а већ сутрадан уништава аустријску девету дивизију на 65 километара од Куманова! Војници као да су добили крила, као да лете и у том застрашујућем лету ломе и уништавају непријатеља…

 

Лисјенови ратни другови.

 

На дан 31. октобра српски војници су угледали воде Дунава и Саве. А сутрадан, 1. новембра, тачно у 10 и 30, 45 дана после пробоја Солунског фронта, после марша од 700 километара, војвода Петар Бојовић на челу Дунавске дивизије, победоносно улази у Београд.

Само после три дана, 7. октобра, Прва армија заузима Лесковац, 66 км. северно од Врања, да би пет дана касније, после тродневне жестоке борбе њена Моравска дивизија ушла у Ниш. А Ниш су браниле четири немачке и три аустријске дивизије. Два дана касније, 14. октобра, француска коњица улази у Пирот, спречава пут немачким појачањима која пристижу са Црног мора, не дајући им да се приближе Нишу.

 

Регент Александар дели одликовања херојима отаџбине.

 

Две недеље раније, Друга српска армија је била на бугарској граници. Бугари су, плашећи се освете, тражили примирје. Да то није прихваћено, српске трупе би биле у Софији. Међутим, српским јединицама је наређено да остану на граници, док се изврше услови примирја. То је био маневар савезника – како би се српским трупама онемогућио улазак у Бугарску.

.Моја јединица, 17. колонијална дивизија, прикупља се 22. октобра у Пироту. Три дана раније, потпомогнути једним батаљоном и једном српском батеријом, заузимамо Зајечар. Марокански коњаници ушли су 21. октобра у Неготин, а Први ловачки афрички пук брзим покретом стиже да спречи разарање рудника бакра у Бору.

 

Француска артиљерија у дејству.

 

Прва српска армија продужава напредовање. Ништа не може да заустави залет ових величанствених ратника! Они су недељама у походу, без обуће, готово и без муниције, али им храброст све надокнађује. После трогодишњег изгнанства, српске трупе, ево, изгоне непријатеља из своје земље. На дан 31. октобра српски војници су угледали воде Дунава и Саве, а 1. новембра, тачно у 10 часова и 30 минута Србија је ослобођена, уласком српске армије у Београд.

 

Уморни борци након марша негде у Србији.

 

Како све то сада изгледа лако, једноставно. Сада кад се употребљавају речи: напредовање, опкољавање непријатеља, предаја, примирје, капитулација… Али, кад се помене број мртвих – то је ужас! И зашто не рећи да је српска војска у Церској бици, у Колубарској бици, на Косову и преко Албаније, у Плавој гробници и на острву Видо, на врху Кајмакчалана и Ветернику, на Груништу и Катунцу – изгубила око 370.000 војника?! Србија је тада дала своје најбоље синове. А колико је било рањених војника и официра, колико инвалида регрута и ђака, колико несталих и заробљених, колико их је који су умрли од глади и по логорима, који су страдали у поробљеној земљи, колико је обешених у Мачви, покланих крај Дрине, спаљених у кућама.

Злочини Аустро-Угарске солдатеске над цивилима.

 

О свим тим жртвама говорило се и на Солунском фронту, и после пробоја. Причали су ми моји српски другови, моји вршњаци, како је то било преко Албаније, како је било у Драчу, на Крфу, у Бизерти, Лазуазу, Кап Матифу, тамо куда је несрећна земља сејала – своју децу, своје најлепше цветове.

И зато капа доле пред жртвама српских и француских војника који су дали животе за највеће идеале света – за слободу људи, за правду и истину, за мир и спокојство, за рад и песму. Те жртве не смеју да се забораве!…

 

Петровград.орг

Поделите:
ИЗВОРНА ПЕСМА И ИГРА У КУЛТУРНОМ ЦЕНТРУ ЗРЕЊАНИНА

ИЗВОРНА ПЕСМА И ИГРА У КУЛТУРНОМ ЦЕНТРУ ЗРЕЊАНИНА

У петак, 14. септембра, у Културном центру Зрењанина  одржан је етно-музички Фестивал  традиционалних инструмената под називом  „Рог Баната”. Већ следеће вечери Национални ансамбл „Коло“ – Ансамбл народних игара и песама Србије, наступио је на великој сцени Културног центра Зрењанина и побрао аплаузе.

 

 

Организатори фестивала  традиционалних инструмената  „Рог Баната” су били УГ „Банатске гајде” Зрењанин и Културни центар Зрењанина а покровитељи фестивала су били Град Зрењанин и Туристичка организација Зрењанин.

 

 

Циљ фестивала је био промовисање традиционалних инструмената северног дела Србије и едукација младих из области традиционалне културе. Фестивал је организован по први пут и свакако треба подржати организаторе у  овом подухвату. На фестивалу су наступили свирачи на скоро заборављеним старим инструметима са дугом историјом постојања попут: гајди,тамбура, гусала, њењара, фујара, дромбуља, самица, фруле.

 

 

Фестивал у овој фази није замишљен као такмичарски. Била је то нека врста ревије инструмената и свирача коју је водио наш суграђанин Вања Илијев. Као и све нове ствари потребно је време и упорност да се ова квалитетна музикчка традиција наметне и добије медијску пажњу коју у нашој култури заслужује. Будућих генерација ради јер се на медијима са националном фреквенцијом сервирају гледани али треш садржаји.

 

 

Национални ансамбл „Коло“ – Ансамбл народних игара и песама Србије,  наступио је у свом маниру, професионално и снажно, на шта је већ навикао нашу публику.

 

 

Aнсамбл – „Коло“  се бави, на један заиста високо професионалан начин очувањем српске народне културе кроз игру и песму. Традиционална мелодија једног подневља је културни бренд који и светска публика високо вреднује.

 

 

У стварању уметничког репертоара учествовали су српски најеминентнији кореографи, композитори и стручни сарадници који су изградили препознатљив уметнички стил, изражен пре свега у разноликости сценских и музичких облика. Нема сумње да се и ове вечери радило  о врхунској уметничкој интерпретацији и изузетном сценском наступу у коме је публика могла да ужива.

 

Петровград.орг и Културни центар Зрењнина

Поделите:
ЈОВАН ЊЕГОВИЋ ДРНДАК И НАЈБОЉИ СРПСКИ ФОТОГРАФИ

ЈОВАН ЊЕГОВИЋ ДРНДАК И НАЈБОЉИ СРПСКИ ФОТОГРАФИ

Под мотом – „Лепше је са фотографијом“, Фотографски документациони центар у сарадњи са Савременом галеријом Ечка, под покровитељством града Зрењанина, организатовао је изложбу фотографија са Прве фотографске уметничке колоније. Ауто рове занимљиве  изложбе коју можете видети изложбеном простору Савремене галерије је познати мајстор фотографије Јован Његовић Дрндак.

 

 

Фотографски документациони центар у сарадњи са Савременом галеријом Зрењанин а под покровитељством града Зрењанина, организовао је 17. маја ове године, Прву фотографску уметничку колонију.

 

 

Била је то манифестација која је окупила познате мајсторе фотографије, мајсторе чија се имена налазе у самом врху српске фотографије. Ово је било њихово вече и вече аутора изложбе.

 

 

Фотографи су се неколико дана дружили на Царској Бари у Орловату, на Тамишу и аеродрому Ечка као и у Каштелу Ечка, где су били и смештени.

 

 

На тој фотографској колонији, настале су изложене фотографије које су представљене јавности у Савременој галерији. Њих потписују: Игор Мандић, Имре Сабо, Мирослав Предојевић, Жељко Синобад, Ел Гвојос, Милан Марковић, Дарко Дозет, Геза Ленерт, као и специјални гости из Републике Српске Радоје Елез, а из Републике Хрватске Бранка Мумало.

 

 

Ово је изложба више од четрдесет фотографија, насталих у оквиру ове колоније а отварање је свечано, било уприличено у Савременој галерији у Зрењанину.

 

 

Ако сте љубитељ фотографије изложбу можете посетити и у наредном период. Петровград.орг вам доноси атмосферу са отварања и неке од најуспелијих фотографија.

 

 

На њима су и неки наши познати суграђани, који су со сваког града и прелепа природа и грађевине.

 

 

Петровград.орг (Фото: Александар Блануша & Спасо Младеновски)

Поделите:
ЛЕПО РОК ВЕЧЕ У ЗРЕЊАНИНУ И ДОБРО ЈУТРО ПЕТРОВГРАДЕ

ЛЕПО РОК ВЕЧЕ У ЗРЕЊАНИНУ И ДОБРО ЈУТРО ПЕТРОВГРАДЕ

Зрењанинска рок публика у оквиру 33. “Дана пива” имала привилегију да ужива у сјајним концертима легендарних српских  група Бајаге и инструктора и Рибље чорбе. На Тргу Слободе се нашло преко 50.000 људи који су заједно са Царем рока у Србији Бором Ђорђевићем до раних јутарњих сати певали познате стихове који су већ ушли у српске читанке.

 

Публика је уживала ове вечери.

 

Највећа градска манифестација, једна од највећих у Србији, и наш град из године у годину чине велике напоре на промовисању и организовању како “Дана пива”, тако и свих других потенцијала града на Бегеју.

 

Градски трг је био пун.

 

Сваке године, током трајања манифестације “Дани пива”, петак увече резервисан је за традиционални свечани пријем и коктел који градоначелник Зрењанина приређује у бајковитом амбијенту Градске баште.

 

Атмосфера у Градској башти.

 

Сваке, па и ове године је тај простор као створен да прими све госте градоначелника и Града Зрењанина. Градоначелник Чедомир Јањић обраћајући се званицама, рекао да је да се он и његови сарадници труде да свакога дана наш град буде боље место за живот.

 

Градоначелник у обраћању званицама.

 

Пажњу свих присутних привукао је и долазак на пријем легенди српског рока Момчила Бајагића Бајаге и Боре Ђорђевића, који су синоћ, својим концертима, направили сјајну атмосферу на Тргу слободе.

 

Музика за све генерације.

 

Највећи број званица је из Градске баште управо и отишао до градског трга и придружио се хиљадама Зрењанинаца и њховим гостима, на концертима Бајаге и инструктора а потом и Рибље чорбе.

 

Бајага (Фото: Горан Михајлов, B&G)

 

„Много ми је драго што Зрењанин има овакву манифестацију и што нам се указала прилика да наступамо пред зрењанинском публиком, јер  Зрењанин је, одувек, био рокерски град.  Вечерас је Трг био пун људи и стварно је било супер“ – рекао је Момчило Бајагић Бајага фронтмен групе Бајага и инструктори.

 

Бајага и инструктори.

 

Наступ Боре Ђорђевића и његовог бенда у којем је запажену улогу имао и Бајага имао је посебну тежину јер је ово година у којој која се обележава 40 година постојања Рибље чорбе и њиховог првог званичног наступа, 26. августа 1978. године, у башти Дома културе у  Елемиру, месту надомак Зрењанина.

 

Бора Ђорђевић, Цар рока у Србији.

 

„У Зрењанину су увек били добри  концерти, за 40 година постојања групе , много пута сам наступао и увек се радо одазовем када ме позовете. Драго ми је да у публици видим разне генерације и велика је ствар када чујете и видите да данашњи клинци певају наше песме“- рекао је Бора Ђорђевић фронтмен групе Рибља чорба.

 

Кад свира Рибља чорба.

 

Легендарни фронтмен Рибље чорбе није ни ове вечери избегао скандирање –“Боро, мајсторе”! које га прати деценијама а дуги аплаузи били су упућени и старим члановима групе легендама – Вицку, Миши и Џинџеру.

 

Бора Ђорђевић и Рибља чорба.

 

Српски рок никада не би био тако храбар да није групе Рибља чорба и самог Боре који се никада није либио да својим јасним и непатетичним језиком, изрази есенцију животне, друштвене и политичке истине. Ове вечери Бора је то изразио реченицом, коју је више пута поновио –“ Лепо вече у Петровграду…”. Заиста прелепо вече и јутро, за памћење.

 

Петровград.орг (Фото: Александар Блануша и Бојан Вијатов)

Поделите:
НАСТУП ФИЛХАРМОНИЈЕ НА ДАНИМА ПИВА ВИДЕЛА ЦЕЛА СРБИЈА

НАСТУП ФИЛХАРМОНИЈЕ НА ДАНИМА ПИВА ВИДЕЛА ЦЕЛА СРБИЈА

Концерт Зрењанинске филхармоније  уз подршку  Новосадског Биг Бенда и солиста Беле Маврака, Данке Адамов, Мирне Радуловић и Зорана Шандорова је на Тргу слободе привукао велики број гледалаца. Једногласна је оцена да је настављена на најбољи начин традиција великих концерата на овом прелепом простору код споменика Краљу Петру, започета пре четири године.

 

 

Неопходно је да подсетимо јавност да је Зрењанинска филхармонија основана далеке 1899. године, као Великобечкеречка да би променила име у Петровградска. Радила је и по промени имена у Зрењанинска до 1956. године, да би, заслугом Романа Бугара, садашњег директора, била обновљена 2014 године.

 

 

Публика је присуствовала одличном концерту, на највећој бини у граду до сада и уз врхунску продукцију а извођачи су изашли на чак  три “биса”. Наступ филхармоније је био професионалан али остаје жал што ове године нисмо на бини видели већи број реномираних градских професора музике, који свакако својим музичким умећем заслужују да на њој буду.

 

 

Овако био је то наступ шездесетак професионалаца музичара, под диригентском палицом Федора Вртачника, који су увежбано извели, беспрекорно, програм, познате диско нумере из осамдесетих година, док су солисти подсетили на неке од највећих диско и рокенрол хитова из тог периода.

 

 

Град Зрењанин обезбедио је за публику више од 1200 места за седење која обзиром на репертоар који је био за игру нису била ни потребна. И наши времешни суграђани су могли да заиграју уз овај репертоар.

 

 

Од високих званица концерту су, између осталих, присуствовали министар привреде у Влади Србије Горан Кнежевић, покрајинска секретарка за културу, јавно информисање и односе с верским заједницамаДрагана Милошевић, градоначелник Зрењанина Чедомир Јањић са својим сарадницима, начелница Средњебанатског округа Снежана Вучуревић, као и бројни гости Града Зрењанина.

 

 

Директан пренос на програмима РТС и РТВ, омогућио је да атмосферу са Трга слободе у Зрењанину  доживе и гледаоци широм Србије. Заиста овај наступ подиже из године у годину ниво манифестације „Дани пива“ на виши ниво, једногласна је оцена јавности.

 

 

Петровград.орг & Град Зрењанин

Поделите:
ПРЕПОРУКА ЧИТАОЦА – УМРО САМ У ПЕТАК – НЕНАД ГУГЛ

ПРЕПОРУКА ЧИТАОЦА – УМРО САМ У ПЕТАК – НЕНАД ГУГЛ

„Јесмо ли икада толико писали као у овим немирним временима?“

(Монтењ)

 

 

Сваки писац на крају своје књиге седи наднет над својим делом подељених осећања и мисли које се међусобно боре: осећај задовољства што је дело завршено и брига како ће читаоци дело схватити, прочитати, какав суд ће изрећи критика. Верујем да је писац овога романа делио такво осећање са својим колегама „по перу“.

Без лажне скромности, сматрам да сам последњи који би требало да се лати пера и мастила да напише било коју реч или коментар када је у питању дело уваженог драгог ми пријатеља Ненада. Ови редови не представљају критику дела него покушај тумачења и читања поруке коју нам наш аутор кроз књигу која има контроверзан наслов Умро сам у петак свима шаље. Идеја аутора ових редова није критика дела него покушај извлачења смерница у вези са проблемима које је донело наше доба и указивање на хришћански карактер сагледавања вечних питања са којима се аутор у овом роману рве кроз мноштво психолошких и људских карактера и типова.

 

 

Свако ко прочита ову књигу имаће свој угао из кога ће посматрати ово дело, али нешто у шта сам сигуран јесте да ће свако из свог угла видети даровитог писца који има посебан осећај за време у коме живимо. Гугл убедљиво и даровито показује кроз свој роман да је настављач српске књижевне речи. Пажљиво ишчитавајући његов роман проналазимо слојеве еминентних српских књижевника: Пекића, Боре Станковића, Данила Киша… Он се својим романом прикључује књижевној матици српске књижевности 20. века. Гугл за свој роман не узима пиљевину, или неки други „меки“ материјал за грађу своје књиге него узима чврст камен који вешто и даровито бруси.

Пред нама је садржајна књига која је тематски вишеслојна. Књига која није писана као „разбрибрибрига“, није писана да по својој природи буде теолошко дело, нити је аутор имао претензију да сатка такво дело, али бавећи се у свом роману темом добра и зла, смисла и бесмисла живота, слободе човекове… аутор роману даје теолошки „тон“. Утисак којем не могу да се отмем је да писац метафизичке теме које обрађује не чини то у ужем теолошком смислу већ на уметнички начин, тј. кроз уметност речи.

 

 

Ове теме нису тек тако и ничим подстакнуто теоријско промишљање, већ представљају пишчев одговор на изазове снажних и жестоких искушења и провера човекове личности у времену у коме живимо. Имајући пред собом проблеме постојања и слободе, аутор романа пружа нам у оквирима свог дела, могућност остваривања дијалога између богословља и других области људског духа, као што су књижевност, уметност, философија, јер са њима (теолозима) делимо идентичан проблем – проблем постојања.

Сваком читаоцу писац намеће легално и легитимна питања: зашто узима човека интелектуалца и секс као теме које често провејавају кроз књигу? Дух овога света са својим „стандардима“ свео је људску личност на употребну функцији, због тога Гугл не узима тек тако човека интелектуалца и секс као теме које се појављују у његовом роману. За разлику од других за њега су ово периферне теме и он врло вешто, у маниру искусног писца иде „од периферије“ ка центру.

 

 

У самом центру и сржи је антропологија где је неопходно нагласити да је реч о отвореној и динамичној антропологији. Када је у питању антропологија, важно је избећи плитка и површна тумачења која би задовољила нашу логику и етику. Кроз главног јунака свог дела Гугл нас смело подсећа да је сваки човек мешавина подмуклости, једноставности, незлобивости, чедности и злобе, сластољубивости, доброте…

Стиче се утисак да је личност јунака Ненадовог романа подељена и разломљена. Да ли има решења за то? Има ли исцељења за такву личност? Као једино решење проблема и исцељење Гугл видислободу избора и хришћанско покајање. Наш писац неће човека као мислећу индивидуу, он не жели човека који жудећи за вечном срећом најпре мора да се уподоби људској логици. Он жели да покаже да је човек најпре биолошко биће, а онда и изнад свега биће слободе које је позвано да се својом слободом уподоби Богу. Према Ненадовом мишљењу, потчињавање слободе логици и етици, не само да није могуће, него је за човека бескорисно и штетно.

 

 

Драма људске слободе и израиљско рвање човека са Богом главна је одлика човека на његовом историјском путу. Тај изазов и распеће за људску природу Ненад вешто претаче кроз писану реч. Писац се не одриче ниједне силе која је дата човеку за афирмацију слободе: ни љубави, ни страсти, ни тела, ни душе… али он не своди човека на „силе“. Он не негира да без тога живот нема прави смисао. Знање јесте моћ, мишљење јесте сила али „Ненадов човек“ је више и изнад свега овога – човек покајања и слободе! Жеђ за слободом и покајањем је осовина тог боготражитељског вапаја „Ненадовог човека“.

Овај роман није просто јадиковка над моралном пропашћу нашег народа који сматра да је смисао живота у вожњи доброг аутомобила, или у потпуном препуштању овосветским уживањима. Напротив, аутор романа иде директно против „матице овог света“: лепе жене, лепи мушкарци, они који нуде секс и који траже секс, богати хипермаркети, човек који верује у слику и укидање времена и простора… нису и не могу бити извор среће и задовољства. Човек одвојен од Бога постаје добровољна жртва страсти која га претвара у смешног несрећника у овом свету.

 

 

У миљеу општих етичких начела Ненад истиче љубав као најважнију и највишу вредност. Љубав код аутора не важи само на нивоу етичке вредности него љубав има онтолошку вредност. Као што добро и зло коегзистирају у овом свету, тако и аутор нас подсећа да такође љубав коегзистира са болом. Љубав грли бол не да би му дала метафизички значај и садржај него да би га преобразила у радост.

Да бих показао колико писац овог романа добро препознаје „дух времена“ у коме живи, навешћу један моменат – без обзира на то колико некоме изгледао саблажњив, аутор користи псовку као средство да изобличи дух времена и његове „вредности“. Псовка је постала основни мисаони садржај млађе популације нашег народа. Она није више израз љутње, огорчења, увреде; она је данас нажалост постала мисаоно, емоционално и лексичко језгро савремене српске реченице младог човека. Нема реченице у којој нема узречице „јеботе“, она је заменила поштапалице „овај“, „онај“, „разумеш“, „како да кажем“…

 

 

Овај роман, осим што показује висок уметнички домет, такође, унапређује верску културу и културу уопште, показује многобројне утицаје хришћанског погледа на свет и хришћанске духовности на савремену културу и стваралаштво. Нећу претерати ако кажем да Гуглова свеукупна духовна оријентација унутар овог дела у нашим културним приликама представља својеврсни подвиг. Вредност овог романа огледа се у ауторовој способности да на генијалан начин пренесе истине православне теологије, а да притом вешто избегне замку идеолошког заступника православља.

Гугл проналази једну нову форму са циљем да се теолошке истине и речи спасења упуте савременом човеку. Свесно или несвесно, аутор романа даје значајан допринос ризници српске књижевности чије је дело прожето јеванђељским духом, идејом добра и зла, и нашег вечног трагања за смислом постојања. У том дискурсу ова књига је права новина, не може а да не буде примећена не само у књижевним круговима него и круговима теолога.

 

Аутор: Професор верске наставе Радослав Мијатовић

Поделите: