ДРАГАН СТАНИЋ: О ДВА ПЛУЋНА КРИЛА СРПСКОГ ЈЕЗИКА И НАЧЕРТАНИЈУ

ДРАГАН СТАНИЋ: О ДВА ПЛУЋНА КРИЛА СРПСКОГ ЈЕЗИКА И НАЧЕРТАНИЈУ

У зрењанинском Народном позоришту “Тоша Jовановић”, одржана је недавно свечана академиjа под називом “У загрљаjу два завичаjа”, у организациjи Удружења Срба Херцеговаца, њихових потомака и приjатеља Херцеговине. На академији је било предвиђено обраћање председника Матице Српске, из Новог Сада,  Драгана Станића.

 

 

На крају свечане академије обратио се директно, одбацивши формалност, председник Матице Српске Драган Станић, који је поздрављајући Србе из Херцеговине рекао да га за овај скуп квалификује чињеница да су његови преци у XVIII вијеку стигли из Старе Херцеговине прво у Драгачево, где су били познати као Ере, Срби пореклом из Херцеговине.

 

 

Председник Матице Српске Драган Станић је посебно упозорио на погубност једне културне политике одрицања од ијекавице у делу српске културне и политичке елите, која је на срећу прекинута. „И Ијекавица и екавица представљају два плућна крила српског језика“ – нагласио је он. Неможемо се одрећи једног изговора и препустити га некима који су преузели и преименовали у званичној употреби наше наречје и желе преко те политике да нам преотму још један део нашег народа и наше језичке територије, рекао је Станић, у уводном делу излагања.

 

 

Председник Матице Српске Драган Станић се у својој беседи, посебно осврнуо на веома важно политичко -историјско  питање, везано за велики догађај који се навршава ове године,  стогодишњицу завршетка од Великог рата.

 

 

„Од 1918. године када се чинило да је рат завршен тријумфом српскога народа, почели смо само да правимо забуну у сопственој глави. Још у XIX вијеку од Начертанија врло јасно се исказао став о томе да ми треба да радимо на интеграцији српскога народа, али истовремено да радимо и на томе да се ослобађају сви јужни Словени. Начертаније Гарашанина није ни изблиза проучено онако како би то требало у српској науци. Стављено је у овом нашем времену у један сасвим погрешан контекст. Примат је у Начертанију заправо био на томе да морамо интегрисати српски простор. Та идеја је трајала до Нишке декларације, а онда, како се мени чини, од Крфске декларације 1917. године настаје обрт. Од тог тренутка полако смо губили компас и почело је растројство српског народа, да би себи поново дошли у тренуцима кад смо били ослабљени“ – рекао је Станић.

 

 

Председник наше најстарије просветно-културне установе у Срба је изразио наду да ћемо убудуће, поучени трагичним примером Југославије, радити преданије на интеграцији унутар корпуса српског народа како би смо потиснули погубне  последице политике регионалне завичајности и поделе по регијама, односно српским земљама (Лика, Далмација, Кордун, Банија, Крајина, Херцеговина, Босна итд.), а тек потом улазити у све наднационалне интеграције, попут Европске уније и сличних пројеката.

 

 

Петровград.орг & Слободна Херцеговина (Фото: Александар Блануша)

Поделите:
ПОЧЕЛО СНИМАЊЕ ФИЛМА И СЕРИЈЕ – КРАЉ ПЕТАР ПРВИ У СЛАВУ СРБИЈЕ

ПОЧЕЛО СНИМАЊЕ ФИЛМА И СЕРИЈЕ – КРАЉ ПЕТАР ПРВИ У СЛАВУ СРБИЈЕ

Снимање домаће серије и филма, под раднима називом Краљ Петар Први у славу Србије, у режији Петра Ристовског, заживело је на бреговима Старе планине. Пејзажи Источне Србије дочараће најтеже тренутке српске војске и цивила током преласка Албанских масива, крајем 1915. и почетком 1916. године. Филм и серија снимају се у продукцији РТС-а и компаније Зилион.

 

 

Филм је заснован на мотивима романа Милована Витезовића “Чарапе краља Петра”. Прича о чувеним вуненим чарапама у којима је краљ умро, инспирисала је нашег глумца и продуцента Лазара Ристовског (у филму лик Краља Петара Првог), да кроз своју седмогодишњу припрему пројекта прикаже лик Краља Петра као човека који пати за својом земљом и који се преиспитује о неопходности жртава насталим током Великог рата.

 

 

„Имамо обавезу да се, на неки начин овим пројектом, одужимо свим тим људима, и у том смислу је РТС повукао, чини ми се, прави потез што је омогућио да се овај пројекат снима“, истакао је Лазар Ристовски, глумац и продуцент филма и серије.

 

 

Филм има епитет “национално” важног пројекта у који се укључују Русија и Француска, које су у тим временима имале значајну улогу у пружању немерљиве помоћи Српском народу. Као савезник и Грчка је дала свој допринос, на Крфу је српски народ дочекала раширених руку.

 

 

Планирано је да снимање траје до јула 2018. године на локацијама у Србији, Грчкој и Русији.

Петровград.орг (Фото:Промо)

http://filmitv.rs/index.php/2018/03/26/kralj-petar-prvi-serija/

Поделите:
КО СУ САМОМРЗЕЋИ СРБИ И КАКО ИХ ЛЕЧИТИ

КО СУ САМОМРЗЕЋИ СРБИ И КАКО ИХ ЛЕЧИТИ

Књига „Самомрзећи Срби“ филозофа Милана Дамјанца говори о аутошовинистичкој, самомрзећој (квази) елити коју већина патриота зна под називом који су сами себи наденули; другосрбијанци. Ко су ти људи, чиме се баве и на који начин, које су им методе деловања и крајњи циљ? Аутор даје одговоре на ова и бројна друга питања.

 

 

Према Дамјанцу све је почело заправо стварањем прве Југославије и утапањем српског идентитета у југословенски, или како се то често наводи симболично, „мешање српског вина хрватском водом“.

 

 

У првој Југославији, уместо да је завршен процес заокруживања српског националног корпуса и српских земаља, тај процес је на пола пута прекинут уласком у једну нову државу, са људима са којима до тада нисмо имали готово никаквог контакта и провели векове у различитим околностима, условима и окупацијама.

 

 

У првој Југославији је почела разградња српског националног идентитета и српског етничког простора његовим „мешањем“ југословенством, да би тај процес био настављен и завршен у другој Југославији стварањем посебних нација од „одметнутих“ делова српског народа, а на српским етничким просторима.

 

 

По његовим речима из тих и таквих околности су се изродили другосрбијанци, аутошовинисти и самомрзећи Срби. Сам термин „самомржње“ датира још из периода 30′ година 20. века када су постојали Јевреји који су више од свега хтели да се „допадну“ Немцима јер су сматрали да разлог због ког их Немци прогоне, није у Немцима, него у њима самима и самим тим, ако се они „поправе“ , ако изврше својеврсну „лоботомију“ , Немци ће их „заволети“.

 

 

Иста је ситуација и са самомрзећим Србима. У бекству од свог српског идентитета, прихватали су другачије, непријатељски супростављене идентитете и у тим идентитетима постали сушта негација свог претходног „живота“. Тако су настајали  и деловали српски комунисти, „Бошњаци“ , „Македонци“ и „Црногорци“ , а у новије време и „Војвођани“ , као посебне нације, настале на српским основама али са изразитом антисрпском реториком и методама те циљевима деловања.

 

 

Петровград.орг вам препоручује књигу Самомрзећи Срби (Фото: Нови оптимизам)

https://srbin.info/2017/12/01/ko-su-samomrzeci-srbi-i-kako-ih-leciti/

Поделите:
СТРАДАЊЕ РОМА У ПРВОМ СВЕТСКОМ РАТУ

СТРАДАЊЕ РОМА У ПРВОМ СВЕТСКОМ РАТУ

Изложба „Страдање Рома у Првом светском рату“ аутора др Драгољуба Ацковића свечано је отворена у Холу Народног музеја Зрењанин. На отварању су говорили Јелена Јовановић, покрајинска посланица и заменица председника Националног савета Рома, др Драгољуб Ацковић, аутор изложбе и Чедомир Јањић, градоначелник Зрењанина.

 

 

По речима аутора поставке, др Драгољуба Ацковића, изложба „Страдање Рома у Првом светском рату“, која је организована поводом стоте годишњице од завршетка Великог рата, прва је и једина изложба такве врсте у Србији, а врло могуће и у свету.

 

 

Изложба је децембра прошле године отворена у Галерији Народне банке Србије и потом пренета у Галерију науке и нехнике САНУ, када ју је отворио академик Зоран Петровић, а потом је била постављена у Музеју Војводине у Новом Саду, када је на отворању говорио председник Покрајинске владе Игор Мировић.

 

 

У периоду од 16. марта до 4. априла изложба ће бити постављена у зрењанинском Музеју, а потом највероватније прелази у Чуруг. Поводом 8. априла, Светског дана Рома, ова поставка ће се наћи у Ромској уметничкој галерији у Београду, а током пролећа и лета планиране су поставке ове изложбе у неколико градова у иностранству.

 

 

Изложбу чини преко 150 оригиналних артефаката, који се први пут заједнички излажу на једном месту. У питању су дописнице, односно фотографије Рома из различитих крајева света у периоду од 1914. до 1918. године, које су дело бројних војних фоторепортера, али и неколицине цивилних фотографа.

 

 

Ови артефакти илуструју живот и страдање Рома у току Великог рата и врло су значајан извор примарне грађе за изучавање историје, културе и положаја овог народа у том периоду.

 

 

Ова изложба је доказ да су фото-архиви веома значајна места за истраживање културе и историје Рома и да их што више треба користити.

 

 

Изложбу прати каталог на српском, ромском и енглеском језику, а по речима аутора изложбе постоји реална могућност да у наредном периоду садржај изложбе буде проширен. Надлежни кустос поставке у Народном музеју Зрењанин је историчарка Владислава Игњатов.

 

Петровград.орг & Народни музеј Зрењанин

Поделите:
НОВА КЊИГА МИЛАНА БОГОЈЕВИЋА – МАЛЕ ПРИЧЕ ВЕЛИКОГ РАТА

НОВА КЊИГА МИЛАНА БОГОЈЕВИЋА – МАЛЕ ПРИЧЕ ВЕЛИКОГ РАТА

Ускоро у издању издавачке куће „Чувари“ из Београда излази књига “Мале приче Великог рата” аутора Милана Богојевића. Књига је посвећена заборављеним херојима, догађајима и знамењима Првог светског рата а обављује се у години када се навршава сто година од завршетка Првог светског рата.

 

 

Аутор Милан Богојевић истиче да је књига драгоцени подсетник на највеће страдање српског народа у својој дугој и турбулентној историји, наводећи да му је жеља била да са овом књигом „подигне“ својеврсан литерарни споменик херојима Великог рата.

 

 

Рецезент књиге Предраг Марковић, бивши председник Народне скупштине и министар културе о књизи каже:

„У књизи пред нама, мистерије наизглед нема. Догађај, Велики рат, је подразумевано, сценографско платно општеприхваћене историјске драме чија се величина,значај и последице не доводе у питање. На сличан начин не доводе се у питање ни мотиви, истинитост или значај поступака јунака који дефилују овом књигом. Њихово херојство је игра сенки иза тог платна на сцени светске драме. А њихови ликови су само на трен осветљени. Бљеском скоро случајног сећања. На неки начин, ово и није књига о њима и Великом рату. Ово је књига о нама и нашим прецима. И нашим и њиховим разлозима за понос и за стид.“

 

 

Један од најбољих српских колумниста Михаило Меденица, о књизи каже:

„Мале приче Великог рата” јесу тако велике, јер су исписане у даху, са жељом да оне, а не аутор остану упамћене, зато оне чине ову непребол и незаборав, ушанченим међу корицама, вредним дивљења, имања, стајања пред њима као пред богомољом и уживања као у ономе миру Долине чемпреса подно светога Хиландара“

Аутентичне фотографије које прате приче у књизи су колорисане, па дају посебну димензију читаоцу. Заслуге за овај сегмент књиге припадају дизајнеру Зорану Бојовићу – Бојаџи.

 

 

Маја Живановић, ликовни критичар и аутор популарне емисије „Скица“ дала је свој професионални суд и кратак осврт на колорисане ратне фотографије у књизи:

„Окренутост човеку, јунаку, људини, небитно колико он година имао, или које задужење носио и веру и понос показивао, лајт мотив је оживљених фотографија из Великог рата, у књизи која прати животе сведока тог значајног времена у српској историји аутора Милана Богојевића. Пред нашим очима се нижу жанр сцене живота и смрти, ровова, бојишта, умирања − свакодневних неумитности које су ти јунаци доживљавали, а посебан акценат је дат на портретима. Заустављено време најбоље се огледа у тој, наизглед, немој комуникацији са посматрачима. Фотографије „Малих прича Великог рата” савременим ликовним језиком, враћају у живот хероје који нису били свесни улоге коју су носили.“

 

 

Књигу са нестрпљењем очекујемо крајем марта.

 

Аутор: Сања Томић

Поделите:
УРОШ ПРЕДИЋ У БЕОГРАДСКОЈ ГАЛЕРИЈИ САНУ

УРОШ ПРЕДИЋ У БЕОГРАДСКОЈ ГАЛЕРИЈИ САНУ

У Галерији САНУ у Београду, уз велико интересовање публике и медија, свечано отворена наша изложба „Дакле, Ви сте тај Урош Предић?“.Изложба је реализована поводом 160 година од рођења Уроша Предића и премијерно је била постављена у Народном музеју Зрењанин од 7. децембра 2017. до 28. фебруара 2018. године. Први пут након пресељења у Зрењанин 1954. године, атеље Уроша Предића се, овим гостовањем у Галерији САНУ, сада враћа у Београд и пред београдску публику.

 

 

Живот и стваралаштво Уроша Предића jе приказано у виду тематских сегмената, од његовог школовања у родном Орловату, преко Панчева, Беча, путовања по Италији, те повратка у завичај до коначног пресељења у Београд где је и умро 1953. године.

 

 

Такође jе посебно истакнут Предићев рад као иконописца и портретисте, његов однос са члановима фамилије, али и посебно са сликарима Пајом Јовановићем и Стеваном Алексићем, те научником Михајлом Пупином. Богата сачувана коресподенција нам омогућава да сагледамо и контакте које је имао са савременицима, истакнутим појединцима из политичког, културног, привредног и верског живота.

 

 

На изложби су представљени и дечји цртежи Уроша Предића које је радио када је имао између 10 и 12 година, као и недовршена слика Каменовање Св. Стефана која се сматра његовим последњим делом. По први пут биће приказани цртежи по којима је радио иконе за Његошеву капелу на Ловћену која је срушена. Једна од најпознатијих Предићевих слика Визија у облацима заузеће посебно место уз детаљну интерпретацију слике са уписаним објашњењима.

 

 

На изложби је представљен и гимназијски цртеж који је урадио Михајло Пупин, Урошев пријатељ још од раних школских дана. Посебан сегмент је посвећен односу Предића и града Зрењанина (Петровграда), од првих долазака у тај град још у детињству, преко великог узора кога је имао у сликару Константину Данилу, те контактима са  пријатељима и рођацима, до одлуке града да једну улицу именује по њему.

 

 

Поставка у Галерији САНУ допуњена је портретима Вуке Велимировић, Ксеније Атанасијевић и Марка Мурата, који су део Уметничке збирке САНУ; Аутобиографијом (Годишњак Српске краљевске академије XXВИИИ, 1914–1919, Београд 1921; Архива Српске академије наука и уметности – биографски подаци Уроша Предића, Београд1946), сликом Косовка девојка из Музеја града Београда и портретом Михајла Пупина који је власништво Цркве у Идвору.

 

 

Покровитељи пројекта су Министарство културе и информисања Републике Србије. Изложба ће трајати до 15. априла 2018. године. Кустос изложбе је наша суграђанка Оливера Скоко.

 

 

Петровград.орг & Народни музеј Зрењанин

Поделите: