ЗОРАН РАДИСАВЉЕВИЋ: КАКО ЈЕ МАЖУРАНИЋ ПРИСВОЈИО ЊЕГОША?

ЗОРАН РАДИСАВЉЕВИЋ: КАКО ЈЕ МАЖУРАНИЋ ПРИСВОЈИО ЊЕГОША?

Књижевна задруга Српског народног вијећа из Подгорице објавила је књигу Марије Ковачевић „Покрадени Његош”, у којој тврди да је аутор спева „Смрт Смаил-аге Ченгића” Петар II Петровић Његош, а не Иван Мажуранић. Она, такође, тврди да је аутор 14. и 15. певања Гундулићевог „Османа” – Његош, а не Мажуранић, као и да су неке песме, које се приписују Мажуранићу, у ствари Његошеве.

Марија Ковачевић је проговорила о теми о којој се ћутало

Марија Ковачевић је основну школу завршила у селу Петровцу и Подравској Слатини, учитељску школу у Славонском Броду, а Филолошки факултет (групу за југословенску књижевност и српски језик) у Београду. Своје тврдње износи на основу архивских докумената, мемоарских записа и упоредних језичких анализа текста.

Спев о смрти Смаил-аге Ченгића први пут је штампан у алманаху „Искра”, Димитрија Деметра, у Загребу, 1846. године, под називом „Смерт Ченгић-аге”. Као аутор потписан је Иван Мажуранић. Само су малобројни знали да се дело појавило, јер су комуникације биле „пешачке”. Љубомир Ненадовић, у писму Светиславу Вуловићу (1851), каже да није знао за Мажуранићев спев, а врло је мало знао и о Његошевом „Горском вијенцу”.

Фалсификатор и аутор

Имбро Ткалац (Емерих Игњатијевић), Мажуранићев савременик и друг у младости, спев је послао Вуку Ст. Караџићу у Беч, који се одушевио и рекао да нико на свету „не би био кадар љепшега што написати”. До 1876. године, када је промењен назив у „Смрт Смаил-аге Ченгијића”, спев је штампан седам пута, у Хрватској, али и у Србији. Тих година се појављују и прве сумње у Мажуранићево ауторство. Драгутин Прохаска сматра да је аутор спева црногорски владика, песник „Горског вијенца” – Петар II Петровић Његош, јер је „упоредио садржај и облик Мажуранићевог спева с Његошевим делима”. Најистрајнији у овим сумњама био је Светислав Вуловић, српски књижевни критичар и књижевни историчар. Он је тврдио да је Његошева изгубљена песма („Ченгић”) могла „послужити као грађа, као основа Мажуранићевој песми”. С друге стране, Фрањо Марковић (1845–1914), хрватски филозоф и песник, Мажуранића назива „хрватским Хомером”.

Крвник Црнр Горе Смаил ага Ченгић

Марија Ковачевић сматра да је кључ загонетке у Његошевом „Горском вијенцу”, односно у Посвети праху оца Србије: „Покољења дјела суде, што је чије дају свјема”. Она у овим стиховима види Његошеву реакцију на штампање (његовог) спева о Ченгићу под Мажурановићевим именом. „Смрт Смаил-аге Ченгића” штампана је 1846, а „Горски вијенац” 1847. године. „Ченгић”, је, тврди Марија Ковачевић, остао Његошева рана непреболна, његово добровољно отуђено, али никад непрежаљено песничко чедо. А да је то чедо постојало сведочи запис Љубомира Ненадовића у „Писмима из Италије”. Његош је Ненадовића питао да ли је „Шћепан Мали” бољи од „Горског вијенца”, и сам дао одговор: „Није, није! „Горски вијенац” сам писао под другим околностима.” Потом Његош каже да му је жао што код себе нема песму „Ченгића”. Ненадовић је забележио Његошеве речи: „Дође ми један и кад сам му прочитао, зацигани: „Дај ми, дај ми”, а ја му дадох, а пријепис није ми остао…”

Јунак и војвода Новица Церовић

На двору владике Његоша, 1841. године, боравили су Људевит Гај и Антун Мажуранић, професор филологије, старији брат Ивана Мажуранића. Податак је записан у предговору Гундулићевог „Османа” из 1844. године, који је употпуњен 14. и 15. певањем, чији је (наводно) аутор Иван Мажуранић. У предговору се изричито каже да је један рукопис „Османа” професор Антун Мажуранић добио у Црној Гори од владике Његоша, 1841. године. Марија Ковачевић је убеђена да се Његош послужио лукавством: искористио је боравак Људевита Гаја и Антуна Мажуранића и свог „Ченгића” послао Ивану Мажуранићу да га објави под својим именом, што је овај и учинио уз мале преправке. Његош је био незадовољан преправкама али није реаговао, јер је „договор питање части, а и образ и држава су му били важнији и пречи од песничке сујете”.

Црна Гора као српска Спарта

Његош је свој рукопис дао Мажуранићу, јер у том тренутку, због историјских околности, није могао да га штампа у Црној Гори и под својим именом. Наиме, у боју на Грахову, 1836. године, са Смаил-агом Ченгићем, старим крвником Црне Горе, погинули су Његошев рођени брат и синовац, као и многи Црногорци и Херцеговци. Турци су окитили неколико градова српским главама. Његош је задужио Новицу Церовића, из Тушине, да се освети и убије Смаил-агу Ченгића. С четом Дробњака и Морачана Церовић је успешно обавио задатак и главу Смаил-аге Ченгића донео на Цетиње. О овом догађају Његош је написао песму у десетерцу, у више верзија (помињу се четири), једну је  Вук Ст. Караџић уврстио у четврту књигу „Српских народних пјесама”, из 1862. године.

Поробљена Стара Херцеговина

За своју тврдњу Марија Ковачевић износи читав низ доказа. У Напуљу, један енглески лорд је од Његоша затражио фотографију и замолио га да му напише неколико стихова. Реч је о стиховима из треће песме (Чета) у епу „Смрт Смаил-аге Ченгића“. Марија Ковачевић каже: „Лакше је у Мажуранићу наћи Његоша, него у Његошу Мажуранића.” Мажуранић не спори да је дао назив „Смерт Ченгић-аге”, да је именовао циклусе: Аговање, Ноћник, Чета, Харач и Коб, и да је пребивалиште Смаил-аге сместио „усред Столца” (Ченгић је живео у Липнику, код Гацка).

Истим поступком Марија Ковачевић доказује да је аутор 14. и 15. певања, која су дописана у „Осману”, нико други до Његош, а не Иван Мажуранић, како се сматра.

На сто куна Башчански фалсификат и Мажуранић

У књизи Марије Ковачевић „Покрадени Његош”, уз сагласност издавача – Књижевне задруге Српског народног вијећа из Подгорице, поема „Ченгић – смрт Смаил-аге” штампана је као ауторско дело владике црногорског П. П. Његоша. Под истим ауторским именом објављено је и 14. и 15. певање у епу „Осман”, као и песме: „Јавор”, „Јавор и тамјаника”, „Напаст” и „Мојој”, које су приписиване Ивану Мажуранићу.

Преузето са дневног листа Политика

Поделите:
ПОЧЕЛО СНИМАЊЕ ФИЛМА „КОШАРЕ“: ХЕРОЈИ КОЈИ СУ ДАЛИ ЖИВОТЕ ЗА ОТАЏБИНУ НИСУ ЗАБОРАВЉЕНИ

ПОЧЕЛО СНИМАЊЕ ФИЛМА „КОШАРЕ“: ХЕРОЈИ КОЈИ СУ ДАЛИ ЖИВОТЕ ЗА ОТАЏБИНУ НИСУ ЗАБОРАВЉЕНИ

Режију за овај филм потписује Балша Ђого, а главне улоге тумаче Јован Јовановић, Лука Грбић, Виктор Савић, Никола Којо и Милица Стефановић. Поред филма, биће снимљена и серија, а глумачкој екипи придружиће се и Милена Радуловић, Милош Самолов, Александар Радојичић и Милош Биковић.

Ратни филм Кошаре, инспирисан инстинитим догађајима, премијерно би требало да буде приказан у првој половини 2021. године, а снимање је почело прошле недеље у лесковачким касарнама.

Режију за овај филм потписује Балша Ђого, а главне улоге тумаче Јован Јовановић, Лука Грбић, Виктор Савић, Никола Којо и Милица Стефановић. Поред филма, биће снимљена и серија, а глумачкој екипи придружиће се и Милена Радуловић, Милош Самолов, Александар Радојичић и Милош Биковић.

Прича Кошара прати групу младих српских војника која у октобру 1998. године стиже на удаљену војну коту на тромеђи Србије, Црне Горе и Албаније. Убрзо, они западају у вртлог борбе за своју отаџбину, али и властите животе, а суочени са подмуклим нападима непријатељаских снага и осталим опасностима.

Ово је првенац редитеља Балше Ђога, а осим у Лесковцу и околини, снимаће се и на бројним локацијама у Србији, Црној Гори и Републици Српској, преносе Јужне вести.

Снимање филма и серије трајтаће до почетка децембра 2020. године на многобројним локацијама, а премијера се очекује у првој половини 2021. године.Пројекат је од Филмског центра Србије добио новчану подршку у износу од 50 милиона динара , а филм продуцирају Omega Production (продуценти Немања Мићић и Владан Анђелковић) и Телеком Србија.

Преузето са: ИН4С

Поделите:
ДУШАН БАБАЦ – СПОМЕНИЦИ КРАЉА ПЕТРА I КАО СВЕТИОНИЦИ ДРЖАВОТВОРНОСТИ И ДЕМОКРАТИЈЕ

ДУШАН БАБАЦ – СПОМЕНИЦИ КРАЉА ПЕТРА I КАО СВЕТИОНИЦИ ДРЖАВОТВОРНОСТИ И ДЕМОКРАТИЈЕ

Ударна вест ових дана, да ће споменик првом владару Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, симболу уређене демократске државе у коју је Суботица ушла након 1918. године, бити постављан у парку поред Соколског дома, грађевине која карактерише период историје Суботице између два светска рата. Петровград.орг вам преноси информативан текст мр Душана Бабца о монументалним споменицима посвећеним Петру I Карађорђевићу на простору северних српских земаља. И у овом граду су се , као по команди,  дигли гласови дежурних критичара свега постојећег који оспоравају државотворну одлуку локалне власти, што је већ виђено приликом неких других државотворних иницијатива.

Крунисање Петра Првог Карађорђевића

У периоду између 1903. и 1914. у Србији нису подизани монументални споменици посвећени краљу Петру I Kaрађорђевићу. Предност су имали споменици посвећени колективном памћењу, као што је то Споменик косовским јунацима у Крушевцу, свечано откривен 1904. у оквиру прославе стогодишњице Првог српског устанка, или споменик Карађорђу на Калемегдану откривен 1913. године. Међутим, једну веома успелу бисту која приказује краља Петра са генералским калпаком и перјаницом, огрнутог шињелом, урадио је његов пријатељ, командант Порталис. Бисту су краљу поклонили школски другови из Сен-Сира приликом посете Београду 1904. године. Биста израђена у белом мермеру, налазила се испод главног степеништа Новог двора. Одливак у бронзи је краљ Петар поклонио Музеју Војне академије Сен. Сир, приликом посете 1911. године, а истоветан примерак је био постављен у парк у Аранђеловцу.

Монументални споменици владара Југославије у Скопљу

Споменици посвећени краљу Петру I Карађорђевићу, из времена краљевине СХС (1919-1929), касније Југославије (1929-1941), настајали су на подручјума свих бановина и подигнути су од средине двадесетих година до краја четрдесетих. У том релативно кратком периоду настало је близу две стотине династичких споменика, посвећених краљевима Петру Превом и Александру Првом, различитих по форми и габариту, од приказа коњаника, стојећих фигура, увеличаних попрсја, портрета, рељефа са композицијама из живота монарха, споме-плоча и спомен-чесми.

На подручју Србије, споменици краљу Александру се током међуратног периода подижу скоро искључиво у већим градовима (Крагујевац, Ниш, Лесковац), док споменика краљу Петру готово да и нема. У већини случајева, предност је дата споменицима палим у балканским ратовима и Првом светском рату, као што су спомен-костурнице, спомен-капеле, војничка гробља и слични меморијални објекти, што је и разумљиво, с обзиром на то да је народ у Србији поднео огромне људске жртве током ратних недаћа.

Краљ Петар Први Карађорђевић на одру

За разлику од уже Србије, у Војводини је подигнут далеко већи број споменика и то у свим вишенационалним срединама. У великим градовима се поджу репрезентативни споменици, каквих никада није било (Нови Сад, Панчево, Петровград / Велики Бечкерек, Сомбор, Бечеј, Нови Бечеј, Сремски Карловци, Рума, Тител, Сента). У мањим срединама као да су се такмичили ко ће пре и ко ће подићи лепши споменик, тако да је до почетка Другог светског рата скоро сваки војвођански град имао понеко јавно спомен-обележје. Углавном су то били споменици посвећени припадницима династије Карађорђевић, тачније краљу Петру Првом и краљу Александру Првом, који су са идеолошког становишта потврђивали српску Војводину и као такви се могу посматрати у светлу присаједињења Војводине, прво Србији, а потом Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца.

Споменик краљу Петру Првом Карађорђевићу у Бечеју

Споменик краљу Петру Првом Карађорђевићу у Бечеју, свечано је отворен првог децембра 1924. а уклоњен са окупацијом 1941. године. Аутор споменика је земунски вајар Милан Недељковић (1896-1947). Исти вајар израдио је још један споменик краљу Петру, бисту која се налазила у парку испред Дома слепих и инвалида у Земуну, а уклоњена је одмах после рата. Бечејски споменик један је од ретких који краља приказује као стојећу фигуру, а не као коњаника. Исклесан је од једног комада брачког мермера на масивном постаменту високом пет метара, са четири фигуре у рељефу, које приказују богињу победе Солунце добровољце, српске војнике и чуваре слободе.

Обновљени споменик у Бечеју

Споменик је уклоњен одмах по мађарској окупацији, у априлу 1941. године, али је фигура, без главе, неким чудом сачувана у једном градском дворишту. Споменик је реконструисан и поново постављен пола века касније, првог децембра 1996. Године, на исти дан када је и освећен. Током рата несталу главу поново је исклесао суботички вајар Сава Халугин, а како је и она касније оштећена, трећу верзију израдио је новосадски вајар Миленко Ковачевић. Међутим, обновљени споменик није постављен на постамент првобитне висине, већ на знатно нижи, а та несразмера у многоме је покварила аутентичан изглед композиције.

Споменик краљу Петру Првом Карађорђевићу у Новом Бечеју

Споменик краљу Петру Првом Карађорђевићу у Новом Бечеју (1926.) рад је загребачког вајара и продесора Високе уметничке школе Фране Кришинића (1897-1982). Елегантна фигура краља у дугом шињелу на гранитном постољу, постаје модел приказивања фигуре остарелог краља. Исти аутор је у Новом Бечеју израдио и споменик краљу Александру Првом Карађорђевићу (1937). Оба споменика су уклоњена и уништена 1941.

Споменик краљу Петру Првом Карађорђевићу у Великом Бечкереку – Петровграду – Зрењанину

Градња споменика краљу Петру Првом Карађорђевићу у Великом Бечкереку ( Петровграду, Зрењанину) започета је 1924. године, по одлуци градске управе о расписивању јавног конкурса. Конкурс је био квалитетно припремљен, о чему говори састав учесника и жирија, у којем су се нашли неки од највећих уметника тог времена – вајари Иван Мештровић, Тома Росандић и Ђорђе Јовановић, архитекти Пера Поповић (као надзорник Министарства грађевинарства), Андра Стевановић и Бранко Поповић (професори Техничког факултета), сликари Петар Добровић и Љуба Ивановић (професор Ликовне академије у Београду). Комисија је одлучила да се прва награда не додели, док су за другу награду препоручена дела далматинског вајара Франа Кршинића и земунског уметника Милутина Недељковића. Трећа награда је припала Петру Палавичининију. Поред тога, жири је препоручио да се откупе дела Рудолфа Валдеца из Загреба, Симе Роксандића, Сретена Стојановића и Душана Јовановића из Београда. Али, како то често бива, чланови одбора су одлучили да мимо резултата, прихвате пројекат Рудолфа Валдеца и да му се повери изградња споменика.

Подизање оригиналног споменика у Великом Бечкереку 1928. године

Валдец се определио за традиционалну тројну поделу споменика – степенасто подножје, средњи део у виду високог постамента од скупоценог гранита, с два рељефа са мотивима из живота краља – Пут кроз Албанију и Поворка на Теразијама после крунисања, или свечани улаз краља у Банат. На постаменту је представљена бронзана фигура краља Петра Првог како огрнут плаштом јаше на коњу. Статуа представља Краља Ослободиоца како, враћајући мач у корице улази у Банат после тешких ратних догађаја за сав његов народ. Свечано орктивање споменика, првог децемба 1918. Године имало је вишеструки значај: десетогодишњица Краљевине и улазак српске војске у Велики Бечкерек, те ослобођење Баната, као и његово присаједињење новој држави, коју је овај споменик најбоље репрезентовао. Споменик је био постављен прекопута жупанијске палае, окренут према главној градској улици.

Обновљени споменик у једином граду који је носио и његово име

Споменик су уклониле окупационе снаге 1941. Године, а обновљен је 17. Јануара 2006. По пројекту вајара Зорана Јездимировића.

Споменик краљу Петру Првом Карађорђевићу у Панчеву

Споменик краљу Петру Првом Карађорђевићу у Панчеву, вајара Петра Палавичининија (1887-1958), представља још једно обележје подигнуто у Војводини у овом периоду. На конкурсу за споменик у Панчеву, поред Палавичининија, учествовали су Тома Росандић и Франо Кршинић, чији су модели били награђени првом и трећом наградом. Конкурс је расписан почетком лета, већ крајем лета били су проглашени победници, а конкурсни радови изложени на јавни увид. Камен темељац за споменик постављен је 29. септембра, а споменик је освећен првог децембра 1932. године.

Сооменик Петру Првом Ослободиоцу у Панчеву

Споменик је заузимао почасно место на тргу са Великом пијацом, наспрам фрањевачког самостана. Коњаничка скулптура краља била је постављена на високом и витком постољу страница украшених рељефима са приказима српских војника и фигуром ослобођеног роба с јасним асоцијацијама на прикључење Војводине новој држави. Краљ је приказан у генералској униформи с калпаком на глави, како јаше коња у ходу. Споменик је уклоњен на почетку Другог светског рата.

Споменик краљу Петру Првом Карађорђевићу у Новом Саду

Конкурс за споменик краљу Петру Првом Карађорђевићу у Новом Саду, свечано је расписан првог јула 1936. године. Конкурсној комисији је председавао Милан Кашанин, ондашњи директор Музеја Кнеза Павла. Коначна одлука о избору вајарских радова за конкурс донета је 20. фебруара 1937. године, на састанку комисије за оцењивање радова, којој је председавао Милан Кашанин. Прву награду жири је доделио предложеном раду под шифром „1918“ иза које стоји хрватски вајар Вања (Иван) Радауш (Винковци 1906. – Загреб 1975). Другу награду под шифром „999“ освојио је српски вајар Илија Коларић (Велико село код Београда, 1894 – Београд 1968), док је трећа награда додељена хрватском скулптору Франи Кршинићу (Лумбарда 1897 – Загреб 1982) за рад под шифром „Херој“. Поред три главне награде, откупљена су четири рада  под шифрама „Ка правди“, „Бор“, „Споменик Краљу Ослободиоцу“ и „862“ – што се тиче последњег рада, сачувано је само име аутора, младе новосадске вајарке Злате Марков Барањи (Житиште 1906 – Нови Сад 1986). Овај пројекат никада није реализован. Претпоставља се да је градске управа одговорна за подизање споменика у граду, одустала после напорног претходног пројекта постављања споменика великану војвођанске и српске политике, народном трибуну Светозару Милетићу. Његово моунментално обележје, свечано је откривено првог октобра 1939. Године, на великом народном збору, на којем је, између осталих званичника, говорио и тадашњи председник владе Краљевине Југославије Драгиша Цветковић.

Споменик Петру Првом Ослободиоцу у Новом Саду

Коначно, обележавајући стогодишњицу присаједињења Војводине Србији, 25. новембра 2018. окривен је споменик краљу Петру Првом у Новом Саду. Коњанички споменик, рад академског вајара Зорана Ивановића, постављен је на Тргу републике. Споменик је изабрала стручна комисија, а одлулку о постављењу донела је Скупштина града, позивајући се на неостварену иницијативу од пре Другог светског рата. Споменик је висок десет метара, налази се на зеленој површини на Тргу републике, а краљ гледа ка Владичанском двору. Постамент је од мермера и на њему је исписан текст на ћирилици на све четири стране. На јужној страни стоји Петар Први Карађорђевић 1844-1921, на северној Краљ Србије 1913-1918, грб Краљевине Србије је на западној страни, а на источној пише Рума 24. новембар 1918, Нови Сад 25. новембар 1918.

Споменик Петру Првом Ослободиоцу у Бачкој Тополи

О аутору: Душан Бабац  је рођен у Београду, 8. септембра 1969. Године по образовању је магистар геолошких наука, хералдичар, плодни публициста, члан крунског већа и директор фонда Краљевски двор.

Приредио Петровград.орг

Поделите:
НЕНАД МИТРОВИЋ – БОРИСЛАВ ПЕКИЋ – БЕСНИЛО

НЕНАД МИТРОВИЋ – БОРИСЛАВ ПЕКИЋ – БЕСНИЛО

Роман Беснило, као ужасна и неизлечива вирусна болест, беснило као стање душе и колективног обољења народа и цивилизације у којој живимо… Да ли је Борислав Пекић, де факто један од најзначајнијих српских књижевника 20. века, доживео да га управо та болест, “беснило једног народа и поремећај општих људских вредности и начела” натера у изгнанство и емиграцију у Лондон 1971. године, због чега су га југословенске власти прогласиле непожељним грађанином и дужи низ година опструирале издавање његових дела у Југославији и омаловажавале његов књижевни таленат и допринос, те је тако он данас остао прилично заборављен и недовољно (ис)поштован писац и поред бројних књижевних награда које је у међувремену добио?

Роман Беснило Борислав Пекић – један од најбољих романа које сам у животу прочитао!

Започећу критику његовог капиталног дела констатацијом да је “Беснило” дефинитивно један од НАЈБОЉИХ РОМАНА које сам у животу прочитао! То категорички тврдим и по аспекту ерудиције, и по аспекту стила и техничког квалитета написаног, а понајвише по аспекту вођења радње и развоја ликова. Лично нисам неко ко даје олаке, брзе и поводљиве изјаве, али Пекић и његово Беснило (роман) заслужују и дан данас решпект и признање које му мора гарантовати упис у бесмртне класике српске али и светске књижевности.

Година је 1981. Место: лондонски међународни аеродром Хитроу.

Стециште и раскршће хиљаду нација и раса, хиљада и хиљада личних драма и трагедија, укрштање и чвориште безбројних ситних зађевица, љубави и мржњи. Из далеке далеке земље отпорне на светло (али и нове ужасе) цивилизације пристиже заборављена, а мислили смо наивно и поражена сила, нова моћ, исконска и ванвременска снага којој је циљ сваколико уништење и смрт. Сила којој једини противник и усуд може бити светло. Светло сунца и светло људске душе.

Међународни аеродром са неколико стотина хиљада случајних пролазника, путника, али и радника великог броја служби и предузећа, постаје један гигантски карантин, а показаће се и, гигантска клопка и гробница. То причи даје преко потребан оквир и границе. Јер као што сам Пекић каже, “Карантин је идеалан оквир за драму. Попут брода у бури, затвора максималне сигурности у пламену, путничког авиона који се спустио у беспуће Анда. У ширем смислу, карантин илуструје положај наше људске врсте у свету и космосу.”

У роману Беснило Пекић се приказује као апсолутно самоуверен, хируршки прецизан и практично безгрешан приповедач који кроз ток развоја већег броја укрштених људских судбина, наума и жудњи описује експлозију једне од најсмртоносније болести са којом се људски род икада суочио. Тако пратимо живот и свакодневне активности Лука Комаровског, пољског имигранта и главног аеродромског мед. доктора који свим силама покушава да спаси животе људи заточених у “гробници нада” ризикујући притом живот сопствени и свога сина. Ту је даље Јоаким Леверкин, “писац на тајном задатку” који сцену међународног аеродрома користи за истраживање тема и идеја за нови шпијунско-терористички трилер роман, не схватајући да ће управо он и њему блиски постати главни ликови романа који пише живот! Не смемо заборавити ни Ханса Магнуса, немачког нижег рачуновођу који безличну и дехуманизујућу природу и пејзаж међународне зрачне луке злоупотребљава да почини хладнокрвно убиство и да себи прибави “савршен” алиби. Од саме помисли међутим да су се ови људи иначе сасвим обични и мали људи нашли у КРАЈЊЕ погрешно време на погрешном месту читаоце подилази језа а ледени ветар проструји душом. Нема тог читаоца који негде код стоте странице романа није помислио: “У јеботе, шта би радио да је мене задесила таква несрећа…”

Пекић Беснило – Вирус беснила, смртоносни метак природе

Вирус беснила, који се у свом микроскопом до максимума увећаном облику људима приказује у савршеној форми метка за ватрено оружје каквог знамо, описује се у овом генијалном роману као архаично божанство које има сопствену вољу и сврху, што даје крајње фасцинантни утисак натприродног и мистичног, стављајући тако роман “Беснило” Борислава Пекића негде на саму границу драме/трилера према неистраженим земљама фантастике, алегорије и духовног мистицизма. Каква ће бити судбина људи на аеродрому Хитроу, и каква ће последично бити судбина целог човечанства у борби са овим далеко јачим и припремнијим противником, “злим божанством протеинских молекула у облику метка” мораћете открити сами, не бих да вам кварим ужитак и изненађење прочитаног.

Оно што је међутим сигурно и што могу открити јесте да се Борислав Пекић, иначе скромни повратник у Србију, и један од дванаесторо академика који су иницирали образовање Демократске странке 1990. год, романом “Беснило” мени приказао као савршена имитација “аутентичног бестселер писац трилера са англофоног говорног подручја” који би, да је данас написао овај роман (префераблy на енглеском језику којим иначе савршено влада), постао светска сензација и инстант богаташ и славна личност! При том би његов роман још исте године добио своју филмску верзију који би режирао Дејвид Финчер или Ридли Скот и својом књигом лако засенио и постидео чак и такве књижевне трилер величине какве су данас Ладлам, Гришам, Браун, Каризи, Несбе и сви остали о којима често причамо и за које немамо веће речи хвале…

Нажалост, Борислав Пекић написао је свој роман 1981. године, у деценији када је трилер жанр још увек проналазио свој пут до правог поштовања и исплативог мејнстрима. Нажалост, Борислав Пекић је био Србин, поврх тога нажалост  (по њега) и политички дисидент кога се сопствена држава и књижевна елита практично одрекла и који реално није имао никакве шансе да по било ком основу дође у жижу светске читалачке јавности. Ни по којем основу, ОСИМ СВОГ КВАЛИТЕТА. Али квалитет има ту цаку.. он је ванвремен и неуништив. Квалитет је Борислав Пекић и Пекић је квалитет. Беснило и Борислав Пекић се зато поново чита и увек ће…

О аутору: Ненад Митровић пише романе, али краће књижевне форме – приче и приповетке, из области трилера, епске и научне фантастике. Читане су и његове рецензије романа домаће и светске књижевности из споменутих жанрова. Узор су му скандинавски писци трилера, као и савремени писци постапокалиптичне СФ литературе.

Поделите:
ДР ВЛАДИМИР В. КОЧЕТКОВ: НАЦИОНАЛНИ И ЕТНИЧКИ ИДЕНТИТЕТ У САВРЕМЕНОМ СВЕТУ (I ДЕО)

ДР ВЛАДИМИР В. КОЧЕТКОВ: НАЦИОНАЛНИ И ЕТНИЧКИ ИДЕНТИТЕТ У САВРЕМЕНОМ СВЕТУ (I ДЕО)

Петровград. орг вам доноси текст на тему идентитета др Владимира В. Кочеткова међународно признатог социолога, специјалисте за проблеме идентитета и културе у међународним односима. Професор Кочетков је доктор социологије. Кандидат је за то звање и из психолошких наука. Предаје на Московском државном универзитету. М.В. Ломоносов. Заменик је шефа катедре за социологију међународних односа на Социолошком факултету Московског државног универзитета.

Појава термина „идентитет“ традиционално се повезује са именом Е. Ериксона, који га је дефинисао као осећај личног идентитета и историјског континуитета личности. Према Ериксону, идентитет постоји на два нивоа. Први ниво, индивидуалан (само-идентитет), укључује перцепцију себе као идентичног и свест о континуитету нечијег постојања у времену и простору. Други ниво, социјални, укључује перцепцију да други препознају мој идентитет и континуитет. Сваки од нивоа идентитета има два пола: позитиван – каква особа треба да буде према свом друштвеном окружењу и негативан – какав особа не би требало да буде. За прогресивни развој потребно је да позитиван идентитет превлада над негативним.

Израз „идентитет“ долази од латинског identificio – „идентификовати“. Психолози дефинишу идентитет као свест о припадности објекта (субјекта) другом објекту (субјекту) као делу и целини, посебној и универзалној. С. Хантингтон идентитет дефинише као само-идентитет појединца или групе. Често, користећи овај концепт, аутори једноставно се поводе за модом и не замишљају увек јасно концептуално поље, етимологију и теоријску основу појма идентитета.

Оснивач психоанализе, С. Фројд, сковао је термин „идентификација“. Његов следбеник К.Г. Јунг је представио концепт колективног (трансперсоналног) несвесног , складиште скривених сећања у коме је читава нација. Садржај колективног несвесног су архетипови. Архетип је универзални ментални облик који садржи значајну емоционалну компоненту. На пример, мрак је држао многе опасности за примитивне људе, што се манифестовало у латентном (скривеном) страху од мрака. Постоји много архетипова – персона, сенка, анима, анимус, али Јунг је за главну ствар сматрао „самоћу“, тј. идентитет. На основу Јунгове теорије, неки савремени научници покушавају да у научну коресподенцију уведу концепт „несвесне компоненте од националног интереса“. На пример, познати домаћи међународни научник Б. Межујев објашњава жељу Русије да се учврсти на источним границама чињеницом да „политичку свест Русије карактерише идеја да свети центар царства није унутра, већ ван њега“. То је такође објаснило жељу руских владара да престоницу преселе на границу земље.

А. Адлер објашњава формирање идентитета теоријом надокнаде. За разлику од Фројда, који је мотиве за људско понашање видео у сексуалном нагону (либидо), Адлер је веровао да је човека покреће жеља за супериорношћу. Свака особа рођена је са жељом за изврсношћу, али то није увек могуће због физиолошких или психолошких карактеристика. Стога читаво човечанство пати од осећаја инфериорности због недостатака или неуспеха. Да би превазишао осећај инфериорности, човек прибегава компензацији. У процесу компензације човек развија индивидуални животни стил који се трансформише у идентитет. Нешто слично се примећује и на пољу међународних односа. Дакле, у XX веку. развој идентитета у источној Европи прошао је кроз три фазе. У првој фази, пре Другог светског рата, идентитет је карактерисао снажан комплекс инфериорности пред Западом. У другој фази, после Другог светског рата, комплекс инфериорности замењен је осећајем супериорности над СССР-ом и над Русијом. Трећа фаза, период након завршетка хладног рата, повезана је с повратком на комплекс инфериорности према Западу.

Много је учињено на проучавању идентитета од стране представника симболичког интеракционизма. Један од њених оснивача је Ч. Кули – истраживач сопства (концепти „ја“ ( ја ), „ја“ (ја), „моје“ (то), „ја“ (ја) и аутор концепта огледала „ ја “. Према Кулију, особа опажа своје „Ја“ кроз промишљање код других. Стога оно што други мисле о нама игра огромну улогу. Гледамо идеје других о себи, као у огледалу, и расуђујемо о себи по овом размишљању. Кроз односе са другима, кроз своје процене, свака особа процењује да ли је паметна или глупа, привлачна или ружна. Штавише, таква процена можда не одговара стварности (ефекат изобличеног огледала је погрешна перцепција).

Ј. Меад је развио концепт „генерализованог другог“, надопуњујући и развијајући теорију огледала „ја“. У складу са концептом Ј. Мида појединац у процесу комуникације заузима место других појединаца и себе види као другог. „Генерализовани други“ развија се кроз процесе прихватања и испуњења улоге преузимања понашања личности у другој ситуацији или другој улози.

Амерички социолог А. Халер, поред теорије Ј. Мида, развио је концепт „значајног Другог“ . „Значајни други“ је она особа чије одобрење тражи овај појединац и чије упуте прихвата. Такве личности имају највећи утицај на ставове појединаца и на формирање сопственог „Ја“. „Значајни други“ могу укључивати родитеље, учитеље, менторе, неке другове у дечијим играма и можда, популарне личности. Појединац настоји прихватити своје улоге, опонаша узоре и на тај начин се проводи процес социјализације, кроз „значајног Другог“.

Истраживање идентитета когнитивно оријентисане психологије започели су социјални психолози Х. Тајфел и Д. Тарнер, који су развили теорију социјалног идентитета. Према њиховом мишљењу, социјални идентитет је повезан са категоризацијом, због које се успостављају разлике између „пријатеља“ и „странаца“. Једноставна перцепција припадности некој групи је довољна да изазове позитивне ставове унутар групе и дискриминаторски став према спољној групи. Формирање идентитета пролази кроз три фазе. У првој фази се одвија социјална категоризација (спознаја друштвене структуре света). У другој фази, особа бира групу која му највише одговара, проучава правила и вредности ове групе. У трећој фази, човек развија осећај идентитета са овом групом и он се идентификује са њом. На пример, после пада гвоздене завесе, совјетски људи су отворили разноликост света и могућност избора идентитета. У почетку су вредности западне цивилизације изабране као референтне. Међутим, идентификација са Западом се није догодила, када су се виделе и све негативне последице те је те антивредности одбацио руски менталитет.

Творац теорије поља К. Левин верује да је субјект (појединац, држава) укорењен у околном простору (Е – окружење) и животном простору (Л – живот). Идентитет (И – идентитет) се може разумети само анализом окружења: географским, историјским, религијским, језичким и другим факторима: И=Е+Л. Идентитет државе је одраз околног материјала (Е, територија, клима, ресурси) и нематеријалног (Л, цивилизација, култура, идеологија) фактори. Промене идентитета повезане су са променом окружења: особа се преселила из града у село, из провинције у главни град – дошло је до промена. У међународним односима ове факторе проучава геополитика (Е) и међукултурална психологија (Л).

Теорија конструкција личности Ј. Келија заснива се на претпоставци да људи опажају свет око себе уз помоћ јасних модела конструкција. Износимо хипотезе о свету око нас, а затим их исправљамо у складу са стварношћу. На пример, на основу екстерних декларација може се обликовати конструкција мирољубиве и хумане државе. Међутим, у стварности се може испоставити да су агресивне намере скривене иза мировних декларација. У овом случају, оригинални конструкт се прилагођава. Лакше је државама које имају сличне конструкте који једнако доживљавају међународну стварност да постигну споразуме и формирају савезе.

М. Вертхајмер, В. Колер и К. Кофка, оснивачи америчке школе „ Њу лук“, идентитет су разумели као збир знања о себи и јединству у понашању. Правац који су створили звао се гешталт психологија (од немачког Гешталт – „облик, структура“). Гешталт психолози проучавали су улогу когнитивних процеса у формирању идентитета – мишљења и посебно перцепције. Према Гешталт психолозима, перцепција и посебно погрешна, искривљена перцепција (погрешна перцепција) зависе од ставова и стереотипа. Инсталација – спремност субјекта да на одређени начин одговори на догађај или појаву. Стереотип (од грчке. Стереос – „чврст“, и латинске типе – „ фигура, облик“) – стандардизована, шематизована, поједностављена, емоционално обојена слика објекта који има значајну стабилност, али бележи само неке, понекад и небитне особине. Структура стереотипа обухвата центар (1-2 најупечатљивијих и најуочљивијих знакова) и периферију. Препознавајући објект по најупечатљивијим знаковима, људи аутоматски додају периферне карактеристике својој перцепцији. На пример, америчка перцепција Русије састоји се готово искључиво од стереотипа.

У последњој деценији XX века. а посебно на почетку XXI века. нова парадигма теорије међународних односа, конструктивизам, брзо се развија и постаје све утицајнија. У међународним односима чак се говори и о „конструктивистичком пучу“, чија је суштина да су традиционални механизми и покретачке снаге међународног развоја, попут државног суверенитета, националних интереса, политичке конфронтације суперсила, који су до сада формирали идентитет гурну у позадину, уступајући место новом идентитету као водећем фактору развоја. Погледајмо се детаљније на ставове конструктивиста.

Конструктивистичко разумијевање идентитета заснива се на концепту друштвене конструкције стварности П. Бергера и Т. Лукмана. Ови амерички социолози показују да јединство у перцепцији спољног света одређује само друштво. Предмети спољног света не постоје сами по себи, али имају значење које друштво и људи сами упишу у њих. Научници се фокусирају на три питања: шта је јавно знање? друштвена стварност? и идентитет? Разумевање „јавног знања“ Бергера и Лукмана сеже до идеје К. Марка да је знање о људима одређено њиховим друштвеним бићем. Идеја К. Манхајма се може формулисати на следећи начин: свако размишљање повезано је са духовном атмосфером своје ере. Друштвена стварност преноси се здраво за готово, а језик је најважније средство преношења. Чак се и Фројд суочио са чињеницом да су многи његови одрасли пацијенти били импресионирани шоковима које су доживели у младости.

Међутим, дубинска студија показала је да неки хистерични пацијенти заправо нису ни имали озбиљних шокова и они су само плод њихове маште. Да би окарактерисао такво стање ума, Фројд је увео концепт „психичке стварности“, под којим је разумео све што има снажан утицај на мишљење и понашање особе, иако се оно у стварности није можда ни догодило. Из овога произилазе два закључка. Прво, људи сами стварају друштвену стварност, што значи да је стварају и за друге. Стога се сва стварност разликује по индивидуалним карактеристикама. Друго, значење које приписујемо стварима само је једно од могућих тумачења чињеница које опажамо и оно може бити само плод маште.

Бергер и Лукман у свом разумевању идентитета следе Мидову теорију да се идентитет формира опажајући себе из перспективе друге особе. Идентитетом поседују појединци и групе. Појединац може бити члан многих група одједном и зато има могућност „плутајућег идентитета“. Идентитет групе је мање флексибилан. Појединци, као и групе, имају вишеструки идентитет, на пример, породични, родни, професионални, етнички, национални. Значај ових идентитета временом се мења и они се међусобно допуњују или сукобљавају. Само током тешких испитивања први идентитет долази на прво место, засенивши све остале. К. Либкинд је написао: „Само екстремне друштвене ситуације, попут војних битака, привремено елиминишу све идентитете осим једног, најважнијег. Ако се у нашој породици нешто десило – родитељи су се разболели или су деца добила лоше оцене у школи – породични идентитет долази до изражаја. Данас је Русија у проблемима, па је зато национални идентитет почео да игра пресудну улогу.

На идентитет увелико утичу перцепције других. Ако се човек приликом уласка у ново окружење нађе у положају странца, одметника, онда ће и сам почети да себе сматра странцем. Ако већина становништва земље сматра мањину назадном и неуком, онда ће припадници те мањине уочити такав став, па ће се то претворити у део њиховог идентитета.

Људи могу тежити идентитету, али они ће то постићи тек када их прихвате у свој круг они који су тај идентитет већ стекли. Људи које желите да виде као своје пријатеље постаће такви само ако сами желе да вас виде као свог пријатеља. Након завршетка хладног рата, Пољаци, Чеси и Мађари са нестрпљењем су ишчекивали да ли ће Запад признати њихову тврдњу да су део Западне Европе. Они су можда успели али нису сви народи дочекани тако топлом добродошлицом. Европа не примећује Турску, чија елита сања да опсади земљу. Као резултат тога, Турци не могу сами да одговоре ко су они – Европљани или Азијци – и којој геополитичкој сфери – Европи, Западу, Блиском Истоку, исламском свету, Централној Азији – припадају.

Имајте на уму основне карактеристике идентитета

Идентитети су конструкти. Ми сами конструишемо свој идентитет по вољи, потреби или присили. Идентитети – замишљене суштине – шта мислимо о себи, чему тежимо.

Идентитет је ситуационалан. Русима се осећамо кад одемо у иностранство. Како би нагласили независност Пакистана од Индије, оснивачи Пакистана промовисали су исламски идентитет. Муслиманска држава Бангладеш, оправдавајући своју независност од Пакистана, ослањала се на особине језика и културе.

„Ширина“ идентитета може варирати. За Французе и Немце европски идентитет постаје важнији у случају сукоба са Јапаном или Сједињеним Државама. Арапи кажу: „Мој брат и ја смо против ваше браће, ми смо с вашом браћом против целог света.“

Најважнији концепт за разумевање идентитета је концепт „значајног другог“. Људи тумаче свет око себе и своје место у њему користећи основни процес категоризације. Категоризација се одвија у складу са принципом биполарности. Концепти су се обично рађали у пару – појам светлости појавио се истовремено са концептом таме, мира – кретањем, живота – са смрћу. У складу с овим принципом, постоји категоризација заједница, чији чланови људи перципирају себе („Ми“), и оних које не доживљавају као своје („Они“). На пример, на старом руском језику реч „немачки“ значила је и особу која говори нејасно, несхватљиво, и странца: странци који нису говорили руски били су схваћени као готово глупи. За Русију је „значајан Други“ Запад, али за Запад „значајан Други“ одувек је била Русија. Нације могу комуницирати са својим „значајним другима“ на различите начине.

Традиционални идентитет је непромењен током живота. Средњовековни занатлије наследили су професију својих родитеља и пренели је то на своју децу. Целог живота живели су на једном месту. Информације су добили од најближих сарадника, јер су медији били неразвијени.

Глобализација лишава човека навике и одрживости. Избрисана је линија између блиског и далеког, важног и неважног. Савремени медији и мобилне комуникације олакшавају приступ информацијама. Једноставност са којом радимо са информацијама претвара је у смеће.

Масивна миграција је чињеница а број контаката у савременом свету расте. Чињеница да идентитет није могуће одржати без учешћа других људи, дала је Бергеру и Лукману основу за тврдњу да ће „пост-индустријска“ личност преовладавати у постиндустријском друштву. Достизање поузданог идентитета и могућност његовог појављивања у правилу ће постати проблематично, а „одбацивање идентитета“ је једино исправно људско понашање. Као што је написао И. Хофман, људи се понашају попут глумаца: „Ја сам онакав какав желите да ме видите“.

У стабилним друштвима се не поставља питање идентитета, јер сви знају и осећају своју припадност. Међутим, у немирним временима промена и немира, када је прошлост неподношљива, а будућност неизвесна, питање идентитета долази до изражаја. Постављени смер у којем ће се друштво развијати, омогућава јасно дефинисање националних интереса, разликовање пријатеља од непријатеља. Пословица каже: „Брод који не зна куда ће пловити никада неће имати ветар.“

Национални идентитет није увек постојао, као што неће увек постојати. Предуслов за настајање националног идентитета било је потписивање 1648. године Вестфалијског мировног уговора, којим је најављено пропадање Светог римског царства немачке нације и настанак првих европских националних држава на његовим фрагментима.

Пре тога, моћ у средњовековној Европи била је религиозна и припадала је папи. Тада су Европу раздирали и међунационални феудални ратови. Да би се зауставило крвопролиће, успостављен је нови светски поредак, заснован на концепту суверенитета. У почетку је овај концепт значио неограничену моћ монарха да извршава своју вољу унутар земље и представља државу изван њених граница. У XVIII веку. започиње нова фаза у ширењу државности – прелаз од суверенитета монарха до суверенитета нације. Формира се облик државности, попутнационална држава , која се ширила од XX века. широм европске регије, а потом (посебно у процесу ослобађања народа од колонијалне зависности и формирања националних држава у „трећем свету“, који се на крају завршава у 60-има) и целог света. Национална држава коју заступа влада има потпуну независност на својој територији. Нико осим владе не може одлучити како се понашати према држави. Државе су једнаке. Нико не може диктирати своју вољу сувереној држави. Тако је настао модеран систем међудржавних односа, заснован на међусобном признавању правне једнакости и независности сваке државе.

Међутим, вестфалијски систем светског поретка тренутно пролази кроз кризу. Под утицајем глобализације, суверенитет државе доживљава разорне шокове. Нови актери подривају традиционалне приоритете суверенитета државе. Неки истраживачи говоре о „детериториализацији“ или „крају територија“, како би нагласили десуверенизацију државне власти. Криза државе је објективна чињеница. Држава је под притиском „одоздо“, „одоздо“ и „споља“. Одозго, државни суверенитет подривају наднационалне организације и институције које се све више мешају у њене прерогативе. Одоздо, државни суверенитет подложан је ерозији од стране домаћих и структура цивилног друштва. Штета суверенитету је извана проузрокована активирањем невладиних група и организација. Стога је могуће да ће у будућности национална држава умрети и бити замењена другим облицима организације људског друштва, попут светске владе.

Ипак, генеза и постојање модерног облика државности уско је повезано са формирањем и развојем такве врсте друштвене заједнице као нације.

Обратите пажњу на главне факторе у развоју нације:

1) заједница на територији пребивалишта, доприноси формирању близине у перцепцији природних појава и консолидацији друштвене заједнице;

2) заједничка економска активност одређена истим ресурсима, формирајући сличну врсту економске активности;

3) културно јединство, које се огледа у заједници језика, религије, друштвених норми понашања;

4) заједничко етничко порекло људи, иако овај фактор није пресудан;

5) заједничко историјско искуство, осећај заједничке судбине, заједничке прошлости, садашњости и будућности;

6) заједница националног идентитета. Формирање националног идентитета био је главни фактор у формирању нације.

П.А. Сорокин је написао: „Ако парафразирамо речи Архимеда, можемо рећи:“ Дајте ми ове факторе, и ја ћу вам створити мноштво различитих нација, са друштвеном лествицом од обесправљених Шудри и закључно са привилегованим Браманима „.

(Наставиће се…)

Поделите:
ДР НЕБОЈША КУЗМАНОВИЋ: ЧИСТА ЛЕПОТА НА СЛИКАМА МИХАИЛА МИЛЕТА КУЛАЧИЋА

ДР НЕБОЈША КУЗМАНОВИЋ: ЧИСТА ЛЕПОТА НА СЛИКАМА МИХАИЛА МИЛЕТА КУЛАЧИЋА

Архив Војводине Вам представља од 13. Фебруара 2020. изложбу професора сликарства Михаила Милета Кулачића (1970) из Перлеза у равном Банату. На изложби су o сликарском умећу професора сликарства беседили, др Небојша Кузмановић, директор Архива Војводине, проф. Василије Доловачки,  професор сликарства и проф. др Слободан Марковић, дописни члан САНУ, који је и отворио изложбу.

Михаилo Миле Кулачић, детаљ из Боке

Др Небојша Кузмановић нам је био сјајан саговорник када је у питању опус Михаила Милета Кулачића, јер је пратио његов рад у дужем временском периоду, све до овога тренутка када је уметник изразио жељу да изложи своје радове у институцији културе којој је он директор.

У Галерији Архива Војводине

Професор сликарства Михаило Миле Кулачић је дипломирао је на сликарском одсеку на Факултету ликовних уметности у Београду у класи професора Живојина Туринског. Поред сликарства, бави се и илустровањем књига и часописа. Доцент је на Академији класичног сликарства у Сремској Каменици.

аутор изложбе и домаћин изложбе

Данашња палата музеја Војводине, Музеја Уједињења и Архива Војводине неоправдано слови као крај код „Рибље пијаце“ у Новом Саду. Ради се заправо о чворном центру културе Српске Атине. Трудимо се моји сардници и ја, да то у будућности и буде центар културе – каже  др Кузмановић.

Михаоло Миле Кулачић, детаљ из Перлеза

На изложби су представљена дела у техници акварела, уља на платну, пастела као и известан број радова у техници креде. Дела датирају од почетка деведесетих година 20. века, а највећи број радова је интензивно настајао од краја деведесетих година 20. века до данас.

Михаило Миле Кулачић, мотив

Кулачић не воли да продаје своје слике, као и сваки сликар, љубоморно их чува, јер представљају његов унутрашњи свет али они који их имају, знају да поседују дела од изузетне важности у српском сликарству – каже за Петровград.орг др Кузмановић.

детаљ са отварања изложбе

Изложба Милета Кулачића приказује различите ликовне кадрове који су виђени и доживљени, попут банатских мотива, приморских мотива, нарочито из Српске Боке, као и егзотичних дестинација попут Цариграда и других и то је уметност која лепотом плени, импресиониран је др Кузмановић.

Михаило Миле Кулачић, детаљ

Овај аутор је сликар широких и мирних банатских улица, вртова богатих трпеза, камените обале приморја, фасаде цркава и други мотива, препознајем их као своје импресије са путовања и то је оно што код увог уметника плени, категоричан је др Кузмановић. У две речи описао бих ово што видимо у нашој галерији као – чисту лепоту!

Ода великом уметнику Драгошу Калајићу

Најадекватнији стилски опис стваралаштва Михаила Кулачића је отаџбински виши реализам где је уметник фасциниран божанском светлошћу и њеним контактом са материјом која је саздана од те светлости.

Беседници на отварању изложбе

Приметио сам да Кулачић не љуби медије, каже др Кузмановић, није ту било пуно новинара, да забележе овај тренутак на самом отварању али људи су, заправо поштоваоци његовог рада дошли у невероватном броју. Било је оглашено али више преко друштвених мрежа и то ме је фасцинирало. Толики број људи који се окупио, без помпе, предивно. Дошао је велики број интелектуалаца из Новог Сада које лично познајем и који су уживали у овим мотивима, каже др Кузмановић.

Интелектуална елита Српксе Атине

Кулачић је маестралан у осликавању атмосфере тренутка који је јединствен током сликања или портретисања личности, што га је красило ка вештина од гимназијских дана када је аутор ових редова упознао уметника.

део поставке Галерије Архива Војводине

Грађани и грађанке Новог Сада, посетиоци града из света, региона, Србије, изложбу могу погледати до 27. фебруара 2020. године, сви сте добродошли – закључује директор Архива Војводине др Небојша Кузмановић.

др Кузмановић са аутором текста

Разговор са др Небојшом Кузмановићем водио Саша Младеновић (Фото: Михаило Миле Кулачић и Архив Војводине)

Поделите: