ДР ВЛАДИМИР В. КОЧЕТКОВ: НАЦИОНАЛНИ И ЕТНИЧКИ ИДЕНТИТЕТ У САВРЕМЕНОМ СВЕТУ (I ДЕО)

ДР ВЛАДИМИР В. КОЧЕТКОВ: НАЦИОНАЛНИ И ЕТНИЧКИ ИДЕНТИТЕТ У САВРЕМЕНОМ СВЕТУ (I ДЕО)

Петровград. орг вам доноси текст на тему идентитета др Владимира В. Кочеткова међународно признатог социолога, специјалисте за проблеме идентитета и културе у међународним односима. Професор Кочетков је доктор социологије. Кандидат је за то звање и из психолошких наука. Предаје на Московском државном универзитету. М.В. Ломоносов. Заменик је шефа катедре за социологију међународних односа на Социолошком факултету Московског државног универзитета.

Појава термина „идентитет“ традиционално се повезује са именом Е. Ериксона, који га је дефинисао као осећај личног идентитета и историјског континуитета личности. Према Ериксону, идентитет постоји на два нивоа. Први ниво, индивидуалан (само-идентитет), укључује перцепцију себе као идентичног и свест о континуитету нечијег постојања у времену и простору. Други ниво, социјални, укључује перцепцију да други препознају мој идентитет и континуитет. Сваки од нивоа идентитета има два пола: позитиван – каква особа треба да буде према свом друштвеном окружењу и негативан – какав особа не би требало да буде. За прогресивни развој потребно је да позитиван идентитет превлада над негативним.

Израз „идентитет“ долази од латинског identificio – „идентификовати“. Психолози дефинишу идентитет као свест о припадности објекта (субјекта) другом објекту (субјекту) као делу и целини, посебној и универзалној. С. Хантингтон идентитет дефинише као само-идентитет појединца или групе. Често, користећи овај концепт, аутори једноставно се поводе за модом и не замишљају увек јасно концептуално поље, етимологију и теоријску основу појма идентитета.

Оснивач психоанализе, С. Фројд, сковао је термин „идентификација“. Његов следбеник К.Г. Јунг је представио концепт колективног (трансперсоналног) несвесног , складиште скривених сећања у коме је читава нација. Садржај колективног несвесног су архетипови. Архетип је универзални ментални облик који садржи значајну емоционалну компоненту. На пример, мрак је држао многе опасности за примитивне људе, што се манифестовало у латентном (скривеном) страху од мрака. Постоји много архетипова – персона, сенка, анима, анимус, али Јунг је за главну ствар сматрао „самоћу“, тј. идентитет. На основу Јунгове теорије, неки савремени научници покушавају да у научну коресподенцију уведу концепт „несвесне компоненте од националног интереса“. На пример, познати домаћи међународни научник Б. Межујев објашњава жељу Русије да се учврсти на источним границама чињеницом да „политичку свест Русије карактерише идеја да свети центар царства није унутра, већ ван њега“. То је такође објаснило жељу руских владара да престоницу преселе на границу земље.

А. Адлер објашњава формирање идентитета теоријом надокнаде. За разлику од Фројда, који је мотиве за људско понашање видео у сексуалном нагону (либидо), Адлер је веровао да је човека покреће жеља за супериорношћу. Свака особа рођена је са жељом за изврсношћу, али то није увек могуће због физиолошких или психолошких карактеристика. Стога читаво човечанство пати од осећаја инфериорности због недостатака или неуспеха. Да би превазишао осећај инфериорности, човек прибегава компензацији. У процесу компензације човек развија индивидуални животни стил који се трансформише у идентитет. Нешто слично се примећује и на пољу међународних односа. Дакле, у XX веку. развој идентитета у источној Европи прошао је кроз три фазе. У првој фази, пре Другог светског рата, идентитет је карактерисао снажан комплекс инфериорности пред Западом. У другој фази, после Другог светског рата, комплекс инфериорности замењен је осећајем супериорности над СССР-ом и над Русијом. Трећа фаза, период након завршетка хладног рата, повезана је с повратком на комплекс инфериорности према Западу.

Много је учињено на проучавању идентитета од стране представника симболичког интеракционизма. Један од њених оснивача је Ч. Кули – истраживач сопства (концепти „ја“ ( ја ), „ја“ (ја), „моје“ (то), „ја“ (ја) и аутор концепта огледала „ ја “. Према Кулију, особа опажа своје „Ја“ кроз промишљање код других. Стога оно што други мисле о нама игра огромну улогу. Гледамо идеје других о себи, као у огледалу, и расуђујемо о себи по овом размишљању. Кроз односе са другима, кроз своје процене, свака особа процењује да ли је паметна или глупа, привлачна или ружна. Штавише, таква процена можда не одговара стварности (ефекат изобличеног огледала је погрешна перцепција).

Ј. Меад је развио концепт „генерализованог другог“, надопуњујући и развијајући теорију огледала „ја“. У складу са концептом Ј. Мида појединац у процесу комуникације заузима место других појединаца и себе види као другог. „Генерализовани други“ развија се кроз процесе прихватања и испуњења улоге преузимања понашања личности у другој ситуацији или другој улози.

Амерички социолог А. Халер, поред теорије Ј. Мида, развио је концепт „значајног Другог“ . „Значајни други“ је она особа чије одобрење тражи овај појединац и чије упуте прихвата. Такве личности имају највећи утицај на ставове појединаца и на формирање сопственог „Ја“. „Значајни други“ могу укључивати родитеље, учитеље, менторе, неке другове у дечијим играма и можда, популарне личности. Појединац настоји прихватити своје улоге, опонаша узоре и на тај начин се проводи процес социјализације, кроз „значајног Другог“.

Истраживање идентитета когнитивно оријентисане психологије започели су социјални психолози Х. Тајфел и Д. Тарнер, који су развили теорију социјалног идентитета. Према њиховом мишљењу, социјални идентитет је повезан са категоризацијом, због које се успостављају разлике између „пријатеља“ и „странаца“. Једноставна перцепција припадности некој групи је довољна да изазове позитивне ставове унутар групе и дискриминаторски став према спољној групи. Формирање идентитета пролази кроз три фазе. У првој фази се одвија социјална категоризација (спознаја друштвене структуре света). У другој фази, особа бира групу која му највише одговара, проучава правила и вредности ове групе. У трећој фази, човек развија осећај идентитета са овом групом и он се идентификује са њом. На пример, после пада гвоздене завесе, совјетски људи су отворили разноликост света и могућност избора идентитета. У почетку су вредности западне цивилизације изабране као референтне. Међутим, идентификација са Западом се није догодила, када су се виделе и све негативне последице те је те антивредности одбацио руски менталитет.

Творац теорије поља К. Левин верује да је субјект (појединац, држава) укорењен у околном простору (Е – окружење) и животном простору (Л – живот). Идентитет (И – идентитет) се може разумети само анализом окружења: географским, историјским, религијским, језичким и другим факторима: И=Е+Л. Идентитет државе је одраз околног материјала (Е, територија, клима, ресурси) и нематеријалног (Л, цивилизација, култура, идеологија) фактори. Промене идентитета повезане су са променом окружења: особа се преселила из града у село, из провинције у главни град – дошло је до промена. У међународним односима ове факторе проучава геополитика (Е) и међукултурална психологија (Л).

Теорија конструкција личности Ј. Келија заснива се на претпоставци да људи опажају свет око себе уз помоћ јасних модела конструкција. Износимо хипотезе о свету око нас, а затим их исправљамо у складу са стварношћу. На пример, на основу екстерних декларација може се обликовати конструкција мирољубиве и хумане државе. Међутим, у стварности се може испоставити да су агресивне намере скривене иза мировних декларација. У овом случају, оригинални конструкт се прилагођава. Лакше је државама које имају сличне конструкте који једнако доживљавају међународну стварност да постигну споразуме и формирају савезе.

М. Вертхајмер, В. Колер и К. Кофка, оснивачи америчке школе „ Њу лук“, идентитет су разумели као збир знања о себи и јединству у понашању. Правац који су створили звао се гешталт психологија (од немачког Гешталт – „облик, структура“). Гешталт психолози проучавали су улогу когнитивних процеса у формирању идентитета – мишљења и посебно перцепције. Према Гешталт психолозима, перцепција и посебно погрешна, искривљена перцепција (погрешна перцепција) зависе од ставова и стереотипа. Инсталација – спремност субјекта да на одређени начин одговори на догађај или појаву. Стереотип (од грчке. Стереос – „чврст“, и латинске типе – „ фигура, облик“) – стандардизована, шематизована, поједностављена, емоционално обојена слика објекта који има значајну стабилност, али бележи само неке, понекад и небитне особине. Структура стереотипа обухвата центар (1-2 најупечатљивијих и најуочљивијих знакова) и периферију. Препознавајући објект по најупечатљивијим знаковима, људи аутоматски додају периферне карактеристике својој перцепцији. На пример, америчка перцепција Русије састоји се готово искључиво од стереотипа.

У последњој деценији XX века. а посебно на почетку XXI века. нова парадигма теорије међународних односа, конструктивизам, брзо се развија и постаје све утицајнија. У међународним односима чак се говори и о „конструктивистичком пучу“, чија је суштина да су традиционални механизми и покретачке снаге међународног развоја, попут државног суверенитета, националних интереса, политичке конфронтације суперсила, који су до сада формирали идентитет гурну у позадину, уступајући место новом идентитету као водећем фактору развоја. Погледајмо се детаљније на ставове конструктивиста.

Конструктивистичко разумијевање идентитета заснива се на концепту друштвене конструкције стварности П. Бергера и Т. Лукмана. Ови амерички социолози показују да јединство у перцепцији спољног света одређује само друштво. Предмети спољног света не постоје сами по себи, али имају значење које друштво и људи сами упишу у њих. Научници се фокусирају на три питања: шта је јавно знање? друштвена стварност? и идентитет? Разумевање „јавног знања“ Бергера и Лукмана сеже до идеје К. Марка да је знање о људима одређено њиховим друштвеним бићем. Идеја К. Манхајма се може формулисати на следећи начин: свако размишљање повезано је са духовном атмосфером своје ере. Друштвена стварност преноси се здраво за готово, а језик је најважније средство преношења. Чак се и Фројд суочио са чињеницом да су многи његови одрасли пацијенти били импресионирани шоковима које су доживели у младости.

Међутим, дубинска студија показала је да неки хистерични пацијенти заправо нису ни имали озбиљних шокова и они су само плод њихове маште. Да би окарактерисао такво стање ума, Фројд је увео концепт „психичке стварности“, под којим је разумео све што има снажан утицај на мишљење и понашање особе, иако се оно у стварности није можда ни догодило. Из овога произилазе два закључка. Прво, људи сами стварају друштвену стварност, што значи да је стварају и за друге. Стога се сва стварност разликује по индивидуалним карактеристикама. Друго, значење које приписујемо стварима само је једно од могућих тумачења чињеница које опажамо и оно може бити само плод маште.

Бергер и Лукман у свом разумевању идентитета следе Мидову теорију да се идентитет формира опажајући себе из перспективе друге особе. Идентитетом поседују појединци и групе. Појединац може бити члан многих група одједном и зато има могућност „плутајућег идентитета“. Идентитет групе је мање флексибилан. Појединци, као и групе, имају вишеструки идентитет, на пример, породични, родни, професионални, етнички, национални. Значај ових идентитета временом се мења и они се међусобно допуњују или сукобљавају. Само током тешких испитивања први идентитет долази на прво место, засенивши све остале. К. Либкинд је написао: „Само екстремне друштвене ситуације, попут војних битака, привремено елиминишу све идентитете осим једног, најважнијег. Ако се у нашој породици нешто десило – родитељи су се разболели или су деца добила лоше оцене у школи – породични идентитет долази до изражаја. Данас је Русија у проблемима, па је зато национални идентитет почео да игра пресудну улогу.

На идентитет увелико утичу перцепције других. Ако се човек приликом уласка у ново окружење нађе у положају странца, одметника, онда ће и сам почети да себе сматра странцем. Ако већина становништва земље сматра мањину назадном и неуком, онда ће припадници те мањине уочити такав став, па ће се то претворити у део њиховог идентитета.

Људи могу тежити идентитету, али они ће то постићи тек када их прихвате у свој круг они који су тај идентитет већ стекли. Људи које желите да виде као своје пријатеље постаће такви само ако сами желе да вас виде као свог пријатеља. Након завршетка хладног рата, Пољаци, Чеси и Мађари са нестрпљењем су ишчекивали да ли ће Запад признати њихову тврдњу да су део Западне Европе. Они су можда успели али нису сви народи дочекани тако топлом добродошлицом. Европа не примећује Турску, чија елита сања да опсади земљу. Као резултат тога, Турци не могу сами да одговоре ко су они – Европљани или Азијци – и којој геополитичкој сфери – Европи, Западу, Блиском Истоку, исламском свету, Централној Азији – припадају.

Имајте на уму основне карактеристике идентитета

Идентитети су конструкти. Ми сами конструишемо свој идентитет по вољи, потреби или присили. Идентитети – замишљене суштине – шта мислимо о себи, чему тежимо.

Идентитет је ситуационалан. Русима се осећамо кад одемо у иностранство. Како би нагласили независност Пакистана од Индије, оснивачи Пакистана промовисали су исламски идентитет. Муслиманска држава Бангладеш, оправдавајући своју независност од Пакистана, ослањала се на особине језика и културе.

„Ширина“ идентитета може варирати. За Французе и Немце европски идентитет постаје важнији у случају сукоба са Јапаном или Сједињеним Државама. Арапи кажу: „Мој брат и ја смо против ваше браће, ми смо с вашом браћом против целог света.“

Најважнији концепт за разумевање идентитета је концепт „значајног другог“. Људи тумаче свет око себе и своје место у њему користећи основни процес категоризације. Категоризација се одвија у складу са принципом биполарности. Концепти су се обично рађали у пару – појам светлости појавио се истовремено са концептом таме, мира – кретањем, живота – са смрћу. У складу с овим принципом, постоји категоризација заједница, чији чланови људи перципирају себе („Ми“), и оних које не доживљавају као своје („Они“). На пример, на старом руском језику реч „немачки“ значила је и особу која говори нејасно, несхватљиво, и странца: странци који нису говорили руски били су схваћени као готово глупи. За Русију је „значајан Други“ Запад, али за Запад „значајан Други“ одувек је била Русија. Нације могу комуницирати са својим „значајним другима“ на различите начине.

Традиционални идентитет је непромењен током живота. Средњовековни занатлије наследили су професију својих родитеља и пренели је то на своју децу. Целог живота живели су на једном месту. Информације су добили од најближих сарадника, јер су медији били неразвијени.

Глобализација лишава човека навике и одрживости. Избрисана је линија између блиског и далеког, важног и неважног. Савремени медији и мобилне комуникације олакшавају приступ информацијама. Једноставност са којом радимо са информацијама претвара је у смеће.

Масивна миграција је чињеница а број контаката у савременом свету расте. Чињеница да идентитет није могуће одржати без учешћа других људи, дала је Бергеру и Лукману основу за тврдњу да ће „пост-индустријска“ личност преовладавати у постиндустријском друштву. Достизање поузданог идентитета и могућност његовог појављивања у правилу ће постати проблематично, а „одбацивање идентитета“ је једино исправно људско понашање. Као што је написао И. Хофман, људи се понашају попут глумаца: „Ја сам онакав какав желите да ме видите“.

У стабилним друштвима се не поставља питање идентитета, јер сви знају и осећају своју припадност. Међутим, у немирним временима промена и немира, када је прошлост неподношљива, а будућност неизвесна, питање идентитета долази до изражаја. Постављени смер у којем ће се друштво развијати, омогућава јасно дефинисање националних интереса, разликовање пријатеља од непријатеља. Пословица каже: „Брод који не зна куда ће пловити никада неће имати ветар.“

Национални идентитет није увек постојао, као што неће увек постојати. Предуслов за настајање националног идентитета било је потписивање 1648. године Вестфалијског мировног уговора, којим је најављено пропадање Светог римског царства немачке нације и настанак првих европских националних држава на његовим фрагментима.

Пре тога, моћ у средњовековној Европи била је религиозна и припадала је папи. Тада су Европу раздирали и међунационални феудални ратови. Да би се зауставило крвопролиће, успостављен је нови светски поредак, заснован на концепту суверенитета. У почетку је овај концепт значио неограничену моћ монарха да извршава своју вољу унутар земље и представља државу изван њених граница. У XVIII веку. започиње нова фаза у ширењу државности – прелаз од суверенитета монарха до суверенитета нације. Формира се облик државности, попутнационална држава , која се ширила од XX века. широм европске регије, а потом (посебно у процесу ослобађања народа од колонијалне зависности и формирања националних држава у „трећем свету“, који се на крају завршава у 60-има) и целог света. Национална држава коју заступа влада има потпуну независност на својој територији. Нико осим владе не може одлучити како се понашати према држави. Државе су једнаке. Нико не може диктирати своју вољу сувереној држави. Тако је настао модеран систем међудржавних односа, заснован на међусобном признавању правне једнакости и независности сваке државе.

Међутим, вестфалијски систем светског поретка тренутно пролази кроз кризу. Под утицајем глобализације, суверенитет државе доживљава разорне шокове. Нови актери подривају традиционалне приоритете суверенитета државе. Неки истраживачи говоре о „детериториализацији“ или „крају територија“, како би нагласили десуверенизацију државне власти. Криза државе је објективна чињеница. Држава је под притиском „одоздо“, „одоздо“ и „споља“. Одозго, државни суверенитет подривају наднационалне организације и институције које се све више мешају у њене прерогативе. Одоздо, државни суверенитет подложан је ерозији од стране домаћих и структура цивилног друштва. Штета суверенитету је извана проузрокована активирањем невладиних група и организација. Стога је могуће да ће у будућности национална држава умрети и бити замењена другим облицима организације људског друштва, попут светске владе.

Ипак, генеза и постојање модерног облика државности уско је повезано са формирањем и развојем такве врсте друштвене заједнице као нације.

Обратите пажњу на главне факторе у развоју нације:

1) заједница на територији пребивалишта, доприноси формирању близине у перцепцији природних појава и консолидацији друштвене заједнице;

2) заједничка економска активност одређена истим ресурсима, формирајући сличну врсту економске активности;

3) културно јединство, које се огледа у заједници језика, религије, друштвених норми понашања;

4) заједничко етничко порекло људи, иако овај фактор није пресудан;

5) заједничко историјско искуство, осећај заједничке судбине, заједничке прошлости, садашњости и будућности;

6) заједница националног идентитета. Формирање националног идентитета био је главни фактор у формирању нације.

П.А. Сорокин је написао: „Ако парафразирамо речи Архимеда, можемо рећи:“ Дајте ми ове факторе, и ја ћу вам створити мноштво различитих нација, са друштвеном лествицом од обесправљених Шудри и закључно са привилегованим Браманима „.

(Наставиће се…)

Поделите:
ДР НЕБОЈША КУЗМАНОВИЋ: ЧИСТА ЛЕПОТА НА СЛИКАМА МИХАИЛА МИЛЕТА КУЛАЧИЋА

ДР НЕБОЈША КУЗМАНОВИЋ: ЧИСТА ЛЕПОТА НА СЛИКАМА МИХАИЛА МИЛЕТА КУЛАЧИЋА

Архив Војводине Вам представља од 13. Фебруара 2020. изложбу професора сликарства Михаила Милета Кулачића (1970) из Перлеза у равном Банату. На изложби су o сликарском умећу професора сликарства беседили, др Небојша Кузмановић, директор Архива Војводине, проф. Василије Доловачки,  професор сликарства и проф. др Слободан Марковић, дописни члан САНУ, који је и отворио изложбу.

Михаилo Миле Кулачић, детаљ из Боке

Др Небојша Кузмановић нам је био сјајан саговорник када је у питању опус Михаила Милета Кулачића, јер је пратио његов рад у дужем временском периоду, све до овога тренутка када је уметник изразио жељу да изложи своје радове у институцији културе којој је он директор.

У Галерији Архива Војводине

Професор сликарства Михаило Миле Кулачић је дипломирао је на сликарском одсеку на Факултету ликовних уметности у Београду у класи професора Живојина Туринског. Поред сликарства, бави се и илустровањем књига и часописа. Доцент је на Академији класичног сликарства у Сремској Каменици.

аутор изложбе и домаћин изложбе

Данашња палата музеја Војводине, Музеја Уједињења и Архива Војводине неоправдано слови као крај код „Рибље пијаце“ у Новом Саду. Ради се заправо о чворном центру културе Српске Атине. Трудимо се моји сардници и ја, да то у будућности и буде центар културе – каже  др Кузмановић.

Михаоло Миле Кулачић, детаљ из Перлеза

На изложби су представљена дела у техници акварела, уља на платну, пастела као и известан број радова у техници креде. Дела датирају од почетка деведесетих година 20. века, а највећи број радова је интензивно настајао од краја деведесетих година 20. века до данас.

Михаило Миле Кулачић, мотив

Кулачић не воли да продаје своје слике, као и сваки сликар, љубоморно их чува, јер представљају његов унутрашњи свет али они који их имају, знају да поседују дела од изузетне важности у српском сликарству – каже за Петровград.орг др Кузмановић.

детаљ са отварања изложбе

Изложба Милета Кулачића приказује различите ликовне кадрове који су виђени и доживљени, попут банатских мотива, приморских мотива, нарочито из Српске Боке, као и егзотичних дестинација попут Цариграда и других и то је уметност која лепотом плени, импресиониран је др Кузмановић.

Михаило Миле Кулачић, детаљ

Овај аутор је сликар широких и мирних банатских улица, вртова богатих трпеза, камените обале приморја, фасаде цркава и други мотива, препознајем их као своје импресије са путовања и то је оно што код увог уметника плени, категоричан је др Кузмановић. У две речи описао бих ово што видимо у нашој галерији као – чисту лепоту!

Ода великом уметнику Драгошу Калајићу

Најадекватнији стилски опис стваралаштва Михаила Кулачића је отаџбински виши реализам где је уметник фасциниран божанском светлошћу и њеним контактом са материјом која је саздана од те светлости.

Беседници на отварању изложбе

Приметио сам да Кулачић не љуби медије, каже др Кузмановић, није ту било пуно новинара, да забележе овај тренутак на самом отварању али људи су, заправо поштоваоци његовог рада дошли у невероватном броју. Било је оглашено али више преко друштвених мрежа и то ме је фасцинирало. Толики број људи који се окупио, без помпе, предивно. Дошао је велики број интелектуалаца из Новог Сада које лично познајем и који су уживали у овим мотивима, каже др Кузмановић.

Интелектуална елита Српксе Атине

Кулачић је маестралан у осликавању атмосфере тренутка који је јединствен током сликања или портретисања личности, што га је красило ка вештина од гимназијских дана када је аутор ових редова упознао уметника.

део поставке Галерије Архива Војводине

Грађани и грађанке Новог Сада, посетиоци града из света, региона, Србије, изложбу могу погледати до 27. фебруара 2020. године, сви сте добродошли – закључује директор Архива Војводине др Небојша Кузмановић.

др Кузмановић са аутором текста

Разговор са др Небојшом Кузмановићем водио Саша Младеновић (Фото: Михаило Миле Кулачић и Архив Војводине)

Поделите:
ДР БОРИС БУЛАТОВИЋ – ИНТЕРВЈУ – КЊИЖЕВНОСТ И ГЕОПОЛИТИКА

ДР БОРИС БУЛАТОВИЋ – ИНТЕРВЈУ – КЊИЖЕВНОСТ И ГЕОПОЛИТИКА

Наша национална књижевност би требало да се нађе као предмет на неким геополитичким студијама на Западу. То би било логично, будући да се она на тај начин интерпретира, каже Борис Булатовић. Аутор студије „Оклеветана књижевност“.

Ова књига, недавно овенчана наградом „Печат времена“ резултат је осмогодишњег истраживања радова иностраних аутора о српској књижевности, који су је, у контексту ратова вођених деведесетих, идеолошки читали и тумачили. У разговору за Спутњикову „Орбиту културе“, Булатовић каже да се са овим појавама сретао боравећи на славистичким конференцијама у иностранству, пре свега у Америци.

„Запазио сам да мотив због ког се један број иностраних критичара, при томе није реч о маргиналним ауторима, бави српском књижевношћу, не пребива у оквирима књижевности, већ да је реч о једној све учесталијој пракси подвргавања књижевности радикалним видовима идеолошке контекстуализације дате у контексту ратова вођених деведесетих година, затим интерпретације вредновања књижевности, као и актуелизација одређених дела. Кажем актуелизација, зато што није у свим примерима реч о тумачењу књижевних дела, него о некаквом преузимању већ изречених негативних критичких судова, који су условљени политичком стварношћу, као оквиром из којих се актуелизују књижевна дела“.

Кажете да није реч о коришћењу естетских, већ дневнополитичких критеријума?

— Не баве се сви инострани слависти на такав начин нашом књижевношћу, али реч је свакако о потпуном занемаривању естетских критеријума у изучавању литературе. Спорна дела српске књижевности тумаче се као да је реч о некаквим политичким памфлетима са националистичком садржином, а не примарно књижевним творевинама. Тако се онда и ретроспективно приписује кривица и одговорност за ратна збивања (која су уследила знатно касније) делима као што су „Горски вијенац“, Андрићеви романи „На Дрини ћуприја“ и „Травничка хроника“, Павићев „Хазарски речник“ и „Унутрашња страна ветра“, збирка „Вучја со“ Васка Попе, Ћосићево „Време смрти“ и тако даље.

Од последње деценије двадесетог века, у једном значајном сегменту те академске критике, која није искључиво у оквирима славистике, пре би се могло рећи да она доминира у историографији, политикологији, социологији, историји религије, створена је литература која је и утицајна и цитирана и која се користи неретко као обавезна уџбеничка литература на иностраним универзитетима. Реч је и о студијама и о ауторима који на најнепосреднији начин учествују у обликовању негативне представе о чиниоцима српске културне и политичке егзистенције.

На удару су сами врхови српске књижевности. Да ли је такав избор случајан?

— Никако није случајан. Реч је само у избору који зависи из које се перспективе критички третира српска књижевност. Ако се акцентују српско-бошњачке релације од деведесетих година наовамо, онда је на удару Андрић, уколико се тематизују српско-албански односи, онда Његош, ако се аутори баве распадом југословенске државе, онда су на удару Павић и Ћосић. Овакав вид бављења књижевношћу уопште није аутономан, јер он своју функцију остварује у оквиру некаквог ширег пропагандног деловања са циљем да се у српској књижевности препознају корени, како они кажу, геноцидних и агресивних тежњи.

Рецимо, једна америчка ауторка Сабрина Рамет каже како је све почело од српских писаца. Она сматра да су Добрица Ћосић и Милорад Павић у — да кажем хашком терминологијом — удруженом злочиначком подухвату, са свесним предумишљајем писали своје романе, Ћосић „Време смрти“, а Павић „Хазарски речник“,како би ободрили српску јавност да делује у циљу рушења заједничке државе.

Андрић има најдужи стаж у овој врсти интерпретације, то креће још од шездесетих година из дела босанске критике. Занимљиво је да оне одражавају и заокрет од југословенства ка бошњаштву?

— Рецепцијски ток у којем се испољава теза о Андрићевом наводном антимуслиманском ставу има континуитет још од почетка шездесетих година. Читајући једног од аутора који су тада критиковали Андрића, Шукрију Куртовића, увиђате да он нема лошу намеру, њему је стало до братства и јединства, а начин на који чита Андрића сугерише му да би то дело могло да наруши међунационално јединство у држави. Он каже како Андрић „сије нетолеранцију, да не кажем мржњу, међу једнокрвном браћом и представља босанске муслимане као да су они нешто друго у односу на остали дио нашег народа“. Већ 1995. године, Мухсин Ризвић, највећи књижевни историчар бошњачки до данас, потпуно се ослањајући на Куртовића, али уз ову бошњачку компоненту знатно израженију, мења ту формулацију и тај југословенски аспект трансформише у бошњачко- муслимански.

Он каже како Андрић не третира муслимане као да су они нешто друго у односу на остали део нашег народа, него као да они нису Словени богумилског порекла. Међутим, није Андрића тако читао само један број бошњачких аутора — Мухамед Филиповић, Есад Дураковић, Муниб Маглајлић, Расим Уминовић, Русмир Махмутћехајић — већ и неки инострани критичари. У књизи објављеној 1996. године, амерички аутор Мајкл Селс, који је иначе делимично српског порекла, бавећи се аспектима распада Југославије, у књизи насловљеној „Изневерени мост“ доказивао је како до распада Југославије није дошло због вишевековних међунационалних или међуконфесионалних антагонизама, него се узрок налази у српском унилатералном културном детерминизму кад је реч о чињењу насиља.

Селс за најрадикалније репрезенте српског верског национализма, који је по њему непосредни узрочник рата, као главне репрезенте овакве идеологије у књижевности узима Андрића и Његоша, роман „На Дрини ћуприја“ и „Горски вијенац“ и при томе назначава како је Андрић ипак најнационалистичкији српски писац. За ову књигу Селс је наредне године добио награду америчког удружења за религију за најбољу књигу из области историографије. Кад прелистате коментаре, након што је књига изашла, може се видети да је ова књига утицала на неке од нама добро познатих америчких политичара, попут Била Клинтона и Медлин Олбрајт. Тако барем поједини амерички колумнисти и сарадници овог аутора сами говоре.

Најгоре је ипак прошао аутор „Хазарског речника“, дела које је својевремено било светски књижевни хит.

— Павић је пример аутора који сведочи о том невероватном обрту до ког је дошло у веома кратком временском распону, а да се притом само књижевно дело уопште није променило. До средине деведесетих година Павић је био величан, већ је увелико изашао „Хазарски речник“ у преводима и нико га на Западу није критиковао. Како је давао изјаве у интервјуима за стране и домаће медије, а и поједини аутори са ових простора су допринели зачињању те негативне Павићеве репутације у иностранству, тако се одједном потпуно мења та доминантна парадигма из које се тумачи његово дело. Говори се о некаквој тесној кореспонденцији између Павићевих политичких ставова, које је експлицирао у својим интервјуима, и идејног света његових романа, који се онда из такве перспективе указују као некаква литерарно транспонована порука о српској православној угрожености.

Код Павића је спорно свако место које би се могло тумачити као оживљавање историјских релација у којима се Срби појављују у дискриминисаном положају, и то се даље тумачи као чин српске аутовиктимизације који представља моралну подлогу за будуће агресивно деловање, подршку политици тадашњег режима и тако даље. Оно што је карактеристично за Павића јесте да је, за разлику од негативних критичких тумачења Андрића и Његоша, дошло до ревизије у вредностима и оценама његовог дела у оквирима представника који долазе из редова славистике, дакле од оних који се по вокацији разумеју у ту проблематику.

Један од њих је Рајнхард Лауер, српски академик који је то звање стекао бавећи се Андрићевим делом, критиковао је — у тим годинама када је пропаганда била најагилнија — српске писце који су имали највећи реноме у иностраној славистици — међу песницима Попу, међу прозним писцима Павића. Осим њега, сасвим сигурно најутицајнији амерички слависта који се бави јужним славистичких темама Ендру Барух Вахтел, који је предавао на најпознатијим америчким универзитетима, написао је 1997. године текст под насловом „Павићево књижевно урушавање Југославије“, а затим књигу која је преведена и код нас под насловом „Стварање нације, разарање нације“.

По Вахтеловом тумачењу, Андрић и посебно Његош су криви као реафирматори косовског мита; Његошу се кључно спочитава да је реконструисао изворни косовски мит и начинио га агресивним. Вахтел писце и дела из седамдесетих, осамдесетих година критикује и из једне другачије перспективе — као дела која промовишу српски национализам тако што тематизују српско страдање. Као да то није легитимна књижевна тема у свим другим литературама.

Можемо ли све ово посматрати са ведрије стране и закључити да нам је књижевност јака, с обзиром на снагу силе која је против ње употребљена?

— Вероватно, јер да нисмо значајни, не бисмо били критиковани. Боље је да то схватимо као врсту комплимента критикованим ауторима. Наша књижевност би требало да се нађе као предмет изучавања на неким геополитичким студијама на Западу. То би било логично, будући да се она на тај начин интерпретира.

Наш саговорник Борис Булатовић (1981), доктор књижевних наука, који је у Новом Саду уз Филозофски факултет упоредо завршио и Факултет техничких наука, редовни је члан Америчког удружења за развој славистичких студија, Британског удружења за славистичке и источноевропске студије, председник Научног удружења за развој српских студија и главни уредник часописа Serbian Studies Research. Боравио је на стручним усавршавањима у Грацу, Бечу, Инзбруку, Ла Валети, Прагу, Братислави, Сегедину, Гетингену итд. Учествовао је на међународним конференцијама од Њу Орлеанса, Хонгконга, преко Кембриџа, до Великог Трнова.

Преузето са: sputniknews.com, p-portal.net, србин.инфо

Поделите:
КАДА ЗА ФИЛМ О МИЛЕТИЋУ КОНАЧНО КУЦНЕ ЧАС

КАДА ЗА ФИЛМ О МИЛЕТИЋУ КОНАЧНО КУЦНЕ ЧАС

Град Зрењанин и општине Средњобанатског округа Нови Бечеј, Сечањ и Житиште подржавају снимање филма о политичком прваку Срба у Угарској  у 19. веку, Светозару Милетићу. Филмски центар Србије је најавио филм по сценарију књижевника Милована Витезовића. Главну улогу тумачи искусни Љубомир Бандовић. Тема филма прати живот и рад угледног адвоката и градоначелника Новог Сада, посланика Срба у Угарском парламенту, који је ушао у песму и његову борбу за присаједињење српских земаља преко Саве и Дунава Краљевини Србији.

„…Дуго већ смо ми робови

А сада смо слободни.

Ни бриге те сиви тићу,

Сви смо с тобом

Светозаре Милетићу,

Кад извесни, шалај куцне час…“

Тако су Срби певали свом политичком вођи а ево куцнуо је час да његов лик буде овековечен и на филмском платну. Остале улоге тумаче Жарко Лаушевић, Катарина Жутић, Ања Павићевић, Андрија Кузмановић, Милутин Мима Караџић, Драган Петровић Пеле, Иван Бекјарев, Јован Ристовски…

Премијера филма заказана је за мај 2020. године. Председник Покрајинске владе Игор Мировић, иначе, присуствовао је у Петроварадину, снимању филма о Светозару Милетићу, у режији Дарка Бајића. Филм се снима уз подршку Покрајинске владе и Министарства културе и информисања.

Драмски текст Милована Витезовића је само изврсна сценаристичка подлога за филм, која поштујући жанр биографско историјског филма и осветљава део српске историје.

У најави је монументална драма о непоколебљивој човековој вери у идеале српског националног освешћења. Милетић је и данас пример истрајности, упркос тортури у борби за очување традиције и посебности српског народа у Европи.Његов пример је светао и данас обасјава и надахњује будућа покољења.

Светозару Милетић је усамљени витез који тражи правду за свој народ, а у његово време моћне силе су зло које му раде о глави и желе да прекроје историју, изиграју обећане привилегије, поробе његов народ.

 Филм је прича Светозареве ћерке Милице која не само што је очувала идеале свога оца и дочекала дан ослобођења. Милицина перспектива доноси слојевитије и дубље размевање епохе и друштвених односа 19 века који представљају темеље модерне српске државе .

И данас као и тада исте силе се упињу да пониште све за шта се залагао Светозар Милиетић,а као и тада њихови интереси се сламају преко  српског народа на Балкану и у Панонији.

Петровград.орг

Поделите:
ХАНДКЕOBA НОБЕЛОВА НАГРАДА И ПРАВДА ЗА СРБИЈУ

ХАНДКЕOBA НОБЕЛОВА НАГРАДА И ПРАВДА ЗА СРБИЈУ

Чувени аустријски писац Петер Хандке, овогодишњи је добитник Нобелове награде за књижевност. Награда иде у праве руке јер је овај писац још седамдесетих година се својим делом сврстао се међу водеће европске писце. Аустријанац, по мајци Словенац је пријатељ  Србије. Познат је по жестоком противљењу бомбардовању Србије од стране НАТО пакта.

Замерио се мондијалистичкој хидри деведесетих година када је њен дискурс доминирао у медијима западног света. Док је још трајао грађански рат у Југославији написао је есеј „Правда за Србију“.  То је био разлог да се његова представа својевремено буде „скинута“ из париског театра „Комеди франсез“.

Оно што нервира мондијалисте је његова оцена Милошевића за кога је рекао да „уопште није био националиста, желео је да сачува Југославију“. „Поштовање“ је реч којом је описао личност покојног председника. Оповргао је њоме у западним круговима медијски спин по којем је он  био „балкански диктатор и касапин“. Посетио је Милошевића у затвору а потом је говорио и на његовој сахрани.

На констатацију да га због његових ставова у Србији доживљавају као пријатеља, а да је у неким друштвима постао „персона нон грата“ он каже да је тако рођен – „као персона нон грата“. Хандке је демонстративно иступио и из римокатоличке цркве, осећајући интуитивно прсте Ватикана у разбијању Југославије.

Упркос свим нападима он је изјављивао :„На Западу, постоје они који који су наставили да читају моје књиге.“. Наравно да и на западу има много истинољубивих људи.“

Пре пар година његов дом краси свечана Повеља почасног Београђанина. Петер Хандке је пре коју годину гостовао у Новом Саду када му је уручена и награда „Милован Видаковић“ и тада изјавио „Не кајем се ни данас због ставова о Србији деведесетих. Ја сам хтео да напишем оно што сам видео и осећао тада. Немам ни кајање, нити корист од свега тога.“

Добио је велики број српских књижевних награда. Дисову и награду „Момо Капор“, Рачанску повељу, изабран је за иностраног члана САНУ. Он је иначе добитник скоро свих европских књижевних награда. Људе у Србији је искрено обрадовала Нобелова награда коју је коначно добио Петер Хандке, истинољубив човек.

Петровград.орг

Поделите:
КОМАНДАНТ САЈЛЕР У ПЕТРОВГРАДУ – МИХИЗОВА СЛИКА ФАНАТИЗМА И ИДОЛОПОКЛОНСТВА

КОМАНДАНТ САЈЛЕР У ПЕТРОВГРАДУ – МИХИЗОВА СЛИКА ФАНАТИЗМА И ИДОЛОПОКЛОНСТВА

Драму Командант Сајлер Борислав Михајловић је написао специјално за сцену Народног Позоришта у Београду, наручена је од стране управе како би у позоришту биле актуализоване теме из доба НОБ-а и револуције. Михиз је на интелигентан начин испричао причу о страдању човека од стране тоталитарних идеологија. Петровград.орг вам препоручује ово остварења чувеног српског писца које се даје у НП „Тоша Јовановић“ у Зрењанину.

Борислав Михајловић Михиз (1922 -1997)

Командант Сајлер први пут је штампан у Летопису Матице српске, у двоброју август-септембар 1966, а први „слушалац” био је Борислав Пекић, коме ју је Михиз читао. Михајловић свој текст одређује као „драму у два дела”. Након београдске премијере, драма је била представљена под називом „Командант“, бројна позоришта у земљи ставила су на репертоар ову представу. Тако је играна и у Зрењанину а лик Вилија је тумачио и легендарни глумац и управник градског позоришта, покојни Сава Дамјановић. Може се рећи да је Командант Сајлер жанровски психолошка драма, са елементима трагикомедије и историјске драме. Михиз прецизно одређује време радње – дан и ноћ 13. септембра 1941, а радњу смешта у окупирани банатски градић али из свега реченог можемо са сигурношћу рећи да се ради о Петровграду, садашњем Зрењанину а за време окупације преименованом у Гросбечкерек.

Сава Дамјановић као командант Вилхелм Сајлер

Попут Хорста Везела, Вили је идеалан модел немачког војника за насловницу часописа, само да га „не кваре” превише тамне плаве очи какве Аријевци немају. Већ у његовом физичком изгледу назире се наговештај да он можда није „праве крви”, што се на крају и открива. Михиз описује његов свакодневни ритуал, који има све особине идолопоклоничке молитве – читајући најновије вести о продору немачке војске, он на карти Источног фронта помера заставице са кукастим крстом на руски исток.

Милан Колак као Вилхелм и Звонко Гојковић као Јозеф

Банатски Шваба, Вили Сајлер открива шта га највише мучи – сазнање да Немци у Банату или од Срба названи Швабе, губе свој идентитет, те су постали црни, кривоноги, ниски, дебељушкасти и ружни а Срби  их задевају „Шваба-келераба”. Већ ту на почетку драме открива се Вилхелмов највећи страх – ни по коју цену немачка „раса“ не сме изгубити идентитет, не слутећи да ће га за неколико сати он потпуно изгубити.

Стефан Јуанин као Фери – Франц Сајлер

Његов брат Франц не схвата ту Вилхелмову опчињеност идолопоклонству чистоте расе, али нам открива њен поднебесни, демонски карактер: „Добро, ти си паметнији од мене и бољи и све. Али ти си некако, ђаво ће га знати, ко на облаку да живиш и да се маглом храниш.” Франца у Петровграду (Гросбечкереку) зову помађарено Фери, што Вилхелма веома љути. Тиме Михиз открива још један идентитетски проблем који су имале домаће Швабе у периоду од Аустро-угарске нагодбе а то је постепена асцимилација од стране Мађара, која је прекинута тек са формирањем Краљевине СХС. Фери или Франц као прави припадник немачког народа рат посматра практично. Иако и сам припадник власти и члан националсоцијалиста, њега никакви идеали не занимају него само како да из рата изађе као „прави човек” да материјално профитира, што је главна одлика западних народа у историји која је често замагљена високопарним идеолошким причама. Он је прави модел „Швабе-келерабе” у Банату.

Соња Радишић као Јелена

Јелена, модел праве српкиње спремне да страда за свог човека, бивша девојка Вилхелмова, не схвата шта се њему догодило и како је осећања избрисао из сећања и наставио да живи само за идеологију. Михиз о Немцима, кроз Јелену, саопштава етно-психолошку истину о једном народу: „Романтично, са мирисом на трагедију, а узвишено по верности отаџбини. Ви Немци обожавате тај емоционални коктел.“

Дејан Карлечик као Фридрих Крамер

Реч фанатик, којом би драма могла бити и насловљена, први пут употребљава Вили говорећи о Јеленином мужу комунисти  -„рутински случај фанатика”. Михиз се у овој реченици осврће на још један идеолошки фанатизам, комунистички. Револуционари су по Ериху Фрому у бихејвиористичком смислу често фанатици. Достојевски је то упечатљиво приказао у роману „Зли дуси“. Није сваки човек са уверењем фанатик. Постмодерно је постало звати „фанатиком“, свакога ко има неко идејно уверење, што је нетачно. Фанатик се клинички може описати као крајње нарцисоидна личност – у ствари, личност која није далеко од психозе, депресије често помешана с параноидним тенденцијама. Психопатска личност нема никакав однос према спољашњем свету. Али фанатик је пронашао решење које га „спашава“ од психозе. Он је изабрао циљ, идол,– политички, квазирелигиозни или неки други – и обоготворује га. На тај начин, потпуним потчињавањем свом идолу, фанатик добија страсни смисао живота, значење живота; јер се у својој подложности идентификује са тим идолом, којег је увеличао и учинио апсолутом.

Кумири фашизма и националсоцијализма

„Ако бисмо желели изабрати симбол за фанатика био би то горући лед. Он је особа која је страствена и крајње хладна истовремено. Потпуно је затворен према свету, а ипак испуњен горућом страшћу, страшћу за учешћем у потчињавању идолу. Да би човек препознао карактер фанатика не сме много слушати оно шта он говори, него треба да тражи онај посебни сјај у његовим очима, ову хладну страст која је парадокс фанатика: наиме, потпуни недостатак критичког односа помешан са страсним обожавањем свог идола. Фанатик је близак ономе што су пророци називали “идолопоклоником”. Идолопоклоници су увек играли важне улоге у историји; и неретко заузимали став револуционара“ – каже Фром.

Швабе марширају окупираним Петровградом 1941.

Вилхелм , није само фанатик који верује да је прошло време дијалога и дошло време монолога изговорених немачким језиком и срцем, већ је и фанатик који свој аријевски идентитет ставља испред свега у животу. Михизов СС-официр ипак до краја драме, нема ту тупу послушност несвесног строја, какву још увек гледамо у партизанским филмовима, који говоре о Немцима а снимљени су под идеолошком, фанатичном палицом титоизма. Михиз је епизоду са Хамлетом донео како би лик Сајлера приказао и у фином, комичном, иронијском контексту. Вилхелм, један мали немачки официр из Јарковца има већу муку од светски познатог трагичног јунака Хамлета.

Мирко Пантелић као ишпан Карл Сајлер

На крају, пре смрти, јунаку Вилију се јавља дух убијеног оца Мелхиора Вајса који покушава да му олакша и објасни шта то значи бити Јеврејин: „Ништа. Значи бити човек као и сваки други, исто тако мек и суров, плашљив и храбар, исто тако зао и диван. Бити Јеврејин не значи ништа, сем бити несрећнији од других, јер си крив за кривицу која не постоји. Мој стриц је то звао прародитељским, Аврамовим (Адамовим?) грехом; ја и сваки паметан човек – суровом глупошћу векова.” Овај Јеврејин, размажени богаташки син, сматра да глупо страда, за ништа. На неки начин он је нихилиста, човек који је узалуд живео и узалуд умро. Ексклузивност постојања у историји као Заветне заједнице, изабране од Бога, он аутошовинистички негира, што је занимљив закључак ове представе, који је ванвременски актуелан и данас. Нови Израиљ који данас јесте со свету је искушаван истим унинијем и истим аутошовинизмом.

Идолопоклоници црвеног фанатизма

Дух комунисте Драгише Ђурића декламује читав списак злочина над српским народом у Банату, и Михиз нам уз Јевреје Стари Израиљ открива, онако успут праве страдалнике идеолошке ујдурме 20. века Нови Израиљ, Србе, обичан народ. Њихово страдање се прикрива и минимизира у свету, до данас. Страда и сам СС официр. Михиз лик Вилхелма нимало није дао шаблонски, као ученик Ф. М. Достојевског – он свог јунака не осуђује као човека већ осуђује његов грех, страст идолопоклонства, јунак доживљава метаморфозу пред нама.

Борислав Михајловић Михиз и српски писци

Михајловић у драми није желео да прикаже само рушење једног одређеног идеолошког фанатизма фашизма већ и свих осталих фанатизама и идеплошких концепција 20. века заснованих на идеологији човекобоштва. Ово нам откривају и записи остали о разговорима Михиза са једним другим командантом, Друге пролетерске бригаде, Крцуном, идолопоклоником друге подједнако погубне идеологије за српски народ, али о томе другом приликом.

Петровград.орг приредо (према дисертацији „Живот и дело Борислава Михајловића Михиза“ мр Бојане Поповић)

Поделите: