РАША ПОПОВ: КАКО ЈЕ КРАЉ ПЕРА СТИШАО РАЗДОР

РАША ПОПОВ: КАКО ЈЕ КРАЉ ПЕРА СТИШАО РАЗДОР

Стил владавине државом препознаје се по душевном расположењу становника. Стари краљ Петар Први Карађорђевић је овладао Србијом већ у другој фази свога живота. Један од умних наших људи с краја двадесетог века, Радомир Константиновић, сматрао је „чика Перину” владавину својеврсним чудом: током њеног трајања у Србији је нестало раздора. Пре ње духови су били раздражени, по вашарима су се чуле опседнуте нарикаче и кобни злогуци што призивају радовањску клетву, да се секира подигне опет и освети вождову главу.

Међустраначка омраза дивљала је земљом, последњи Обреновић није имао смирујуће магије ни благости речи. Демонстрације које су насртале од Теразија ка двору обуздаване су уз силан напор и жртве. Али револт и раздор нису обуздани. Владавина се завршила мучним покољем две крунисане главе, који је ужасно одјекнуо Европом. Не мислим да је достојно ружити последњег Обреновића. Он је за инат званичном Цариграду (Стамболу) посетио Свету Гору и донео Мирослављево јеванђеље у Србију, а био је ретки монарх који присуствује обновљеној Олимпијади у Атини 1896. Био је тамо отмен под црним цилиндром уз руског царског принца. Сасвим савремен, светски човек. Но пао је као жртва раздрте краљевине којом влада. Није му помогло ни писмо абдицираног краља, оца Милана, који га је опоменуо: „Ти владаш земљом у којој се с већим поштовањем говори о неком робијашу, него о теби као крунисаној глави отаџбине…” Што је значило: „Крајња опрезност ти је нужна!”

Али, кад је краљ Петар Први позван из емиграције у Швајцарској да буде крунисан, духови су се смирили. Језива сукобљеност свих са свима стишала се!

То је поменути Константиновић сматрао зачуђујућим. Али пратећи живот старог краља пронађем једном у антикварници црвено укоричену књижицу његових јавних беседа и говора. Највише сам се обрадовао владаревој посети конгресу свих учитеља Србије. Тамо је беседио, кратко и племенито. У племенитости његових речи, а нарочито у једном детаљу, нашао сам одговор на питање – чиме ли је то стари краљ оплеменио духовну атмосферу у нашој земљи?

Усред говора краљ Петар Први се обрати целом учитељском сталежу једном молбом: моли их да при одгоју деце никад не подстичу тужакање и потказивање! Очевидно је било да стари владар „цинкарење” (откуцавање) сматра клицом моралне трулежи и распада.

Он је тад бацио поглед на свој дуги, избеглички живот, на своје ратно јунаштво, кад је у Француско-пруском рату побегао по цичи зими из пруског ропства па препливао речицу којом плове санте… Рекао је учитељима: „Ја сам и сам у свом животу страдао од потказивача!”

Старина је говорио као мудрац кога живот није миловао. Пожелео је да учитељи постану сејачи доброте и међуљудске солидарности.

То је онај прави владарски стил који свој народ васпитава у демократском и напредном духу, не подјарујући силе разрованости, раздора и непријатељства у сопственој држави.

Али свакако најчудноватији податак о овом вођи Срба даје она изгледа истинита анегдота из швајцарске бербернице јутро после убиства Александра и Драге (1903). Петар Карађорђевић, емигрант, син прогнаног књаза Александра Карађорђевића (1858), уђе код берберина. Овај му полети у сусрет и покаже столицу поред огледала, говорећи: „Изволите, Ваше величанство!” Грађанин Петар га зачуђено погледа! Да није нека ружна шала? Није још прочитао новине. Берберин му рекне да је краљ Србије убијен, и да је он сада краљ. Петар с противљењем рече: „Ваљда председник републике?”

Берберин није знао, а ни многи други не знају да је тај грађанин, седећи 41 годину у емиграцији превео на српски слободарске мисли Џона Стјуарта Мила.

Приредио Петровград.орг

Поделите:
МИРЈАНА МИЛАНКОВ – ПРОМОЦИЈА РОМАНА ПРВИ И/ИЛИ ПОСЛЕДЊИ ПЕТЛОВИ У ЗРЕЊАНИНУ

МИРЈАНА МИЛАНКОВ – ПРОМОЦИЈА РОМАНА ПРВИ И/ИЛИ ПОСЛЕДЊИ ПЕТЛОВИ У ЗРЕЊАНИНУ

Првенац роман Мирјане Миланков′′ Први и / или последњи петлови ′′промовисан је у прелепој Градској башти у граду на Бегеју у оквиру пројекта ′′ Банатска бајка “, пред бројном публиком у доброј атмосфери.

Публику у Зрењанину је поздравио уредник и власник издавачке куће „Прометеј из Новог Сада Зоран Колунџија који је у посебно писаној поруци за ово вече , између осталог поручио:

…Имате вечерас компетентније и боље говорнике од мене, а ја осећам потребу да кажем: Кад узмете овај роман у руке, кренете са читањем – срешћете лепе, чисте, једноставне реченице, а потом ће вас обузети сентименти осећања и реалност свакодневнице, распрострт али и згуснут живот ; препознаћете наше стрепње али и радости, путовање кроз овдашњу прошлост са ниском старих лепих израза и назива који светлуцају у мраку наше свакодневнице и на крају оно што је најважније– кад склопите књигу после читања, надам се да ће те закључити као и ја: важна је вера у љубав и сама љубав! Рекао бих: Могла би се књига звати „Ткање љубави…“

О књизи је након читања појединих одломака публици: Мирјана Миланков, аутор рекла:

„Прво сам написала једну причу која је била основа за овај роман. То је било у јануару 2016 године за симпозијум у Русији „ Научници писци – писци научници“. Били су то моји први пензионерски дани. Ту причу сам превела на Руски језик и послала и објављена је у том зборнику. То ми је био ветар у леђа да наставим са писањем. Наредне четири године десило се у мом животу пуно тога и лепог и тужног. Лепо је што су моји унучићи Иван и Лара порасли, родила се Кала, родио се Вук а о тужним стварима нећу овом приликом. На неки начин сам их у главном лику мог романа Весни Живанов описала, неке домислила и у децембру 2019. Године склопила сам текст који сам предаала издавачу…“

Мирјана Штефаницки Антонић, рецензент књиге је о њој забележила следеће:

„ Кроз контекстуални оквир и емотивну спону, осећа се духовна, хришћанска златна жица, што задржава пажњу читаоца. Дозволимо овом роману Мирјане Миланков да нас понесе, јер свако право задовољство је читање, у посебном тренутку и прилици, у инспирацији, у подстицају, јер „таленат је мираз добијен на дар од Бога“, а наша списатељица га очигледно поседује…“

Присутан је на промоцији био и Јулијан Тамаш још један рецензент ове књиге из чије рецензије издвајамо:

„…Роман „Први и/или последњи петлови“ писан је читљиво, природним језиком обичног свакодневног живота са тековинама мимезе, представљања стварности конвенцијама психолошког, високог реализма и тежњом ка авангардној „оптималној пројекцији“, блиској имажинизму и рурализму, Све то, од прве противречности сукоба социјабилности у пишчевом алтер егу, описали смо језиком науке о књижевности као женски рурализам, женски јесењинизам…“

У музичком делу програма посебну боју догађају дао је наступ КУД-а “Светозар  Марковић” из Новог Сада,који нас је Шостаковичевим мелодијама увео у ову „ Банатску бајку“а потом су солисти имали неколико својих не мање виртуозних наступа Уметнички руководилац овог ансамбла је Слободан Балаћ.

Дует Драган и Бојка из Новог Сада су одушевили присутне староградским мелодијама које су донели у Градску башту гласом, усном хармоником и гитарским акордима.

Етно група “Филигран” из Зрењанина која делује при Културном центру Зрењанина је извела сет завичајних банатских лирских песама у свом етно маниру, промовишући традицију овог дела Србије.

Организацију програма потписује Културни центар Зрењанина на челу са директором Гораном Маринковићем и IPA Media а модератор је била Маја Пандуров. Поздравни текст уредника Издавачке куће „Прометеј“ прочитао је Саша Младеновић.

О аутору: Професор Мирјана Миланков, доктор медицинских наука, специјалиста социјалне медицине, рођена је 10. маја 1955. године у Кикинди. Академско, стручно и научно звање стекла је на Медицинском факултету у Новом Саду. Професионални рад посветила је превенцији повреда. Мајка је две ћерке и бака четворо унука. Ово је њен први роман. Живи и пише у Новом Саду.

Хвала онима који су ме волели

јер су ме научили да волим друге.

Захвална сам и онима који ме нису волели,

јер су ме научили да волим себе.

(Марина Цветајева)

Приредио за Вас Петровград.орг

Поделите:
РАДЕ Р. ЛАЛОВИЋ: ПОКОЉ – ИДЕНТИТЕТ И АНТИСРБИЗАМ

РАДЕ Р. ЛАЛОВИЋ: ПОКОЉ – ИДЕНТИТЕТ И АНТИСРБИЗАМ

Прије него било шта кажемо у вези с овим проблемом нужно је да извршимо неколико суштинских и појмовних разграничења, односно да дамо одговор на основна питања шта је холокауст, на кога се он односи, шта је геноцид, шта злочин против човјечности, како се данас у науци и публицистици именују почињени геноциди над Јеврејима, над Ромима, над Јерменима и коначно над Србима, онда и да укажемо на значење још неколико сродних појмова неопходних за пуно разумијевање материје о којој желимо говорити.

Када је ријеч о самој дефиницији Холокауста у задње вријеме се јављају различити ставови и непотребна надмудривања и разводњавања овог појма, па имамо Холокауст у ужем и ширем смислу, односно Холокауст који се односи само на страдање Јевреја и Холокауст који обухвата и све нејеврејске жртве њемачке кампање масовног убиства.

У већини on line доступних енциклопедија, историјским и публицистичким радовима појам Холокауст или Шоа се дефинише на скоро идентичан начин и ограничава се на период нацистичке владавине од 1933. до 1945. године. А тамо се каже да Холокауст (грчки; холóкаустос: ὁλόκαυστος: “потпуно спаљен”) и Шоа (хебрејски: “катастрофа”, “велика несрећа”) означавају појам организованог, систематског геноцида и убиства око 6 милиона европских Јевреја за вријеме национал-социјализма у Њемачкој. Појам Холокауста се, такођер, односи на системско истребљење Јевреја у земљама савезницама нацистичке Њемачке.

У Пролексис енциклопедији, за Холокауст се каже “Danas se pod nazivom Holokaust poglavito razumijeva masovno istrebljenje Židova u doba nacizma.”

Иван Клајн, Jевреј по оцу, у свом Речнику језичких недоумица каже “Холокауст (грчка реч, данас у значењу покољ Јевреја под нацистима): нема потребе да се преноси енглески изговор Holokost.

“Предраг Лозо и Душан Павловић у раду Од принципа образовања о геноциду и Холокаусту до културе памћења у Републици Српској такође тврде да се “Термин Холокауст у науци користи искључиво за геноцид над Јеврејима у вријеме Другог свјетског рата”.

А у приручнику Preporuke za poučavanje o Holokaustu, Međunarodni savez za sjećanje na Holokaust – IHRA (International Holocaust Remembrance Alliance), Zagreb 2019. се каже “Kao što je utvrđeno u odjeljku 3.1, smislena nastava o Holokaustu zahtijeva dosljedno i točno korištenje izraza. U povijesti dvadesetog stoljeća izrazi „Holokaust“ i „Šoa“ odnose se na specifičan genocidan događaj: pod pokroviteljstvom države, sistemski progon i ubojstva Židova od strane nacističke Njemačke i njezinih suradnika između 1933. i 1945. Najviše progona i ubojstava dogodilo se tijekom konteksta Drugog svjetskog rata”.

Да се појам Холокауст односи само и искључиво на старадање Јевреја, а никако на страдање било кога другог народа, а успут речено Холокауст и Шоа су синоними, тврде и сви јеврејски теоретичари и истраживачи Холокауста. Тако нпр. др Роберт Розет са института Јад Вашем у својим предавањима наглашава да сваки геноцид није Холокауст, образлажући да је Холокауст само и искључиво страдање Јевреја на просторима којим је управљала нацистичка Њемачка, уз напомену да се Холокауст може правилно разумјети само и искључиво ако се схвати нацистички поглед на свијет.

Геноцид (изведено од genos = племе, род, народ + лат.occidere = убити) је најекстремнији, најдрастичнији и најбруталнији злочин намерног уништавања националних, етничких, расних и религијских група. Овај појам је дефинисан у Конвенцији о спречавању и кажњавању злочина геноцида коју је Општа скупштина УН прихватила 9. децембра 1948. године.

Термин геноцид у преводу на српски језик би гласио родоубиство.

Према Римском статуту Међународнога кривичног суда из 1998. године злочин против човјечности обухвата дјела као што су убиства цивила, истрјебљење и протјеривање цивилнога становништва, силовање беспомоћних жена и злочин апартхејда.

Злочин над Ромима у Другом свјетском рату у науци и у публицистици је одређен са два термина и то: Порајмос – (ромски [pʰoɽo], уништење) је термин којим Роми означавају геноцид и Самударипен – од ромског samudaripena масовно убијање.

Геноцид који је Отоманска империја починила над Јерменима се најчешће означава као Medz yeghern што значи “Велики злочин“, aли у истом или сличном значењу се може понегдје сусрести и синтагма Hajots tegespanutjum.

Када је ријеч о злочину над Србима у 20. вијеку, посебно у НДХ, онда морамо констатовати да се српска научна јавност није усагласила како ће се и да ли ће се геноцид који је НДХ неспорно починила над српским народом посебно терминолошки одредити као што су то име добили и геноциди над Јеврејима, Ромима и Јерменима.

Један дио истраживача који се баве овом материјом сматра да геноцид над Србима почињен на територији НДХ није потребно посебно терминолошки маркирати, да је довољна само дефиниција геноцида са одредницом локације и народа који га је претрпио, а један дио српских интелектуалаца и универзитетских професора, историчара и публициста међу којим је и академик проф. др Василије Крестић, неспорни ауторитет за српско-хрватске историјске односе, сматра да је геноцид над Србима почињен у НДХ у периоду 1941. до 1945. године неопходно и терминолошки посебно одредити, јер је он по много чему специфичан.

И управо због полемика у вези с именовањем злочина геноцида над Србима који је починила НДХ у употреби постоје два термина, али ниједан није опште прихваћен.

Један је термин “Покољ” који је предложило Удружење потомка и поштовалаца жртава комплекса усташких логора Јадовно “Јадовно 1941.”, а други термин је “Србоцид” (од СРБ + лат. occidere = убити) који су у својим радовима употребљавали прво Владимир Умељић, а затим и Михаило Станишић, па онда и неки други. Напомињемо да термин “Србоцид” који је изведен као конкретизована паралела термину геноцид означава страдање Срба у цијелом 20. вијеку, у оба свјетска рата, балканским ратовима и ратовима с краја 20. вијека.

Удружење “Јадовно 1941.” свој приједлог “Покољ” дефинише као: “Покољ је назив за системски државни злочин геноцида почињен над православним Србима током Другог свјетског рата од стране Независне Државе Хрватске на цијелом њеном територију”. Значајно је овдје напоменути и чињеницу да је предсједник Србије Александар Вучић на комеморативном скупу у Сремској Митровици 26. априла 2020. године поводом Дана сјећања на жртве усташког концентрационогог логора Јасеновац тај усташки злочин оквалификовао као “Покољ” над српским становништвом, а иста квалификација се сусреће и у филму Дневник Диане Будисављевић.

Идентитет

А прије представљања могућег модела његовања културе сјећања на српска страдања у 20. вијеку у школској пракси подсјетићемо се и на појмове без којих се никако не може осмислити култура сјећања, а то су појмови идентитет, лични идентитет, породични / друштвени идентитет, културни идентитет и нациопнални идентитет.

Под идентитетом се обично подразумијева скуп одређених јасно дефинисаних особина које појединца или групу људи, или народ у цјелини чине баш таквим какав јесте и по чему се он разликује од осталих појединаца или група. У основи овог термина је латинска ријеч identitas што у преводу значи карактеристична јединица.

У Хрватској енциклопедији Лексикографског завода Мирослав Крлежа нпр. за идентитет се каже: “U sociologiji, skup značajki koje određuju posebnost pojedinca ili skupine u smislu različitosti ili pak pripadnosti u odnosu na druge pojedince ili skupine. Individualni identitet (Истицања су моја. Р.Р.Л.) odgovor je na pitanje »tko sam ja?«, a proizlazi iz činjenica koje tvore pojedinčev životopis, koji je jedinstven i neponovljiv, te iz vlastitih iskaza o pripadnosti različitim skupinama, odn. državljanstvu, koje čine društveni ili kolektivni identitet, svojstven ili tipičan većemu broju pojedinaca. Društveni identitet odgovor je na pitanje »tko smo mi?«, a može biti spolni ili rodni, dobni, seksualni, rodbinski, jezični, vjerski, nacionalni, regionalni, klasni, profesionalni, organizacijski, klupski, politički, tradicionalni, moderni, itd. “

Да би се говорило о култури сјећања или култури памћења идентитетских одредница мора се одредити и категорија културног идентитета, а она је сажето дефинисана у Пролексис енциклопедији гдје стоји: “kulturni identitet, pojam koji izražava jedinstvenost i autentičnost neke kulture, te pripadnost pojedinca ili društv. skupine toj kulturi; određenje neke društv. zajednice putem njezinih vlastitih kult. osobitosti i vrijednosti. K. i. tvore oblici duhovne (jezik, književnost, glazba, ples, običaji i dr.) i materijalne (graditeljstvo, artefakti) kult. baštine. K. i. osniva se na elementima tradicijske kulture, ali se izražava i u suvr. kult. tvorbama, uključujući i kult. industrije (film, izdavaštvo i dr.).”

Дакле, лични идентитет, породични идентитет, културни идентитет и нациопнални идентитет произилазе један из другог и међусобно снажно кореспондирају и јасно одговарају на питања: Ко сам ја и Ко смо ми? чему би се могло додати и низ сличних идентитетских питања као нпр. Ко су моји преци, Одакле смо дошли, Којим језиком говоримо, Којим писмом пишемо, Којој религијској скупини припадамо, Гдје смо, од кога, због чега и када смо све страдали и тако редом.

Одговори на сва ова питања обједињени у смислену цјелину чине наш и лични, и сваки други идентитет који ваља његовати и чувати. Без јасног и добро чуваног идентитета ми као појединци, а онда и као народ постајемо безлична и ником потребна маса којој никакве вриједности осим хедонистичких и мамонистичких и нису значајне, а тада већ престајемо бити и људи, и народ.

Антисрбизам

Овдје смо дужни посебно подвући да је за Србе веома значајан и феномен србофобије, односно антисрбизма баш као што је за Јевреје значајан феномен антисемитизма. Тај феномен антисрбизма који неријетко код неких мондијалистички оријентисаних Срба прераста у сурови аутошовинизам је анализиран у књигама Мила Ломпара, Дух самопорицања и Жељка Грујића, Отаџбина и оцеубице, а корисне одговоре о србофобији на глобалном плану даје и књига Емила Влајкија Демонизација Срба.

Због минималног подсјећања,као илустрацију наводимо и неколико класичних примјера за србофобију коју не показују само неки припадници других народа који живе на подручју бивше СФРЈ, него нажалост и неки Срби. Тако нпр. Радомир Константиновић у Филозофији паланке каже Што сам више Србин, то сам мање човјек, или Филип Давид у писмима Мирку Ковачу каже: У Србији је патриотизам последње уточиште протува.

Константиновићев став је и примјер суровог аутошовинизма.

Класична сурова србофобија је и:

– Однос комуниста према владики Николају Велимировићу, професору Слободану Јовановићу и Јовану Дучићу,

-Однос комуниста према Ави Јустину Поповићу,

-Када комунисти из Бањалуке прогоне владику Василија Костића 1953. године,

-Када се затварају професори београдског Правног факултета који су указивали на погубне посљедице уставних промјена из 1974. године,

-Када је својевремено сарајевски проф. др Нијаз Дураковић презриво и иронично са нескривеном мржњом говорио “Мирис тамјана се шири Босном и Херцеговином”,

-Када се у Црној Гори хапси митрополит Амфилохије и отима имовина СПЦ…

Много је примјера и домаћих и страних извора србофобије, односно антисрбизма, а њихово набрајање и само површна анализа би захтијевала најмање неколико књига са по преко 1000 страница. За сада довољно показатеља нуди поменута Влајкијева књига Демонизација Срба…

Аутор је професор српске књижевности из Фоче и инспектор – просвјетни савјетник за српски језик и књижевност Републике Српске. Ово је извод из текста “ Изградња личног и националног идентитета и култура сјећања“ објављеног на порталу Јадовно.

Поделите:
ЂОРЂЕ БАРОВИЋ: СРПСКИ СВЕЦИ ОКУПАТОРИ

ЂОРЂЕ БАРОВИЋ: СРПСКИ СВЕЦИ ОКУПАТОРИ

Будући Специјални тим за заштиту српске и хришћанске духовне баштине у региону који Влада Србије планира ускоро да формира, требало би да се неизоставно бави верским и културно-историјским наслеђем у Северној Македонији зато што је велики број цркава и манастира из средњег века у катастрофалном стању, а притом су и све безочнији покушаји прекрајања историје и присвајања ових српских светиња.

Управо с овим аргументима молбу надлежним српским институцијама недавно су упутили Милутин Станчић, један од оснивача Културно-информативног центра Срба у Македонији Спона и др Јасмина С. Ћирић, доцент Филолошко-уметничког факултета Универзитета у Крагујевцу и спољни сарадник Института за историју уметности Филозофског факултета у Београду.

Јасмина Ћирић је један од најбољих познавалаца српске средњовековне културе 14. века, посебно задужбина краља Милутина којих је и највише у Северној Македонији.

– Разапети смо између услова, жеља и могућности због чега сам и потписала молбу надлежним институцијама да се у оквиру државног пројекта нипошто не смеју изоставити трагови нашег средњовековља на територији Северне Македоније. Ми Срби имамо уникатне грађевине, сведоке времена које нико никада нигде није успео да понови. Све да немамо ништа више очувано осим Старог Нагоричина и Матеича, ми бисмо имали значајно место на културној мапи светске цивилизације. Чини ми се да нисмо довољно свесни да су споменици средњовековне уметности и духовности XIV века на територији Северне Македоније, органски део српске баштине и да потврђују нашу припадност елити светских народа – каже др Ћирић која се крајем августа вратила из Северне Македоније као први српски историчар уметности који је успео да обиђе и неке од манастира које је присвојила непризната Македонска православна црква.

Институционалне мреже и удице Северне Македоније

За тај наум, каже, морала је да прибави силне дозволе најразличитијих македонских институција.

– Процедура је обично да се обратимо Министарству културе Северне Македоније што сам и учинила. Али, овог пута су тражили да претходно морам да добијем сагласност и валидна одобрења не само Националног конзерваторског центра, већ и Македонске православне цркве. Деловало је да ће то бити немогућа мисија, али захваљујући представницима КИЦ Спона који су ме представили као свог спољног сарадника, све дозволе су добијене и ето, ја сам се уписала као први историчар уметности из Србије коме је то пошло за руком.

Молитва за отете и порушене светиње

Са овом дозволом др Јасмина С. Ћирић је успела да обиђе манастир Матејче, Цркву Светог Николе у Лјуботену и Цркву Светог Ђорђа у селу Старо Нагоричино. Апсурдно је што су дозволе биле потребне за цркве и манастире који су празни и фактички из године у годину све више пропадају.

– Те српске светиње су напуштене. Црква Светог Ђорђа у Старом Нагоричину је у бољем стању, будући да у непосредној околини постоје активна домаћинства. У цркви се спроводе радови заштите од влаге и поправке крова, али постоји својеврсни медијски рат који се тиче носилаца ових радова. С друге стране драматична је и тужна ситуација у задужбини цара Душана и царице Јелене, у манастиру Успења Богородице у Матеичу. Пут којим се успињете до манастира потпуно је руиниран, а макадамски остаци подсећају на боравак краљевског пара Карађорђевић са кнезом Арсеном у овом манастиру пре готово једног века. На путу до манастира видите гомиле шута – остатке разрушених домаћинстава, људи који су прогнани из села. О томе постоји сачувана документација правног карактера и могуће је ступити у контакт и доказати како су протерани људи чије су породице ту живеле вековима, а имања претворена у депоније. Највећи део прогнаних успешно је пред судским инстанцама заступао адвокат Синиша Станковић из Куманова о чему је у више наврата писала српска штампа. Такорећи успињање депонијама насталим од узурпираних меморија бројних породица, до места где су сачуване фреске са ликовима цара Душана, царице Јелене, младог Уроша, Лозе Немањића. Од атмосфере Рајског насеља где су живели химнографи Исаија Србин, Никола Србин, потом и Владислав Граматик, до потпуно осамљене грађевине која је окружена згариштем и натписима УЧК.

Успење Богородице, Матејич

У Љуботен, задужбину властелинке Данице где се чува натпис у којем се Душан помиње као краљ, дошли смо путем који користи православно становништво. Цркву смо посетили у тишини, трудећи се да не изазивамо радознале погледе становништва на другој страни села, које није расположено за посетиоце – прича др Ћирић и додаје да су помаци у очувању ових непроцењивих културно-историјских споменика минимални.

– Старо Нагоричино има нешто бољи статус у односу на Љуботен и Матеич. Тек од ове године трудом неколико породица, обновљен је потпорни зид у Лјуботену. Кроз скеле у цркви дискретно се појављују обриси лика краља Душана и краљице Јелене, тек као бледа успомена на првобитни сјај и значај овог места. Посебно је алармантна ситуација у оскрнављеној манстирској Цркви Успења Пресвете Богородице и порушеним конацима у Матеичу. Црква без врата и прозора, док готово у читавом олтарском простору пробија влага. На крову бујају коров и растиње. Процењује се да су фреске за читавих 30 одсто блеђе у поређењу са стањем од пре осам година када смо посетили манастир – упозорава др Ћирић.

Овај стручњак наводи да је други, ништа мање значајан проблем и тенденција присвајања српске културне и историјске баштине, али и негирање српског постојања на тлу Северне Македоније.

Срби у Македонији и даље окупатори а били ослободиоци

Међу „специјалитетима“ у прекрајању историје јесте без премца теза да су српски средњовековни манастири у Македонији служили као „војне базе српских окупатора“.

Срби су у Македонији увек били друго име за слободу

– У скриптарници Филозофског факултета у Скопљу купила сам књигу „Македонија во 14. веку“ која је намењена студентима докторских студија историје, историје уметности и археологије, а чула сам да се користи и на основним студијама. Уџбеник је издат 2009. и у њему се на више места помиње како су „ненаучно“ Македонци третирани као Срби. Озбиљан, погрешан конструкт изнет је у тврдњи да су по закључењу брака краља Милутина и Симониде, манастиру Светог Ђорђа граматом додељења имања како аутор каже „освојене македонске територије“. Иако се грамата краља Милутина чува у манастиру Хиландару, али је преведена на савремени језик, у књизи је констатовано да: „Тие имоти служеле како окупациони бази за наложување на српската власт во Македонија“, односно, у преводу: „Та имања служила су као окупационе базе за извршавање српске власти у Македонији.“ Овакво кривотворење извора, који су још раних седамдесетих година прошлог века критички анализирани, што прецизно знају моје колеге усмерене на изучавање српске средњовековне дипломатичке грађе, најбољи су показатељ репетитивне матрице која се негује. Ако се овакве и сличне идеје усађују у умове генерација које долазе, бојим се да не можемо много очекивати по питању рационалне евалуације и очувања средњовековног наслеђа на овим просторима – закључује др Јасмина С. Ћирић.

Непризната титова Македонска црква отела светиње

Према речима др Ћирић, трагедија је што је велики број задужбина у Северној Македонији или напуштено или их је присвојила Македонска православна црква.

Црква Светог Ђорђа у Старом Нагоричану

– На мапи средњовековних српских светиња на овом простору готово да нема места које није везано за немањићку традицију. Издвајају се храм Светог Ђорђа, Старо Нагоричино, храмови у Кучевишту на Скопској Црној гори, Свети Никола Шишевски, Андреаш, Марков манастир, Лјуботен, Лесново, Пирог, манастир Светог Јоакима Осоговског где је пре месец дана избрисан натпис на фресци кнеза Лазара и где је преправљено да је у питању представа Св. Јована Милостивог. Али, у лошем стању су и храмови у Пологу на северозападу Македоније, Црква Св. арханђела у Штипу коју је 1334. године подигао Душанов властелин протосеваст Хреља, „Реља крилатица“ у нашим народним песмама. У прилепској области је манастир Св. арханђела, задужбина краља Вукашина и краља Марка (1371-1394). Затим Трескавац испод Златоврха, који је процват доживео нарочито за време цара Душана; Цркве Св. Димитрија, Св. Николе, Св. Атанасија и Св. Петра, све из XИВ века. Ту је манастир Зрзе, који за време владавине Душанове подиже монах Герман. Цар Душан насликан је, осим у Матеичу и у Цркви Св. Николе Болничког недалеко од Доње капије средњовековног Охрида, Кесар Гргур, брат Вука Бранковића, подигао је 1360. године Цркву Св. Богородице Захумске, познатији и као манастир Заум на Охридском језеру. Велики жупан Андреја Гропа и властелин Остоја Рајаковић, сродник краља Марка, везују се за повест Цркве Богородице Перивлепте у Охриду. Остоја Рајаковић је уосталом и сахрањен у овој цркви.

О српским коренима који покушавају да се обришу у Северној Македонији сведоче, тврди др Јасмина С. Ћирић и велики број топонима.

– Навешћу само један, Студеништа, недалеко од цркве Светог Димитрија, познат и као Марков манастир, где се налази Црква Св. Николе Николимуки. Село Сушица било је део имања у сливу Маркове реке које је припадало манастиру Светог Ђорђа Горга у Скопљу, док је ова црква осликана крајем 13. века. Остаје међутим за даље испитивање зашто је управо ова црква удаљена око 300 метара од Марковог манастира посвећена Светом Николи, светитељу патрону Немањића, на месту које недвосмислено подсећа на назив Студеница и први маузолеј Немањића. То повлачи и на неопходност подсећања на сродничке везе Мрњавчевића и Немањића, што је данас готово у потпуности маргинализована тема – истиче др Ћирић.

Свети Никола, Љуботен, Скопска Црна Гора

У организацији Српског културно-информативног центра Спона, др Јасмина Ћирић је одржала и више, веома посећених, научних предавања на тему средњовековне српске баштине у Северној Македонији.

Због пандемије КОВИД-19, ова предавања су одржана на отвореном. У Куманову, на платоу Костурница одржала је предавање „Српска архитектура 14. века на територији данашње Македоније“, а у Скопљу на Скверу Јадра „Црква Светог Ђорђа у Старом Нагоричину: Истраживања архитекте Ђурђа Бошковића“.

Бугарска црква трагом светских ратова и даље уништава српско наслеђе

Јасмина Ћирић упозорава и да бугарска екзархијска црквена организација тенденциозно брише српско наслеђе.

– Они то чине од установљења 1870. године. Тенденциозно се брише српско наслеђе, истинита прошлост храмова у којима се и данас могу видети српски симболи, брише се слављење крсне славе као српског обичаја, поштовање српских светитеља. Читав подухват мотивисан је духом егзархијске тезе о етнички бугарском карактеру Републике Северне Македоније, појединих области Србије и Грчке. Овоме треба додати и да македонске власти због уласка у НАТО и ЕУ и Албанцима чине бројне, крупне уступке, а један од њих је потпуно брисање српског постојања на тлу ове државе – наглашава др Ћирић.

Шта је српско наслеђе на територији ових држава

За др Јасмину С. Ћирић кључ проблема у све отворенијем мењању историје лежи у односу пређашње СФРЈ према Цркви.

– На Сабору СПЦ одржаном 23. маја 1966. констатовано је да је Устав Македонске православне цркве усаглашен са препорукама Светог архијерејског сабора Српске православне цркве из 1959. године. У одлуци је истакнуто: „Свети архијерејски сабор Српске православне цркве констатује да је Македонска православна црква тиме спровела своју организацију и да и даље остаје у јединству са Српском православном црквом преко српског патријарха, тако што ће се у свом деловању управљати у сагласности с тим Уставом чије одредбе, које су сада формулисане по препорукама Светог архијерејског сабора Српске православне цркве, се не могу мењати без сагласности Светог архијерејског сабора Српске православне цркве.“ Изложен великим притисцима око статуса МПЦ, патријарх Герман је затражио хитан пријем код Јосипа Броза. Занимљиво, Тито је кратко одговорио: „Не желим да се мијешам у црквене ствари.“ Све наведено закомпликовано је почетком ове године: 27. марта 2020. када је Северна Македонија постала чланица НАТО. Причамо о истој оној Алијанси која је одговорна за разарање српске културне баштине на Косову и Метохији и која са државама потписницама Хашке конвенције до дана данашњег апсолутно ништа није предузела по питању заштите спрског културног наслеђа.

Прошлогодишњи пројекат и текст преузет са порала Вести ( Фото: Јасмина С. Ћирић и Лука Суша)

Поделите:
ДАНКО РАКОЧЕВИЋ: ДА ЛИ ПОСТОЈЕ ЉУДСКА ПРАВА ЗА ЛУЖИЧКЕ СРБЕ

ДАНКО РАКОЧЕВИЋ: ДА ЛИ ПОСТОЈЕ ЉУДСКА ПРАВА ЗА ЛУЖИЧКЕ СРБЕ

Оно што највише плени код ове националне мањине у Немачкој је национална свест. На сербском дому у Будишину пише „Српство мора истрајати“, у химни су стихови „Српски језик, српску славу, сила неће уништити!“. Лужички Срби брину за перспективу опстанка и очувања културног идентитета. Неки од њих од пре неку годину размишљају о стварању парламента а то су подносиоци иницијативе „Српски сејм“. Званична организација Лужичких Срба „Домовина“ оптужује их за сепаратизам, сматрајући да се угрожена мањинска права могу остварити само у сарадњи са немачким властима.

Данашња област Лужичких Срба

Историја Лужичких Срба је трагична и компликована, тако да се може поставити и питање како су уопште опстали. Овај мирни народ срчано је и упорно бранио своју земљу и слободу, надахњујући се борбом своје браће на Балкану

Лужички Срби (познати и као Сјеверни Срби или Лужичани), стари су западнословенски народ, који живи у источном дијелу Њемачке, у њемачким покрајинама Саксонија и Бранденбург, у крају који је познат као Лужица. Говоре два слична језика: горњолужичкосрпски (под утицајем чешког језика) и доњолужичкосрпски (под утицајем пољског језика). Себе зову Србима, а нас на Балкану – Јужним Србима.

Подељени на протстанте и римокатолике

Лужичких Срба данас има око 60 хиљада, а по вјероисповијести су већином протестанти, а мањим дијелом католици. Насељавају подручје југоисточно од Берлина према пољској и чешкој граници, све до Дрездена.

Српско коло уз гусле

Музеј у Котбусу крије одговоре на многе енигме. Ношње, обичаји и уопште фолклор Лужичких Срба указују на бројне паралеле са народном традицијом балканских Срба. На ово су упозоравали још Натко Нодило и нарочито највећи српски етнолог Веселин Чајкановић, који је своју тежишну тезу о српском врховном богу извео из упоредног проучавања лужичког и балканског духовног наслеђа.

Тако је главни бог сјеверних Срба био Свантовит, чије се велико светилиште налазило на острву Рујан у Балтичком мору, са примањем хришћанства постао је Свети Вид или један од највећих српских празника Видовдан. У Лужици се и данас изводи ритуално убијање пијетла („забијање кокота”), као и код нас.

Прво забележено словенско племе Срби

О Божићу иду по селима „коледе”. О Васкрсу се шарају јаја у разним бојама и правим умјетничким радовима сличним чипки, каквих нема нигдје осим код нас: музејска збирка у Котбусу чува више стотина оваквих униката.

Јахање коња, као траг славних времена и култног значења ове животиње, изводи се на сваки Васкрс и Јовандан. После тога, играју своје старо српско коло („сербска реја”) уз пратњу гајди („мехова”) и гусала („хусле”). Стари инструменти и арахична српска музика, незаобилазни су на сваком прелу и данас.

Поносни на своје порекло

Лужичкосрпско становништво је измијешано са њемачким живљем, и то зато што су њемачке власти кроз историју стално колонизовале ову територију. Без обзира на вишевјековну германизацију, Лужички Срби су у духовној и материјалној култури сачували бројне елементе словенске културе. Застава им је плаво-црвено-бијела тробојка.

Лужички Срби су све што је остало од бројних полапских словенских племена која су се, током сеобе народа од другог до четвртог вијека, населила на граници Римског царства, као миран земљораднички и сточарски народ. Најзначајнија полапска словенска племена била су: Полапски Срби (чији су дио били Лужички Срби), Љутићи (Велети) и Ободрити (Бодрићи).

Легенда о настанку

И данас ће вам Лужани са тугом испричати прастару легенду о диоби двојице синова моћног бодричког кнеза Дервана. Одлуче, дакле, браћа да се одијеле. Један са народом остане у Полабљу, а други се са половином народа одсели далеко на југ. Легенду потврђује Порифирогенит. Он балканске Србе сматра потомцима другог брата, а народ се, како је записао, населио на великом простору Неретве, Захумља, Требиња, али нарочито Зетске долине и данашњих црногорских Брда. Тако су Лужани, у ствари, населили језгро будуће српске државе.

Све то потврђују начази српске етнологије, нарочито Јован Ердељановић и Петар Шобајић у својим монографијама о Пиперима, Братоножићима, Бјелопавлићима и Пјешивцима, обојица износе мноштво података да је прво српско становништво овог појаса било велико досељеничко племе Лужана.

Један од ретких итраживача ове проблематике

Друга српска племена населила су Јужни Банат и Браничево (Бодрићи), одатле Лужницу у источној Србији и коначно Косово; Лужане код Самодреже цркве и ријеку Лаб, којој су дали име према својој незаборавној Лаби, мада се њихов ход у сеоби може пратити и даље на југ, све до југа Албаније.

Око 500. године, српска племена су представљала самосталну политичко-војну цјелину, са својим жупанима и војводама, који би се пред опасностима и ратовима на краће вријеме уједињавали, а после опет остајали раздвојени све до појаве Германа и њихових освајачких похода. У 7. вијеку, жупан Дерван пришао је Самовој држави. Сматра се да је један од синова жупана Дервана повео дио Срба на Балкан 626. године.

Српске земље на Балкану у 7. веку

У 7. и 8. вијеку дошло је до спајања неких лужичкосрпских племена у циљу одбране, али после завршетка борби или погибије жупана (некима се знају и имена, као Милодух, Драговит) она би се поново раздвојила и тако разједињена, не стигавши ни да формирају своју државу, падала су једно за другим као плијен франачких и германских феудалаца у њиховом напредовању на исток.

Ипак, овај миран народ срчано је и упорно бранио своју земљу и слободу и задавао велике бриге освајачима. Тако неки историчари тумаче да је племе Љутићи своје име добило зато што су припадници овог племена били љути борци и задавали непријатељу страх.

Карло Велики је 805. године, да би што ефикасније онемогућио одбрану Срба, установио Limes sorabicus, појас у коме се оружје није смјело продавати Србима. Овај лимес није представљао етничку границу. Освајачи су својим војницима дозвољавали као награду да после војних побједа могу пљачкати, палити и убијати све одрасле, а остале одводити у ропство, а често их и продавати као робље.

Limes sorabicus

Да Лужички Срби нијесу били баш лак плијен свједочи и наредба Карла Великог из 807. године, у којој се каже: ако нас нападну Чеси, треба у борбу да ступи трећина војске, а ако нападну Срби, онда сва војска. Читава два вијека трајала је њемачка феудална експанзија, али разједињена племена падала су у ропство после тешких и крвавих борби, тако да су у 10. вијеку покорени најприје Лужичани, затим Милчани, а до краја вијека била је освојена цијела лужичкосрпска земља.

Колонизација

Од 12. вијека, освајачи су почели безобзирну колонизацију, дајући при том колонистима већа права и повластице. До 16. вијека, Срби су имали нека своја права: своје жупане, неку врсту судија, своје заступнике при земаљском суду.

Германизација

Као и остали Словени, и Лужички Срби су у почетку били многобошци и имали су своје главне богове као Сварога, Живу, Перуна… За вријеме заједнице са Великоморавском кнежевином, међу њима су ширили хришћанство ученици Ћирила и Методија, али је утицај њемачких мисионара био јачи, често безобзиран и груб, јер су Срби своју вјеру и своје богове бранили упорно као и своју земљу. Вјерски мисионари морали су у почетку проповиједати на српском, пошто народ није знао туђ језик, па је стога цар Отон у Магдебургу основао школу за будуће мисионаре гдје се морао учити и српски језик. Због великог отпора, бискупи су наговарали Њемце да се насељавају међу ове пагане јер је њихова земља богата. Основани су многи манастири, који су често били и расадници германизације.

Премијер Станислав Тилих

Премијер Саксоније, једне од двије регије у Њемачкој гдје живе Лужички Срби (друга је Бранденбург), је Станислав Тилих, који стално наглашава своје српско поријекло и активно ради на побољшавању положаја српске мањине у Њемачкој.

Од 2003. године, њемачка влада је скресала на 600.000 евра (са 8.2 милона) годишње финансирањe установа које чувају српску културу. Влада је нагло замрзла неке фондове. Око 500 Срба је протестовало у Берљинама (Берлину).

Станислав Тилих

Једно вријеме Лужица је потпадала под власт Пољске и Чешке, али то није имало никаквог значаја за живот овог народа, јер су сви феудалци штитили само своје интересе. Тако је, на пример, пољски краљ Мјешко II Пјастовић 1030. године уништио 100 српских села за одмазду. Србима је било забрањено да се насељавају у градове, а само изузетно су се могли населити у подграђа и предграђа, где им се дозвољавало да буду сукнари, тесари или рибари, али без права, или су, са изузетком, могли да ступају у цехове. Први документ писан на лужичкосрпском језику је из 16. вијека, и то је текст заклетве која се полагала при ступању у цех.

Године 1400. дошло је до побуне будишинских занатлија, које је предводио Србин, сукнар Петар Прузлица, али је буну угушио чешки краљ Васлав IV уз помоћ племства. Вође је осудио на смрт, а породице протјерао из земље.

У 16. вијеку настављају се и даље побуне економске природе. У округу Лукова 1548. године устаници су успјели да уведу своју самоуправу, поставе свог краља, укину кулук н данак, али је на крају и овај покушај крваво угушен. Ређали су се ратови, који су сви прешли преко лужичких земаља: тридесетогодишњи, седмогодишњи, Наполеонови, Први и Други свјетски рат.

Германизација

После ратова, слиједили су помор и празна села, а затим поновне колонизације Њемаца. Са колонизацијом појачавала се и германизација: Србима је забрањивано да у породици и у кући говоре својим језиком, да носе своју ношњу, те се тако мушка ношња сасвим изгубила, дјевојке нијесу смјеле да носе никакав накит, мушкарци кожне ципеле, јер је за то слиједила казна.

У Доњој Лужици је ситуација била још гора, чак се ни брак није могао склопити ако млади нијесу знали њемачки. Занатлије су истјериване из цехова, народ је примораван да иде у њемачке цркве, да би и на тај начин заборавили свој језик, а ако би потписали заклетву, желећи да живе и раде у граду, аутоматски су превођени у Њемце.

Serbske Nowiny

Михаел Френцел дочекао је 1697. руског цара Петра Великог поздравом на матерњем језику, јер је био свјестан свог словенског поријекла и сродности с осталим Словенима. Он је превео Нови завјет 1706. године, а његов син Абрахам саставио је велики етимолошки речник словенских језика, описао народне обичаје, ношњу, итд.

„Наш број се смањује, али квалитет наше културе се повећава”, каже Бенедикт Дирлих, уредник „Српских новина” (www.serbske-nowiny.de), дневног листа Лужичких Срба, који излази још од 1854. године,

Препород, који је захватио многе народе Европе у 19. вијеку, одјекнуо је и овдје. Формиране су школе, ђачка и студентска друштва. Хандриј Зејлер (1804–1872), највећи пјесник лужичког романтизма, упознао се са Симом Милутиновићем кад је овај боравио у Лајпцигу 1826. Вјероватно му је Сима помогао да преведе прву нашу народну пјесму Девојка момка избира и истовремено га упознао са нашим народним стварањем. Нешто касније, дружина је добила на поклон Вукову Пјеснарицу, пјесме Качића и Мушицког.

Јакуб Барт Чишински (1856–1909)

Друштво Serbowka почело се интересовати за остале Словене када су код њих у Лужичко семениште долазили истакнути чешки слависти и пјесници Јозеф Добровски, Вацлав Ханка (преводилац наших пjесама на чешки) и Карел Ербен, који су их подстицали да његују свој матерњи језик и да буду свјесни своје припадности великом словенском племену. Тако су неки међу њима учили и наш језик и вјежбали преводећи наше народне пјесме. Своје преводе читали су на састанцима те тако и остале упознавали с нашом историјом и борбом за слободу. Те су пјесме уписивали као у неки рукописни лист, назван Кwетка; неке су изишле у тадашњим њиховим часописима, а највећи број преписивали су ученици у своје збирке пјесама, које су махом сачуване и, с обзиром на број наших пјесама у њима, свједоче о живом интересовању и дивљењу за нашу народну поезију. Несумњиво је да су ове пјесме имале јак утицај да и они истрају у борби за свој народ.

Један од школских центара Лужичких Срба био је у Вроцлаву, гдје је живио Франтишек Челаковски, творац тротомне збирке превода словенских народних пјесама, међу њима и наших, на чешки језик. Он је својим студентима давао задатке да преводе наше пjесме, па су тако оне својом националном вјером и борбеношћу вршиле утицај на будуће будитеље српског народа.

Матица српска из Новог Сада и Друштво српске словесности одржавали су везе с њима, вршили размјену књига. Лужички Срби основали су Маћицу сербску 1846. године да би се у њој ујединио рад на буђењу националне свијести, његовању језика и књижевности. Јакуб Барт Чишински (1856–1909), пјесник, вођа младосрпског покрета, иако свештеник, његовао је савремене лирске жанрове, преводио Шекспира, Љермонтова, Мицкјевича. Имао је симпатија за ослободилачке борбе на Балкану и превео неке пјесме из црногорске херојске епике. Написао је прву лужичкосрпску драму На градишту, која се и данас изводи.

Централна лужичкосрпска организација „Домовина” основана је 1912. године као скуп свих постојећих друштава. И поред свих забрана и притисака све до доласка Хитлера на власт, друштва под овим окриљем су вриједно радила и одржавала везе са свим Словенима. Тако су Лужички Срби дочекали Први свјетски рат, у којем их је много изгинуло по разним бојним пољима и опет су спаљена њихова села, али се после рата и револуције у Њемачкој појавила нада у боље прилике у Вајмарској републици.

У новинама, између два рата, излазиле су бројне вијести о њима. Њихов сликар и публициста Мјерчин Новак Њехорнски, после пута кроз нашу земљу, написао је књигу утисака „У царству Душана Силног“, а после Другог свјетског рата „Између Вардара и Јадрана“. Знао је наш језик. Умро је 2004. у деведесетој години.

Најтеже вријеме за Лужичке Србе било је вријеме нацизма. Хитлер је веома лукаво измишљао начине како да их уништи, па је одредио и дан и сат кад ће нестати последњег Србина са њемачке земље и остати чиста раса Übermensch.

Браћи са Балкана

У вихору рата, лужички пјесник Јав Сакла, кроз пјесму моли за помоћ браћу са Балкана:

„Браћо на југу, зар баш нико од вас тамо нема ни срца ни душе, да на сјевер погледа мало, само, гдје се, изгубљени у мору, шака људи за живот бори до крви? У пакленом ћутању, браћо, немилосрдна песница пријети да нас умрви, пију нам крв, преко хиљаду љета, напуштени, тукосмо се, да ђаволу душу не предамо…. Браћо на југу, зар не можемо рачунати са вама да нам се хитно пружи братска помоћ смјела, у тренутку кад смрт лебди над нама свима? Од оних, браћо, што нас тлаче вјековима! На кољенима је србска земља цијела, Славене моли: смилујте се над нама…!”

Иако је народ био десеткован, измучен, а земља разорена од бомбардовања и спаљена, Лужица је, ипак, сачекала ослободиоце и дала се на посао. Отпочео је нов живот. У бившој Њемачкој Демократској Републици, Лужички Срби су први пут у својој тешкој историји добили сва права, која им је гарантовао Закон о заштити културе Лужичких Срба, изгласан 1948. и 1950. године. Добили су школе на матерњем језику, ниже и средње, учитељску школу и школу страних језика. Отворен је Институт за изучавање фолклора, језика и историје у Будишину, који је касније припојен Берлинској академији наука, затим Српски институт за језик и књижевност Универзитета у Лајпцигу, подигнута је нова зграда Српског дома. Године 1952. основан је Државни ансамбл српске народне културе, који броји 180 чланова – оркестра, хора и балета. Последњи министар културе у влади Источне Њемачке био је Лужички Србин, Јан Ракоч.

Serbski Sejm 2018.

Један од најпознатијих Лужичких Срба, Михаел Балак, фудбалер Челзија и капитен репрезентације Њемачке, рођен у градићу Герлиц, у покрајини Саксонија. Да додамо још да Лужички Срби имају богату научну литературу, својим радовима учествују на међународним састанцима, а написали су своју историју у више томова. Имају и веома активно соколско друштво „Сербски сокол“ (www.sokol.sorben.com) које броји десетак спортских екипа и више културих секција. У саксонском парламенту, Горња Лужица данас има три српска посланика, док нажалост Доња Лужица нема ниједног.

Етнички је најбоље очувана Горња Лужица. Центар политичког и културног живота Горње Лужице је град Будишин (Баутзен). У свим крајевима Лужице, Срби данас живе са бројно надмоћним Њемцима, који су током вјекова били овамо систематски колонизовани, па чак и после Другог свјетског рата. Још један разлог што више готово нема етнички чистих лужичкосрпских насеља јесте експлоатација површинских наслага мрког угља, који се налази испод вјековних лужичкосрпских насеља. Села су због тога уништена, а њихови становници расељени у градове међу Њемце, гдје се налазе у мањини, а на њиховим баштама, воћњацима и њивама никао је џиновски комбинат „Црна пумпа”.

Према радовима Наде Ђорђевић и књизи „Историји лужичких Срба“

Поделите:
ДРАГАН ЈАЦАНОВИЋ: КАЛЕНДАРСКИ ЕЛЕМЕНТИ У СРПСКОЈ НАРОДНОЈ ЕПИЦИ КАО ПОКАЗАТЕЉ СТАРОСТИ НАРОДА ( II ДЕО)

ДРАГАН ЈАЦАНОВИЋ: КАЛЕНДАРСКИ ЕЛЕМЕНТИ У СРПСКОЈ НАРОДНОЈ ЕПИЦИ КАО ПОКАЗАТЕЉ СТАРОСТИ НАРОДА ( II ДЕО)

Народна поезија представља само један сегмент српске духовности. Иако су у њој сачувани многи елементи традиционалне српске културе, народна поезија је у највећој мери посматрана кроз призму књижевне историје. Још је Вук Караџић извршио поделу песама на мушке и женске, односно на епске и лирске. Тематски је Вук епске песме поделио на: пјесме митологичне, пјесме јуначке најстаријих времена, пјесме јуначке средњих времена и пјесме јуначке новијих времена.

Вук Стефановић Караџић

Петар Поповић је епске песме поделио на два велика циклуса: I – историјски и II – неисторијски. Међу историјским песмама издвојио је девет циклуса: немањићки, косовски, циклус о Краљевићу Марку, циклус о Бранковићима, циклус о Црнојевићима, хајдучки, ускочки, циклус о ослобођењу Црне Горе и циклус о ослобођењу Србије (Поповић П. 1919). Татомир П. Вукановић такође дели епске песме на два велика циклуса: неисторијски и историјски. Међу неисторијским песмама разликује: космографски циклус, песме о култним бићима, песме о легендама, чудима и народном веровању и хришћанске песме. Историјске песме дели на дванаест циклуса: немањићки, мрњавчевићки, косовски, циклус о Марку Краљевићу, бранковићки, други косовски, јакшићки, црнојевићки, хајдучки, ускочки, циклус о ослобођењу Црне Горе и циклус о ослобођењу Србије.

Историјска основа појединих епских песама је давно доведена у питање. Натко Нодило у својој обимној студији каже: “ Није нипошто мучно, већ првим погледом, назријети, да о хисторијскоме какву догађају, што би пјесма била прихватила и по народу разнијела, овде не може да буде говора. По свему овоме, прилика је мислити, да је епска пјесма српска и хрватска, донекуд, претварала богове људима, још прије свестранога освоја Срба и Хрвата христјанском и муслиманском вјером. Процес прелијевања богова у калуп људски ми ту затјечемо како при дјелу. Дајте надимак какавгод Сунцу, а оно ће постати лице назови хисторијско. (Нодило Н. 1981.)

Натко Нодило 

Љубинко Раденковић у анализи бројних епских песама о Старини Новаку запажа да “ у њима нема ни трунке о историјским догађајима који се везују за личност и дело историјског јунака.“ Аутор даље закључује да су оне „створене на темељу десакрализованих календарско обредних песама о громовнику и Младом Богу (Божићу) које су певане у циљу правилне смене временских циклуса.“(Раденковић Љ. 1988, 228)

Светозар Кољевић је веома добро уочио да су главни јунаци епских јуначких песама најчешће само номинално историјске личности. Имена јунака су најчешће „само чивилуци о које се каче одређене теме и мотиви. “ (Кољевић С. 1988, 125)

Светозар Кољевић

Н. Нодило је на основу читавог низа епских народних песама и друге етнолошке грађе покушао извршити реконструкцију српског народног пантеона. На основу обимне и детаљне анализе он је закључио да велики број епских јуначких песама говори о Сунцу, Виду и Световиду, односно соларним божанствима.

Н. Нодило је на неким примерима уочио да се поједини делови песама односе на дане у години. У анализи песме „Смрт војводе Кајице“ он каже: “Тридесет златних путаца Каичиних могу бити дани децембарски завршног Сунца. Јанко води к игри и полому три стотине Маџара и шесдесет дјеце Каравлаха што су дани годишњи.“ У детаљу песме „Болани Дојчин“ Н. Нодило запажа следеће: -“Арапину јунак претурио на копљу шатор, кад под шатором триест дјевојака, то јест тридесет навршених дана мјесеца јануара. Заточник бијелог Солуна посјекао заточника црне Арабије… Свршио јануар.“ У детаљу песме „Јован и дивски старјешина“ Н. Нодило уочава нове календарске моменте: „…ход му је по свијету тридесет конака далеко, колико има у мјесецу днева. Јованов Лабуд јест Сунчев коњ. А таман је лабуд симбол за Сунце“.(Нодило Н. 1981)

У великом броју епских народних песама, које припадају различитим циклусима (изузев циклуса о ослобођењу Црне Горе и Србије), сам ток радње је често неочекиван, нелогичан, неприродан и асоцијалан: мајка издаје сина, сестра брата, жена мужа, брат убија сестру, сестриће, муж неверној жени поклања живот, јунаци један пред другим плачу и тако даље. Композицијска схема у таквим песмама је устаљена. Поједини мотиви, као што је на пример мотив везивања главног јунака, јављају се на тачно одређеним местима у песмама. Читав низ различитих мотива вешто је укомпонован у једну целину.

Календар представља јединствен и чврсто повезан астрономско – математички систем, илустрован метеоролошким приликама и стањем живог света. Ово велико знање представља најсложеније и најважније знање једне земљорадпичко – сточарске заједнице. Оно представља велику, свету тајну, која да би се сачувала и да би била пренета наредним генерацијама морала је бити и била је кодирана. Кључ шифре су знали само упућени, потпуно исто као што је било после примања хришћанства, када је хришћанска црква преузела бригу о календару.

Јединствено сведочанство о вишемиленијумском познавању календара представља годишњи циклус обичаја српског народа. Он је једна од највећих тема српске и балканске антропологије у целини. Етнолошка, историјска, лингвистичка и археолошка грађа и литература о овом проблему је веома обимна (Недељковић М. 1990.). Годишњи циклус обичаја је животно важан због човекове потребе за оријентацијом у времену.

Српска народна поезија обилује примерима који говоре о антропоморфизираним и теоморфизираним небеским телима и њиховом животу (Јанковић Н. 1951.). Другу групу чине песме које су се певале за одређене празнике у години. Тако су настале коледарске, божићне, лазаричке, краљичке и друге песме. Оне у суштинн представљају молитву упућену одређеном божанству, на првом месту Сунцу, у одређено време у години.

Своје дуговековно познавање календара Срби су искристалисали и забележили у бројним епским песмама, где је описан цео или само део годишњег циклуса. Све овакве песме требало би сврстати у посебан, календарски циклус. У таквим песмама строго се водило рачуна о самој радњи, која шифровано одсликава астрономско – метеоролошке прилике. Анализом таквих песама, дефинисањем и декодирањем мотива, покушали смо доћи до њиховог првобитног значења и функције.

Тематски се овакве песме могу поделити у девет група:

Прву групу чине песме које говоре како мајка издаје сина љубавнику. Син успева да победи и убије мајчиног љубавника, а затим се са мајком враћа кући оцу. Овом циклусу припадају песме: „Јован и дивски старјешина“, „Корун, Кондофила и син Констадин“, „Димитрије и чичко Корун“, „Мати невјерница“ и „Опет то, али друкчије“.

Другу групу чине песме које описују како жена издаје мужа љубавнику. Муж успева да победи противника. Овој групи припадају песме: „Невјера љубе Грујичине“, „Стојан Поповић и његова љуба“, „Јован Поповић и Коруна војвода“ и „Женидба краља Вукашина“.

Трећу групу чине песме које описују како сестра издаје брата мужу. Брат убија зета, затим и сестру. Овој групи припадају песме „Опет Љутица Богдан и сестра“ и „Опет Љутица Богдан и сестра „.

Четврту групу чине песме у којима је описано како кума издаје кума, што је само по себи супротно српским обичајно – правним нормама. У ову групу спада песма „Мајстор Манојло“.

Пету групу чине песме које описују женидбу неког јунака, коме невесту преотима други, а он је ипак на крају узима за себе. У ову групу спадају песме : „Женидба Јова Будимлије“, „Женидба Грујице Новаковића“, „Женидба Ива Голотрба“, „Женидба Ивана Ришњанина“.

Шесту групу чине песме које описују деветоро браће који удају сестру. Браћа умиру или гину, а на крају умире и сестра. Овој групи припада песма „Браћа и сестра“ као и читав циклус о девет Југовића.

Седму групу чине песме у којима је описано надметање и борба два јунака или две групе људи. Овде спадају песме „Виде Даничић“, “Човјек паша и Михат Чобанин“, “Дружина Михата хајдука“, „Oпет то“, „Михат и паша од Требиња“, “Четири ускока“, “Грујица и паша од Загорја“, “Грујица и Арапин“ и многе друге.

Осму групу чине песме у којима је описана смрт главног јунака. Овој групи припадају песме: „Смрт Марка Краљевића“, „Војин и сестра Иванова“, „Смрт војводе Кајице“, „Марко Краљевић и соко“, „Сестра Љутице Богдана“ итд.

У девету групу спадају песме које описују различите индивидуалне догађаје. Песме ове групе су: “Ко крсно име служи оном и помаже“, “Орање Марка Краљевића“, “Облак Радосав“, „Дилбер Илија“ и друге.

Знања и веровања Срба о небеским телима

У науци је још дискутабилно питање о веровању Срба и Словена уопште у небеска тела. Митолошка школа XIX века је дефинисала словенску религију и митологију као један соларни систем у коме Сунце стоји у његовом средишту, односно на врху његовог пантеона. Б. O. Унбегаун то оспорава тврдећи да нема никаквог основа претпоставка о правом култу небеских тела код Словена (Унбегаун Б. O. 425). Л. Нидерле се надовезује на ову теорију, закључујући да су тезе о вишим облицима култа Сунца код Словена изведене ех рost, на основу неких веровања и народних песама (Нидерле Л. 79, 80). Тезу о соларном карактеру словенске религије побија и Е. Гаспарини (Gasparini Е. 579, 580). В. Чајкановић, који је скоро целу српску религију и митологију протумачио кроз култ предака, тврди да Срби „интересовали су се Месецом и звездама само у питањима магије и пољопривредног календара. Они су могли знати за известан број митова о небеским телима, али култа није било (Чајкановић В. СЕЗ XXXI, 81.). III. Кулишић се потпуно ослања на поставке Нидерлеа, Чајкановића и Гаспаринија, крајње маргинализујући српска веровања о небеским телима, посвећујући им у својој студији свега неколико страна (Кулишић Ш. 1979. 113 – 117), неаргументовано закључујући: „Може се рећи да вјерска традиција Јужних Словена потврђује наведене оцјене да се извјесни трагови вјеровања о сунцу могу пратити у неким обичајима, посебно у вези са ватром, али о неком култу Сунца не може бити ни говора“ (Кулишић Ш. 117). Чини се да је овакав закључак могао да проистекне само из Гаспарипијеве констатације „да у Античко доба ни Грци ни Римљани, а у средњем вијеку ни Германи ни Угрофинци не знају за соларна божанства (Гаспарини Е. 1979. 581; Кулишић Ш. 1979. 114).

Сматрамо да оваква и слична тврђења немају никакву научну основу. Н. Ђ. Јанковић је аргументовано показао да Срби познају небеска тела и неке законе њиховог кретања, и да имају веома развијена и разноврсна веровања о њима (Јанковић Н. Ђ. 1989.). Т. Ђорђевић доноси читав корпус података о небеским телима у веровањима и обичајима српског народа (Ђорђевић Т. 1939.). Н. Нодило је показао да већина главних јунака српске народне епике представљају антропоморфизирано Сунце (Нодило Н. 1981.).

У анализи овог проблема пошли бисмо од општих појмова васељена и небеско тело. Васељена – све село и свемир – сав свет су опште словенске речи у којима се јасно види да је она дефинисана као насеље, као место где неко живи. Појам небеско тело је сам по себи веома битан. Тело се у изворном српском језику директно односи на живи животињски свет, рачунајући и човека. На основу тога није тешко закључити да у васељени живе небеска тела, која се замишљају као жива бића, што даје солидну основу за постојање развијеног религијског система о њима. Небеска тела се по народном схватању веома често дефинишу као путници, скитнице, луталице и слично.

О примарној улози Сунца у таквим веровањима говори читав низ података. Већи део годишњег циклуса обичаја директно или индиректно је везан за Сунце и његово привидно кретање: Бадњидан, Божић, Јовањдан, Сретење, Обртеније, Видовдан, Ивањдан, Петровдан, Илиндан, Преображење, Миољдан, Митровдан итд. На основу анализираних календарских песама закључили смо да се антропоморфизирано Сунце крије иза лика јунака који се најчешће зове Јован, Јово, Иван, Иво. У православном хришћанском календару Светом Јовану је посвећено 12 празника: Ивањдан – рођење Св. Јована Крститеља 7. јула; Усековање главе Св. Јована Крститеља 11. септембра; Зачеће Св. Јована Крститеља 6. октобра; Прво и друго обретење главе Св. Јована 9. марта; Треће обретење главе Св. Јована 7. јуна; Сабор Св. Јована Крститеља 20. јануара; Св. Јован Богослов 9. октобра и 21 маја; Св. Јован Златоусти 9. фебруар; Св. Јован Касијан 28. фебруара; Св. Јован Милостиви 25 новембра; Св. Јован Нови 16. августа.

Цео животни циклус обичаја је директно везан за дневно привидио кретање Сунца од истока ка западу. Крштење и венчање обављају се док Сунце – дан напредује. Славска свећа се такође пали пре подне. Сахране и даће се обављају у другој половини дана, када се Сунце клони западу. Сви послови се започињу да би напредовали, док дан напредује. Тако се оснива и гради кућа, оре и сеје њива, жање жито итд. Заклињање Сунцем је и данас честа пракса код Срба: „Тако ми јарког Сунца“, „Сунца ми“ итд. Храмови, куће и гробови се постављају и окрећу према Сунцу. Сунце је главни оријентир у простору и времену.

Плетење ивањданског венца и кићење кућа, храмова и гробова са њим је јасан и данас жив доказ о постојању развијеног култа Сунца. Тај венац се прави од ивањског цвећа које је жуте боје, односно боје самог Сунца. Он је кружног облика, са јасно назначеним зрацима, тако да јасно својим обликом опонаша ово небеско тело.

Ритуална кружна игра коло опонаша и симболизује кретање Сунца. Ш. Кулишић крајње формалистички и произвољно за коло тврди да приказује Месечево кретање. Он превиђа чињеницу да се и данас Сунце као небеско тело назива коло, небеско коло, јарко коло, сунчано коло, жарко коло итд. За Месец таквих података апсолутпо нема. III. Кулишић тврди да „назив „коло“ значи ромб, који се као орнамент често јавља на прегачама и несашивеним сукњама (футе коларке) код балканских Словена“ а као веома старински мотив и на женској одјећи источних Словена, може се закључити да је овај женски мотив првобитно означавао Мјесец.“ Овакво тврђење је апсолутно неосновано. Тачно је да се мотив ромба у традиционалној српској култури често назива колом. Међутим тај „ромб“ представља крајње редуковану и стилизовану свастику, куку окренуту, односно кукасти крст. Мотив кукастог крста Срби такође зову колом. Он представља скицу централног сазвежђа северне хемисфере, Мала и Велика кола, односно Малог и Великог медведа (Ursa minores и Ursa majores), које се окреће око звезде Северњаче и које је дато у четири чворне тачке дневног и годишњег окретања земље око своје осе и око Сунца. У селу Белоњу (Сврљиг) обредни хлеб са оваквим мотивом се зове „коло“, а у Звижду, Хомољу и Браничеву „сунце“. На балканско-карпатско-подунавским просторима мотив кукастог крста – свастике се јавља од винчанске цивилизације (4500. г. пре наше ере), траје кроз цело метално доба, антички и средњовековни период и сачуван је као народни орнаментални мотив у етнографској грађи XIX и XX века. Позната, данас дечија, српска обредна игра у круг “ Коларићу, Панићу“ текстуално описује окретање управо овог сазвежђа: “Коларићу, Панићу, / плетемо се самићу, / сами себе окрећемо, / сами себе заплићемо; / Коларићу, Панићу…“

Песма је потпуно јасна јер илуструје једну од најбитнијих небеских појава на северном хоризонту. Име Коларић директно означава сазвежђе Мала кола, односно Мало коло. Епитет Панић указује на Пана, Господина и самог Господа Бога. Презимена Панић и Пановић су и данас веома честа код Срба.

По српској митологији Сунце представља мушки принцип у природи. У епским календарским песмама оно је увек персонификовано мушким јунаком. Поједини мушки ликови се често изједначавају и пореде са самим Сунцем: „Светли царе, огрејано Сунце.“

У великом броју календарских епских песама централни мотив је женидба Сунца. У неким, чисто митолошким песмама та женидба је директио описана: „Сунце и Месец просе девојку“ и сличне.

На основу изнетих података можемо закључити да су Срби у давнини, у претхришћанско доба располагали читавим низом знања о небеским телима, која се језиком савремене астрономије могу дефинисати у следећим тезама:

1. Центар васељене је Сунце, оно је једино, непроменљиво, непобедиво и неуништиво. Оно је главна тачка целог система и главни јунак свих календарских епских песама. То значи да Срби у давнини у суштини знају за хелиоцентричан систем света.

2. Знају за Месечево кретање и Месечеве мене.

3. Познају и издвајају најважнија сазвежђа.

4. Знају за постојање циркумполарних и нециркумполарних звезда и сазвежђа и механику њиховог кретања.

5. Знају за датуме Сунчевог солстиција и еквиноција, односно за правилну смену годишњих доба.

6. Знају за помрачења Сунца и Месеца.

7. Знају да Сунчеви зраци у време летњег солстиција у подне падају на земљу под правим углом.

8. Знају да је структура Сунца течна, растопљена и усијана маса, налик растопљеном воску или маслу, што је само други, народни назив за плазму.

9. Знају да су небеска тела округла, налик на јабуку: „Мој Стојане, јабуко од злата.“

10. Знају да се небеска тела крећу по тачно одређеним путањама и законима кроз време, односно да то нису никакви предмети приковани за небески свод како ће дуго времена сматрати средњоевропска средњевековна астрономија.

11. Знају да Земља веома мало утиче на кретање небеских тела, стога јој и не придају велики значај.

12. Знају да је васељена бескрајна, и стога и не покушавају да је ограниче, већ само одређују оријентире у њој.

На основу таквих сазнања Срби су изградили развијен митолошки систем, који представља „тајни језик“ првобитне астрономске науке. Тај митолошки систем је веома разноврсан, али свака варијанта полази од основних сазнања науке о небеским телима. Тај митолошки систем није измишљотина о стварима којих нема, није произвољна конструкција, већ је на посматрањима и анализама кодирано приказана небеска механика више или мање детаљно. Захваљујући таквом приступу и таквим сазнањима Срби су на Балканско – Карпатско – панонским просторима открили календар као систем и као закон још пре више од 7500 година, који је као народни календар „in vivo“ сачуван до данас. Такав митолошки календарски систем, и поред хиљадугодишњег утицаја хришћанске цркве, очувао је велики број изворних народних назива за одређене дане и датуме у години: Арлијевдан, Арнијевдан, Бабин дан, Бадњи дан, Бела недеља, Бела субота, Бела среда, Бели четвртак, Бели петак, Биљани петак, Божић, Видовдан, Водица, Врбица, Врбопуц, Гарава среда, Гладна недеља, Глува недеља, Глуви уторак, Детињци, Загонетна недеља, Зелени четвртак, Зли петак,3мијин дан, Јарило, Кратка недеља, Крива среда, Ледена субота, Луда недеља, Луда среда, Луди петак, Материце, Међудневице, месојеђе, Мечкин дан, Миољдан, Млада недеља, Млада петка, Млада среда, Младен, Младенци, Осовитанедеља, Оци, Оцило и кремен, Пасја недеља, Пепељава среда, Пољобранија, Ранило, Расипна недеља, Растурница, Руса среда, Русална недеља, Русална среда, Русални петак, Русални понедељак, Светла недеља, Светли петак, Себични петак, Сирна недеља, Спасовдан, Сретење, Тодорова недеља, Тројице, Туциндан, Хрома недеља, Цвети, Цветна недеља, Црвена субота, Црни уторак, Шарена недеља итд.

Српска народна епика као извор археолошке информације

Народна поезија представља један од сегмената српске духовности. Иако су у њој сачувани многи елементи традиционалне српске и старобалканске културе из различитих историјских периода, народна српска поезија је у највећој мери посматрана кроз призму књижевности, језика, етике и етнологије.

Значај српске народне епике за археолошка проучавања балканско-карпатско-панонског простора је вишеструк. На њега су указали Милутин Гарашанин и Јован Ковачевић у разматрању материјалне и духовне културе Словена (Гарашанин М – Ковачевић Ј. 1950.). Драгослав Срејовић је у анализи лика Марка Краљевића и његовог старобалканског порекла указао на велики значај ове врсте грађе (Srejovic, D. 1958.). Поред свега тога овај аспект српске народне епике је у великој мери запостављен. Није потребно посебно објашњавати колики је њен значај за археолошку науку овог простора. Он је потпуно једнак значају класичне грчке и римске поезије за античку археологију у целини. Занемаримо ли Илијаду, Одисеју, Енеиду, Метаморфозе, грчке митове и римске легенде, видећемо да ће наша укупна знања о античкој Грчкој и Риму бити осакаћена и обезглављена.

Епске народне песме доносе читав опис погребних обичаја, на које су својевремено указали Милутин Гарашанин и Јован Ковачевић (Гарашанин М. – Ковачевић Ј. 1950, 199-205.). Тако је у календарској епској песми „Смрт војводе Кајице“ (Вук Ст. Караџић, Српске народне пјесме II, песма број 81) детаљно описано сахрањивање под хумком.

„Са сабљама сандук отесаше, / Саранише војводу Кајицу, / Чело главе копље ударишe, / На копље му сокола метнуше, / За копље му коња привезаше, / По гробу му оружје простреше, / Од маџара унку начинише, / Оградише гроба Кајичина, / Да Маџари к њему не долазе, / Да му мртву не претресу тело.“

Опис Кајичиног гроба потпуно одговара гробовима бронзаног и гвозденог доба на балканско – карпатско – подунавском простору, и то одређеном начину сахрањивања под хумкама – тумулима.

Сваки археолошки коментар стихова који описују сахрану је сувишан. Они детаљно и прецизно описују гроб и прилоге у њему, дајући чак и функцију подизања хумке-тумула. Песма доноси за археологију веома важне податке где је сахрањен војвода Кајица. Краљ Ђурђе у песми јасно каже, односно пита се: „О Кајице, моје чедо драго, / „Како ћу те оставити сама, / „Да ми чуваш на Бељацу стражу?“

У уводном делу песме видимо да се радња песме дешава у јужном Банату: „На Ковину Дунав пребродио, / Па се маши Влашке земље равне, / Док с’ доити Вршачке планине.“

Сахрањивање под тумулима у јужном Банату је археолошки детерминисано од енеолита до касног бронзаног доба. Топоним Бељац потпуно одговара археолошком локалитету Белуца у селу Павлишу код Вршца, на коме је археолошки потврђен континуитет живљења од неолитске старчевачке културе, до времена Сармата (Рашајски Р.. 1962, 26; Узелац Ј. 1996.). Код локалног становништва Павлиша и околине још увек је сачувано сећање на место где је сахрањен војвода Кајица.

Детаљан опис Кајице војводе омогућује нам да још прецизније хронолошки одредимо време сахране:

“Каква ј’ красна Каица војвод! / „У каквом ли господском оделу! / „На плећи му зелена долама / „Од кадиве, извезена златом, / На долами токе сува злата, / „А покрај њих тридесет путаца, / Свако му је од по литре злата, / „И под грлом литра и по злата, / „Које му се на бурму одвија, / „Те војвода њиме пије вино; / „На војводи чизме и чакшире, / „Чизме су му сребром потковане, / „А чакшире од главе кадиве, / “По долами коласта аздија / „Сва од сребра и чистога злата, / „На војводи калпак свиле беле, / „За калпаком од сребра челенка, / „О њој златни триста трепетљика, / „Свака ваља два дуката златна, / „У челенки два камена драга, / „Војводи се види путовати, / „Кроз крајину водити војводе, / „У по ноћи, кано и у подне; / „Око врата колајна од злата, / „За појасом две убојне стреле; / “’Висок јунак, танак у појасу, / „Бела лица, црни наусница, / „Црн му перчин појас премашио; / „Преко крила гола сабља бритка, / „Преко голе сабље пије вино / “Покрај чизме буздован позлаћен.“

Није тешко у овом опису препознати металне предмете касног бронзаног доба Панонско-подунавског простора. Метални украси за груди су у касном бронзаном добу овог простора детерминисани као пекторале, дугмад различитог облика, фалере и апликације, и потпуно су аналогни опису у песми. Боривоје Човић је у реконструкцији ношње илирског ратника из Илијака приказао такве металне украсе управо као токе (Бенац А. – Човић Б. Гласинац 2, Сарајево 1957, Сл. 6). Златна колајна на врату војводе Кајице није ништа друго него златни торквес. Оружје и опрема војводе Кајице веома лако се може идентификовати са оружјем и опремом овог периода. Калпак са сребрном челенком-почелицом и трепетљикама-привесцима је препознатљив археолошки налаз овог периода (Рraistorija jugoslovenskih zemalja IV, bronzano doba, Sarajevo 1983.)

Сличне, скоро идентичне описе појединих јунака имамо у читавом низу српских епских песама. Оваква ношња је у појединим српским крајевима сачувана у народној ношњи до данас. То се посебно јасно види у народној ношњи Црне Горе, Херцеговине, Далмације, централне Босне, западне Србије, Војводине и Македоније, где су металне токе, у идентичном облику, величини, материјалу, броју и функцији сачуване до данас. Те области представљају демографско језгро српског народа, из ког су вековима насељаване ратовима и несрећама опустошени и запустели српски крајеви у широј зони Подунавља: Шумадија, Мачва, Браничево, Семберија, Славонија, Бачка, Срем и Банат. Та ношња је оригинално српска и њена веза са накитом и ношњом касног бронзаног и старијег гвозденог доба истог простора тако очигледна.

Посебан значај српске народне епике налази се у обимној топографској грађи коју овакве песме доносе. Радња епских календарских песама дешава се на простору који је јасно географски детерминисан. На југу граница иде линијом: Сењ, Скадар, Призрен, Охрид, Солун; на истоку граница је Солун, Вилиндар (Хиландар), Цариград; на северу граница је Сибињ, Јањок, Ердељ, Будим и на западу Будим, Кладуша, Сењ. Унутар овог простора календарска епска поезија доноси читав низ топономастичке грађе: градови: Београд, Смедерево, Сталаћ, Крушевац, Призрен, Прилеп, Удбиња, Удбар, Ливно, Пирлитор, Бањска, Сарајево, Грачац, Грахово, Видин, Пладин, Задар; реке: Дунав, Морава, Мориш, Дрина, Ситница; планине: Кунара, Куновица, Романија, Везента, Мироч, Голеч; области: Годомин, Дренопоље, Косово Поље, Загорје и многи други. Неке од топонима бележе и антички извори у, сасвим разумљиво искривљеном облику, јер је српски језик био и остао тежак и неразумљив за странце, па су они топониме бележили и бележе још увек онако како знају и умеју. Тако имамо општеприхваћено да је Београд – Belgrade, Пожаревац -Раssarovic, Смедерево – Semendria, Средац (Софија) – Serdica итд.

Јасно детерминисан географски простор у коме се радња српских народних песама дешава, и у коме су космолошки догађаји „спуштени“ са божанске-васељенске равни на земљу, на људску раван живота и постојања, представља праисконски матични српски простор. На том простору је доказан континуитет живљења током целе праисторије, антике и средњег века. На њему је епска календарска поезија жигосала најважније тачке за поимање целокупног календарског знања. Те тачке су као и звезде на небу, неке су сјајније, неке блеђе, али све подједнако значајне. Песме доносе имена великих градова, река, планина и области, али и имена малих села, извора, речица или брда.

Ако пођемо од доказаних премиса да су календарске епске песме српске, да су настале снагом српског ума и српског знања у време развијеног бронзаног доба, да се радња свих тих песама дешава на географски детерминисаном балканско-карпатско-панонском простору, где насеља, реке и планине имају српска имена, по елементарним законима логике и научног мишљеља на том простору у развијеном бронзаном добу живе давни преци данашњих Срба. У противном, или епске календарске песме нису српске, или су настале на неком другом простору па транспоноване на садашњи, што је немогуће научно одбранити и аргументовати, јер је апсурдно.

Епска народна поезија може имати и велики значај у детерминисању појединих археолошких објеката. У анализи ликова на медаљону из барске оставе изнето је мишљење да четири мушка лика представљају четири вида бога Сунца, односно четири годишња доба (Јацановић Д. 1996, 163.). У календарској песми „Четири ускока“ (Вук Ст. Караџић III, песма број 47.) опис четири јунака је потпуно аналоган ликовима на медаљону: „Један јунак лица ђевојачка, / „Не имаше браде ни бркова, / „Већ му перчин покрива рамена; / „Други јунак смеђе науснице, / „Трећи јунак црне брке веже, / „А четврти седу браду креше.“

Број сличних примера је сасвим извесно далеко већи. Изнети елементи указују на сву комплексност српске народне епике, као јединственог чувара старобалканског знања о васељени и човековом месту у њој, осветљавајући истовремено све аспекте људског постојања.

О аутору: Драган Јацановић је рођен 1958, године у селу Велика Река код Малог Зворника.  Детињство је провео у селу Скрађанима у питомој Мачви, где је у селу Змињаку завршио основну школу. Шабачку гимназију је завршио 1977. године. Дипломирао је на Филозофском факултету у Београду 1982. године на катедри за археологију. Ради као виши кустос-археолог у Народном Музеју у Пожаревцу. Објавио преко сто стручних и научних радова у домаћим и страним часописима и учествовао у свим археолошким истраживањима на тлу Србије. Објавио монографије Пожаревац – културна стратиграфија праисторијских налазишта у Браничеву у едицији Археолошког института у Београду „Археолошка грађа Србије“, Маргум, Беловоде, Српско календарско знање у у српској народној поезији из кога вам доносимо одломак.

Преузето са националних портала: Пројекат Растко, Србин. инфо и Свевлад

Поделите: