МАРКО ТАНАСКОВИЋ: КРАЉ ПЕТАР ПРВИ – ВЕЛИКИ ФИЛМ О ВЕЛИКОМ ПОДВИГУ

МАРКО ТАНАСКОВИЋ: КРАЉ ПЕТАР ПРВИ – ВЕЛИКИ ФИЛМ О ВЕЛИКОМ ПОДВИГУ

Тешко је преценити значај који овакав филм може да има на морал и дух помало посрнуле и залутале нације каква је тренутно српска.

 

 

Немогућност (или можда боље рећи недостатак воље) југословенске и српске кинематографије да квалитетно и надахнуто обради многобројне значајне теме из националне историје одавно је једна од главних бољки наше културе у целини. Моћ филма да дочара и из далеке прошлости призове велике битке, важне личности и пресудне догађаје у животу једног народа умногоме превазилази све друге уметничке форме и средства приповедачке експресије. „Марш на Дрину Жике Митровића из 1964. и Шотрин „Бој на Косову из 1989, уз неизбежну Кадијевићеву серију „Вук Караџић, премало су за више од сто година „покретних слика“ на овим просторима и за један народ тако бурне и богате историје каква је несумњиво наша.

 

 

Ако за комунистички период, који је био идеолошки оптерећен НОБ-ом и митовима о братству и јединству, можемо лако објаснити зашто је тадашњи државни врх био генерално незаинтересован за српску историју и традицију, остаје отворено питање криминалног занемаривања историографске и родољубиве тематике од стране културних политика мање-више свих режима и влада од распада заједничке државе…

 

Неочекивани преокрет

 

А онда, ниоткуда, сасвим неочекивано, појавили су се отац и син, Лазар и Петар Ристовски, са својом екранизацијом приче о Краљу Петру и повлачењу српске војске преко Албаније за време Првог светског рата. Иако Краљ Петар Карађорђевић спада у највољеније и најсветлије личности новије српске историје, очекивања од овог филма, барем што се тиче потписника ових редова, нису била нарочито велика, јер су филм од почетка снимања пратиле гласине о политичком протекционизму, креативном непотизму и финансијским проблемима који су изазвали  кашњење и померање првобитно заказане премијере. Већ је трејлер филма наговестио да би снижена очекивања могла бити вишеструко премашена, док је сада, неколико дана након свечане премијере, сасвим јасно да пред собом имамо ултимативни патриотски ратни филм за нови миленијум и достојног наследника Митровићевог „Марша на Дрину.

 

 

Као прво, треба истаћи да „Краљ Петар, у техничком смислу, делује апсолутно светски и убедљиво. Све, од фотографије, преко костима и сценографије, до звука и музике је на врло високом професионалном нивоу, а читава продукција одаје утисак филма са далеко већим буџетом него што је стварио био случај (наводно око два милиона евра). Вештом употребом компјутерски генерисаних ефеката, снимањем помоћу дрон-камера и зналачким коришћењем принципа монтаже, учињено је да масовне сцене битака у првој половини филма не делују сиромашно и недоречено, док кадрови преласка снегом прекривених Проклетија одузимају дах и потпуно равноправно стоје уз било шта што је Питер Џексон снимио у својим „Господарима прстенова.

 

 

На драматуршком плану, млади Ристовски, служећи се као предлошком романом „Чарапе Краља Петра Милована Витезовића, гради причу око остарелог и болесног краља, Карађорђевог унука и прекаљеног ветерана Легије странаца и Балканских ратова, који, иако је пренео краљевска овлашћења на сина Александра, не жели своје војнике, своју децу, да остави на цедилу када је најтеже…

 

 

…Нарочито ће за данашњу српску омладину, залуђену паметним телефонима, друштвеним мрежама и испразним хедонизмом потрошачког друштва, деловати отрежњујуће да се суочи са својим врлим вршњацима из неког другачијег, далеко тежег времена и да ће у том суочавању извући поуке у виду потребе поштовања оних вредности на којима је почивало српско друштво у време његовог највећег процвата, а то су пре свега: побожност, храброст, солидарност, пожртвованост, скромност и самопоштовање.

 

 

Данас, када је срамна ревизија историје у пуном замаху и када се некадашњи савезници труде да сакрију и омаловаже наш огромни допринос победи у Великом рату, епска филмска прича о Краљу Петру и његовим неустрашивим војницима може да послужи као преко потребна инфузија романтичног и узвишеног родољубља у српску културу и правовремено подсећање на то колико великој нацији заправо припадамо.

 

 

Остаје само нада да ће овај пројекат доживети заслужени успех и тиме покренути талас сличних остварења, јер постоји још безброј тема и прича из наше славне прошлости које тек треба екранизовати и филмским језиком приближити савременој публици.

 

Марко Танасковић је књижевник, публициста, бивши уредник часописа ,,Европа нација“ и аутор романа ,,Олуја“

Преузето са: https://standard.rs/2018/12/08/kralj-petar-prvi-veliki-film-o-velikom-podvigu/

Поделите:
ИНСТРУМЕНТ ГУСЛЕ – ПОРЕКЛО

ИНСТРУМЕНТ ГУСЛЕ – ПОРЕКЛО

Након што је Унеско одлучио да гусле уврсти на Репрезентативну листу нематеријалног културног наслеђа човечанства, као део културног наслеђа Србије, амбасадори Албаније, Хрватске, Црне Горе, БиХ и, како се наводи, неких других земаља, поднели су тој организацији заједнички захтев за постизање консензуса о томе да ли овај инструмент припада византијској или арапској култури?

 

Арапске гусле – рибаб.

 

Гусле су народни музички инструмент с подручја српских земаља. Овај инструмент има једну, или евентуално две жице. Најчешће су направљене од јаворовог дрвета. Као једножичани инструмент, гусле се срећу у Србији, Црној Гори, Босни, Херцеговини и Далмацији. Гусле из Лике и Босанске Крајине углавном имају две жице. Гусле, као степски инструмент, даљим пореклом потичу из средње Азије. Срби, као једно од словенских племена степског, аријског порекла, донели су овај инструмент на простор Европе. Њени најсроднији инструменти су моринхур и игил. На врху гусала је често коњска или јарчева глава као симбол сточарства и номадских народа, док је гудало најчешће израђено у облику змије, као симбол мудрости. Касније се на гуслама срећу ликови националних јунака, а није случајно што се праве од јавора, јер јавор као дрво има симболику у српској претхришћанској религији и означавао је култ предака.

 

Стари Аријци у руским степама, Срби су донели гусле у Европу међу Протословене.

 

Албанци тврде, да су гусле њихов традиционални инструмент и они га зову лахут, Албанија и тзв. Косово још пре неколико година покушали да овај музички инструмент региструју у Унеску као баштину свог културног наслеђа, али је тај захтев одбијен јер тзв. Косово није члан Унеска. Наводе и да лауту, за Албанце, и гусле за Србе и Црногорце, користе у Русији, Чешкој, али и у Арабији. За Румуне важи назив лаута, као и за Албанце лахут. Инструмент који Албанци називају лаутом, нема гудало. Свакоме ко је са Балкана је јасно ко у Босни или Хрвтској пева епске песме уз  гусле?

 

Лаута левантских народа је трзачки инструмент а грчка лира, ћемане и монголски моринхур су сличнији гуслама.

 

Коме припада овај инструмент, византијској, арапској или степској култури? Албанско Министарство културе каже да је у контакту са црногорским, како би се и друге земље Југоисточне Европе укључиле у доношењу консензуса. Заједнички захтев амбасадора Албаније, Хрватске, Црне Горе и Босне и Херцеговине је србофобна непринципијелна коалиција.

 

Монголски моринхур је преузет од Аријаца побеђених племена руских степа.

 

Гусле су најсличније византијској лири тзв. ћеманету коју Грци и данас користе у популарној музици, инструменту са гудалом а не оној старогрчкој лири која се трзала. Оно што данас сматрамо турском староградском народном музиком је потекло из византијске музике. Готово је сигурно да су наше гусле била некаква интерпретација из кућне радиности византијске лире, ћеманета коју је неко могао чути на неком од српских дворова и онда покушао направити.Онда је грчка лира испала више као већ познати традиционални степски гудачки инструмент и названа је тако „гусле“.

 

Гусле или „лахут“ свирају арбанашки Малесори (Црногорци), мешавина Срба и Арбанаса.

 

Што се самог назива „гусле“ тиче он је из старословенског порекла али је отприлике означавао уопштено жичане инструменте пошто су гусли код Руса, хусле код Лужичких Срба и гусле код нас три потпуно различита инструмента којима је једино заједничко што су жичани. Гусле код Срба и код Лужичких Срба се свирају гудалом али је код Лужичана тај инструмент данас јако сличан виолини, док се код Руса гусли трзачки инструмент. Арапске гусле зову се рибаб, а албанске лахут. Монголски инструмент са коњском главом опште индоевропски старији од туранаца под називом моринхур нико не сппомиње у овој расправи а требало би. Постоји и жичани кинески музички инструмент са четири жице пипа. Понекад се зове кинеска лаута. Има облик крушке који је од дрвета. Лаута је иначе трзалачки инструмент а не гудачки. Овај инструмент се користио пре скоро две хиљаде година у Кини. Неколико сличних инструмената у источној и југоисточној Азији су изведени такоође из лауте.

 

Назив гусл је несумљиво старословенског порекла и значи жица.

 

Небитно да ли гусле као инструмент, предмет потичу из византијске, арапске или аријске културе. Непорецива је чињеница да је разговарање уз гусле специфичност српске културе и да нико на свету нема тако богату епску културну баштину везану за гусле као Срби. Лаута или лутња је стари жичани инструмент познат широм средњевековне Европе јер су трубадури и минстрели певали уз њу. Сасвим је сигурно да лаута и гусле немају ништа заједничко. Оба су жичани инструменти и то је једина сличност. Другачије изгледају, другачије звуче и другачије се свирају. Обзиром да гусле у Црној Гори, БиХ и Хрватској свирају искључиво Срби, ова заједничка акција тих земаља личи на прву практичну примену пакта против Србије чије постојање сви негирају.

 

На Балкану сви знају, одувек, да су гусле специфични српски инструмент.

 

Хрватска има намеру да отме крајишко ојкање по истом маниру и забрањује да се јавно изводи у српским земљама. Албанци желе да докажу тезу како су „најстарији“ народ на овим просторима и то покушавају да „докажу“ позивајући се на илирско порекло. Срби имају несрећу да су се комшије нашле у историјском временском заостатку у формирању нација па се уместо оригиналне креације материјалне и нематеријалне културе одају отимању исте од суседа – отели смо територије (животе и имовину) сад је на реду култура.

 

Петровград.орг (Према: Тањуг, Политика)

Поделите:
НОВИ САД  25.11.  2018. – ПОРУКЕ ПОНОСА И ЈЕДИНСТВА

НОВИ САД 25.11. 2018. – ПОРУКЕ ПОНОСА И ЈЕДИНСТВА

Председник Покрајинске владе Игор Мировић и председница Народне Скупштине Републике Србије Маја Гојковић отворили су у Новом Саду, „Музеј присаједињења 1918“. Након отварања Музеја, свечано je откривeн споменик краљу Петру Првом, који је открио председник Републике Србије Александар Вучић. На крају је одржана и Свечаној академија, која представља завршетак дводневног обележавања стогодишњице Присаједињења овог дела српских земаља  Краљевини Србији.

 

 

Музеј чини стална поставка са низом вредних артефаката који сведоче о великом историјском догађају и његовим актерима, као и о вишевековној борби Срба за политичка и друга права у Аустрији и Аустроугарској.

 

 

Одлука о Присаједињењу била је демократаска сублимација вишевековних напора низа великана на челу са Светозаром Милетићем, који је био и остао симбол слободе и страдања за слободу и права свог народа, казао је председник бладе АП ВОјводине Игор Мировић, отварајући музеј.

 

 

Присаједињење нису изглaсали само Срби већ и наши пријатељи Буњевци, Словаци, Русини и многи други који су се у претходним вековима борили за сопстевну самобитност и будућност, чуло се са тог скупа.

 

 

Након отварања Музеја, свечано je откривen споменик краљу Петру Првом, који је открио председник Републике Србије Александар Вучић.

 

 

Одлука о Присаједињењу Војводине Краљевини Србији, била је одлука која је преусмерила ток историје. То није био само политички став, већ и свеобухватан политички програм о начелима која су, у једном великом времену, водила велике људе који су доносили историјске одлуке, чулосе на свечаној академији у Српском народном позоришту.

 

 

Председник Републике Србије Александар Вучић рекао је да је 25. новембар 1918. године један од највећих датума модерне српске историје.

 

 

Присаједињење је највећа тековина историје српског народа у последња два века, истакао је председник Републике Србије Александар Вучић, који је и почасни председник Одбора за обележавање овог јубилеја. Присаједињењем је остварен, додао је он, историјски сан, сан о српском јединству.

 

 

Ово је и за Србе у Републици Српској важан и велики дан а снага и јединство Србије наш је понос, рекао је председавајући Председништва Босне и Херцеговине Милорад Додик, истакавши да Република Српска и Србија данас сарађују на највишем нивоу од њеног настанка.

 

 

Свечаној академији, која представља завршетак дводневног обележавања стогодишњице Присаједињења Војводине Краљевини Србији, присуствовали су представници дипломатског кора, Војске Србије, верских заједница и бројних страних делегација из целог света.

 

Петровград.орг

Поделите:
ЗАВРШНА МАХИФЕСТАЦИЈА ПОВОДОМ ДАНА ОСЛОБОЂЕЊА ГРАДА У ПРВОМ СВЕТСКОМ РАТУ

ЗАВРШНА МАХИФЕСТАЦИЈА ПОВОДОМ ДАНА ОСЛОБОЂЕЊА ГРАДА У ПРВОМ СВЕТСКОМ РАТУ

Пројекцијом филма аутора Душана Јуванина о оснивању првог Српског народног одбора у Великом Бечкереку 1918.године завршене су овгодишње свечаности у нашем граду организоване поводом века ослобођења и присаједињења, овог дела српских земаља матици Србији. Сала Културног Центра Зрењанина је била препуна а већину публике чинили су ученици средњих школа.

 

 

Око 11 часова делегација Града Зрењанина дочекала је у Народном музеју  академика др Василија Крестића. Долазак у Народни музеј је био мотивисан обиласком постављене изложбе „100 година слободе“. У делегацији града су били помоћник градоначелника Душко Радишић, директор Народне библиотеке Милан Бјелогрлић, директорка Историјског архива Мирјана Баста и директор Гимназије Милан Радаковић и историчар архивиста Слободан Милин један од аутора изложбе и продуцент филма Зоран Стојачић.

 

 

Нешто пре поднева када је била заказана пројекција филма академик је стигао у Културни Центар Зрењанина. На самом улазу га је дочекао аутор филма Душан Јуванин.

 

 

Омладински хор ОСМШ „ Јосиф Маринковић“ изашао је на бину Културног центра под руководством Зорице Козловачки и маестрално извео „Боже правде“, химну Републике Србије.

 

 

Модератор програма је била Александра Кандић, она је позвала присутне да великим аплаузом поздраве професора  доктора историјских наука, српског академика пореклом из Ђале у равном Банату, Василија Крестића. Академик Крестић је поздрављен великим аплаузом.

 

 

Овом приликом академик Крестић је непосредно након пројекције, као један од актера документарног филма рекао:

 

 

„Овај документарац је доста систематично урађен, са добрим одабиром грађе, теме и саговорника. Душан Јуванин је то са сарадницима урадио професионално, достојно догађаја о којем је реч. У овом догађају се огледа велики национални и политички значај. Генерација која је основала први СНО годинама је била заборављена и ниподаштавана управо од стране оних који се поигравају историјским чињеницама. Ја бих овај филм поклонио политичарима „војвођанерима“ из Новог Сада да се упознају са историјским чињеницама и виде ко су били људи са ових простора, каква су била њихова стремљења и како су се борили за уједињење са матицом Србијом“- рекао је Крестић.

 

 

Историчар архивиста Слободан Милин један од аутора изложбе „100 година слободе“,коју можете посетити у салону Народног музеја, поздравио је овај скуп и дао кратку завршну исторјску оцену догађаја од пре једног века.

 

 

Потом су сви присутни погледали документарни филм: “Оснивање првог Српског одбора у Војводини 1918.”, аутора и сценаристе Душана Јуванина. У филму се говори о значајном, преломном историјском догађају а главни актери су  др Славко Жупански и његови саборци који су извршили велико дело присаједињења Барање, Бачке, Срема и Баната држави Србији.

 

 

Аутор и сценариста филма, Душан Јуванин о раду на филму каже:

 

 

„Филм смо радили током читаве године и било је врло тешко направити филм о овом делу наше националне историје. Ми Срби се сви разумемо у фудбал и у историју. Међутим, кад смо почели припрему овог филма јавио се проблем малог броја сачуваних докумената и истакао бих да у филму има много докумената и фотографија до сада не виђених, за које нико не зна ни да постоје.Ово је филмнаправљен пповодом стогодишњице оснивања првог Српског народног одбора у Великом Бечкереку, уопште међу Србима. У Новом Саду је он основан тек 04. Новембра после одласка др Славка Жупанског и састанка са вођом Срба Јашом Томићем. Основне поруке филма су да је ово велики датум, да смо ми у слободи данас због тих догађаја који су се тада одиграли и посебно бих парафразирао речи академика Тибора Варадија, да побеђени нису понижени и да слобода није никоме представљала ропство.“

 

 

На крају филма је аутор ових редова  имао част да позове главне актере овог документарног филма да изађу на бину како би смо их поздравили великим аплаузом.Косценариста филма је био Марко Сикимић, камерман Душан Удицки, камера из ваздуха Александар Миливојев, монтажа Ђула Фелдеши, колор корекција Пеђа Милетић, техничка подршка Ненад Шлезак, продуцент Зоран Стојачић, наратор Милан Кочаловић, текст Далибор Ковач, лектор Драгана Благојевић и тон Монолит Лимитед Малта.

 

 

Саша Младеновић и Јован Његовић Дрндак

Поделите:
ИСТОРИЈСКИ АРХИВ И НАРОДНИ МУЗЕЈ У ЗРЕЊАНИНУ ВАМ ПРЕСТАВЉАЈУ ИЗЛОЖБУ – СТО ГОДИНА СЛОБОДЕ

ИСТОРИЈСКИ АРХИВ И НАРОДНИ МУЗЕЈ У ЗРЕЊАНИНУ ВАМ ПРЕСТАВЉАЈУ ИЗЛОЖБУ – СТО ГОДИНА СЛОБОДЕ

Поводом 100 година од ослобођења града (Великог Бечкерека, Петровграда, Зрењанина) у Првом светском рату и присаједињења Барање, Бачке, Баната и Срема Краљевини Србији, у Салону Народног музеја Зрењанин у суботу, 17. новембра 2018. године, свечано је отворена изложба под називом “Сто година слободе”.

 

 

„Под теретом сопствених грехова, Хабзбургова монархија пала је, из страшних њених рушевина ниче сунце лепе будућности“

(Србске новине, 27.октобар 1918.)

 

 

Изложбу “Сто година слободе” свечано je отварена  у суботу, 17. новембра одмах након централне манифестације, Дана ослобођења и Дана града на Тргу слободе. Манифестацији су присуствовали градоначелник Чедомир Јањић са најближим сарадницима, начелница Средњобанатског управног округа Снежана Вучуревић, командант Гарнизона Војске Србије пуковник Никола Дејановић као и велики број културних радника и грађана.

 

 

Поставка се састоји из три сегмента, а аутори су историчар и архивиста Слободан Милин и виши архивиста Ванда Војводић Мицова из Историјског архива Зрењанин и кустос Владислава Игњатов из Народног музеја Зрењанин. Изложбу је званично прогласила отвореном начелница Средњобанатског управног округа Снежана Вучуревић. Душан Баста оперски певач из Новог Сада допринео је торжеству овог скупа изводећи родољубиве арије.

 

 

На отварању изложбе је говорио и кустос-историчар, архивски саветник Музеја Војводине  Зоран Вељановић. Апострофирајући значајну улогу нашег троименог града Великог Бечкерека, Петровграда и Зрењанина у преломнима историјским догађајима, Вељановић је о поставци изложбе и ауторима у рецензији је рекао:

 

 

„Музејски предмети и архивска грађа која је приказана на изложбеној поставци као и подаци изнети у каталошким текстовима одговарају теми (ослобођени су сваке патетике)…Тиме су аутори и установе Историјски архив и народни музеј у Зрењанину, дали свој допринос култури сећања (а дабоме и науци).“

 

 

Први сегмент изложбе носи назив „Велики Бечкерек и средњи Банат у Првом св. рату“ и приказује дешавања уочи и током рата на овом простору. Други сегмент под називом „Знамените личности“ тиче се најистакнутијих личности из српског националног покрета у Великом Бечкереку, а трећи сегмент насловљен „Ослобођење 1918. године“ посвећен је формирању Српског народног одбора у Великом Бечкереку, 31. октобра 1918. године, његовим кључним одлукама и акцијама.

 

 

Владислава Игњатов, кустос Народног музеја дочарала нам је како је изгледао Велики рат на простору Баната. Нечовечност аустроугарских власти посебно је била усмерена на домицилно српско становништво па отуда не чуди што је управо из Баната било највише добровољаца у редовима српске војске.

 

 

Историчар архивиста Слободан Милин нам је дочарао последње дане некадашње моћне империје Хабзбурговаца и приказао одлучност банатског грађанства које се дрзнуло да узме у своје руке своју судбину.

 

 

Виша архивисткиња Ванда Војводић Мицова је у свом делу рада посебно подцртала улогу српске елите Великог Бечкерека, која је имала само једну жељу да збаци аустроугарски јарам и да се присаједини матици Србији.

 

 

Поред паноа, на изложби су приказана и разна оригинална документа (нпр. лична документа интернираца и осталих знаменитих личности, записи и дневници добровољаца, записници Српског народног одбора, дописи сеоских одбора, дописи и акта српске војске у Великом Бечкереку и друго), фотографије, као и предмети, оружје и војна опрема из периода Првог светског рата, углавно из збирки и фондова Историјског архива Зрењанин и Народног музеја Зрењанин, али и приватних колекција.

 

 

Наставници и професори историје имају могућност и обавезу да доведу нашу децу у просторије великог салона музеја и у интерактивној настави покажу младим генерацијама ко су им били преци и за шта су се пре једног века борили.

 

 

Петровград.орг

Поделите:
СПЕКТАКЛ У КРИСТАЛНОЈ ДВОРАНИ – МАРШ НА ДРИНУ ДИГАО НА НОГЕ ПУБЛИКУ

СПЕКТАКЛ У КРИСТАЛНОЈ ДВОРАНИ – МАРШ НА ДРИНУ ДИГАО НА НОГЕ ПУБЛИКУ

Празничном поклон концерту у “Кристалној дворани” Зрењанина су присуствовали челници града и Средњобанатског управног округа,  градског Гарнизона Војске Србије, бројне званице и гости градоначелника из политичког, привредног, културног, образовног, верског и спортског живота града, из градских институција, јавних предузећа и установа, као и бројни суграђани.

 

 

Прави спектакл у „Кристалној дворани“ могли су да прате и гледаоци крај ТВ екрана широм Србије, јер је концерт Зрењанинске филхармоније директно преношен на првом програму Радио-телевизије Војводине. Заиста читава Србија је могла да ужива у зналачки одабраним мелодијама и наступима уметника.

 

 

Филхармонија је овога пута бројала 60 музичара и у препуној, Кристалној дворани, њен наступ је изазвао велико интересовање публике, која је обзиром на наступ на Данима пива очекивала заиста много. Репертоар је био заиста разноврстан и на њему је било дела из богатог опуса српског фолклора и дела инспирисана српским фолклором, дела домаћих аутора и неке од светских оперских арија.

 

 

Наступ је припреман скоро два месеца, а пробе су биле интензивне последњих недељу дана. Зрењанинска филхармонија је и квалитетом и репертоаром у протеклом периоду  оправдала поверење и очекивања публике, те у томе и видимо разлоге значајног интересовања за њихове наступе, какво је владало и синоћ.

 

 

Прослављена оперска дива Јадранка Јовановић извела је незаборавне арије Хабанере из опере „Кармен“ и Силве из „Кнегиње чардаша“, као и познату српску песму „Све док је твога благог ока“, док је Бора Дугић на фрули извео „Балканску свиту“, „Вилинско коло“ и „Игру скакавца“, уз подршку на хармоници Бобана Продановића.

 

(Фото: Александар Блануша)

 

Зрењанинска филхармонија је наступила под диригентском палицом Микице Јевтића. На сцени су се могла видети и чути чак четири здружена зрењанинска хора. Дечји хор Културног центра, Омладински хор Музичке школе „Јосиф Маринковић“, Певачко друштво „Преподобни Рафаило Банатски“ и Мешовити хор „Паноника“, које су за наступ припремиле Сенка Милисављевић и Зорица Козловачки.

 

 

Наши реномирани хорови су чинили сјајну вокалну подршку музичарима и свака нумера је за себе представљала посебан уметнички доживљај.

 

 

У веома занимљивом аранжману изведене су химничне српске арије, „Востани Сербије“, „Тамо далеко“, „Креће се лађа француска“ а публика се подигла на ноге И није штедела дланове када је на бис изведен чувени, „Марш на Дрину“.

 

 

Било је ово још једно уметничко вече за памћење и прави спектакл који је приредила синоћ својим суграђанима Зрењанинска филхармонија, празничним концертом. Било је то заиста долично обележавање Празника града Зрењанина, 17. новембра и стоте годишњице од ослобођења града у Првом светском рату, које је поставило стандарде за будуће јубилеје.

 

 

Петровград.орг

Поделите: