180 ГОДИНА ФОТОГРАФИЈЕ У ГРАДУ НА БЕГЕЈУ – ГРАД ФОТОГРАФИМА – ФОТОГРАФИ ГРАДУ

180 ГОДИНА ФОТОГРАФИЈЕ У ГРАДУ НА БЕГЕЈУ – ГРАД ФОТОГРАФИМА – ФОТОГРАФИ ГРАДУ

На Тргу слободе у Зрењанину код споменика краљу Петру Првом Ослободиоцу отворена је изложба “Град фотографима – фотографи граду”. У граду на Бегеју је одржана и друга Фотографска колонија а све као увод у обележавање 180 година фотографије у граду Зрењанину.

Аутор изложбе је један од најбољих зрењанинских фотографа,  фоторепортер листа „Зрењанин“ Јован Његовић Дрндак. Организатор овог догађаја је Савремена галерија УК Ечка, у сарадњи са Фотографским документационим центром, а све под покровитељством Града Зрењанина.

На изложби су говорили доајени српске фотографије Воја Митровић и Томислав Петернек. Градоначелник је подсетио на дугу традицију фотографије у нашем граду и изразио уверење да ће фотографске колоније бити организоване и наредних година. Према најавама  Зрењанин ће ускоро добити и Музеј фотографије, који би, практично, био први музеј таквог типа на подручју Србије.

Фотографи су градоначелнику Зрењанина поклонили портрет краља Петра Првог Ослободиоца, који ће у будуће красити просторије Градске куће у Зрењанину и подсећати на историјске године када је град са поносом носио име свог ослободиоца.

Сви посетиоци изложбе могу да виде до сада необјављене фотографије градских мајстора овога заната који трајно и непогрешиво, као документи првог реда, сведоче о времену које је остало иза нас.

Фотографије које говоре више од речи!

Петровград.орг и Град Зрењанин (Фото: Александар Блануша)

Поделите:
69.ФЕСТИВАЛ ПРОФЕСИОНАЛНИХ ПОЗОРИШТА ВОЈВОДИНЕ

69.ФЕСТИВАЛ ПРОФЕСИОНАЛНИХ ПОЗОРИШТА ВОЈВОДИНЕ

У Зрењанину је отворен 69. Фестивал професионалних позоришта Војводине. Овај Фестивалу се одржава под слоганом „Позориште у стигматизованом друштву“. Фестивал су помогли како република Србија, тако и покрајина Војводина а ту је и подршка града који увек стоји ту да подржи праве пројекте из културе.

 

 

На даскама које живот значе наступиће Народно позориште „Тоша Јовановић“, Позориште младих (Нови Сад), Народно позориште Суботица, Српско народног позориште (СНП), Новосадско позориште/Ujvideki sinhaz, Народно позориште Сомбор, као и Дечје позориште Суботица.

 

 

Град Зрењанин и Народно позориште „Тоша Јовановић“, другу годину за редом су домаћини најбољим драмским и луткарским представама војвођанских позоришта у протеклих годину дана, у селекцији Слободана Савића, критичара, новинара и уредника радијских и телевизијских емисија о позоришту и позоришним ствараоцима.

 

 

Не треба говорити, колико је значајно је за позориште и за град Зрењанин, да има овакву једну манифестацију, јер је ово смотра најбољих позоришта из Војводине са својим најбољим представама.

 

 

Селекција је и ове године зналачки урађена а само позориште“ Тоша Јовановић“ ће урадити све да овај фестивал буде на нивоу врхунских фестивала као што је био и прошле године.

 

 

Публика ће у току недељу дана колико траје фестивал имати прилику да погледа шест драмских и пет луткарских представа. Након његовог завршетка биће проглашени победници и додељене награде.

Петровград.орг

Поделите:
УДРУЖЕЊЕ ХЕРЦЕГОВАЦА И ПРИЈАТЕЉА ОРГАНИЗОВАЛО ТРАДИЦИОНАЛНО СИЈЕЛО ХЕРЦЕГОВАЦА

УДРУЖЕЊЕ ХЕРЦЕГОВАЦА И ПРИЈАТЕЉА ОРГАНИЗОВАЛО ТРАДИЦИОНАЛНО СИЈЕЛО ХЕРЦЕГОВАЦА

У свечаној сали хотела Војводина, 12. априла 2019. године, Удружење Херцеговаца и пријатеља организовало је тринаесто, традиционално Херцеговачко сијело и свечану академију под називом “Да се људски упитамо и да коју прозборимо”.

 

 

На почетку програма добродошлицу присутнима пожелео је домаћин, градоначелник Зрењанина Чедомир Јањић чијим залагањем се Херцеговци и њихови пријатељи већ више година окупљају и у престоници српског Баната.

 

 

“Град Зрењанин је отворен свим пријатељима и људима добре воље. Веома сам поносан на све бољу сарадњу са Републиком Српском. Трудимо се да сваки дан повећамо квалитет живота свим нашим суграђанима и наш град промовишемо као најбоље мјесто за инвестирање- рекао је Јањић и подсјетио да је у Зрењанину недавно постављен камен темељац за нову фабрику гума “Линг Лонг” чија вриједност би према најавама требала да буде невјероватних милијарду долара.”

Истакнуту беседу је на овом скупу имао и председник Удружења Херцеговаца Милан Бјелогрлић.

 

 

„Херцеговци своју будност и спремност исказују нарочито у временима тешким и тегобним; а када нису била таква? Ратних деведесетих Пејо Бајчетић окупља дружину и формира у Новом Саду прво Удружење Срба из Херцеговине чијом је организацијом и ангажовањем пружана помоћ завичају преко Дрине, за незаборав – рекао је Бјелогрлић. „Сијела ваља сачувати од клизишта. Да се не сурвају у забаву и разоноду, у провод и добар залогај завичајни. У поздрав, онај у тренду: Опуштено, уживајте! Нека буде све безбрижно и насмејано, плитко и површно – подсетивши да су сијела у земљи Херцеговој израз традиције јавног живота.  „Потребно је да се чује јака реч. Она која се слуша и прима. Која се памти и преноси. Реч која придиже, подиже и бодри. Реч која опомиње, али реч која крепи и куражи“ – закључио је Бјелогрлић наговјештавајући да ће вече протећи у знаку беседништва, које је одувек карактерисало Херцеговце.

Херцеговцима се представила победница 25. Светосавског такмичења у беседништву Крушевљанка Бојана Петровић. Ова студенткиња четврте године Правног факултета у Београду, чији је просјек оцјена 10,00 оставила је без даха публику изговарајући бесједу под насловом “Сто пута изговорена лаж постаје истина”.

 

 

„У Јасеновцу немате шта да видите. У Меморијалном центру нема фотографија жртава, нема одеће и обуће логораша, нема пећи у којима су живи људи претварани у пепео, нема ножева којима су их одране клали. Нема јама. Јасеновац је празна ливада. Нема леша, нема гроба – нема ни злочина – беседила је Петровићева. „И док у Хрватској буја новоусташтво, наша млада покољења не знају ни шта је оно старо, не знају шта је логор Јасеновац. Док Хрватска годинама темељно, стрпљиво и упорно ради на мењању историје, ми ћутимо. Наше институције ћуте, наши интелектуалци ћуте, наша Православна Црква ћути. На том мјесту, на тој данас празној ливади, ако овако наставимо, хрватска деца, странци, наша деца пролазиће испод споменика камени цвет и неће знати да је ту масакрирано преко пола милиона мушкараца, жена, дјеце. Ма које нације они били: Срби, Јевреји, Роми, Хрвати – на том месту човек је човека зверски убијао. На том месту човек је постао сотона, на том месту постојао је пакао“ – беседила је, лелек једног народа те вечери Бојана Петровић и добила громогласни аплауз.

 

 

Зе вечери публика је уживала слушајући антологијске стихове академика, Матије Бећковића. Небом овенчани српски песник је казивао своје стихове из књиге  „Пут којег нема”,  и афоризме, као и поетске описе знаменитих Срба из његове књиге “100 мојих портрета”. Матија није пропустио да се дотакне и крштеног имена нашега града.

 

 

Пут којег нема

 

Триптих Моме Капора

 

1.

 

Добро дошао соколе

Ђе си сто година вучје пиле

Има ли још ко с тобом

А што си ово оволико носио

Знаш да свега имамо

Само смо тебе жељни

Којим путем си дошао

Преко Лијешња

Или уз Мртвицу

 

Ја преко Лијешња

 

То си погријешио

Требао си уз Мртвицу

Уз Мртвицу је господски пут

Да си ишао уз Мртвицу

Кад год да си кренуо

И како год да си ишао

Кад и кад би дошао

Не би на орлу прије

То је пут с анђелима

Други пут да идеш уз Мртвицу

 

2.

 

Срећне очи које те виђеше

Ђе си ако Бога знаш крилат орле

А што си ово оволико носио

Знаш да свега имамо

Само смо тебе жељни

 

Којим путем си дошао

Преко Лијешња

Или уз Мртвицу

 

Ја уз Мртвицу

 

Што уз Мртвицу братски брате

Уз Мртвицу ни тица не излијеће

Да три пут не почине

Преко Лијешња је господски пут

Да си ишао преко Лијешња

Кад год да си кренуо

И како год да си ишо

Кад и кад би дошао

Не би на орлу прије

То је пут с анђелима

Други пут да идеш преко Лијешња

 

3.

 

Ало ало

Шта ово крчи окрени нулу

Јеси ли ти то браћо мила

Вјелкам ту Ванкувер

Чоче од лаписа

Јеси ли скоро био у Веље Дубоко

Има ли ко жив тамо

 

Којим путем си ишао

Преко Лијешња

Или уз Мртвицу

 

Ја преко Лијешња

 

Докле ћемо преко Лијешња јадан брате

Ђе би нам крај био

Да никад нијесмо ишли преко Лијешња

Не можемо и у интернет ери

Ићи преко Лијешња

Скоро је ође одржан симпозијум

Који је пут бољи

Од два пута којих нема

И сви су се сагласили

Нема од Лијешња ништа

Мртвица је наш бренд

Америка преферира Мртвицу

Прави пут је како Америка каже

Другога нема

Ни пута ни излаза

Ни за Веље Дубоко

(Ни за Петровград)

Ни за Европу

Ни за читав свијет

 

 (Матија Бећковић – Из књиге  „Пут којег нема”, СКЗ, 2009)

 

 

У склопу академије наступио је оперски певач из Новог Сада, Никола Баста и један од најбољих гуслара српских земаља Љубиша Атељевић, члан ДГ “Петар Перуновић”.

 

 

Поздраве из Херцеговине донео је градоначелник Требиња Мирко Ћурић који је поздравио поштоваоце Херцеговине од којих је чуо изреку “држе се као Херцеговци”. “Највећа моја жеља је да се сви заједно држимо као један, јер само сложни можемо да напредујемо” – поручио је Ћурић.

Као и сваке године завршница окупљања организована је у великој сали хотела Војводина у коме је и овога пута било окупљено више стотина Херцеговаца из Баната и њихових пријатеља. Након благослова Цркве који је упутио отац Слободан Честић, здравицу је земљацима пожелио родоначелник свих херцеговачких удружења Петар Бајчетић, који је ове вечери прославио и свој јубиларни 80. рођендан. Завичајни део програма употпунила је етно група “Ерцеговина” из Сечња. Програм су, сада већ традиционално,  зналачки водили Александра Кандић и Лука Баљ.

 

 

Наиме, традиција ових завичајних скупова сеже у 2006. годину. Започео ју је покојни чика Урош Милојевић из Клека а традицију са успехом наставља његов наследник на месту председника Удружења Милан Бјелогрлић.

Петровград.орг у братској сарадњи са порталом Слободна Херцеговина

http://slobodnahercegovina.com/13-hercegovacko-sijelo-u-zr…/

Поделите:
ДР ВЛАДИМИР КОЛАРИЋ: БАЛКАНСКА МЕЂА – СИНОВИ ЗАВЕТА

ДР ВЛАДИМИР КОЛАРИЋ: БАЛКАНСКА МЕЂА – СИНОВИ ЗАВЕТА

Без активирања мита, односно обнове завета, опстанак неће бити могућ. Да будемо сасвим сурови – ни битан.

 

 

Када је та колона руских војних возила, која се 1999. године из Босне упутила према Косову и Метохији, пролазила поред места где сам се тада налазио, само смо је немо посматрали, после свега чак више ни зачуђени. Јасно су биле истакнуте руске заставе, а неколико војника нам је махало са тенкова. Нико им није одмахивао. „Сад је ионако све готово“. „Узалуд“, „Још само сте нам ви фалили“, „Нисте били ту када је требало“ – шта год да нам је пролазило кроз главу.

 

 

Али ни многи од нас нису били ту, макар не ментално, духовно, са пуном свешћу о правим размерама и правом значају оног што (нам) се догађа. Зато нас и данас чуди када слушамо о примерима истинског херојства и посвећености не тако малог броја наших бораца. Тада није изгледало, бар гледано са стране, „из позадине“, да је сачуван или да је пробуђен такав ниво свести и спремности на жртву, да су и даље постојали младићи, готово дечаци, који, како сведочи мој пријатељ, учесник рата, гину са речима „Вреди умрети за ову земљу“ на уснама.

 

 

Многи од нас нису осећали да је „ово њихова земља“, из различитих, махом сасвим појмљивих разлога. Сада смо свеснији тога да је такво стање свести било производ једног озбиљно вођеног специјалног рата који није почео ни те 1999, као ни 1991. године, и чије идејно-вредносне основе сежу дубоко у прошлост, у корене једног драстичног цивилизацијског раскола, у чијем средишту смо се нашли.

 

Ванвременска категорија

 

А када ти појмљиви, односно људски, превише људски разлози за дефетизам и прихватање пораза и инфериорности угрозе сам опстанак заједнице, тада на сцену – ако за то уопште има снаге – ступа мит. Онај који не налази разлоге у овоземаљском и привременом, него осмишљава смисао нашег заједничког постојања у ванвременским категоријама. Онима који нам објашњавају, на један пре интуитиван и откровењски него рационалан начин, да ипак постоји нешто због чије одбране и очувања вреди умрети, и што надилази нашу овосветску егзистенцију. Нас као конкретне и појединачни личности не надилази ништа, ни сва целина створеног света, али личност постаје само онај ко је спреман да се одрекне себе, својих овоземаљских, трулежом и сујетама обележених скрама, и уђе у (своје) истинско постојање.

 

 

И ми имамо такав мит – Косовски, за који нас је Жарко Видовић ваљда једном за свагда научио да га зовемо заветом, јер завет не подразумева причу, наратив (митос) који пасивно следимо, него избор и слободу, нешто свесно усвојено, и што нипошто не пренебрегава постојање смрти, као и могућност смртног исхода при покушају његовог испуњавања. Самим тим подразумева и једну одговорности за себе, за друге и за свет која не дозвољава ни кукавичлук ни замор, јер постоји пуна свест о висини улога, који је много већи од нашег овоземаљског трајања.

 

 

Филм Балканска међа, редитеља Андреја Волгина, који тематизује руску акцију заузимања аеродрома Слатина по завршетку рата 1999. године, у таквом кључу, најпре говори о руској трауми пораза, нечињења и дезоријентисаности, која ни данас није превладана, али која је почела да се освешћава управо у периоду када се већ увелико припремао рат за Косово и Метохију. Русија, како се каже у филму, 1999. године заиста није била она Русија из 1995. А о садашњој Русији, после победе у Грузији и Сирији, да не говоримо. А битан конститутивни део савремене руске идеологије јесте свест о рату за Косово и Метохију, као резу који је помогао Русији да се поново врати себи. И да постепено почне да препознаје ко јој је непријатељ, као и његове истинске разлоге.

 

 

„Балканску међу“ не треба сагледавати као пропаганду, јер она је много више од тога – жанровски филм који већ по дефиницији конституише или утврђује одређени наратив, а у овом случају то је наратив који је још у фази рађања и стабилизације, и стога, за разлику од америчких, тек почиње да бива узбудљив.

 

Историјска шанса

 

Овај продукционо и идејно у целини руски филм има снагу који српски нипошто не би (још) могао да има: да представља хероје у акцији којом мењају свет и чија борба има свесветски, космички и духовни значај. Како савремена империјална Русија своје постојање заснива на цивилизацијској посебности, тако ни њен непријатељ није виђен као Америка, него евро-атлантска цивилизација у целини. Није ствар, дакле, у победи над Америком, нити само о војној победи, већ у победи над агресивном доминацијом једног многовековног цивилизацијског модела, који нас подједанако угрожава споља колико и изнутра.

„Запад је антихрист“, каже Алаксандар Дугин, али овај филм, као и доминантна идеологија савремене Русије не иде толико далеко, стварајући претпоставке за један одржив модел глобалне мултиполарности и још без спремности – што је вероватно сасвим разумљиво – да одбаци капиталистички императив развоја.

 

 

Такође, у филму се Срби и Србија, у складу са транснационалном цивилизацијском основом руске идеологије, посматрају из једне наднационалне (или транснационалне) перспективе, што је изазов Србима да осмишљавање своје будућности не траже ни у обнови југословенских интеграција ни у европском моделу националне државе, већ у једном новом и другачијем интегрализму, за који већ постоје основе у радовима и деловању једног броја домаћих аутора.

 

 

Мит, како рекосмо, не почива на рационалним разлозима, али није тешко открити сасвим рационалне аргументе за његову активацију, како би уопште могли да опстанемо као заједница, али и као слободни и стваралачки појединци. Ти разлози су сасвим јасни када откријемо прави идентитет, намере и природу непријатеља који у самој сржи угрожава наш опстанак као историјске заједнице. А без активирања мита, односно обнове завета, тај опстанак ионако неће бити могућ. Да будемо сасвим сурови – ни битан.

 

 

Филм Балканска међа, који нам, у маниру прецизно значењски и идејно конституисаног жанровског штива, прегледно представља неке од тих сасвим рационалних разлога, свакако није ремек-дело, али несумњиво улази у историју руског и српског филма, као сигнал да више ништа не може и не сме бити исто. Да смо ипак – и једни и други, али и једни са другима – добили историјску шансу коју не би требало тек тако да прокоцкамо: да не будемо плен грабљивцима и робље поробљивачима, него синови Божији, градитељи и обновитељи света и сваколике стварности, своји са својима, страх и трепет свакој овоземаљској тами. И, што је за нас најважније, да нас бар делом подстакне да разумемо, осетимо и поменемо оне младиће, који су пре двадесет година гинули са именом отаџбине на уснама, а које и данас тако срамно издајемо. Да разумемо оно што је тада проговорило из њих, а што ће, не сумњајмо, надживети свакога од нас који сад ово читамо и пишемо, а можда се, бар мало, и надамо.

 

 

Проф. др Владимир Коларић је прозни и драмски писац, теоретичар уметности и културе, аутор књиге „Хришћанство и филм“. Ексклузивно за Нови Стандард.

Преузето са: Нови Стандард

Поделите:
ОЧУВАЊЕ СРПСКОГ ИДЕНТИТЕТА И НАЦИОНАЛНОГ ЈЕДИНСТВА – ПРОЈЕКАТ ЈЕДИНСТВЕНИ СРПСКИ БУКВАР

ОЧУВАЊЕ СРПСКОГ ИДЕНТИТЕТА И НАЦИОНАЛНОГ ЈЕДИНСТВА – ПРОЈЕКАТ ЈЕДИНСТВЕНИ СРПСКИ БУКВАР

Осма Конференција српских националних организација из земаља региона, којој су присуствовали представници из Мађарске, Румуније, Словеније, Хрватске, Републике Српске, Македоније, Албаније и Црне Горе, одржана је у Београду. На Конференцији је једногласно усвојена Стратегија очувања српског идентитета и националног јединства српског народа у региону, а разговарано је и о положају српског народа у домицилним државама. У оквиру Стратегије усвојен је и предлог да се у 2019. години са најзначајнијим културним институцијама – Матицом српском из Новог Сада и Српском књижевном задругом из Београда, ради на реализацији пројекта Јединствени Српски буквар.

 

 

У раду Конференције учествовали су сви чланови Конференције коју чине Савез Срба из Румуније, Удружење Срба из Хрватске, Национални савет Срба у Македонији, Удружење српског народа „Морача-Розафа“ из Албаније, Асоцијација „Ствараоци Републике Српске“ из Републике Српске, Национални савет Срба из Словеније, Самоуправа Срба у Мађарској и Српски национални савјет Црне Горе, представници Министарства спољњих послова Републике Србије, Управе за сарадњу са дијаспором и Србима у региону и Народне скупштине. У Стратегији је наведено да је српски идентитет у свом најдубљем коријену светосавски, што значи истински хришћански, православни, у смислу неодбијања и неодбацивања свих других и другачијих.

 

 

„Срби у региону су данас народ који се бори за опстанак у биолошком, државотворном, културолошком, привредном, социјалном и сваком другом смислу. Како је опстанак немогуће обезбиједити само одбраном оног простора и дијела народа који је тренутно обухваћен државним границама Републике Србије, неопходна је Национална стратегија којом треба осмислити и започети борбу за опстанак и напредак, дјелујући на етничким просторима који припадају Србима“, наведено је у документу, „Српско обједињавање подразумијева повезаност Срба и њихових етничких и историјских простора који нијесу у оквиру државних граница Републике Србије, што значи да народ који мисли о својој будућности, своје интересе не може бранити само ослањањем на оно што је затечено под његовим суверенитетом у једном историјском тренутку“.

 

 

У тексту је наглашено да снажна матична држава, као најорганизованији облик народне суверености, може имати све организационе могућности за повезивање српског народа, што подразумијева заједништво, неопходност окупљања српског народа у јединствену цјелину ради остваривања легитимних права и потреба, те да идеју заједништва треба подупирати мирним и ненасилним начинима, али је треба заступати са највећом одлучношћу, непрестано и неодступно.

 

 

„Србима је потребна стратегија која ће спријечити да постојеће међудржавне границе у региону истовремено постану и етничке, језичке, вјерске и културолошке. Национална стратегија подразумијева отворену свијест за српско обједињавање за јединственим идентитетом, па српска повезивања треба да користе све моделе организовања који могу да надокнаде одсуство наше државне цјеловитости. У том повезивању, без обзира на границе, битну карику чине српски језик, Српска православна црква, културна и економска повезивања“, каже се у Националној стратегији Конференције српских националних организација из земаља региона.

 

 

Стратегија предвиђа да на кратак рок треба постићи сагласност о заједничком дјеловању кровних организација српског народа у региону и матичне државе – Републике Србије, темељну сарадњу између политичког и НВО сектора српске оријентације, у сарадњи са институцијама Србије и Републике Српске, а у неком будућем времену и Црне Горе, треба водити рачуна о стратешким циљевима српског народа, као што је употреба српског језика и ћириличног писма, гдје руководно начело треба да гласи: Сви Срби говоре српским језиком. Доминантно писмо је ћирилица, као и обезбеђивање пуне заштите имена, имовине и достојанства Српске православне цркве.

 

 

„Вјековна права Српске православне цркве не могу бити угрожена, а односе држава и цркве неопходно је ријештити у складу са канонским устројством православља и уставним гаранцијама одвојености институција државе и вјерских заједница“, наведено је у Стратегији.

Поред наведених циљева Стратегија предвиђа и адекватно учешће и сразмјерну националну заступљености у јавним службама, органима државне власти и органима локалне самоуправе, те реализацију заједничких пројеката Конференције српских националних организација из земаља региона ради међусобног повезивања и одређивања приоритета.

Извор: портал  ИН4С

 

Поделите:
ХУМАНИТАРНА АКЦИЈА – СРЕЋА СЕ НЕ КУПУЈЕ НОВЦЕМ – ПОЧЕЛА У АЛЕКСАНДРОВУ

ХУМАНИТАРНА АКЦИЈА – СРЕЋА СЕ НЕ КУПУЈЕ НОВЦЕМ – ПОЧЕЛА У АЛЕКСАНДРОВУ

У циљу прикупљања средстава за лечење Наташе Терзин у Александрову jе у недељу 31. марта уприличено поетско вече и промоција  књиге “ Трн Божура“ песника Јована Зафировића са Косова и Метохије. Организатор и душа ове вечери у његовом Александрову је био зрењанински ултрамаратонац  Саша Николић.

 

 

Када сам посетио Наташу, занемео сам јер је она, иако без говора и гласа, одузетошћу горњих и доњих екстремитета, изузетном мимиком желела све да ми објасни , а ево вечерас је ту са нама – казао је Саша Николић покретач акције „Срећа се не купује новцем“. Он је позвао све људе добре воље да уплате СМС – Упишите 25 и пошаљите на 3030!

 

 

Наташа је већ боравила на рехабилитацији у Загребу, где је успела да покрене руке што показује њену јаку вољу да успе и побеђује.  Наташа свакодневно само једним прстом куцка поруке певачима и другим познатим личностима како би за њу била прикупљена средства за тромесечни одлазак на клинику у Загреб, на рехабилитацију.

 

 

Јован Зафировић је песник млађе генерације из Приштине, пореклом из Косовског Поморавља, који овом збирком песама ступа на књижевну сцену српске националне књижевности. Његов таленат је препознао један Срб из Баната, Радован Влаховић из Новог Милошева.

 

 

Поезија Јована Зафировића је родољубива и ангажована. Он поезију схвата као поклич, као вапај за слободом. Његова је жеља да њоме искаже сву муку одрастања у гету у којем се налази србски народ. Он је родољубивих песник у времену када се савремена поезија сакрила од родољубља у индивидуалистичко ништавило. Млади песник је део од продаје књиге предвидео као свој лични допринос  Наташином лечењу.

 

 

О својим импресијама, песама младог Зафировића, говорили су домаћин Саша Николић и професор историје Мирко Козић. Они су у стиховима препознали језу, бол, тугу и врисак једног из нове генерације младих српских песника који су рођени на Косову и Метохији. Козић је препознао мелодију и тему наше  родољубиве поезије која се вековима пева кроз различита песничка уста, од слепих гуслара до данас.

 

 

У вечерњим часовима Библиотека Александрово била је стециште хуманих људи. Звуке музике са Косова, “Ораховцу башто рајска” и  песму о Русији Небојше Мастиловића интерпретирали су Мирјана и Михаило Младеновић. Била је то идентитетска прича кроз призму Косовско – Метохијског распећа, прича о спорту, хуманости и духовности.

Петровград.орг

Поделите: