ПОТПИСАНА ПОВЕЉА О СРПСКОМ КУЛТУРНОМ ПРОСТОРУ

ПОТПИСАНА ПОВЕЉА О СРПСКОМ КУЛТУРНОМ ПРОСТОРУ

Министарство културе и информисања Србије и Министарство просвјете и културе Републике Српске  потписало је заједничку Повељу о српском културном простору у Сремским Карловцима.  Овим документом је исказана заједничка тежња културних чинилаца у Србији и РС за усаглашавањем активности и мера од стратешког интереса за српску културу и за њено међусобно повезивање и представљање у свету. Овим документом су обухваћени припадници српског народа у Црној Гори, Македонији, Хрватској, као и Срби у ширем региону и дијаспори.

 

 

Потписници Повеље су били министри културе двеју земаља Владан Вукосављевић и Наталија Тривић. Својим потписима двоје министара је изразило и тежњу заузајамно сагласном културно-просветном политиком, отвореном за равноправнуи целисходну сарадњу са културама других народа.

Под српским културним простором подразумева се, како је наведено у документу, простор на којем је српски народ у дугом историјском трајању живео или још увек живи, остављајући трагове материјалног и нематеријалногкултурног наслеђа, било да се налази у оквиру граница или изван граница његових државних творевина.

У Повељи се констатује да убрзане промене и глобализацијски процеси увелико доводе у питање културну разноликост света, а припадност националној култури, сматрају потписници, не представља замену, него шири контекст у којем се препознаје и остварује сваки слободни појединац.

 

 

Националне културе представљају израз еманципације народа као историјских заједница, достигнуће модерног доба и демократских друштава, а брига о њиховом очувању савремени свет признаје као важан аспект остваривања људских права, сагласни су Вукосављевић и Тривић.

Србија, као матична држава српског народа, развија институционалне оквире и остварује респективну подршку очувању културних права етничких мањинапрема највишим мерилима међународне праксе. Стога се, сматрају министри, не може начелно доводити у питање ни потреба да и култура српског народа, у Србији и Српској, у региону и дијаспори или расејању, од Требиња и Херцег Новог до Суботице и Вршца, од Врања и Грачанице до Бање Луке, буде развијана у својим вредностима и традицијама, како у области савременог стваралаштва, тако и у области очувања, проучавања и презентације културног наслеђа.

 

 

Посебну пажњу два министарства посвећују успостављању системске бриге о српском језику и ћириличком писму, о подршци програмима наставе српског језика, историје и културе. Ћирилица као историјско писмо и симболичка идентификација српског народа, широко је препозната као културно добро чију позицију у јавном саобраћају треба системски оснажити, слажу се Вукосављевић и Тривић.

Констатовано је потирање српских културних трагова на подручјима ван територије Републике Србије и Републике Српске током 20. века, као и на угрожену баштину на Косову и Метохији. Констатује се да је дугорочна политичка стратегија непризнавања, заташкавања и релативизације речених појава геноцидног карактера присутна до данас.

Постоји снажна тенденција да се изоловани или конструисани догађаји из давнијих или недавних међунационалних сукоба, ревизионистичким дискурсом без дубљег утемељења, наметну као обавезујући наративи у којима је српска страна безусловно негативно маркирана.

 

 

Обнова поверења међу суседним народима може да почива једино на спремности да се уваже веродостојне историјске чињенице и различите интересне перспективе са којих се чињенице тумаче, што подразумева потпунији увид у страдална искуства других у окружењу.

Стратешко полазиште српске културне политике треба, сагласни су министри, да буде засновано на уверењу да је, пре свих ширих интеграција, први и незаобилазни корак јачање кохезије унутар српског културног простора.

У Повељи се истиче и да развијање историјске свести и културе памћења, нарочито о размерама геноцида над српским народом у Хрватској, БиХ и на Косову и Метохији, континуирана презентација ове теме у музеологији, уметностима и публицистици, треба да буде пример заједничког одговорног односа према прошлости.

 

 

Петровград.орг

Поделите:
ПРОТОНАМЕСНИК НЕМАЊА С. МРЂЕНОВИЋ: ЗАШТО СРБСКИ, А НЕ СРПСКИ …?

ПРОТОНАМЕСНИК НЕМАЊА С. МРЂЕНОВИЋ: ЗАШТО СРБСКИ, А НЕ СРПСКИ …?

Све чешће се у штампи, као и у разној литератури, срећемо са изразима “срБски”, а да ретко ко покуша да објасни ту појаву.

 

 

На овом месту ћемо пажњу посветити управо овом питању, а за пример ћемо узети горе помињане речи: срБски. Када читалац наиђе на придев “српски” написан у облику “србски” прво што му падне на памет је да се ради о грешци аутора који није најбоље упознат са правилом једначења сугласника по звучности, које налаже да у овом случају Б прелази у П.

Па се често чује и примедба: “Овај није чуо за Вука Караџића”.

Но, да ли је заиста тако?

Облик “србски” користе углавном они који су врло добро упознати са овим правилом, те намерно скрећу пажњу на њега.

 

 

Многи се изненаде када чују да је и сам Вук Стефановић Караџић користио облик са словом Б.

Наиме, не само што је први речник штампан као “срБски” него и сам Вук о овом питању одговара Владиком Лукијан Мушицки, када му у свом писму наводи: у Рјечнику ће србском бити описани готово сви обичаји србски”.

 

 

На овај део Мушицки одговара у свом следећем писму Караџићу речима: србски, Србкиња мора остати … и Немци кажу Хабсбург, и ми Љубко а не љупко … Да знам да ћете печатити Српске, а не Србски, расписивао бих на све стране и викао из петних жила да вам не дају ни крајцаре “. Са оваквим ставом, верујемо, сложио би се и наш познати песник Павле Поповић Шабчанин, а нарочито Милица Стојадиновић Србкиња.

 

 

У то време је наша највећа песникиња била на врхунцу европске славе, а свом је имену сама додала наставак “Србкиња”.

Вук је с њом био у врло добрим односима и није забележено да је он, или било ко други, приговарао како једна од најпознатијих поета у ондашњој Европи не зна да се потпише.

На крају крајева, ту су и ондашње “Новине Србске” да пазе на језик.

 

 

Дакле, облик “србски” је доминирао у другој половини XIX века, једнако као што је у првој доминирао облик “сербски”, који се изговарао као “сјербски”.

Стандардизацијом језика “Матица Српска” усвојила је облик “српски”, што никако није спорно. Међутим, неки наши данашњи лингвисти наводе врло разумљиве аргументе у одбрану облика “србски”. Па тако проф. Др Љубомир Т. Грујић каже: “Погледајмо пример са дериватима од речи ГРБ. Придев од њега је грБски, а не грПски. Зашто ту није примењено правило о једначењу по звучности, поготово што је ГРБ властита именица?

Друго правило каже да када је властита именица корен изведене речи, онда се она задржава у оригиналном облику, тј. Не мења се, у изведеној речи, као што су Србкиња, Србство, србскиизведене речи од имена (властите именице) СРБ “.

Дакле, како и зашто смо ми Срби променили име сопственом језику?

 

 

Опет се враћамо на Вука Стефановића Караџића и његову реформу.

Опште је познато да је Вук живео и радио у Бечу.
У то време је Турска империја била већ у стању распадања (неколико деценија касније се коначно и распала) а за превласт на Балкану борила су се два царства, Аустроугарска и Русија.

Балкан је тада био у геополитичком погледу најбитнија тачка у свету, јер би она сила која контролише Балкан, контролисала и коридор Исток – Запад. То ривалство Русије и Аустроугарске, око контроле Балкана, довело је и до Првог светског рата, у коме су нестала оба царства.

Срби су тада били најбројнији и најснажнији народ на Балкану, а као Словени, и то Православни Словени, били су врло блиски Русима.

 

 

Беч је ту везу покушавао да ублажи што је могуће више, па је из тог разлога финансирао и Вукову реформу, која је у тадашњој Србији, Црној Гори, као и Војводству Србији дочекана “на нож”.

Између осталог дошло је и до иницијативе да се “срБски” мења у “српски”, јер Немци нису могли другачије да изговоре.

О свему овоме много детаљније пише Милослав Самарџић у својој књизи »Тајне” Вукове Реформе “«, коју препоручујемо онима који желе подробније да се информишу.

Ови примери говоре о страном утицају и да се своди на “одрођавање” Срба од Православних словенских народа.

 

 

Можда је најочигледнији доказ за овакву тврдњу офанзива на ћирилицу, која се немилосрдно прогони из Србије.

Није страшно што Срби пишу српским језиком, а не србским, ако знају шта пишу тим језиком и какве и чије симболе (и у какве сврхе) користе. Али страшно је ако тога нису свесни, па им се сутра деси да се ћирилица потпуно укине, а везе са нашим коренима потпуно затру.

У том случају неће бити изненађење да за пола века, или век, на Балкану живи мало племе српа, унијата, који пишу Гајевом латиницом и своје корене траже у Загребу, Бечу и Ватикану.

 

 

О аутору:

Пречасни протонамесник Немања Мрђеновић рођен је 1983. године у Новој Градишки у Западној Славонији. Једно време је боравио и у Петровграду (Зрењанину). Од 2003. године живи у Сиднеју у Аустралији.  Дипломирао на смеру ”Историја, политика и философија” и подсмеру ”Културолошка и социолошка аналитика” департмана за хуманистику Универзитета Западног Сиднеја. Oсновно богословско образовање стиче на Православном богословском факултету Београдског универзитета, а звање магистра теологије на Православном богословском факултету „Свети Андреј Првозвани“ у Сиднеју. Објавио је књиге: – Прилози за ново начертаније: шта је србски национални интерес (2004) ИХТУС хришћанска књига, Београд; – Конзрвативна револуција: песме (2007) Центар за за истраживање православног монархизма, Београд; – Збориште: изабрани чланци и студије (2017), Центар за истраживање православног монархизма, Београд; као и десетине чланака, есеја и студија у разним штампаним и електронским гласилима. Написао и припремио уџбеник православне веронауке за први и четврти разред основне школе у Аустралији, Orthodoxy Abc (2018) Митрополија аустралијско-новозеландска, Сиднеј. Превео са енглеског студију Христа Јанараса Црква у посткомунистичкој Европи (2014), Центар за истраживање православног монархизма, Београд.

Поделите:
МАРКО ТАНАСКОВИЋ: КРАЉ ПЕТАР ПРВИ – ВЕЛИКИ ФИЛМ О ВЕЛИКОМ ПОДВИГУ

МАРКО ТАНАСКОВИЋ: КРАЉ ПЕТАР ПРВИ – ВЕЛИКИ ФИЛМ О ВЕЛИКОМ ПОДВИГУ

Тешко је преценити значај који овакав филм може да има на морал и дух помало посрнуле и залутале нације каква је тренутно српска.

 

 

Немогућност (или можда боље рећи недостатак воље) југословенске и српске кинематографије да квалитетно и надахнуто обради многобројне значајне теме из националне историје одавно је једна од главних бољки наше културе у целини. Моћ филма да дочара и из далеке прошлости призове велике битке, важне личности и пресудне догађаје у животу једног народа умногоме превазилази све друге уметничке форме и средства приповедачке експресије. „Марш на Дрину Жике Митровића из 1964. и Шотрин „Бој на Косову из 1989, уз неизбежну Кадијевићеву серију „Вук Караџић, премало су за више од сто година „покретних слика“ на овим просторима и за један народ тако бурне и богате историје каква је несумњиво наша.

 

 

Ако за комунистички период, који је био идеолошки оптерећен НОБ-ом и митовима о братству и јединству, можемо лако објаснити зашто је тадашњи државни врх био генерално незаинтересован за српску историју и традицију, остаје отворено питање криминалног занемаривања историографске и родољубиве тематике од стране културних политика мање-више свих режима и влада од распада заједничке државе…

 

Неочекивани преокрет

 

А онда, ниоткуда, сасвим неочекивано, појавили су се отац и син, Лазар и Петар Ристовски, са својом екранизацијом приче о Краљу Петру и повлачењу српске војске преко Албаније за време Првог светског рата. Иако Краљ Петар Карађорђевић спада у највољеније и најсветлије личности новије српске историје, очекивања од овог филма, барем што се тиче потписника ових редова, нису била нарочито велика, јер су филм од почетка снимања пратиле гласине о политичком протекционизму, креативном непотизму и финансијским проблемима који су изазвали  кашњење и померање првобитно заказане премијере. Већ је трејлер филма наговестио да би снижена очекивања могла бити вишеструко премашена, док је сада, неколико дана након свечане премијере, сасвим јасно да пред собом имамо ултимативни патриотски ратни филм за нови миленијум и достојног наследника Митровићевог „Марша на Дрину.

 

 

Као прво, треба истаћи да „Краљ Петар, у техничком смислу, делује апсолутно светски и убедљиво. Све, од фотографије, преко костима и сценографије, до звука и музике је на врло високом професионалном нивоу, а читава продукција одаје утисак филма са далеко већим буџетом него што је стварио био случај (наводно око два милиона евра). Вештом употребом компјутерски генерисаних ефеката, снимањем помоћу дрон-камера и зналачким коришћењем принципа монтаже, учињено је да масовне сцене битака у првој половини филма не делују сиромашно и недоречено, док кадрови преласка снегом прекривених Проклетија одузимају дах и потпуно равноправно стоје уз било шта што је Питер Џексон снимио у својим „Господарима прстенова.

 

 

На драматуршком плану, млади Ристовски, служећи се као предлошком романом „Чарапе Краља Петра Милована Витезовића, гради причу око остарелог и болесног краља, Карађорђевог унука и прекаљеног ветерана Легије странаца и Балканских ратова, који, иако је пренео краљевска овлашћења на сина Александра, не жели своје војнике, своју децу, да остави на цедилу када је најтеже…

 

 

…Нарочито ће за данашњу српску омладину, залуђену паметним телефонима, друштвеним мрежама и испразним хедонизмом потрошачког друштва, деловати отрежњујуће да се суочи са својим врлим вршњацима из неког другачијег, далеко тежег времена и да ће у том суочавању извући поуке у виду потребе поштовања оних вредности на којима је почивало српско друштво у време његовог највећег процвата, а то су пре свега: побожност, храброст, солидарност, пожртвованост, скромност и самопоштовање.

 

 

Данас, када је срамна ревизија историје у пуном замаху и када се некадашњи савезници труде да сакрију и омаловаже наш огромни допринос победи у Великом рату, епска филмска прича о Краљу Петру и његовим неустрашивим војницима може да послужи као преко потребна инфузија романтичног и узвишеног родољубља у српску културу и правовремено подсећање на то колико великој нацији заправо припадамо.

 

 

Остаје само нада да ће овај пројекат доживети заслужени успех и тиме покренути талас сличних остварења, јер постоји још безброј тема и прича из наше славне прошлости које тек треба екранизовати и филмским језиком приближити савременој публици.

 

Марко Танасковић је књижевник, публициста, бивши уредник часописа ,,Европа нација“ и аутор романа ,,Олуја“

Преузето са: https://standard.rs/2018/12/08/kralj-petar-prvi-veliki-film-o-velikom-podvigu/

Поделите:
ИНСТРУМЕНТ ГУСЛЕ – ПОРЕКЛО

ИНСТРУМЕНТ ГУСЛЕ – ПОРЕКЛО

Након што је Унеско одлучио да гусле уврсти на Репрезентативну листу нематеријалног културног наслеђа човечанства, као део културног наслеђа Србије, амбасадори Албаније, Хрватске, Црне Горе, БиХ и, како се наводи, неких других земаља, поднели су тој организацији заједнички захтев за постизање консензуса о томе да ли овај инструмент припада византијској или арапској култури?

 

Арапске гусле – рибаб.

 

Гусле су народни музички инструмент с подручја српских земаља. Овај инструмент има једну, или евентуално две жице. Најчешће су направљене од јаворовог дрвета. Као једножичани инструмент, гусле се срећу у Србији, Црној Гори, Босни, Херцеговини и Далмацији. Гусле из Лике и Босанске Крајине углавном имају две жице. Гусле, као степски инструмент, даљим пореклом потичу из средње Азије. Срби, као једно од словенских племена степског, аријског порекла, донели су овај инструмент на простор Европе. Њени најсроднији инструменти су моринхур и игил. На врху гусала је често коњска или јарчева глава као симбол сточарства и номадских народа, док је гудало најчешће израђено у облику змије, као симбол мудрости. Касније се на гуслама срећу ликови националних јунака, а није случајно што се праве од јавора, јер јавор као дрво има симболику у српској претхришћанској религији и означавао је култ предака.

 

Стари Аријци у руским степама, Срби су донели гусле у Европу међу Протословене.

 

Албанци тврде, да су гусле њихов традиционални инструмент и они га зову лахут, Албанија и тзв. Косово још пре неколико година покушали да овај музички инструмент региструју у Унеску као баштину свог културног наслеђа, али је тај захтев одбијен јер тзв. Косово није члан Унеска. Наводе и да лауту, за Албанце, и гусле за Србе и Црногорце, користе у Русији, Чешкој, али и у Арабији. За Румуне важи назив лаута, као и за Албанце лахут. Инструмент који Албанци називају лаутом, нема гудало. Свакоме ко је са Балкана је јасно ко у Босни или Хрвтској пева епске песме уз  гусле?

 

Лаута левантских народа је трзачки инструмент а грчка лира, ћемане и монголски моринхур су сличнији гуслама.

 

Коме припада овај инструмент, византијској, арапској или степској култури? Албанско Министарство културе каже да је у контакту са црногорским, како би се и друге земље Југоисточне Европе укључиле у доношењу консензуса. Заједнички захтев амбасадора Албаније, Хрватске, Црне Горе и Босне и Херцеговине је србофобна непринципијелна коалиција.

 

Монголски моринхур је преузет од Аријаца побеђених племена руских степа.

 

Гусле су најсличније византијској лири тзв. ћеманету коју Грци и данас користе у популарној музици, инструменту са гудалом а не оној старогрчкој лири која се трзала. Оно што данас сматрамо турском староградском народном музиком је потекло из византијске музике. Готово је сигурно да су наше гусле била некаква интерпретација из кућне радиности византијске лире, ћеманета коју је неко могао чути на неком од српских дворова и онда покушао направити.Онда је грчка лира испала више као већ познати традиционални степски гудачки инструмент и названа је тако „гусле“.

 

Гусле или „лахут“ свирају арбанашки Малесори (Црногорци), мешавина Срба и Арбанаса.

 

Што се самог назива „гусле“ тиче он је из старословенског порекла али је отприлике означавао уопштено жичане инструменте пошто су гусли код Руса, хусле код Лужичких Срба и гусле код нас три потпуно различита инструмента којима је једино заједничко што су жичани. Гусле код Срба и код Лужичких Срба се свирају гудалом али је код Лужичана тај инструмент данас јако сличан виолини, док се код Руса гусли трзачки инструмент. Арапске гусле зову се рибаб, а албанске лахут. Монголски инструмент са коњском главом опште индоевропски старији од туранаца под називом моринхур нико не сппомиње у овој расправи а требало би. Постоји и жичани кинески музички инструмент са четири жице пипа. Понекад се зове кинеска лаута. Има облик крушке који је од дрвета. Лаута је иначе трзалачки инструмент а не гудачки. Овај инструмент се користио пре скоро две хиљаде година у Кини. Неколико сличних инструмената у источној и југоисточној Азији су изведени такоође из лауте.

 

Назив гусл је несумљиво старословенског порекла и значи жица.

 

Небитно да ли гусле као инструмент, предмет потичу из византијске, арапске или аријске културе. Непорецива је чињеница да је разговарање уз гусле специфичност српске културе и да нико на свету нема тако богату епску културну баштину везану за гусле као Срби. Лаута или лутња је стари жичани инструмент познат широм средњевековне Европе јер су трубадури и минстрели певали уз њу. Сасвим је сигурно да лаута и гусле немају ништа заједничко. Оба су жичани инструменти и то је једина сличност. Другачије изгледају, другачије звуче и другачије се свирају. Обзиром да гусле у Црној Гори, БиХ и Хрватској свирају искључиво Срби, ова заједничка акција тих земаља личи на прву практичну примену пакта против Србије чије постојање сви негирају.

 

На Балкану сви знају, одувек, да су гусле специфични српски инструмент.

 

Хрватска има намеру да отме крајишко ојкање по истом маниру и забрањује да се јавно изводи у српским земљама. Албанци желе да докажу тезу како су „најстарији“ народ на овим просторима и то покушавају да „докажу“ позивајући се на илирско порекло. Срби имају несрећу да су се комшије нашле у историјском временском заостатку у формирању нација па се уместо оригиналне креације материјалне и нематеријалне културе одају отимању исте од суседа – отели смо територије (животе и имовину) сад је на реду култура.

 

Петровград.орг (Према: Тањуг, Политика)

Поделите:
НОВИ САД  25.11.  2018. – ПОРУКЕ ПОНОСА И ЈЕДИНСТВА

НОВИ САД 25.11. 2018. – ПОРУКЕ ПОНОСА И ЈЕДИНСТВА

Председник Покрајинске владе Игор Мировић и председница Народне Скупштине Републике Србије Маја Гојковић отворили су у Новом Саду, „Музеј присаједињења 1918“. Након отварања Музеја, свечано je откривeн споменик краљу Петру Првом, који је открио председник Републике Србије Александар Вучић. На крају је одржана и Свечаној академија, која представља завршетак дводневног обележавања стогодишњице Присаједињења овог дела српских земаља  Краљевини Србији.

 

 

Музеј чини стална поставка са низом вредних артефаката који сведоче о великом историјском догађају и његовим актерима, као и о вишевековној борби Срба за политичка и друга права у Аустрији и Аустроугарској.

 

 

Одлука о Присаједињењу била је демократаска сублимација вишевековних напора низа великана на челу са Светозаром Милетићем, који је био и остао симбол слободе и страдања за слободу и права свог народа, казао је председник бладе АП ВОјводине Игор Мировић, отварајући музеј.

 

 

Присаједињење нису изглaсали само Срби већ и наши пријатељи Буњевци, Словаци, Русини и многи други који су се у претходним вековима борили за сопстевну самобитност и будућност, чуло се са тог скупа.

 

 

Након отварања Музеја, свечано je откривen споменик краљу Петру Првом, који је открио председник Републике Србије Александар Вучић.

 

 

Одлука о Присаједињењу Војводине Краљевини Србији, била је одлука која је преусмерила ток историје. То није био само политички став, већ и свеобухватан политички програм о начелима која су, у једном великом времену, водила велике људе који су доносили историјске одлуке, чулосе на свечаној академији у Српском народном позоришту.

 

 

Председник Републике Србије Александар Вучић рекао је да је 25. новембар 1918. године један од највећих датума модерне српске историје.

 

 

Присаједињење је највећа тековина историје српског народа у последња два века, истакао је председник Републике Србије Александар Вучић, који је и почасни председник Одбора за обележавање овог јубилеја. Присаједињењем је остварен, додао је он, историјски сан, сан о српском јединству.

 

 

Ово је и за Србе у Републици Српској важан и велики дан а снага и јединство Србије наш је понос, рекао је председавајући Председништва Босне и Херцеговине Милорад Додик, истакавши да Република Српска и Србија данас сарађују на највишем нивоу од њеног настанка.

 

 

Свечаној академији, која представља завршетак дводневног обележавања стогодишњице Присаједињења Војводине Краљевини Србији, присуствовали су представници дипломатског кора, Војске Србије, верских заједница и бројних страних делегација из целог света.

 

Петровград.орг

Поделите:
ЗАВРШНА МАХИФЕСТАЦИЈА ПОВОДОМ ДАНА ОСЛОБОЂЕЊА ГРАДА У ПРВОМ СВЕТСКОМ РАТУ

ЗАВРШНА МАХИФЕСТАЦИЈА ПОВОДОМ ДАНА ОСЛОБОЂЕЊА ГРАДА У ПРВОМ СВЕТСКОМ РАТУ

Пројекцијом филма аутора Душана Јуванина о оснивању првог Српског народног одбора у Великом Бечкереку 1918.године завршене су овгодишње свечаности у нашем граду организоване поводом века ослобођења и присаједињења, овог дела српских земаља матици Србији. Сала Културног Центра Зрењанина је била препуна а већину публике чинили су ученици средњих школа.

 

 

Око 11 часова делегација Града Зрењанина дочекала је у Народном музеју  академика др Василија Крестића. Долазак у Народни музеј је био мотивисан обиласком постављене изложбе „100 година слободе“. У делегацији града су били помоћник градоначелника Душко Радишић, директор Народне библиотеке Милан Бјелогрлић, директорка Историјског архива Мирјана Баста и директор Гимназије Милан Радаковић и историчар архивиста Слободан Милин један од аутора изложбе и продуцент филма Зоран Стојачић.

 

 

Нешто пре поднева када је била заказана пројекција филма академик је стигао у Културни Центар Зрењанина. На самом улазу га је дочекао аутор филма Душан Јуванин.

 

 

Омладински хор ОСМШ „ Јосиф Маринковић“ изашао је на бину Културног центра под руководством Зорице Козловачки и маестрално извео „Боже правде“, химну Републике Србије.

 

 

Модератор програма је била Александра Кандић, она је позвала присутне да великим аплаузом поздраве професора  доктора историјских наука, српског академика пореклом из Ђале у равном Банату, Василија Крестића. Академик Крестић је поздрављен великим аплаузом.

 

 

Овом приликом академик Крестић је непосредно након пројекције, као један од актера документарног филма рекао:

 

 

„Овај документарац је доста систематично урађен, са добрим одабиром грађе, теме и саговорника. Душан Јуванин је то са сарадницима урадио професионално, достојно догађаја о којем је реч. У овом догађају се огледа велики национални и политички значај. Генерација која је основала први СНО годинама је била заборављена и ниподаштавана управо од стране оних који се поигравају историјским чињеницама. Ја бих овај филм поклонио политичарима „војвођанерима“ из Новог Сада да се упознају са историјским чињеницама и виде ко су били људи са ових простора, каква су била њихова стремљења и како су се борили за уједињење са матицом Србијом“- рекао је Крестић.

 

 

Историчар архивиста Слободан Милин један од аутора изложбе „100 година слободе“,коју можете посетити у салону Народног музеја, поздравио је овај скуп и дао кратку завршну исторјску оцену догађаја од пре једног века.

 

 

Потом су сви присутни погледали документарни филм: “Оснивање првог Српског одбора у Војводини 1918.”, аутора и сценаристе Душана Јуванина. У филму се говори о значајном, преломном историјском догађају а главни актери су  др Славко Жупански и његови саборци који су извршили велико дело присаједињења Барање, Бачке, Срема и Баната држави Србији.

 

 

Аутор и сценариста филма, Душан Јуванин о раду на филму каже:

 

 

„Филм смо радили током читаве године и било је врло тешко направити филм о овом делу наше националне историје. Ми Срби се сви разумемо у фудбал и у историју. Међутим, кад смо почели припрему овог филма јавио се проблем малог броја сачуваних докумената и истакао бих да у филму има много докумената и фотографија до сада не виђених, за које нико не зна ни да постоје.Ово је филмнаправљен пповодом стогодишњице оснивања првог Српског народног одбора у Великом Бечкереку, уопште међу Србима. У Новом Саду је он основан тек 04. Новембра после одласка др Славка Жупанског и састанка са вођом Срба Јашом Томићем. Основне поруке филма су да је ово велики датум, да смо ми у слободи данас због тих догађаја који су се тада одиграли и посебно бих парафразирао речи академика Тибора Варадија, да побеђени нису понижени и да слобода није никоме представљала ропство.“

 

 

На крају филма је аутор ових редова  имао част да позове главне актере овог документарног филма да изађу на бину како би смо их поздравили великим аплаузом.Косценариста филма је био Марко Сикимић, камерман Душан Удицки, камера из ваздуха Александар Миливојев, монтажа Ђула Фелдеши, колор корекција Пеђа Милетић, техничка подршка Ненад Шлезак, продуцент Зоран Стојачић, наратор Милан Кочаловић, текст Далибор Ковач, лектор Драгана Благојевић и тон Монолит Лимитед Малта.

 

 

Саша Младеновић и Јован Његовић Дрндак

Поделите: