ПОВРАТАК ТРАДИЦИОНАЛНОГ НАЗИВА – ЦАРИБРОД

ПОВРАТАК ТРАДИЦИОНАЛНОГ НАЗИВА – ЦАРИБРОД

Уколико посланици Скупштине Србије усвоје Закон о територијалној организацији, Општина Димитровград промениће, односно вратити своје старо име у Цариброд. Општинско веће поднело је иницијативу о промени имена, коју треба да усвоје и одборници, а председник Општине Владица Димитров очекује да се закон усвоји до краја године, са измењеним називом пограничне општине.

Димитровград у ишчекивању повратка Цариброда

Дана 27. фебруара 1950.године на улицама Цариброда се окупило око 5000 људи и народни посланик Иван Караиванов. Лист „Глас бугара у Југославији“ је тим поводом забележио:

„Свечаност је била велика. Мали, пограничи град је био препун људи. Свуда су одјекивали повици, песме, играло се без предаха. Свечано окићени град личио је на вез, проткан хармоничним цветовима народних ношњи у којима је локално становништво било одевено. Изгледало је као да су улице тесне да приме све оне који дошли са најудаљенијих крајева границе како би са Димитровграђаима поделили радост, ту ретку радост, ретку част да њихов град и околина носе име великог сина бугарског народа – Георгија Димитрова“

Јосиф Стаљин и Георги Димитров

Одлука да Цариброд промени име у Димитровград била је несумљиво политичке, идеолошке природе и плод је дотадашње узајамне сарадње двају лидера, Јосипа Броза Тита и Георгија Димитрова. Цариброд је преименован у Димитровград директним Указом Владе НР Србије од 27. фебруара 1950.године. (Дакле може се рећи формално легално, за разлику од рецимо промене Петровграда у Банату у Зрењанин, где се процедура није поштовала а није било указа.)

Георги Димитров и Јосип Броз

Током више деценија, ово је био трећи покушај да се Димитровграду врати старо име, јер 1996. и 2004. на референдумима није добијена потребна већина на референдумима. Цариброд није бугарско, већ шопско, српско и старо словенско име места које нема идеолошке и националне конотације. Постоји и одлука одборника локалног парламента из 2015. године који су већински били за промену имена. Србија је ту одлуку тада била оценила као националистичку, пробугарску и није благонаклоно гледала на захтеве за повратком имена Цариброд.

Бугарски натпис на СО Димитровград

Став Савета бугарске националне мањине коју предводи др Ангел Јосифов је једнодушан са већином одборника. Актуални сазив СО у Димитровграду има 29 одборника, а окосница власти је СНС у коалицији са СПС. За одлуку о промени имена су гласали сви напредњаци, док је заменик председника Општине из редова социјалиста Зоран Геров рекао да ће се ова партија уздржати од гласања јер баштини име Димитровград и то је разумљиво. Предлог су подржали и самостални одборници, те писмено представници опозиционог Савеза за Србију.

Панорама места Димитровграда у Србији

Промена имена донеће и промену у личним документима, а председник каже да ће Општина која и иначе има скромна средства ипак из буџета покрити све новонастале трошкове. Обични грађани садашњег Димитровграда сматрају да имају и других пре свега економских проблема али њихове елите имају свест о значају имена и позитивно гледају на намеру да се њиховој општини врати стари назив који је у свакодневној употреби и данас.

Има ли правде за легитимни назив Петровград

Овим је највећи град средњег Баната Зрењанин, остао усамљен случај по административном називу, који баштини епоху комунизма у Србији, у епохи демократије и обнове палих националних историјских вредности, опстаје анахрони назив. Да ли ће то бити и заувек или ће Србија смоћи снаге да исправи ову неправду?

Петровград.орг

Поделите:
УГ СРБСКА ПОНОС УПУТИЛА АПЕЛ ЗА ХУМАНИТАРНУ ПОМОЋ ПОРОДИЦИ НОЛИН-АЛБЕРТ

УГ СРБСКА ПОНОС УПУТИЛА АПЕЛ ЗА ХУМАНИТАРНУ ПОМОЋ ПОРОДИЦИ НОЛИН-АЛБЕРТ

Хуманитарно удружење „Србска понос“ позива све хумане грађане из Србије и иностранства да помогну петочланој породици Нолин-Алберт из насеља Мужља у Зрењанину који живе без струје, воде у 21. веку. Најпотребније је ископати бунар и заменити врата и прозоре, намештај, како би зиму ова породица дочекала спокојније. Ово је други пројекат ове организације након успешне акције помоћи породици Дудаш.

Породица Нолин – Алберт чини пет чланова – мајка Ибоја (34), отац Карл (48) , синови Саша (17) и Јован (14) и ћерка Ана Марија (9). У старој трошној кући у Мужљи на адреси Браће Фогароши ББ живе без воде, са лошим инсталацијама које су дотрајале. Отац Карл ради као грађевинац и има месечне приходе између 35-40.000 динара, што представља и сав месечни приход ове петочлане породице.

Због непостојања водоводних цеви у њиховој улици не могу да се прикључе на Градски водовод. До сада су имали бунар у дворишту дубине 12 м и хидрофор који је воду „пумпао“ у кућу. Међутим, како је ниво воде опао пре неколико година бунар је изгубио своју функцију. Од тада воду доносе од комшија са почетка улице како би могли да је загреју и окупају се у лавору, оперу судове, скувају храну…

Неопходно је додатно прокопати бунар до дубине 24 метра, што је дубина коју имају и друге њихове комшије у улици, како би и ова породица коначно живела у условима достојим 21. веку и испуњеним минималним људским потребама. Кућа је веома мала, има две собе а дневну у којој спавају родитељи и дечију где је сво троје деце и у којој нема струје, кухињу и купатило. Поред тога што је стара она је у веома лошем стању. Врата у кући немају а прозори су трули и прокишњавају.

Бројеви рачуна на која можете уплатити средства и помоћи породици:

*Комерцијална банка

-динарски рачун – 205-0000000264862-29

-девизни рачун – број – 0070800050764

ИБАН – РС35205007080005076423

-прималац – Хуманитарно удружење „Србска понос“

-адреса – Дрварска 1, Зрењанин

Ова акција не изискује пуно средстава, а породици би много значило. Довољно је да се неколико хуманих људи одазове и да свој допринос у макар и минималном износу, како би заједничким снагама вратили овој деци осмех на лице и омогућили да живе далеко боље, апелују из организације „Србска понос“.

Петровград.орг

Поделите:
ДР ЉУБИША ДЕСПОТОВИЋ – ПОЛИТИЧКИ МИТОВИ СОЦИЈАЛИЗМА – ОД КОМУНИЗМА ДО БОЉШЕВИЗМА (II – ДЕО)

ДР ЉУБИША ДЕСПОТОВИЋ – ПОЛИТИЧКИ МИТОВИ СОЦИЈАЛИЗМА – ОД КОМУНИЗМА ДО БОЉШЕВИЗМА (II – ДЕО)

Мит о тзв. диктатури пролетаријата, тако распрострањен у комунистичком покрету и његовој социјалистичкој идеологији и пракси, проблематичан је из више аспеката.

Диктатура у име класе

Као прво, овде се никада није радило о класној диктатури саме класе, она је у својој практичној изведби увек бивала диктатура у име класе, вршена од стране најужег руководства партијске авангарде и партијског вође лично; као друго, она је у највећем делу свога трајања имала обележја не диктатуре (схваћене у античком значењу тог појма, ограничења везана за закон и време трајања) већ отворене идеолошке тираније; и, као треће, та тиранија, као што јој и само име казује, није имала никаква законска, морална ни временска ограничења. То је било голо насиље, вршено и име пролетаријата и за потребе самог политичког врха партије. Оно што и данас “фасцинира” јесте степен идеолошког бахаћења којим је комунистичко политичко вођство оправдавало своју праксу насиља, не скривајући њену праву суштину. “Јер оно што су Лењин и бољшевици називали диктатуром, било је диктатура само по имену. Ево, уосталом, како је сам Владимир Иљич дефинисао термин о коме је реч: Научни појам диктатуре – вели он – не значи ништа друго него неограничену, ничим, никаквим законима, апсолутно никаквим правилима стешњену, непосредно на насиље ослоњену власт. Видели смо, међутим, да власт за коју нема никаквих законских ограничења, ни у временском ни у било ком другом погледу, није диктаторска већ тиранска власт. “ (Н. Милошевић; 1986., 91)

Комунизам је у историји владао тирански

Суровост класне одмазде и терора досезао је границе које ниједан мит није могао да оправда. Патологија насиља и освете достизала је нечувене примере злочина, како по броју тако и по “развијеној машти” злочинаца. Колико је овај порив био моћан и у којој мери је утицао на политичку праксу бољшевика види се и по натписима који су се у то доба појављивали у совјетској штампи. Један такав текст, достојан пера оних фанатика што су позивали да се свет “залије крвљу у висини коњске узде”, објављен је у гласилу бољшевичке армије, Краснаја газета, 1.11.1918. године. “Без милости, без поштеде“, пише у поменутом гласилу, „убијаћемо стотине наших непријатеља. Нека их буде на хиљаде, нека се подаве у сопственој крви. За крв Лењина и Урицког…нека се пролију потоци буржоаске крви – што више крви, што је могуће више крви.” (Н. Милошевић; 2000.,61)

Ниски нагони претворени у историјску мисију

И није све до Лењина и бољшевика.“Ипак, највећи Марксов подвиг је проналазак етичког аргумента за оправдавање насиља. Мада је жеља за осветом постојала вековима,тек је од Маркса свако насиље оплемењено, под условом да се врши у име “социјалне правде”. “Он објављује јевађеље“ – пише фон Мизес –„које рационализује мржњу и претвара ниске нагоне зависти и освете у историјску мисију”. И даље: “Резултат је увек сигуран кад се распаљују страсти људске душе.” (М. С. Марковић; 1995., 85)

Место за непријатеље партије

Као у каквој великој лабораторији митова, марксистичка идеолошка матрица натапа своје учење, како смо већ констатовали, бројном и снажном религијском митологијом, особито оном хришћанске провенијенције. Иако изврнути на главу и у сасвим другом, могли би смо рећи радикалном контексту, религијски митови, упрошћени али не без смисла, играју запажену улогу у новом политичком и идеолошком сценарију. “Марксистичка идеологија више но свака друга корени се у свету митова, који су манифестација елементарних људских страсти и нагона, али уједно и њихова погонска сила. (…) Основна истина је да је прво Маркс заузео став у односу на хришћанство. Он је прећутно усвојио Хегелову “христологију”, али ју је применио на пролетаријат – који истовремено представља Изабрани Народ и Месију – и који својим страдањем треба да искупи и препороди пало Човечанство. (…)

Мученици комунизма – у крајњем кенозису Лепоглаве

Учења Хегела и Лутера помажу Марксу да дода још један разлог који поставља у средиште свога пролетерског мита: ново тумачење Кенозиса – понижења. Као што је Христос примио најгоре увреде и понижења да би испунио своју спаситељску мисију, тако је пролетаријат на себе примио понижења и патње које су залога његовог месијанског позива. (…) Христов повратак у слави код Маркса се претвара у “ишчекивање славне Парусије”, обоженог Човека који долази после “смрти Бога”. Пре наступа тих апокалиптичких времена доћи ће до “крајњег погоршања зла”, провоцирајући завршну катастрофу старог света, који у исти мах подсећа на “Господњи дан” пророка и на “страшни суд” јеванђеља.

Бог је за комунисте био мртав и све је било дозвољено

Тим поводом, бујна машта Марксова одаје своје најскривеније побуде: “Наш Свети Отац Цркве много ће се изненадити кад на њега буде пао дан страшног суда, онај када ће се све то испунити – дан у чијем освитку ће у његовим ушима усред тих “небеских хармонија” одјекнути мелодија “Марсељезе” и “Кармањоле”, праћена грмјавином топова, обавезном у таквој прилици, кад ће гиљотина давати такт, док ће безбожна маса урлати: “Ca ira, ca ira” , вешајући “свест о себи” на бандеру.” (М. С. Марковић 1995., 75-80)

Револуција која тече – ђаво и шегрт међу Србима

Иако се не може сврстати у директан митски образац, став о рушењу или уништавању свега постојећег претходио је “новом друштву”, те је као такав био не само идеолошка поставка у корпусу марксистичке друштвене критике, већ и ослоњен по сопственим схватањима на Хегеловску филозофску традицију дијалектичког мишљења. Као делатна метода политичке праксе комунизма и ова димензија марксизма има јаку митолошку конотацију. У њој као и у њеном религијском еквиваленту пропада све оно што није достојно спасења. А спасење се задобија одрицањем, патњом, праведношћу и сл. “Маркс каже, као што знамо, и то да је његов дијалектички метод “директно супротан” оном Хегеловом, али ова супротност односи се, како он тврди, једино на садржину дијалектичке схеме, док би сама та схема требало да је у овом случају иста. Међутим, права разлика између Максове и Хегелове оптике – разлика коју творац “научног” социјализма прећуткује – постаје видљива тек онда када упоредимо појмове укидања и уништавања. Однос двеју фаза у схеми дијалектичког развитка Хегел види као однос укидања, а укидање, као што је познато, не значи само порицање, него уједно и очување оног што је претходило. Уништавање је, међутим, просто и голо порицање претходног стања, и у томе и јесте суштина арогантно осветољубивог става према предмету критике.” (Н. Милошевић; 2000., 39)

Учитељ Хегел и његов несташни ученик Маркс

У лењинистичкој верзији ова дијалектика бива надограђена новом методологијом, методологијом коју гради и успоставља сама политичка пракса спровођењем тзв. револуционарне промене. У том смислу евентуалне доктринарне разлике у схватањима Маркса и Лењина бивају превладане дијалектиком самог бољшевизма, који своје идеолошке истине гради из праксе саме, а не само из пуке филозофске или митолошке спекулације. “Лењинистичка ортодоксија, с ослонцем у лењинистичком разумевању методе или дијалектике, може мирне душе да позаборавља све Марксове тврдње, јер ће их својим “истраживањима”, све обновити, али у “надограђеном и продубљеном виду”. То је ортодоксија као “веровање у метод” у смислу “живог, недогматског (дијалектичког) прожимања теорије и праксе”. Уз метод она нема шта да изгуби, док је прва ортодоксија губитком методе у својој везаности за “света места учења” скончала у “живом песку” еклектицизма и тривијалности.” (М. Брдар; 2005., 36)

Хиљадугодишње комунистичко царство

Није тешко уочити да се у оквирима марксистичке доктрине вешто употребљавао и хилијастички мит, сан о хиљадугодишњем царству бескласног друштва које треба коначно да отвори врата праве историје. Све оно пре тога пука је предисторија која и нема неку вредност за класике марксизма, па је као таква зрела да заврши на њеним ђубриштима, уз сав презир понижених којим ће коначно прекрити ове срамне странице наше прошлости. “Марксова идеологија је вешта комбинација утопије и хиљадугодишњег царства, чији долазак је у сваком случају предодређен историјским материјализмом и детерминизмом.

Васкрсење и спасење су били страни Карлу Марксу

Револуционарна борба само може да убрза тај историјски процес који неминовно води победи пролетаријата и бескласном друштву. (…) Пада у очи да се Маркс послужио свим митовима човечанства, осим Васкрсења. “Пролетерски месијанизам” само је лажни прозор. “Васкрсење” пролетаријата се своди на једну метафору коју Маркс лично неупотребљава и која не садржи обећање вечног живота човекове личности. Маркс је одувек осуђивао “егоизам спасења”. (М.С.Марковић;1995.,88)

Апологија краја историје и победа бескласног друштва носи у себи замку: ако је бескласно друштво (комунизам) заиста остварење дијалектике историјског развоја, па на њега ти исти закони развоја више не делују, онда то значи да закони дијалектике нису универзални, а ако су пак универзални, као што марксисти тврде, онда комунистичко друштво није последње и није савршено са становишта дијалектике историјског развоја. Остаје само да се изабере шта жртвовати на жртвенику идеолошке догме – комунизам или дијалектику. Или можда и једно и друго.

Комунисти су били модерни Каинити

Ни новија верзија краја историје, сервирана из другог идеолошког табора, (либерализам) није ништа мање бесмислена. И она у својој идеолошкој острашћености није способна да сагледа властити идеолошки тријумф као пирову победу која отвара историјске процесе који ће нужно породити нове идеолошке заблуде и странпутице.

Сан о политехничарки будућности још није досањан

“После свих митова остаје још “сан промашеног политехничара”, у коме Маркс описује комунистичког човека који ће бити наизменично пастир, рибар, ловац или књижевни критичар, све према својој тренутној вољи или укусу.” (исто, 90) Марксистичка митоманија затворила је круг једним, рекло би се, оригиналним митом, митом о политехничару, универзалном људском бићу које ће у комунистичкој утопији уживати стварајући савршен баланс између своје властите универзалности и универзалности самог комунизма.

О аутору: Редовни професор рођен 1962. у Темерину. Докторирао је 2002. на Факултету политичких наука, Универзитет у Београду, дисертацијом “Политичка модернизација Србије 19. века у делу Слободана Јовановића”. Уже стручне области проф. др Љубише Деспотовића су политичка социологија, социјална екологија, историјска социологија, геополитика, политички системи. Члан је Удружења за политичке науке Србије, Социолошког друштва Србије. Главни је и одговорни уредник научног часописа Култура Полиса као и уредник едиција Пансофија и Арс Историка, издавачке куће Стилос. Редован је члан Матице Српске од 2006. и председник скупштине ЦХДР-а у Новом Саду. На Факултету за европске правно- политичке студије у Новом Саду предаје предмете Увод у политичке науке, Међународни политички односи, и Геополитика, на основним студијама као и Теорије и модели демократије на мастер студијама.

Петровград.орг (Фото: Википедија)

Поделите:
ДР ЉУБИША ДЕСПОТОВИЋ – ПОЛИТИЧКИ МИТОВИ СОЦИЈАЛИЗМА – ОД КОМУНИЗМА ДО БОЉШЕВИЗМА (I – ДЕО)

ДР ЉУБИША ДЕСПОТОВИЋ – ПОЛИТИЧКИ МИТОВИ СОЦИЈАЛИЗМА – ОД КОМУНИЗМА ДО БОЉШЕВИЗМА (I – ДЕО)

За комунисте политички мит није представљао само пуко средство манипулисања масама, те мотивацију и подстицај на беспоговорну лојалност револуцији и њеној партијској авангарди. Мит је био и важан део политичке идеологије, конститутивни супстрат партијске догме, средство које повезује и даје смисао практичној политици, испуњеној насилним методама владања и идеолошке ригидности.

Мит основни супстрат комунизма

Мит је једна врста смислене апологије, начин да наша акција добије оправдање и мобилише инертне масе за класне циљеве новог политичког поретка. “И пролетаријат је имао истакнуту улогу у стварању мита. Он је у мирним временима заменио мит о изабраном народу, с том разликом што је код националиста и фашиста народ био врхунско добро – херметички затворено, које је могло имати “месијанску улогу” у свету.

Код комуниста, радничка класа је разбила затвореност национа и окренула се месијанској улози на основу које је требало да наговести “спасење” свим радним људима у свету. Осим тога, комунисти су развили идеју о спаситељској улози диктатуре пролетаријата, који ће, ослобађајући себе, ослободити цело човечанство од класних и социјалних неједнакости и неправди.” ( Д. Гавриловић; 2006., 144)

Владимир Иљич Лењин фотографисан пред смрт

Један од важнијих митова социјалистичке доктрине у првим фазама њеног настанка, који је требало да политички оправда и идеолошки утемељи револуционарни преврат, јесте и мит о прескакању фаза друштвеног развоја, тачније мит о прескакању фазе капиталистичког развоја. У ову митску представу историје и “право” да је мењају у складу са својим идеолошким погледима веровао је велики број комуниста, нарочито оних који су учествовали у њеном стварању.

Један од њих био је и наш социјалиста XIX века, Светозар Марковић. Иако више ученик и баштиник руских народњака (руска социјалистичка мисао) него Марксовог учења, Марковић беспоговорно усваја овај идеолошки став социјалиста, додајући му неопходно српску специфичност и арому. “Управо зато Марковић истиче да Србија мора по сваку цену да избегне тај пут.” Не мора свако друштво проћи кроз све оне ступњеве економског развитка којима је прошло индустријско друштво нпр. у Енглеској, које је К. Маркс имао поглавито у виду. (…) Овим хоћемо да кажемо да једно друштво може преобразити своје газдинство основано на малој својини и увести најсавршенију машинску производњу, а да не мора пролазити кроз “пургаторијум капиталистичке производње”. (Љ.Деспотовић; 2008. , 139)

Светозар Марковић, отац социјалне народњачке мисли у Срба

У првој деценији конституисања бољшевичког ланца власти у Совјетском Савезу (а није било битно другачије ни у другим случајевима), велики проблем био је недостатак интелектуалаца од формата који би филозофски утемељили и онако оскудну идеолошку парадигму бољшевизма. Интелектуалци су били виђени као свеци (апостоли) револуције, који треба да обезбеде њену филозофско-историјску легитимизацију. “Иако је бољшевичка идеолошка пропаганда ослонац имала у Лењиновим списима, очајнички су јој били потребни образовани људи, тим пре што партија у првих десет година није имала озбиљнију интелигенцију.(…)

Диктатура пролетаријата на делу

До тада бољшевици у својим редовима немају филозофа који би био способан за такав подухват. Ђерђ Лукач је поседовао неопходно филозофско образовање, а као новопечени прозелит и неопходну “енергију заблуде” да залогом својих умних и физичких снага изради еx post facto филозофско-историјско утемељење Октобра и протолењинизма.(…) Другим речима, ако следимо Лукачеве тезе, само ћемо поновити оно што је у Русији већ виђено и што је готово непосредно говорио Лењин: да пролетерска револуција, ако се отарасимо цинизма политичке реторике, може једино да буде дело критичке интелигенције која је заступник “истинског интереса пролетаријата”, па тиме и његова авангарда, зато што је у стању да истумачи његове интересе и образује му зрелу класну свест – читањем и тумачењем Карла Маркса.”(М. Брдар; 2005., 29-32)

Ђерђ Лукач, прозелит, лењиниста који је протумачио Западу идеју социјализма

Вешто баратање митовима, како смо већ констатовали, давало је снагу и уверљивост комунистичкој пропаганди. Они су своју митологијску праксу наслањали на већ постојећи и препознатљив слој мистичке свести сваког човека, особито онај слој који је формиран деловањем религијске митологије. Отуда пријемчивост и прихватање нових-старих митова који су били негде познати и прихваћени, само су сада имали социјалистичко обележје.

“Социјалистички хилијазам за С. Булгакова је упрошћени и банализовани облик старог јудејског хилијазма, апокалипса натуралистичке религије човекобоштва. Социјализам је јеврејски хилијазам, преведен на рационалан језик политичке економије. Улогу изабраног народа добио је пролетаријат, а улогу сатане класа капиталиста произведена у чин представника метафизичког зла.” (Н. Милошевић; 2000., 23.)

Социјалистички хилијазам изникао из јудејског хилијазма

Онтологија политичког (идеолошког) насиља, које је било уткано у сваку пору власти бољшевичко-комунистичких партијских структура, своје оправдање пред собом али и пред класом чије су интересе наводно штитили црпено је из вере и уверења да је то насиље које сечини у име добра, да је оно само нужно средство достизања циља праведнијег друштва.Снагу и дефинитивно оправдање овог бездушног насиља које је однело милионске жртве на путу изградње “боље будућности” давала је политичка идеологија, уверење да је сваки злочин дозвољен у име тзв. виших циљева револуције. И као и верске секте таборити, адамити или анабаптисти (Књига о освети), који стравичан сценарио насиља и крвавог пира оправдавају потребом борбе и искорењивања зла у свету (а зло је све оно што се не уклапа у њихово виђење исправног религијског живота и живота по правој вери), и бољшевици оправдање за стравичне сцене злочина и класног (идеолошког) терора налазе у својој идеологији.”

Велики инквизитор као инспирација свих тоталитаризама

Да би чинио зло, човек га“, каже писац (А.Солжењицин) „мора претходно видети као добро. Таква је“, вели он „природа човекова да тражи оправдање за своје поступке. (…) До свега неких десетина лешева досезале су маштарије и душевне снаге Шекспирових злочинаца, само зато што нису имали идеологију“, каже Солжењицин.“Идеологија даје оно толико потребно оправдање за злочине и ону преступнику толико неопходну трајну чврстину у његовим злоделима.Све то обезбеђује идеолошким злочинцима друштвена теорија помоћу које они улепшавају пред собом и пред другима своје поступке и на тај начин уместо прекора и проклества добијају похвале и признања.Тако су се инквизитори снажили хришћанством, завојевачи величањем отаџбине, колонизатори цивилизацијом, нацисти расом, а јакобинци, рани и позни, једнакошћу, братством и срећом будућих поколења.” (исто; 31) “

Глуво коло српског комунизма над политичким неистомишљеницима

У ствари, било би тачније рећи да они помоћу митова идеологије претварају вредности у злочин. Дејствује се увек у име вредности, али само религије могу стварно да сублимирају и трансформишу страсти у вредности, док се идеологије служе вредностима као параваном, маском или изговором. Сва разлика је у томе, али је огромна; у та два случаја функције митова се узајамно потиру.”(М. С. Марковић; 1995., 86)

И у политичким доктринама Србије XIX века постоје заговорници оваквих радикалних и насилних метода доласка на власт и владања. Један од њих је свакако био Димитрије Мита Ценић, загрижени присталица тзв. револуционарног јакобинизма. “Припадник покрета Светозара Марковића, до његовог потпуног разласка почетком осамдесетих година, Димитрије Мита Ценић је постао репрезент оне малобројне групе екстремних социјалиста у Србији која је желела њен социјалистички преображај без обзира на социјалну цену. Фанатик социјалистичке идеје, Ценић је поборник професионалног револуционарног ангажмана који је, оформљен на традицијама француског јакобинизма, добио специфично руску арому и инспирацију једног Нечајева. То је онај типично језуитски начин посматрања политике (често код нас погрешно означаван као макијавелизам) који у сврху остварења властитих, овога пута револуционарних циљева, дозвољава употребу свих средстава, па чак и примену најжешћег револуционарног насиља.

Димитрије Мита Ценић који је међу српске социјалисте унео језуитске идеје

То је по свом карактеру тоталитарна оптика социјализма, коју је Ј. Талмон означио као јакобинску, а која инсистира на економском моменту једнакости, сматрајући питања политичких права и слобода другоразредним. Кратко формулисано – била је то политика револуционарног насиља у служби егалитарних циљева социјалистичке заједнице.” (Љ. Деспотовић; 2008., 181)…

Приредио: Петровград.орг према књизи „Митови епохе социјализма“, група аутора, Нови Сад (Фото; Википедија)

Поделите:
СРБИ ОДУЖУЈУ ДУГ ВЕЛИКОМ ЖУПАНУ СТЕФАНУ НЕМАЊИ  МОНУМЕНТАЛНИМ СПОМЕНИКОМ У БЕОГРАДУ

СРБИ ОДУЖУЈУ ДУГ ВЕЛИКОМ ЖУПАНУ СТЕФАНУ НЕМАЊИ МОНУМЕНТАЛНИМ СПОМЕНИКОМ У БЕОГРАДУ

Делови споменика Стефану Немањи, изливени су у бронзи у атељеу вајара Александра Рукавишњикова у Москви. Споменик обновитељу српске средњовековне државе у 12. веку, након периода доминације околних држава Византије, Бугарске и Угарске, биће постављен на Савском тргу у Београду, који се налази испред главног улаза у некадашњу Главну жељезничку станицу. Овај владар је поставио темеље Српске Империје, једне од неколико државних творевина свога доба у свету.

Споменик је идејно решење тима на челу са познатим вајарем Александром Рукавишњиковим и московским стручњацима – професором Николајем Мухином, уметник и академиком Николајем Шумаковим.

Сама фигура Стефана Немање била је изазов за аутора и његов тим. У Србији захваљујући многобројним ратовима, нигде нису сачувани портрети Стефана Немање из његовог зрелог периода, већ искључиво из монашког живота, као монахa Светог Симеон. Скулптор је по свом нахођењу, али и цртама лица Немањиних потомака, владару подарио одговарајући лик. Његова одећа је владарска, о боку му је опасан мач, јер је пре свега њиме, од Византије, изборена самосталност српске државе, док му се у рукама налазе Хиландарски типик и високо подигнути Православни Крст, као симбол вере и Цркве којој је био дубоко посвећен и на коју се највише ослањао током своје владавине.

Рукавишњаков је замислио да постамент споменика чини, симболично, напукла византијска кацига из ког се помаља владарско жезло, а споља су приказане двије најзначајније Немањине задужбине – Студеница и Хиландар. На тој кациги Стефан Немања стоји у контрапосту, ослоњен једном ногом на ручицу свог жезла, док му је друга опуштена и одваја се од остатка византијске кациге. Унутрашњост кациге биће јавни простор унутар кога ће моћи да се седи, шета и учи, а у централном делу ће бити историјских артефаката, те ће на посјетиоце остављати утисак као да су ушли у Православни храм.

У центру споменика, испод жезла, стајаће стаклени круг пречника осам метара, испод кога ће бити јама дубока четири метра. Системом огледала и уз помоћ освјетљења добиће се утисак бесконачног продужења тог жезла.

Сам поглед на имена ауторског тима гарантује да ће продукт њихових замисли бити још једно величанствено дело руске монументалности у Србији. Остаје жал што српски народ није и раније одао почаст родоначелнику династије Немањића који је ударио темеље Царске прошлости Србије. На прсте једне руке се могу набројати народи у Европи и свету који су имали царску прошлост, отуда је подизање овог споменика у српској престоници идентитетски веома значајно.

Петровград.орг

Поделите:
ОЛУЈА – ЕТНИЧКО ЧИШЋЕЊЕ – ПОГРОМ – ЗАВРШНИ ЧИН ГЕНОЦИДА НАД СРБИМА у 20 ВЕКУ

ОЛУЈА – ЕТНИЧКО ЧИШЋЕЊЕ – ПОГРОМ – ЗАВРШНИ ЧИН ГЕНОЦИДА НАД СРБИМА у 20 ВЕКУ

Операција Олуја је била војна акција Републике Хрватске у августу 1995. Године коју Хрвати славе а Срби се сећају као дан жалости. Циљ ове операције је био окупација територије Републике Српске Крајине. Међународни кривични трибунал за бившу Југославију је операцију „Олуја“ у првостепеној пресуди хрватским генералима Анти Готовини и Младену Маркачу окарактерисао као удружени злочиначки подухват, са циљем трајног и присилног протеривања највећег дела Срба са простора бивше Републике Српске Крајине у Хрватској. Међутим, у другостепеној пресуди, на притисак правих организатора ове акције,су такве тврдње одбачене и генерали су ослобођени свих оптужби. Трибунал је утврдио да су хрватска војска и специјална полиција починиле велики број злочина над српским становништвом.

Срби у завршном чину етничког чишћења на крају 20- века

4. август

Дана 4. августа на православни празник Благе Марије у 4 часа после поноћи, америчке ваздухопловне снаге су бомбардовале два радара снага крајишких Срба, само пар сати пре почетка операције Олуја. Иако су званично порицале умешаност у „Олуји“, америчке снаге су активно подржавале ову операцију етничког чишћења. Америчка опрема је коришћена за ометање српских комуникација, тако да је командни сектор био потпуно одсечен.

Након заустављања хрватско муслиманског сукоба и потписивања Вашингтонског споразума, почела се припремати Олуја. Септембра 1994, Хрватска влада је уз одобрење Стејт дипартмента, потписала уговор, под именом „Демократски транзициони програм“, с америчком војно-консултантском компанијом МПРИ (енгл. MPRI – Military Professional Resources Incorporated). Према овом споразуму, службеници ове фирме, које је предводио пензионисани амерички генерал Карл Вуоно, су интензивно радили на обуци хрватске војске и официра у војном училишту „Петар Зрињски“ у западном делу Загреба, као и у другим гарнизонима.

Континуитет хрватске политике у 20-том веку

Акција је почела нападом на тзв. секторе „Север“ и „Југ“ на фронту дугом 700 километара. Хрватске снаге пробиле су прве линије одбране Срба на 30 тактичких смерова у бјеловарском, загребачком, карловачком, госпићком и сплитском подручју. Дубина продора хрватских оружаних снага тада је већ била од 5 до 15 километара.

Првог дана акције, хрватска страна забележила је заузимање Светога Рока. Книн је већ био у окружењу, а хрватске јединице неколико километара пред градом. Срби одговарају нападима на Сисак, Шибеник, Оточац, Госпић, Огулин…

5. август

Око поднева објављена је вест: хрватске јединице ушле су у Книн. На книнској средњовјековној тврђави постављена је огромна хрватска застава. Заузета су и околна места – Врлика, Кијево, Дрниш, Житнић, Бенковац, Грачац, Ловинац, Љубово, али и Плашки, Примишље и Хрватска Дубица. До вечери је остварено 80% планираног, а српски цивили напустили су заузета подручја преко Срба и Двора. Срби одговарају ракетним нападима из Босне на Жупању, из источне Славоније на Осијек, Винковце, Нуштар, с Кордуна на Карловац, а из источне Херцеговине на дубровачко подручје.

Агресија Хрватске на Босну и Херцеговину и напад на Книн

6. август

До 6. августа, Прва хрватска бригада је пробила у територију око града Слуња (северно од Плитвица) и напредовала до границе са Босном и Херцеговином где су се састали са снагама Армије Републике БиХ на западу Босне. Једино је био снажан отпор у граду Глини (јужно од Сиска).

Хрватске снаге спојиле су се с Хрватским вијећем одбране (војском босанских Хрвата) и Петим корпусом Армије БиХ на граници БиХ, на реци Корани код Тржачких Раштела. Тиме је пресечен стратешки правац српског снабдевања Книн-Бихаћ. Послеподне у Книн долази и председник Хрватске Фрањо Туђман.

Личности инспиратори геноцида над Србима у 20-том веку

 Република Српка Крајина је поражена. Пале су Петриња, Слуњ, Костајница, Плитвичка језера, Обровац … Снаге Војске РСК су трећег дана акције Олуја биле у расулу: 21 кордуншки корпус, који се предао 8. августа, био је у окружењу, а 15. лички и 39. корпус пред разбијањем.

У недељу ујутро Хрватска војска је окупирала Петрињу, а око 23 сата у Глину.

7. август

Последњег дана „Олује“ пали су и Турањ и Тушиловић, па Војнић и Топуско, Горњи и Доњи Лапац… У 18 часова хрватски министар одбране Гојко Шушак објавио је да је акција Олуја завршена с војног аспекта, јер је већина границе са Босном била под контролом Хрвата. Пар преосталих дивизија српске армије су се предали у року од следећих пар дана.

Напад на Лику, Кордун и Банију и Аутономну Покрајину Западну Босну

Последице операције Олуја

Након операције РСК више не постоји. Већина Срба – преко 250.000 – је била протерана.

У операцији Олуја учествовало је 138.500 припадника Хрватске војске, МУП и Хрватског вијећа одбране. Тим снагама су се, према хрватским изворима, супротставиле српске снаге од око 31.000 војника.

Подручје захваћено хрватском офанзивом напустило је готово целокупно српско становништво. Колоне избелица на тракторима и другим пољопривредним возилима су преко подручја под контролом Републике Српске у западној и северној Босни кренуле ка Србији, изложене честим нападима хрватских снага.

Србија никада неће заборавити страдања Срба у Крајини

Тада је у Хрватској отпочело са темељним минирањем и рушењем празних српских кућа. После завршетка акције вршени су злочини над преосталим српским становништвом. Спаљено је преко 20.000 српских кућа, док су остале опљачкане и разорене.

Документационо-информативни центар „Веритас“ у својој евиденцији има имена 2.313 погинулих и несталих Срба. Од тога 1.205 цивила, а међу њима 522 жене и 12 деце.

Извор: Википедија

Поделите: