ИВАН ИЉИН: О СУПРОТСТАВЉАЊУ ЗЛУ СИЛОМ

ИВАН ИЉИН: О СУПРОТСТАВЉАЊУ ЗЛУ СИЛОМ

Болећивост под паролом “несупротстављања злу насиљем” води ка потпуном несупротстављању злу, духовном дезертерству, издаји, саучесништву и саморастакању.

О сили и злу

Код физичке присиле и спречавања као начина деловања постоје три момента који могу изгледати противдуховни и противљубавни. Прво: обраћање нечијој вољи мимо очигледности и љубави, друго: деловање на ту вољу мимо и упркос њене несагласности, и, треће: деловање на њу преко тела принуђене особе. Овом начину поступања својствена су заправо сва три момента, и то не одвојено већ заједно: физичка присила и спречавање не обраћају се очигледности и љубави, већ делују на тело присиљене особе упркос њене несагласности. Управо тај спој све три црте у сентименталних људи често изазива одвратност, протест и одбацивање гнусног “насиља”.

Али мада физичка присила и спречавање заиста садрже сва три момента, то их не чини злоделима или “злим начином општења”. Они не морају бити противдуховни и противљубавни. По томе се суштински разликују од насиља, и духовно су и морално прихватљиви.

Заправо, духовност човека лежи у томе да сам тражи, жели и назире објективно савршенство док себе стваралачки васпитава у складу с њим. Таква унутрашња слобода је света, а њено испољавање неприкосновено. Потрага за савршенством посвећује управљање собом и продуховљује понашање, образујући духовно проницљиву личност чије поступке не треба ни спречавати ни изнуђивати. Наиме, докле у човеку постоји моћ управљања собом, дотле његове грешке није потребно спречавати присилом, будући да их може исправљати сам или уз нечију помоћ. Или: док је вољне усмерености ка савршенству, дотле слабости проистекле из самосталности не захтевају спречавање ни присилу, већ љубав и подршку да се превазиђу.

Али ако неко из себе чини злодела, злоупотребљавајући своју слободу и духовност, наћи ће се у духовном раскораку. Наиме, духовност се никад потпуно не гаси, већ и неостварена чува моћ самообуздавања и управљања собом, а тиме и кретања ка савршенству. Значи, једино нас убеђење у постојање апсолутног злодела може навести да то занемаримо. Но, упоредо, противдуховност и противљубав освајају душу и замагљују духовни вид, прожимајући страсти и делање непријатељством и разједињеношћу. Човек тада не остварује духовност већ противдуховност, а сила љубавног прихватања у њему се изопачује и постаје погубна. Очигледност му не управља вољом нити га љубав испуњава; он не живи нити дела као господар своје душе и понашања већ као роб својих злих склоности и душевних навика. Он не достиже могућности своје мисије, нити постаје оно што заиста може, већ остаје неостварен. Личност му се разлаже на закржљали дух и жилаву противдуховност, на згаслу љубав, равнодушни цинизам и љуту злобу.

И управо тај двојни састав личности обавезује духовно здраве људе на присилу и спречавање.

Јасно је да се онај ко се супротставља делатности таквог човека не бори са духом, већ противдуховношћу, и то одупирући се злоби, а не љубави. Кротитељ такве злобе душу доводи у привидан безизлаз, јер унутрашњи напон без могућности испољавања рађа тешку патњу. Ова сабијеност у себе јесте стога први услов за чишћење и преображај душе, ако је она уопште за то способна. Зато, ко спречава делање злочинца није непријатељ љубави и очигледности, нити њихов подстрекач, већ само неопходан и веран помагач.

Но обраћајући се вери злочинца, такав човек се не суочава са здравом унутрашњом снагом, способном да саму себе присили и обузда, већ са расклиманом, расточеном, пометеном похотом. Тврдити да је притисак на њу допустив једино уз њену сагласност може само неко духовно и умно наиван, пошто јој само такав може поштовати слободу и од ње очекивати да се сагласи са поступцима који би је лишили задовољства. Зато се не треба спутавати том “несагласношћу”. Злочинац се, наравно, не “саглашава” са своје злобе, иначе би је, прихватајући противделовање, свео на обичну слабост. Но ко се злочинцу супротставља, присиљава га и спречава зло његове похоте, ипак треба да се обраћа његовој макар успаваној духовности, уверен да је жива, духовна вољност на његовој страни. Слобода злочинца била би света само кад би, и у злоби и злочину, одражавала дух а не противдуховност – што се коси са њеном суштином у безакоњу и распусности, а не самоконтроли.

Најзад, присиљавање или спречавање злочинца да дела није зло или злочин зато што то чинимо путем његовог тела.

Наиме, човеково тело није више од његове душе нити је светије од његовог духа. Оно је само спољашност унутрашњег бића, то јест, опредмећено битије његове личности. Тело крије дух и његове страсти, али их и открива на свој, телесни начин, исказујући их осећајно-спољашњим језиком. Проницљивошћу се може прочитати душевни говор човека као буквална, и преносна, органска алегорија његовог изгледа и понашања. Језик тела, иначе отеловљења нетелесне доброте и злобе, грубљи је од душевно-духовног језика, али у земаљском животу нема споразумевања сем њиме: док произвољно или непроизвољно сигнализирају, људи погледом, гласом, гестом и додиром једни другима преносе унутрашња стања и односе. И, пошто је неизбежно да људи међусобно телесно изражавају саосећање, одобравање и прихватање, онда је неизбежно и да телесно једни другима преносе безосећајност, неодобравање и неприхватање, то јест, духовну осуду, праведни гнев, и вољно противделовање.

Физичко деловање на другог супротно његовој сагласности, као знак намерног супротстављања његовом духовно недозвољивом понашању, ваља зато схватити као јединствену духовно-тачну и духовно-исправну комуникацију. Наиме, душевно напрежући и потресајући обе стране и изражавајући њихово духовно разилажење и борбу језиком физичке силе, такво деловање није опречно исправној духовности или љубави. Духовно здравог човека мора узнемирити избијање зла на површину, те ће несупротстављање осећати не само као попуштање, прећутно прихватање и одобравање, већ и саучесништво. Видећи злочинца као извор противдуховности, и увидевши узалудност духовног и говорног присиљавања, он се не може, не треба, нити сме уздржавати од спољашњег спречавања. Јер није тело изнад душе нити је светије од духа, нити сме постати

неприкосновено светилиште злобе и уточиште порочних страсти. Тело злочинца је његово оруђе, орган, и није од њега одвојено већ је у њему он присутан, у њега се улива и кроз њега излива у спољашњи свет. Његово тело јесте забран његове злобе и као духовно опустошени простор није неприступачно туђем духу. Поштовати тело злочинца неуздрхталог пред лицем Божијим неприродно је, предрасуда, малодушност, безвољност и сентиментално сујеверје. Болећивост која гуши здраве пориве под паролом “несупротстављања злу насиљем” води ка потпуном несупротстављању злу, духовном дезертерству, издаји, саучесништву и саморастакању.

Физичко деловање на другог против његове воље догађа се сваки пут када тога другог изда унутрашње управљање собом и кад нема духовно-душевних средстава да се предухитре непоправљиве последице његове грешке или зле страсти. У праву је ко год одгурне од провалије путника загледаног у њу, отме бочицу са отровом од самоубице, удари по руци револуционара који циља, у последњем тренутку обори подметача пожара, из храма истера бестиднике који врачају, спута неурачунљивог, или укроти бесомучног. Тиме он не испољава злобу, већ осуду, узнемиреност, гнев и вољу да не допусти постварење зла. То није никакво поништење духовног начела, већ његово свесно утврђивање у себи и позив другом да схвати своју недовољност. Нити је то разарање волећег сједињења, већ исправно и мужевно духовно одвајање злочинца од оног који то није. То није издаја Божијег дела, него предано служење њему.

Није, наиме, свака примена силе на несагласног “насиље”. Јер насилник каже жртви: “тобом ћу задовољити свој интерес и похоту”, и: “ти ниси самосвојни дух, већ мени потчињена ствар”, и: “у власти си моје самовоље”. Но човек који њега присиљава или спречава у име духа нападнутог не потчињава га свом интересу и похоти, не пориче му духовност, не претвара га у ствар, нити чини жртвом своје самовоље. Он му говори: “Управљаш собом непажљиво, погрешно, неумешно, лоше, и починићеш кобну грешку”, или: “Понижаваш се, бесниш, поништаваш сопствену духовност; опседнут си злом, неурачунљив, губиш се и пропадаш, стани, заустављам те!”

Наравно, постоје међу њима и сличности: ни насилник ни борбени праведник не наговарају нити мазе, већ делују на човека упркос његовој “несагласности”, и ни један ни други не презају од деловања на спољашњег човека. Потребна је заиста огромна површност да би се због таквих сличности утврдила њихова суштинска једнакост, и подједнако духовно забранили и насиље и његово спречавање.

Дакле, целокупно учење о противдуховности и противљубавности физичког спречавања злочинца јесте неосновано, предрасуда, и сујеверје. Ни присила ни спречавање нису по себи противдуховни ни противљубавни, такво је само злобно насиље. И док га врши, човек никада није у праву, јер је зао и своју злоћу остварује, презире туђу духовност и другог чини средством своје похоте. То је тако па макар пострадали и, можда, починилац сам, на крају морално од њега имали користи… Присила против злочинца и злобно насиље, ма кога погађали, нису исти, а бркати их је беспредметно, неправедно, пристрасно и слепо.

Зато, ако физичко спречавање и присиљавање злочинца није зло, онда се оно не може свести на утицање на друге наношењем телесног бола или штете.

Човек не пропада само осиромашујући, гладујући, страдајући и умирући, већ и кад слаби духом, морално и верски; не само кад му је тешко живети или опстати, већ и кад то чини недолично и умире срамно; не само кад се лишава, пати и трпи беду, већ и кад се препушта злу. Навести га на несупротстављање, предају, покорност, уживања у злу и преданост њему, лакше је овлаш него насиљем, које често доводи до очишћења, и јачања воље. Зло у душу лакше улази крадимице него силом и ломом; убитачније је маскирано него видљиво у свом гаду. У походу на добре људе, злочинци зато уз насиље и недела хвале зло и руже добро, клевећу, ласкају, пропагирају, агитују и лажу. Чим стекну моћ и углед наређују и забрањују, искључују и прете. Заводећи жртвама око, ухо и памет искушавају их, подилазећи њиховим најнижим нагонима. Распаљују им страсти будећи у њима увређеност, завист, непријатељство, осветољубивост, мржњу и злобу. Стављајући их у тегобне и понижавајуће услове, или их поткупљујући удобношћу, почастима и влашћу, подривају им достојанство, самопоштовање и међусобно поверење. На зло их привикавају понављањем, примером, духовним окружењем, сугестијом, слабљењем воље, калемљењем порочних навика, тежећи да све прикрију привидним успехом, одсуством казне, или буком пировања.

О моралу бекства

Питање супротстављања злу поставља се најзаоштреније и најтрагичније тамо где се решава о оправданости физичке присиле и спречавања. Тако изражено, оно се суштински разликује од мишљења присталица “несупротстављања”, одбацујући га у потпуности. Наиме, њихово се схватање у целости заснива на недовољном и погрешном, личном духовном искуству, предметно непровереном и философски незрелом. Они своје закључке не проверавају предметом и истином, већ полазе од сопствених душевних стања, несвесни да је то философски недопустиво.

Да би човек учио друге о односу “зла” и “љубави” није довољно само да “замисли” оно што при том замишљају философски неискусни малограђани. Наиме, “зло” се уопште не поклапа с оним што “мене узнемирава”, нити љубав са “задовољством због туђег задовољства” или “жељом да се поседује оно што ми се допада”, и слично. Ако се мислилац задржи на таквим објашњењима као крајњој истини, створиће само још једно умишљено, трагикомично параучење. Грешка не лежи само у “логичкој одредби”, нити у мишљењу, колико у духовном искуству. Јер, није свако истински искусио право зло, љубав, веру, вољу, врлину, итд. Већина не тражи таква искуства нити их препознаје. Многи их не би могли стећи и да желе, и  тешко је тако нешто и захтевати од малограђана. Али философ који се при подучавању служи само личним и свакодневним представама, који својом личношћу обухвата све што описује, свесно или несвесно уопштава своју немоћ и слепило. У руској философској публицистици такво “стварање” и “учење” су нажалост распрострањени, а ни изузетна уметничка вредност им не умањује штетност и лаж. Размишљање о допустивости телесног одупирања злу од философа захтева, пре свега, искуство зла, те љубав и вољу, моралност и веру. Јер, племенита душа у својој љубави мора тражити прави верски и вољни одговор на удар спољашњег зла. Тумачити тај проблем друкчије значи заобићи га, или занемарити.

Л. Н. Толстој и његови следбеници покушавају да тај проблем заобиђу или не виде. Све време би да души која тражи одговор докажу да проблема нема. Прво тврде да истинско зло и не постоји, већ само заблуде и грешке, слабости и страсти, греси и падови, патње и несреће. А открију ли ипак зло у другима, заговарају одвраћање погледа и уздржавање од осуде, тврдећи да се тиме оно поништава. Даље, говоре да волећем човеку проблем зла неће пасти на памет, јер волети значи жалити, а не кињити некога захтевом да и он воли. Никоме ни на који начин не треба сметати, кажу, пошто љубав искључује и саму помисао на физички сукоб. По њима, моралан човек брине о самоусавршавању, и другима остављајући слободу управљања собом, и у свему видећи “вољу Божију”. Уз то, кажу, ако се већ треба борити са вањским злом, увек има бољих начина. Тако се бит зла и односа према њему, те љубави и моралности, воље и њеног усмерења, вере, па и људских сукоба, од почетка до краја заобилазе или занемарују. Трагика тих односа се разводњава сентиментализмом а њихова дубина прећуткује, док “врлина” ужива у “љубави” а порок се слободно излива у свет.

Тако гроф Л. Н. Толстој и његови истомишљеници своје бекство од проблема виде као решење. Тешко је у њиховим текстовима наћи став који не открива мањкавост њиховог духовног искуства, и настојање да избегну и питање и одговор. То бекство најбоље открива њихов поглед на свет и осећања иза те, за њихову публицистику, типичне грешке. Довољно је дотаћи се њених основа да би јој се осветлили извори. У средишту свих “философских” потрага Л. Н. Толстоја је питање о моралном савршенству човека, којим се све одређује и решава. У одговору на њега нестаје и страх од смрти, а искуство моралног савршенства му открива смисао живота и могућност испуњења савремене, испразне, незнабожачке душе. Л. Н. Толстој је читав поглед на свет засновао на моралном искуству које се издигло изнад свега, свему судило и све осудило, све заменило и одбацило: и искуство вере, и жељу за знањем, и снагу уметнички-самобитног погледа, и свест о неопходности правних норми, и љубав према домовини. Моралност му је постала највиша, самодовољна вредност над вредностима. Учење му се свело на морал у коме види темељ свему, и чиме одређује све.

Толстојев морал као философско учење има два извора: болећиво сажаљење које назива “љубављу” и “савешћу”, и доктринарни ум који назива “разумом”. То двоје се код њега никад не повезује у однос који би их могао продубити и оплеменити. Сажаљење пружа његовом учењу материјал, који умом формално развија у поглед на свет. Све друго одбацује као лажно, сматрајући свако одступање од узрочно-последичне дедуктивности смицалицом или софизмом. Читава доктрина може му се свести на тезу: “треба волети (жалити), на то се навићи, због тога се уздржавати па и страдати, и у томе наћи блаженство, а све остало одбацити”. Мимо разраде те поставке, другог увида он нема.

Но такав разумски морал доводи до подвојеног осећања себе, до памћења свог греха и супротстављања “своје зле похоте” “себи”. Моралиста је увек подвојен, будући уплашен сопственом грешношћу. Осврнут на њу педантно је прати, суди јој, плаши је и бива њоме застрашен, вазда спреман на самоприсилу али неспособан за потпун, снажан, херојски занос. А управо су таква потпуност и занос неопходни за вањско спречавање зла.

Даље, услед разумског морала његово учење изједначава све и признаје само недостижне идеале и једну линију, и то директну. Разуму је све јасно и просто, њиме се не виде сложеност унутрашњег и спољашњег живота, ни трагика њихових противречности, већ се све упрошћава до јасноће и слаже у систем. Слеп за стварност, разум је опчињен апстракцијама. Моралом он обликује један образац и одбацује све мимо њега. Будући крут, привлаче га општи позитивни или општи негативни судови: све је “а” или “не-а” и свако “а” се одобрава а свако “не-а” осуђује. Остало, будући “користољубље” или “зла намера” га разгневљује. Разумом се не да појмити сложеност и дубина животних ситуација и односа, нити њихова сврсисходност, већ само свести на питање моралне исправности. А управо је схватање сложености и сврсисходности животних односа неопходно за физичко супротстављање злу.

Даље, разумски морал чини Толстојево учење егоцентричним и субјективним. Заплашен својом похотом и потребом да је подвргне суду јединог и крутог мерила, моралиста “зло” своје душе сматра изузетним, а своју унутрашњу борбу безмало средишним светским догађајем. Морал не учи само о “добру” и “злу”, већ о личној доброти и порочности, па му је видокруг ограничен. Моралиста се обично окреће од свега осим непосредног стања своје душе. Јер, мада неопходан, морал је ипак само први и нижи стадијум уздизања ка моралном савршенству. На том ступњу првобитно, инстинктивно самољубље настало из нагона за самоодржањем још није превазиђено, док се воља и пажња обнављају и усредсређују, прелазећи у духовни стадијум. Јер, човек тражи објективно савршенство али, ограничен сопственом личношћу, из инстинктивног егоизма неосетно прелази у “морални егоцентризам”. Моралиста је загледан у себе и заузет својим стањима и недоумицама, склоностима и заслугама. Важније му је да се уздржи од нечег недостојног него да се жртвује за унапређење друштвеног, црквеног, националног или социјалног живота. Обузетост сопственом личношћу и моралношћу често га доводе до вере у апсолутну реалност сопственог расположења и сумњу у стварност туђих стања и поступака. Али, докле непрекидно испитује своју душу и педантски долази до сазнања и мишљења о себи, туђа расположења остају му страна. Душе других сматра недоступним, одричући и себи “право” да о њима суди. Самоусавршавање, потребно сваком човеку, у њему гуши све друго, чинећи га морално неповерљивим и сумњичавим. Постајући роб сопствене врлине он запада, лиши ли се и остатка духовности, у самодеструктивну педантерију.

Такав човек стално позива на морално самоусавршавање као лек за све, а одбија да васпитава друге и сучели се са јавним злом. У тренуцима породичне, националне, општељудске несреће изазване разулареним злом, он ће, као и раније, бојажљиво исијавати моралну безгрешност и, позивајући друге на такво “несупротстављање”, подсећати на оне који су у време куге пазили једино себе.

Другим речима, Толстоју је морална сигурност виши, самодовољни циљ, једини вредан напора и стремљења. Ако је вернику “моралност” услов за приближавање Богу, научнику минимум истинског сазнања, а патриотском политичару особина душе сазреле да служећи влада, Толстоју је она крајња вредност која ничему не служи. По њему, постизањем “моралности” се безмало досеже смисао живота и то се не сме жртвовати низашта. Све се потчињава моралности и процењује њеним мерилима. Она је свему циљ и за њу се мора дати све, али је противприродно и светогрдно одмаћи се од ње макар на трен. Докопавши се свог блага, витез тврдица га не даје низашта, будући тврдица…

Због тога је моралиста осуђен на чудне ситуације. Јер шта ће, рецимо, одговорити и себи и Богу буде ли наоружан гледао како руља почиње да силује дете? Хоће ли злочинце позивати на очигледност и љубав па, допустивши злочин, наставити да живи морално беспрекоран? Хоће ли, ипак, учинити изузетак? Но, у име чега? Како се лишити “праведности” и починити “зло супротстављањем насиљу”? Ако му је највиша вредност доступна, и ако је признаје, ваља је одредити. Но ако је одреди, шта му остаје од читаве доктрине “несупротстављања”?…

О мачу и праведности

“Може ли се човек који тежи моралном савршенству супротставити злу силом и мачем? И, може ли се онај који прихвата Бога, његов свет и своје место у њему, злу не супротставити оружјем?” То је било двоструко, основно питање у основи свог нашег истраживања. Како да на њега одговори племенита душа која у љубави према Богу и Његовом делу тражи вољни, верски исправан одговор на спољашњи напад зла?

Но, наш одговор је несумњив и одређен: физичко спречавање и присила могу бити верска и родољубива обавеза и тада нико нема права да их не употреби. Испуњење те обавезе уводи учесника у велики историјски бој између слугу Божијих и снага пакла. У њему ће он морати не само да исуче мач, већ и да прихвати терет убиства.

Али, и тај закључак доводи до суштинских недоумица. Зар се убијањем ближњег чува своје “морално савршенство”? Може ли такав исход бити морално правилан? Јер, одговор мора задовољити човека који тежи “моралном савршенству”. Како би иначе његова савест прихватила могућност безгрешног и праведног убиства? И, шта ако је одговор одречан?

Наиме, почели смо с тиме да ово истраживање има смисла једино при безусловној искрености пред собом, лишеној поједностављивања, прећуткивања, пристрасности и малодушности. Од себе не смемо скривати ишта, већ отворених очију на све искрено одговорити. И, коначно решење морамо прихватити уверени да није двосмислено, већ једино могуће.

Да ли се у борби са злом, нарочито физичкој, морално савршенство борца умањује и изопачава?

Питање јесте сурово, категорично, и тражи јасан одговор. У себи оно може крити и недостатак моралног искуства, или прозрења, и наговестити нечију наивност или лицемерје. Оно се наиме поставља као да је запитани већ морално савршен, и да се боји губљења тог својства физичким спречавањем зла. Јер, праведници теже да не учествују у деловању које није савршено или безусловно праведно. Но ако су такви уз то уверени у могућност савршеног поступања, њихово морално искуство је ограничено, а духовност наивна. Али, ако су свесни своје личне неправедности и несавршенства свих људских поступака, питање им је лицемерно.

Но ни наивност ни лицемерје не оправдавају постављање питања које полази од моралног савршенства као датости, то јест, нечег постојећег или достижног на земљи. Јер ко је бар једном покушао да замисли живот, осећања и поступке заиста морално савршеног човека, и то упоредио са собом, својим страстима и жељама, не би никад помислио да тражи апсолутно “праведна” решења. То би било разумно и оправдано колико и жеља да из каљуге изађе суве одеће. У греху зачет, у њему и одрастао, окружен људима међусобно повезаним чињењем зла, ниједан смртник нема право да од себе тражи апсолутну чистоту. Напротив, што се више удубљује у себе и јасније види своје инстинкте и страсти, то му странији постаје морални максимализам, а он скромнији у оцени својих снага и могућности, и трпељивији према слабостима ближњих. Почиње да схвата јеванђеоски завет “савршенства” (Матеј, V, 48; Лука, V, 35) као позив на дуго, мукотрпно успињање ка врлини, а не као заповест на непрестану безгрешност.

Човек није праведник, и са злом се не бори као праведник међу праведницима. Будући да се већ рве са злом у себи које никад не може потпуно поразити, он мора и другима помагати у сличној борби, и спречавати оне који су се злу већ предали и теже свеопштој пропасти. Такав борац је и сам у калу, али ослањајући се на нешто чврсто помаже другима да изађу, схвативши да ни сам не може изаћи сув. Наравно, ко је слаб не може ником помоћи, али су му довољни и трачак снаге, прозрења и вере да отпочне спасавати и себе и друге. Ко својевољно залази у баруштину и грца тај свакако није ни борац ни помоћник, али ко и у њој стоји стамен јесте и једно и друго. Како онда тумачити равнодушност према онима који гину, и слушати “да помагати може само ко стоји на обали”, и да је “могуће помоћи тек кад се изађе и осуши, али и тада само пазећи да се не испрска одећа”?

Човек који искрено воли и кога воља води, бори се и кад је слаб и сиромашан. Он не почиње од врха, од идеала, већ са дна, од несреће и нужде. И у томе је у праву: јер у борби са злом разумно је и реално не полазити од моралног максимума којим се превиђају сопствена неправедност и грешност, већ од постојећих злих страсти и племените воље, сводећи свој грех на минимум и пружајући максимум помоћи и подршке. Но, због тога се не сме изгубити воља за моралним савршенством, која нам је потребна до последњег даха. Али, и фантазирање о постизању савршенства опрашта се једино деци: бити светац у машти није што и на делу. Прихватањем те разлике, душа се кали и стиче мудрост. Жељу за моралном чистотом ваља неговати и калити, и у себи јачати вољу за пуноћом љубави и њеним оживотворењем, али се не сме заносити изгледима на лак успех. Што се више у томе успе, то ће се пре доћи до мање неправедног, то јест, праведнијег излаза. “Више”, истина, постиже ко тражи “све”, али се неразумним, упорним захтевањем “свега” некад губи и “мање”, будући да има прилика када очито не треба тражити праведност нити светост, већ најмање зло и најмању неправедност. У таквим случајевима максимализам увек подразумева наивност или лицемерје.

Но, сва ова разматрања не треба да потру или занемаре питање које су поставили морални максималисти. Мада је оно практично погрешно, због могуће наивности или лицемерја, теоријски је пуно дубоког смисла, и философија морала је обавезна да га истражи. Немамо права да на њега не одговоримо и зато опет питамо: да ли борац који се супротставља злу силом и мачем задовољава и све захтеве моралног савршенства? Да ли му душа остаје чиста, а савест мирна?

Тешко је замислити човека са дубоким и снажним осећањем морала који би на то питање одговорио потврдно. Из наведеног, јасно је да несавршен човек нужно поступа несавршено и кад приступа Богу добра, и кад се бори са злом. Јер, намерно или нехотице, свесно или несвесно, свако је неправедан и грешан. И, како се може постати савршен и свет управо односом према злу? Треба знати да зло у души изазива негодовање, искушење, пометњу, и напоре да се они превладају – све оно што се рађа у неправедника опхрваног страстима. Јер, при доживљају зла ружне стране душе се буде из моралног полусна, предосећајући разобручење. Све непокорније, хрле злу, тражећи своје. Душа тада ступа у унутрашњу борбу, губи равнотежу и тражи помоћ духа, видећи се удаљенијом од савршенства него икад раније.

Јер, активна спољашња борба са злом отежава и унутрашњу битку са страстима, и изналажење морално исправних одговора.

Зато је борац против злочина пун негативне добронамерности. Он ту негативност не држи у себи, већ је испољава искрено и целовито. Разумом, вољом и поступком он прихвата непотпуност љубави у себи и проживљава је у сукобу са злочинцем. Ако је морално савршенство љубав према свему живом и створеном, онда духовно пробуђени борац прихвата морално несавршенство ограниченог опсега и трајања, на њему заснивајући своју делатност. Наиме, схвативши да није кадар попут сунца да сија и злима и добрима (Матеј, V, 45), деловаће у складу с том спознајом. Јер, ма како оправдана, праведна, правилна и одговарајућа, таква негативна љубав ипак остаје морално несавршенство које ваља искоренити. И то се ни у чему не открива тако снажно и очигледно као у завршном чину негативне љубави, убијању људи…

Јер, када је човек први пут убио другога, и уздрхтао од греха и кривице, у њему се јавила, као нејасна слутња, потом као уверење, осуда сваког убиства. Јеванђеље је продубило и посветило овај став, показавши да се грех и кривица за убиство не рађају у трену извршења већ кад се оно пожели, те да се и због својих мисли човек може осећати као убица. Зато му и приличе осећање кривице и грижа савести, и кајање (в. Јован, III, 15). Здрава савест, васпитана у хришћанском духу, зна да не “убија” само ко прекида нечији живот, или у томе учествује, или му доприноси, већ и да има мржње, злобе и непријатељства морално једнаких убиству. Многи убијају гневом, осветољубивошћу, завишћу и љубомором, преносећи то злодело на друге у виду неопипљиве, растуће напетости и узајамне одбојности из које неуравнотежени могу починити и физичко убиство. Свако са дубоком и истанчаном савешћу види да око нас људи полагано умиру, неки и због нас: од туге, јер их нисмо волели, од изнемоглости, јер им нисмо помогли. У праву је био Леонардо да Винчи тврдећи да сви живе на рачун других, јер смо сити зато што је гладних, и свако ужива у нечему потребном и другима, и нема човека који није, свесно или несвесно, одгурнуо или удаљио друге од својих добара. И управо то је један од извора апсолутног милосрђа из кога су се многи свеци хранили и одевали тек колико је најнужније, да би све своје даровали онима који пате и гину. Но из те истине приватна својина не мора бити одбачена, већ потврђена у новом, истински хришћанском облику, дражем Богу и људима.

Наиме, у свакој мржњи и злоби, у сваком окретању од другог, у непотпуности љубави – од равнодушности до спречавања – крије се чин убиства у зачетку или примесама. Површни и малодушни то занемарују, говорећи себи да “не могу све да спашавају”. Повезаност свих људи у животу и смрти они виде, али само да би јој наслутили законе и искористили их како њима одговара. Но, истински борац са злом нема право да пред тиме затвара очи. Он мора промислити и осмислити све видове негативне љубави, а нарочито пут мача, и схватити шта чини и куд иде, не предајући се малодушности или лакомислености. Негативна љубав наиме јесте ограничена, штетна, делотворно непотпуна и тешка по злочинца. Таква је већ при првом неодобравању, несаосећању и одбијању сарадње, а завршава се погубљењем злочинца, или убиством у рату. У свему томе нема ни савршенства ни моралне светости. Но, ко води борбу са злочинцем мора то прихватити.

Јасно је да свака негативна љубав, почевши од простог неодобравања до физичког спречавања злочина, праведнику не олакшава већ отежава борбу са сопственим злим нагонима. Негативна љубав је тужна и мучна, и од борца захтева напрезање осећања и воље, привремено одрицање од нежности и сажаљења, и, горе, радости. Она га навикава да не живи за светлу, већ тамну љубав од које се постаје суровији, окрутнији, оштрији и лако пада у безосећајни бес. Тако се губе и лакоћа, и нежност, и еластичност и растворљивост, особине драгоцене учитељима Добротољубља, и неопходне сваком борцу против сопствених злих нагона и страсти. Душа свикла борби са злочинцима и неприметно изграђује подозрив прилаз људима. Научена да у њима види зло, често им престаје примећивати доброту, губећи сваку веру у добро. Немогуће је без последица у себе примати туђ злочин, бар не дуго и не непрекидно. Ни најдоследније, херојско одбацивање зла не спашава душу борца од мрака и прилагођавања своје потраге њему. Природно је да таква изнуда окужи слабију душу а снажнију ојача, и очврсне још више.

Усто, закономерна веза између психе и тела неизбежно, и неприметно, претаче све телесне напоре и покрете спољашње борбе – ударце, позледе, везивање, деловање хладним или ватреним оружјем – у низ непријатељских или озлобљених порива које ваља поништити или неутралисати, пошто помажу једино у борби. Колико год неко владао собом док гони и хвата злочинца, растура руљу или учествује у боју, већ му и припрема за то – рецимо, сечење или бодење лутке, вежбање борилачких вештина – буди страст, непријатељство, свирепост, крвожедност и уживање. Наивно је мислити да се у томе учествује само по потреби, из нужде, под претњом или из дисциплине. Неосновано је мислити и да људи, повинујући се дисциплини, у то не уносе личну страст, вољу, иницијативу, саосећајну или острвљену душу. Човек није машина ни анђео, његова неуравнотежена и страсна природа не улази у борбу само најбољим снагама, него и лошим страстима. Занета, она запада у стања “далека од праведности”, која изазивају порочне тежње и воде новим греховима.

За време рата, сваки народ преживљава духовно и морално напрезање које га надмашује, будући да се од њега захтева масовни хероизам, у најбољем случају редак, и масовни самопрегор, иначе одраз највише врлине, те карактер, храброст, победа духа над телом и жртвовање идеји. Све је то још повезано са масовним убијањем, непријатељством и рушењем. Суочен с натчовечанским захтевима, на почетку рата народ на њих некако и одговора, но са замором пред крај рата општи морал увек пада. И то не бива зато што су најбољи, најсмелији, најхрабрији погинули, а умешни и лукави преживели, већ што се људи, ратом навикнути на убиство и потрошивши себи несвојствено јунаштво, враћају свакодневном животу отупели, безвољни, изопачених страсти. Ратови понекад доводе до грађанских ратова и револуција, делом и зато што су се преживели, поставши крволочни, научили нападу без зазора и страха.

Напокон, као страсно и грешно биће, човек се ретко упушта у борбу са злочинцима из чисто духовних и неличних побуда, још ређе не прекорачујући границе духовне добронамерности. Често, онај који злочинце присиљава и спречава борбом, у њој види само службу на којој му је заснован живот, не размишљајући о другом. Ту се мешају вера и родољубље са тежњама за личним успехом, погодностима, осветом, суровошћу… И управо код страсних природа негодовање прелази у личну мржњу, озлобљени фанатизам или насилништво. То иде толико далеко да би, на пример, страстан борац, сазнавши да се злочинац с којим се борио покајао, и упристојио, томе не би обрадовао, већ наљутио и разочарао…

Разумљиво је стога да у борби која распаљује страсти и жести душу и најсавеснији и најразумнији подлежу превидима, промашајима и грешкама. Сложеност живота, његових спољашњих веза и унутрашњих тајни, тешко је доступна и уравнотеженом искуству и непристрасном посматрачу. Зато човеку узбуђеном борбом коју страсно води до крајњих граница, грешење, и причињавање моралне штете, долази лако.

И зато праведник који присиљава и спречава злочинца ступа као неправедник тешким, одговорним и опасним путем, преузимајући на себе терет неизбежне неправедности, могуће грешности, и вероватне кривице. Активна, херојска борба са злом никако није директан и непосредан пут ка личној светости, већ најтежи пут, будући да борац на своја плећа преузима, сем сопственог, непобеђеног зла, и терет туђих, мада спречених злочина. Такав избор не дозвољава да се “чини добро” “удаљавајући се од зла”, већ тера на приближавање злу и ступање с њим у напет, активан, узајамни однос. На том путу човека чекају велики подвизи који захтевају велику снагу, али и одговорност. И, уколико не успе да одговори тој одговорности, на душу му може пасти још већа кривица.

Лако је схватити зашто се слабић плаши тог пута. Преплашен од одговорности, он  се клони сваког подвига. Али је лакомислено закључити да је пут тог бегунца од подвига и тежине света зато савршенији, духовно привлачнији и морално мање погрешан. Нажалост, и он греши покушавајући да мекушно, ненасилно искорени слабости и зле нагоне, прихватајући кривицу злочинца пасивним саучествовањем у злочину. Украси ли све то још фарисејством, поносећи се лажном праведношћу и прецењујући своју врлину, онда му је морални лик у најмању руку сумњив… Зар не лебди далеко изнад тога, збуњена у својој чистоти, узнемирене савести, душа оног ко је постао убица спречавајући веће зло?

О духовном компромису

Питање да ли се и како супротстављати злу није повезано са расположењем, случајем, укусом или темпераментом, већ карактером и вером. То је ствар верујућег карактера, основне верујуће силе – љубави, и то оне која прихвата свет. Основни проблем нашег истраживања нема смисла за оног који одбацује свет, не признаје његове вредности, не види у њега уложену Божанску промисао, као и за оног који га вољом не прихвата. Спољашњи изрази зла са којима се треба борити јесу део света и, ако у њему нема ничег вредног одбране од злотвора, ако га треба одбацити, окренути се од њега, и удаљити, онда и проблем силе и мача нестаје. Проблем мача припада свету и његово решење зависи од прихватања света, јер ко одбацује свет одбацује и мач, док обратно није случај. Но, ко свет не одбацује само на речима или позом, већ одистински, тај нема права задржавања у њему. Наиме, докле пристаје да живи у свету, појединац га прихвата и користећи се његовим добрима и могућностима. Осамљивање, пустињаштво и смањење потреба нису доследно одбацивање света, већ само начин његовог истанчаног прихватања, при чему се строгим избором жели стићи до новог виђења. Речју, свако ко себе није умртвио прихвата свет, и с њиме и проблем мача.

За хришћанина се прихватање света разрешава слеђењем Христа. Верник мора ступати Његовим стопама и попут Њега прихватити свет, али не и зло у њему. Он то зло мора примити, осетити, и схватити, али не и прихватити, већ се борити са њим на живот и смрт. Следећи Христа, хришћани на себе примају бреме и муку света, а тиме и муку зла, и терет борбе с њим у себи и другима. Прихватајући ту муку и борбу, припремају се и за завршницу ношења крста, то јест, за прихватање смрти у борби са одбаченим злом.

Да бисмо достојно прихватили свет, морамо што потпуније схватити Божије дело на земљи и стваралачки га, свом снагом, вољом и делом прихватити као сопствено. При томе, своје дело не смемо приказивати као Божије, него Његово прихватити за своје. Колико то човеку пође за руком, успеће и да реши проблем мача…

Они који одбацују мач тврде да је тај пут неправедан. Апсолутно посматрано, то је тачно, али не и реално. Може се маштати да морално савршеног човека ништа не може спречити да духовно победи зло преображавањем злочинца погледом, речју, или покретом. Такве мисли су разумљиве, будући плод учења о богоподобности савршеног човека и Божијој свемоћи. Наводно, савршен човек се приближава Божијем савршенству и тиме толико увећава своје духовне снаге да им злочинац не може одолети. Такво размишљање је племенито али наивно, и пада чим се покуша преточити у универзално правило понашања. Усто је и духовно мањкаво, будући да се злочинац мора преобразити сопственим чином као одразом своје слободе, а не туђег савршенства. Да је друкчије, такав би се преобразио већ од Божанског даха. То маштање је и историјски неубедљиво, пошто ничија духовна снага не може надвладати сушти злочин. Хришћанину не приличи таква илузија, подсети ли се светаца које су на смрт измучили непреображени и непреобраћени злочинци…

Пут мача није праведан, али ко се то плаши његове неправедности, проглашавајући га “злочином” и бежећи од њега? То је исти човек који се читавог живота мирио са свим могућим неправдама, јер су му биле “потребне” или “корисне”, и који и даље мирне душе греши у своју “корист” и не схватајући шта чини. Но, кад на себе треба преузети терет државности – служења које, по речима Петра Великог, као истинско “Божије дело” не трпи “потцењивање” – наједном се сети да мора бити безгрешан и проглашава ту неправедност “грехом”, нестајући без трага и гласа…

Да, пут мача јесте неправедан, али се ни по једном духовном закону не кажњава као грешник свако ко пролази кроз неправедност… Иначе би сви људи, будући да непрестано пролазе кроз неправедност па и грех, унапред били осуђени на пропаст, јер би их нагомилани греси повукли у суноврат. Но у лажном праведништву нема мудрости, већ само у одважном ступању у неправедност из нужде, и пролажењу кроз њу да би се изашло.

Да, пут силе и мача није праведан, но има ли праведнијег? Је ли часније болећиво несупротстављање – пут издаје и слабости, наивно-лицемерног самозадовољства, саучесништва са злочинцем, или сакривице са оним који врши спречавање? Тај пут јесте “мирнији” и “пристојнији”, споља мање крвав, али само тупе и лакомислене особе могу занемарити цену таквог “мира”, и такве “пристојности”.

Наиме, ко пред лицем разулареног злочина захтева “идеалан” и савршен морални излаз и не прихвата ниједан други, тај не разуме основну животну трагедију: да из такве ситуације нема идеалног излаза. Већ сам противдуховни и противљубавни бес у души другог онемогућује безусловно праведан излаз: јер, како не судити и не осудити? Како се одрећи пуноће духа а сачувати мир? Како се не окужити и не супротставити? Јер, наспрам истинског зла израженог злим поступањем, праведан излаз постаје лажан задатак. Он не постоји нити може постојати, јер дилема пред истинским праведником не дозвољава ту могућност. Од супротстављања духовног задатка моралном савршенству нема бекства у овом животу и свако мора слободно сагледати Божије дело, добровољно га прихватити и чврсто бранити.

Ако праведан излаз не постоји, онда је проблем лажан и тражење таквог излаза безнадежно, а често кукавичлук и неискреност. Насупрот томе, смелост и поштење захтевају прихватање духовног компромиса.

Ако се у свакодневном животу и говору под компромисом подразумева прорачунат уступак некога ко чува свој лични или групни интерес, у жељи да мањом жртвом прибави већу корист, онда се на духовни компромис не пристаје из интереса, нити због користи. Заправо, њиме се прихвата лична неправедност у борби са злочинцем као непријатељем Божијег дела. Ко то чини не размишља о себи већ Предмету. Собом се бави једино због духовног и моралног рада, и то мање него неко ко дрхти над својом лажном праведношћу. Компромис носиоца мача је у свесном, слободном и добровољном прихватању морално неправедног излаза као духовне нужности. Ако је свако одступање од моралног савршенства неправедно, он прихвата и то; ако свако добровољно допуштање неправедности рађа кривицу, преузима и њу. Ако је дотле имао срећу да живи у складу са својом савешћу, тога се лишава као неостваривог. Наиме, пред апсолутним злочинцем савест упућује човека на дела доступна само Богу, за која људи немају речи ни појмова. Да су могућа, таква би дела поништавала разједињеност људи на земљи и дозвољавала праведнику да уђе у душу злочинца и постане он али остајући свој – да у њему поништи зло па, преобративши га у праведника, изађе. Али то не може човек већ само Бог, и маштање о томе неће помоћи ником.

Наспрам те немогућности, праведни борац мора се одлучити на духовно нужан мада неправедан пут. Он се мора суочити са неминовним моралним безизлазом и одбацити га осећањем, вољом, мишљу, речју и поступком. Будући доброхотан и предан Богу, на себе мора преузети неправедност па, можда, и кривицу у име вере, свесно се удаљивши од добра. Његов је положај морално трагичан, и само се јаки могу из њега избавити. Јер јак човек не бежи у “врлу” пасивност, нити жмури пред трагичном природом сваког сукоба, нити запада у лицемерје. Он схвата трагику свог положаја и иде му у сусрет, да би кроз њега прошао и тиме га поништио. Он прихвата неправедност, али не због себе већ Божијег дела. Што чини у тој борби лични је поступак, и не приписује га Богу. То је људски излаз који се осмишљава духовним компромисом, а истовремено и подвиг, будући да одражава огроман, вољни напор. Подвиг није само у борби, већ и прихватању и трпљењу могуће кривице. Овде се дух напреже не само да убије злочинца, већ и да касније не порекне нужност извршеног дела, или хвали његову моралност.

Трагедија зла и борбе с њим решава се управо остварењем тог подвига. Он бива још већи уколико подвижник сачува способност просветљења свог дела Божанским савршенством. Такво стремљење је неопходно да би се надвладао људски безизлаз из кога је произишло. Није нужна дисциплина мача, већ дух кадар да сагледа своју одлуку и поднесе је; не само да обави што се мора већ и да то осветли Божанском светлошћу па, свестан своје неправедности, поново учини исто, али не због себе већ вере.

Борба са злом увек тражи хероизам. Не само она унутрашња, самоваспитањем којим борац стиче духовну снагу, већ и оружана. Хероизам мача не лежи само у тежини, лишавању, опасности и патњи тог пута, већ и у духовним напорима којим носилац мача брани свој дух, јер његов хероизам јесте хероизам свесно и убеђено прихваћене неправедности. Осим тога, ко се хвата мача у безизлазној борби са злочинцем јесте херој и што на себе преузима бреме света. Суочен са дилемом без моралног излаза, он је својом вером прихвата за судбину, бирајући најмање неправедан, и најтежи, пут мача.

Прихватање судбине у вери је хероизам доступан сваком, али не као квијетизам, детерминизам, или фатализам, већ као вољно, животоносно и верско слављење живота као служења и мисије. Наиме, на земљи се свако суочава са злом које се не да отерати. Нико не може побећи од своје судбине, већ је или нечасно одживети слеп и малодушан, или је часно осмислити као служење и верност свом задатку. Али то значи и посегнути за мачем у име Бога.

У том прихватању судбине и мача човек “губи душу”, али учвршћује дух и врлину. Он душу губи не само у нижем смислу, пристајући на смрт у борби са злочинцем, него и у вишем, узимајући на себе извршење дела кога ће се можда гадити док је жив. Он не прихвата само бреме смрти, него и убиства, а тиме и мучност самог дела, одлуке, одговорности па, можда, и кривице. Судбина га води мачу и он је прихвата, и мач му постаје судбина. И изабравши то херојско решење основне, трагичне дилеме, он није праведан већ у праву.

Христос није учио мачу него љубави. Али ни једном речју није осудио мач, ни као организовану државност којој је мач крајња утока, ни као војнички позив и дело. И већ су први његови ученици, апостоли Петар и Павле (I Петрова, II, 13-17; Рим. XIII, 1-7), открили зашто их није осудио. Истина, апостолима је указано да мач није њихов позив, “јер сви који се маше за нож од ножа ће погинути” (Матеј, XVI, 52), нити је Христос желео да га бране оружјем. Управо кроз то одбијање да буде брањен, разговор о плаћању пореза (Матеј, XXII, 17-21; Марко, XIII, 14-17), и разговор с Пилатом (Јован, XVIII, 3-38; XIX, 9-11) провејава дух слободне, царске лојалности, који ће касније утврдити апостоли, а који нису схватили, одбацивши га, људи попут Атенагоре, Тертулијана и сличних, који су одбацили и свет. Наиме, највиша, јеванђеоска “казна” за носиоца мача остаје само земаљска погибија.

Христос је учио љубави, али управо љубав уздиже и жртву неправедности и жртву живота. Ко узме мач од њега ће и погинути, али љубављу се таква погибија може прихватити. Ко узме оружје спреман је да убије, али и да буде убијен. Прихватити мач значи прихватити смрт, а ко се ње плаши не треба да се лаћа мача. У љубави, међутим, не само да нестаје страх од смрти, већ се откривају побуде и убеђења која воде мачу. Смрт није само “казна” у мач заложена, већ и живи разлог прихватања мача. Јер латити се оружја има смисла само у име нечег вредног умирања, то јест, у име Божјег дела на земљи. Мача нека се не хвата ко на свету нема ничег изнад себе и свог живота, већ нека га баци и бежи, и по цену издаје и покоравања злочинцима. Но, има смисла погинути за Божије дело у себи и другима. Ко то чини даје мање за веће, лично за надлично, смртно за бесмртно, људско за Божије. Јер дајући живот борац чини мање већим, лично надличним, смртно бесмртним, прибављајући себи врлину слуге Божијег. Зато му је и смрт је разлог да се лати мача.

Духовни компромис неизбежан је за човека на земљи. Начело државне присиле не своди се на мач, али се на њему заснива. Ни државност се не своди на то, али је мач њена последња и нужна потпора. Ко не признаје мач руши државу, убеђен да тиме избегава компромис. Но тиме заправо прихвата безвољни, кукавички, издајнички и лицемерни компромис, уместо вољног, смелог, самопожртвованог и часног. Мач као симбол раздвајања на живот и смрт није, наравно, морални идеал у односима између људи. Али и што није идеално духовно је нужно у животу. Не може свако да се бори оружјем и остане на духовној висини. За то су потребни најбољи људи, који у себи спајају племенитост и снагу, а не слаби, неспособни да изнесу то бреме, или зли, који ће изневерити задатак мача…

Тако настаје још један трагичан парадокс: најбољи људи се осећају позвани да са злочинцима ступе у неизбежан сукоб, и онемогуће их не баш најбољим средствима – од којих је мач увек најдиректније и најплеменитије. Борба државе са злочинцима је нужна и духовно исправна, али су јој путеви и начини често неправедни. И само најбољи могу поднети да се том неправедношћу не окуже и одрже меру, стално имајући на уму њену опасност по ум, дух и душу. Само јој најбољи могу пронаћи најбољи противотров. Монаси, научници, уметници и посматрачи су повлашћени наспрам световних владара, будући да чисто дело стварају чистим рукама. Али зато не смеју осудити политичаре или војнике, већ се захвални молити за њих. Морају им пожелети мудрост и очишћење, будући да су им руке остале чисте за чисто дело јер се нашло људи чистих руку за нечисто дело. Јер, живот на земљи био би немогућ кад би код свих страх од греха надјачао љубав према добру.

У једном од својих писама Амброзије Медиолански приповеда о тузи анђела при силаску на земљу по Божијој заповести, да злочинцима донесу Божији суд, и ватру Његовог гнева. Јер, добром бићу напуштање мира и чистоте посматрања са висине, и окретање злу и казни не доноси радост него тугу… У овој слици сваки племенити носилац власти и мача мораће наћи утеху, и извор снаге.

О очишћењу душе

Свесно одступање од моралног савршенства не мора значити поквареност. Има прилика када то показује срчаност и одлучност. Такав је и духовни компромис при борби са злочинцима, којим се потврђује верска свест о потреби правних норми.

Духовни компромис не значи напуштање тежње ка моралном савршенству, већ одлуку да се прихвати мач са знањем да то није духовно савршено. Но борац га ипак прихвата не одбацујући своју жељу: духовни компромис не гаси позив на светост, нити отуђује душу од њега.

Што је неко јаче љубави, отменијег духа, слободније савести, и оданији вери, то има више снаге за духовни компромис. Додир са злочинцем му мање штети, и мање га љути негативна љубав, а изнуђена лукавост и грубост му мање нагризају личност. Тако се најтачније одређује мера компромиса. Она се не може унапред одредити принципима, већ се до ње стваралачки долази борбом. Сваки случај је посебан и мора се решити проницљивошћу и разумевањем. И зато је становиште с ког борац посматра, разумева и одлучује одсудно. До опредељења се не долази лако нити случајем, без претходног духовног рада. Оригиналност, чистота и дубина добре воље су основни услови без којих нема исправне победе над злочинцима. Да би се до тога дошло потребна је стална, дуга, напорна борба за своје духовно очишћење.

У поступку, борац је увек на висини на којој је живео пре поступка којим се куша. Његово понашање не происходи из обмане других и себе, већ из његовог трајног односа према духу и Богу. Потреба за херојским чином, као и опасност, искушење и несрећа, не изазивају у њему ништа чега није било, нити му мењају особине или снагу. Наиме, душа само испољава што је у њој присутно, али скривено. Деловање човеково је његово пројављено биће. Наивно је зато претпоставити да ће у моменту искушења његови поступци бити на висини ако сам није такав. Наивно је од себе скривати своје мотиве, побуде, склоности и страсти, умишљајући да се притајена својства душе неће пренети на поступке, изопачити их, испунити “неочекиваним” садржајем и осветлити прећутаним злом. Ни један човеков поступак није случајан, већ је исход дотадашњег живота и испољавање његове личности. Зато свако дела не само физички, него и целокупним претходним животом.

Ако је душа чиста делаће исправно, ма како наизглед неправедно. И обратно: и најправичнији поступци неисправне душе неће ваљати. Мада то важи за сваког, нарочито је значајно за владара и ратника. Према древном схватању Православне цркве, људима од власти и мача владавина не сме бити сласт, већ служење у вери. То намеће посебну одговорност, уз обавезу погубљења која је најтежа. Носити то бреме може само борац дат непрестаном верском очишћењу своје душе и воље.

Не може се живети на земљи а без духовног компромиса стварати Божије дело. Јер, управо тај компромис тражи верујуће, морално очишћење.

Зато се права борба са злом мора водити спајањем духовног компромиса и верско-моралног очишћења. И управо то очишћење, после чина неправедности, одузима злу привид успеха и победе.

Али, више од свега очишћење је потребно да душа не постане неосетљива и груба, што происходи из самог доживљаја зла, супротстављања њему, и сваке присиле и спречавања. Душа борца не сме изгубити своја виша стања и моћи, већ стално мора обнављати своју духовну равнотежу, пуноћу љубави и савести, благост душе и дар радости, јер се и анђели (о којима пише Свети Амброзије) после завршене, мучне мисије одмазде враћају посматрању лика Божијег и сједињују са Његовим светом.

Неопходност очишћења утврђена је Јеванђељем, за све борце са злом и туђим злочинима. Ко не уме да извади брвно из ока свога (Матеј, VII, 3-5; Лука, VI, 41-42.), неће умети да извади трун из ока брата свога, и сво је његово расуђивање лицемерно. Само чисто око може јасно видети слабост, немоћ и зло у другога, и пронаћи прави “суд” и “меру” (Матеј, VII, 1-2; Лука, VI, 37-38). То јест, мерила која ће радосно прихватити при “мерењу” себе. Само око које умива власник може бити чисто, јер “нико није свет сем Бога јединог”. Ко суди мора бити спреман на суђење себи, суђењем како би желео да буде суђено њему. Судијска способност мери се очишћењем, пошто злочинац злочинцу не може судити, нити слабић и страсник каменовати слабића и грешника (Јован, VIII, 3-11). Наиме, “извади најприје брвно из ока својега” (Матеј, VII, 5; Лука, VII, 42) и тада ћеш увидети…

Тада ћеш знати да ли је мач потребан, и кад. У себи ћеш смоћи снаге и да га подигнеш на злотвора и спречиш његов злочин, не уплашивши се ни спуштања мача на твоју главу, ни изласка из моралне пуноће, ни људског суда. Смрти се не плаши ко јој прилази из љубави према Божијем делу, нити се плаши привременог одступања ко не напушта љубав према Богу. Не плаши се суда слепих и гладних ко себи суди зраком Божијим, знајући где је одступио од “хуманости” из љубави према божанском. Нико до Бог не може судити иком због такве љубави и таквог служења. А пред Њега ће из љубави и слободно (I Јованова, IV, 17) на Судњи Дан стати истински ратник.

Иван Иљин, О супротстављању злу силом, Zepter Book World и НИЦ Војска, Београд, 2001. Превод редакције Српски лист бр. 5, преузето са сајта: Стање ствари

Поделите:
УДРУЖЕЊЕ ПЕТРОВГРАД: НОВЦИ  И  УЈЕДИЊЕНИ  БОРЦИ

УДРУЖЕЊЕ ПЕТРОВГРАД: НОВЦИ И УЈЕДИЊЕНИ БОРЦИ

Време је избора, чанковци су окрилатили. Живе за политику и од политике.  Ево их у „Војвођанском фронту“ и „Уједињеној демократској Србији“ (УДС) . Град је облепљен плакатима на којима пише „Време је“. Велике су паре уложене, у локалу се много очекује.

Боре се, веле, „да се поврати поверење грађана у институције и владавину права. Када је у кафанској тучи 2012. претукао П. Лешановића Н. Чанак је оптужен за кривично дело насилничког понашања. Оштећени је поднео пријаву за тешке телесне повреде, претњу пиштољем, угрожавање живота и пљачку.  По његовом сведочењу, када је оборен,  Чанак и гориле су га „крвнички шутали и газили“ уз псовке и повике: „Убиј п…у  београдску, Доста ми је вас Срба у Војводини“. (И фашистоидним саборским заступницима је доста Срба па им поручују да су „само гости у Хрватској“, а М. Дедеић вели да су „реметилачки фактор“ у Црној Гори.) Чанак је најпре признао: „Тукао сам га, дајем оставку“ (на посланички мандат), потом: „Никог нисм ударио, нећу да учествујем у овој фарси“ и најпосле изјавио да је процес срачунат да се политичи дискредитује због ставова о Војводини. Процес је развлачен 4 године, тужилаштво је променило наводе оптужбе, а политичар из „Великог брата“ ослобођен.  Време је за самосталну судску, извршну и законодавну власт и Основни закон (Устав) АПВ, каже Т. Жигманов.

 Када је разбијао табле с натписом „РТС“ у Новом Саду Чанак је псовао Србију, а његови пајташи (штитећи латиницу у јавном простору) – српско писмо. Призори подобни хистерији приликом разбијања ћириличних натписа у Хрватској. „Ћирилица је ђавољи изум“, кажу католички фанатици. У 200 католичких цркава у Хрватској недавно су сакупљани потписи за референдум против ћирилице. У вековима за нама сви агресори су забрањивали ћирилицу. Политички прогласи ове братије  исписани су искључиво латиницом. Као и многи путокази на зрењанинским улицама. Члан коалиције, председник ДСХВ, бивши зрењанински функционер Г. Каурић, каже да је „тешко бити данас Хрват у Србији“ и остваривати зајемчена права. Време је мултикултурну државу Војводину.

Боре се, кажу, за укидање граница, а смисао свих  политичких порука им је војвођанска посебност. Досије њихове пропаганде је познат. Главни слоган Не дамо наше новце је подобан ономе Хрватска лисница у хрватском џепу или Трепча ради, Београд се гради. Ова подвала је део пројекта просторног и демографског расрбљивања Балкана у коме све српско треба свести на србијанско, а остало претворити у хрватско, босанско, црногорско, косоварско или војвођанско. Подметање приче о регионализацији је уобичајено предизборно ублажавање сепаратизма. Прича о Европи и укидању граница не важи за границе између Срба и Срба. Карте су исцртане, пасоши одштампани, глобални планови и локална похлепа синхронизовани.  „Ми смо нешто друго“,  исписују на својим паролама нови латинаши. „Сви смо ми Војвођани“.  Време је за војвођански политички народ.

 У потрази за другошћу и савремени монтенегрини у Чанку имају савезника. По принципу он лајн упутства и новци на руке по коме је „Олују“ прогласио легитимном, Републику Српску „геноцидном“, а бомбардовање Србије и отимачину Космета казном за кршење људских права (тендециозно игноришући Устав Србије и једини валидни међународни документ Резолуцију 1244), брани неоусташку власт и ватиканизацију Црне Горе.  Ево га међу потписницима Апела 88 са С. Месићем (почасним грађанином Подгорице),  Ч. Јовановићем (почасним грађанином Сарајева), С. Бисерко, Сабахудином Глухоњићем, М. Кучаном, А. Власијем и компанијом.  Призивају НАТО и упозоравају на малигни руски утицај и српски фашизам. И појава државног усташе Томпсона на РТЦГ  је опомена нараслом српском фашизму, а по саопштењу ХОП-а (усташке организације формиране 1956. у Аргентини) реч је о „очекиваном и примјереном (црногорском) прилагођавању глазбеним укусима свог давног и оживјелог хрватског искона.“

Много је пара потрошено да се Срби удаље сами од себе и да им се разгради држава. Није још готово. Секте које нас деле на „наше“ и „њихове“ и цртају границе где их никад није било, боре се за историјску амнезију и насрћу и на Српску православну цркву.  Институција која осам векова повезује српски народ препрека је плану однарођивања. Арчибалд Рајс је пре сто година написао: „Та религија вас, упркос вама, одржава. Као народ ћете нестати ако је напустите“. Уједињени на заједничком пројекту против СПЦ су данас НВО и ГМО,  ЛСВ, ЛГБТ и НАТО, фондације и дотације.  Сам Чанак је поодавно опужује за „клерофашизам“, а одскора и за „биотероризам“.

 И ето уједињених бораца за евроатланску и српску (!?) демократију (УДС), закаснелих либерала, фашистоидних „антифашиста“ и скоројевићких  грађаниста. Идентитетски модификовани негују нежан однос према Европи, а на политичком тржишту се такмиче непријатељством према Србима. Царство прљавог новца и људи ниских страсти. „Све су разменили за новац и ниску земну власт“, рекао би кнез Лав Николајевич Мишкин.

Срби су некад трговали свињама, пише афористичар, данас свиње тргују Србијом.

Супротстављање њиховим лажима је одбрана од будућих некажњених злочина. Одбрана права на опстанак.

 Удружење „Петровград“, Матица српска, Удружење чланова и пријатеља  и Српски  државотворни  покрет  „Светозар Милетић“

Поделите:
ДР СРЂА ТРИФКОВИЋ: ИДЕНТИТЕТСКИ ИНЖЕЊЕРИНГ – ТЕОРИЈА И ПРАКСА ОД ОСМАНЛИЈА ДО ДАНАС

ДР СРЂА ТРИФКОВИЋ: ИДЕНТИТЕТСКИ ИНЖЕЊЕРИНГ – ТЕОРИЈА И ПРАКСА ОД ОСМАНЛИЈА ДО ДАНАС

Идентитетски инжењеринг, који се у ужем смислу често манифестује као етноцид, дефинишемо као компоненту геноцида која има за циљ уништење националне културе и идентитета групе чији нестанак желе починиоци тог злочина. Он није истоветан термину „културни геноцид“, премда оба имају за крајњи циљ елиминацију циљане популације путем свеобухватне конверзије и евентуално али не нужно физичке ликвидације.

Грађани који не пристају на промену идентитета

Етноцид и геноцид деле исто виђење Другог: онај Други је различит, а што је још горе различит је на погрешан начин. Разликују се, међутим, по начину на који третирају Другог. Геноцидни пројекат попут Холокауста или јерменског геноцида тежи поништавању разлике физичким истребљењем Другог. Етноцид прихвата релативност зла: Други су лоши, али не толико да их не можемо поправити тако што ћемо их натерати да се промене по моделу који им намећемо. Етноцидна негација Другог води ка његовој идентификацији са жељеним верским, националним и културним моделом. Крајњи циљ је утопијска визија једне прочишћене и хомогене заједнице, Volksgemeinschaft.

Етноцид Срба у Црној Гори

Починиоци етноцида полазе од претпоставке да постојећи идентитет Другог може бити успешно угушен и да погрешна различитост може бити анулирана. Онај Други је лош и заблудео, али можда поправљив. Њему треба отворити, па и наметнути простор за прихватање жељеног новог идентитета: од каурина направити верника, од шизматика унијату, од Србина – постмодерног „Црногорца“. Наравно, ако се пројекат етноцида покаже недовољно успешним, присутна је и друга опција. Примера ради, усташки пројекат је, по јасно изнесеној намери својих челника, комбиновао геноцид (клање), етничко чишћење (протеривање) и етноцид (покатоличавање) у циљу стварања хомогене националне заједнице. У Црној Гори је за сада на сцени само овај трећи инструмент, што не значи да ће трајно остати тако.

Мирни Крсни ходови у одбрану Светиња

У свим етноцидним пројектима државна принуда делује као центрипетална сила. Држава себе проглашава за искључивог арбитра жељеног културног обрасца друштва и господара свих његових добара. У самом срцу етноцидне државе почива одлучност да се поништи нежељена различитост. „Прихватљиви“ облици различитости притом могу да буду толерисани, нпр. „Хрвати исламске вјере“ и Фолксдојчери у НДХ, Бошњаци и Албанци у данашњој Црној Гори. Генерална скупштина Уједињених нација усвојила је 1994. Декларацију о правима домородачких народа која је фрапантно примењива на Црну Гору, пре свега чињеницом да Срби несумњиво јесу угрожени „домородачки народ“ те државе. Седми члан Декларације помиње термине етноцид и културни геноцид. Премда их не дефинише појединачно, она под њима подразумева:

а) поступке који имају за циљ да некој групи ускрате национални интегритет, културне вредности и етнички идентитет;

б) поступке који имају за циљ да се тој групи одузму земља, поседи и ресурси;

ц) и д) сваки облик асимилације или интеграције у други културни оквир који је тој групи наметнут законодавним, административним или другим мерама; и

е) сваки облик пропаганде који је уперен против дотичне групе.

Додајмо да је у претходећој УНЕСКО-вој декларацији из Сан Хозеа (1981) етноцид дефинисан као „ускраћивање етничкој групи права да ужива, развија и преноси своју културу и свој језик, било колективно или индивидуално, што представља екстремни облик свеобухватног кршења људских права а нарочито права етничких група да се поштује њихов идентитет“.

Срби у Црној Гори у борби за опстанак

По наведеним критеријумима српски народ у Црној Гори јесте подвргнут етноциду и(ли) културном геноциду; не по неким већ буквално по свим наведеним тачкама. Тзв. Закон о слободи вероисповести само представља најновији пример систематског, свестраног и вишедеценијског атака на српско наслеђе у Црној Гори, како духовно тако и материјално. У току је од стране државе спровођени процес репресије српске заједнице у циљу трансформације њеног идентитета тј. одрицања од наводно наметнуте лажне свести који се пропагандно демонизује и стигматизује. Пројекат је пре свега оличен у опадајућим процентима Срба у пописима становништва (94 одсто 1909, 32 одсто 2003, 28 одсто 2011) и у декларисаним намерама носилаца власти да се тај процес настави, заоштри и убрза док падом на мање од 20 одсто Срби не буду срубљени на статус националне мањине.

Литија у Подгорици

Успостављање новог етно-језичког и верског идентитета се широм света и вековима спроводи насилно и применом широког спектра метода идентитетског инжењеринга. Осврт на историјске примере сличних покушаја указује, међутим, да њихов успех или неуспех првенствено зависи од два фактора: од моћи државне структуре која спроводи етнички инжењеринг да у свом пројекту истраје кроз дуги низ година, деценија, па и векова; и способности заједнице, која јој се нашла на удару, да артикулише своју стратегију одбране и да истраје у успешној трансмисији кључних елемената идентитета од једне генерације ка другој.

Поигравање идентитетима

Ислам је од самог почетка свог ширења у седмом веку тежио да прекине идентитетску трансмисију и створи „новог човека“. У периоду експанзије, између Мухамедове смрти и друге опсаде Беча, нешто преко хиљаду година касније, припадници народа књиге (хришћани и Јевреји) били су „заштићени“ ако би се покорили исламској доминацији „уговором“ (зима) и ако би новим господарима плаћали главарину (џизја). За зимије, покорене народе књиге, важио је низ ограничења наметнутих још у седмом веку. Крст није смео да се показује јавно. Мушкарци нису смели да жене муслиманке и није им било дозвољено да носе оружје. Морали су да приме и угосте муслимане путнике-намернике и војнике на походу. Како су се приходи од главарине углавном трошили на финансирање џихада, хришћани су под муслиманском влашћу били присиљавани да помажу подјармљивање истоверника који су још били слободни.

зачетници идентитетског инжењеринга на Балкану

Теоретичар шеријата из 11. века Ал-Мавдуди истиче да „муслимани имају право да одузимају света места у градовима који су освојени“, као што је учињено са црквом Светог Јована у Дамаску, Аја Софијом у Цaриграду и безброј других. „Заштита“ је такође укидана ако би се зимији приклонили некој немуслиманској сили, или хулили на пророка Мухамеда и Куран, итд. У потоњим вековима, за десетине милиона хришћана Блиског истока, северне Африке и Балкана динамика исламизације је деловала увек по истом обрасцу који је био одређен идеологијом и законима џихада и шеријата. Процесом идентитетског инжењеринга првобитна хришћанска већина претварана је у мањину.

Османлијски „данак у крви“ мушке деце поробљених хришћана био је новост и по арапским стандардима. Турска институција девширме, коју је увео султан Орхан (1326–1359), није имала утемељење у исламској традицији. Савремени апологети отоманске власти цинично представљају трагедију отетих дечака као средњевековни еквивалент државне стипендије за Харвард или Кембриџ, шанса за лепу каријеру. Ни један посто јаничара, међутим, није доспевао до двора. Огромна већина њих расула је своје кости по султановим бојиштима, од Родоса, Кипра и Малте до Мохача, Сигета и зидина Беча.

Трагична судбина балканских Јаничара

Преласком у ислам хришћани нису само губили своја имена у корист арапских, него и сваки осећај блискости са сопственом прошлошћу и културом, а камо ли поноса њима. Предисламски преци нису могли да се поштују јер као изданци џахилије, мрака и незнања, никаквог поштовања нису били достојни. Како каже индијско-карипски нобеловац В. С. Најпол, свет није видео империјализам попут исламског који захтева тако радикално брисање прошлости: „Нови верници немају ништа изворно своје. Ислам захтева од преобраћеника да прихвати да његова земља и народ немају историјску важност, да светиње немају никакву вредност“. Преобраћеници су били културно распорени, осуђени на наметнуту психозу одрицања од претходног идентитета.

Сличне је последице имао и идентитетски инжењеринг који је спроведен над православним житељима данашње западне Украјине. Наметање такозване Брест-Литовске уније 1596. године било је условљено специфичним геополитичким околностима. Током претходна два века јачања католичког утицаја, православље је у овој регији слабило. Краљ Пољске и Литваније, фанатични католик Жигмунд III (владао 1587-1632) позвао је језуите да појачају пропаганду међу православнима у источном делу његове краљевине. Истовремено, пољски двор је православним епископима обећавао привилегије једнаке онима који су уживали католички бискупи, укључујући и места у пољском Сенату, ако признају врховништво римског папе.

Украјинска унијатска идентитетска прича

Под интензивним притиском већина рутенских епископа прихватила је унију која се заснивала на одлукама сабора у Фиренци 1439. Православни верници, међутим, већином су одбацили унију, пре свега у козачким братствима која су се окренула против пољских власти у данашњој Украјини. У Подолији и Галицији које су после деоба Пољске припале Хабзбурзима, међутим, унијатско свештенство и епископат уживали су здушну подршку државе. Још под пољском влашћу преотете су православне цркве а свештенство пребијано или затварано ако би одбијали да се повинују унији.

У том периоду Русија је пролазила кроз „смутна“ времена, Пољаци су чак на кратко освојили и московски Кремљ, па није долазила у обзир помоћ отпору унијаћењу стотинама километара удаљеним истоверницима. Велико је питање, међутим, да ли ће садашње поигравање идентитетима и традицијама по налогу споља имати сличног дугорочног ефекта, имајући у виду све изразитију мултиполаризацију света и све ограниченију способност северноатлантске таласократије да континуирано шири и јача контролу над евроазијским срцем копна.

Инжењеринг на Балкану

На Балкану у 18. и 19. веку Отоманска империја је била у опадању, а Хабзбуршка монархија у успону. Првом половином 18. века она интензивира свој од раније започети програм идентитетског инжењеринга у циљу превођења „гркоисточњака“, српских шизматика, Риму. Срби су том изазову одолели, пре свега јер су Хабзбурзима били потребнији као добри борци у гренцерским региментама него као покатоличени кметови.

Век и по касније, пак, после окупације Босне и Херцеговине, Двојна монархија се у новозапоседнутој провинцији посветила етноинжењерском експерименту конструкције босанске нације, идентитета и језика. Образовани и проницљиви Бењамин Калај је био као бечки повереник за окупирану Босну и Херцеговину. „Калајев режим у Босни и Херцеговини је био „најплоднији“ у домену националне политике, у тој мери да су многи идеолози националног питања на југословенском простору, и изван њега, све до данас, налазили инспирације у Калајевом идејном наслеђу о нацији и националом питању. Он је нарочито остао запамћен по покушају стварања „босанске нације“. Како истиче С. Терзић, као аргументе Калај је истицао наводни историјски континуитет босанске политичке посебности, чији је темељ у средњем веку тобоже било богумилство, а после турских освајања муслимани као чувари босанске политичке и националне посебности. Они су, по Калају, требали да буду језгро будуће босанске нације.

Стећци Срба у Босни као стећци Богумила

Сходно тим начелима Калај је прокламовао „босански патриотизам“ и пропагирао босански национализам; у ту сврху покреће се лист Бошњак (1891), уводи „босански језик“ и термин „босанчица“ као назив за ћирилицу. Објављена је и Граматика босанског језика (1890). Ни Срби ни Хрвати, међутим, нису били утерани у босански топионичарски лонац, ни тада а ни потом. Сто тридесет година касније и четврт века после Дејтона, Босна и Херцеговина наставља да се таљига на свом дугом путу ни у шта. Неизлечива дисфункционалност те творевине одраз је чињенице да је „Република Босна и Херцеговина“ и сама утемељена на калајевско-брозовском идентитетском инжењерингу. Као микрокосмос Југославије она оличава у себи све напетости и нетрпељивости, сва супарништва и центрифугалне силе којима је свака Југославија била изложена од првог дана свог постојања.

Мртвац који хода је савршено прецизан опис државе која нема сопствену снагу опстанка, већ вегетира искључиво вољом својих иностраних ментора. Има више сличних примера из скорашње историје. После окупације Манџурије 1931, Јапан је створио Царевину Манџукуо која је имала све привидне атрибуте државе, али чија је способност опстанка била нераскидиво везана за ратну срећу империјалног Јапана. Јужновијетнамска држава (Република Вијетнам) била је осуђена на пропаст после одлуке председника САД Ричарда Никсона да повуче америчке снаге; априла 1975. године Сајгон је пао…

На балканским просторима адекватно је поређење Босне и Херцеговине са НДХ. Обе те државе настале су и опстајале вољом агресивних, Србима непријатељских западних сила, које су у време њиховог настанка и постојања имале доминантни положај на европском југоистоку. Обе су творевине настале флагрантним кршењем уставно-правног поретка претходне државе у хаотичним условима, путем насилног стварања фактичких стања која су касније бивала ретроактивно „легализована“. Ни у једној ни у другој Србима није била зајамчено чак ни право на физички опстанак.

Великохрватска идентитетска беспућа повијесне збиљности

Калајевско-брозовско-дејтонски пројекат идентитетског инжењеринга у БиХ нема будућност. Пре или касније, постимперијални Вашингтон и пост-меркеловски Брисел изгубиће вољу и интересовање да држе укљученим апарат за реанимацију БиХ-творевине. Када се то деси, а десиће се, њена судбина биће слична судбини Улбрихтове и Хонекерове Немачке Демократске Републике након што је Михаил Горбачов ту невољену креатуру препустио сопственој судбини у јесен 1989. БиХ нема унутрашњу динамику опстанка, јер су исте силе распада у њој присутне у још израженијој форми него у СФРЈ; ту се ништа није изменило за последњих четврт века као ни за претходних стотину година. Она ће пре или касније завршити на сметлишту историје, као и Манџукуо, НДХ, Јужни Вијетнам, НДР, итд…

Наметање југословенства

Стварање Југославије дошло је прекасно. Да се догодило 1860-их, у време Кавура и Бизмарка, пројекат би можда имао шансе. Пола века касније процес одвојеног политичког развоја и формирања различитих па и некомпатибилних идентитета, био је отишао предалеко. Мит о етничкој (или пак крвној и „расној“) сродности јужних Словена био је увелико анахрон у време када је примењен. Тај деветнаестовековни концепт почивао је на тројној етно-језичкој подели Европе коју су измислили романтичари у деценијама пре 1848. Њихова је Југославија била типична „имагинарна заједница“. После прве деценије непрекидних криза, краљ Александар је прогласио лични режим у име очувања „народног јединства и интегритета државе“. Током скоро шест година које су уследиле Краљевином Југославијом је управљано ауторитарно, уз покушај да се створи осећај националног јединства наметнут одозго. То није могло да избрише вековима обликоване посебности. Краљева лична власт функционисала је без стварног корена у народу, кроз апарат државног чиновништва.

Југослаовенство потреба или заблуда

Једина „идеологија“ режима било је са врха наметано интегрално југословенство. Оно се заснивало на тези о расној сродности „Југословена“ динаритског идентитета и порекла, миту који није био утемељен ни историјски, ни генетски, ни културно. Језичке сличности већине штокавских Срба и Хрвата нису пружале ништа чвршћу основу за државотворни пројекат од језичке сличности Фламанаца и Холанђана, док су историјски, културно и духовно условљене разлике биле неупоредиво веће. Идеологији југословенства – хибридној, новокомпонованој и емотивно неинспиришућој – недостајало је чврсто историјско утемељење које пружају интегришући митови и стари територијални и културни идентитети. Пре 1918. није постојао историјски „југословенски народ“, а после је било касно да буде стваран вољом једног владара, квазинаучним теоретисањем расних антрополога инспирисаних Цвијићем, ентузијазмом шачице идеолога и полицијском принудом.

Југословенство у научним интерпретацијама времена

Покушај наметања југословенства из београдског двора доживео је неуспех. Политичке последице стварања Југославије, а деценију потом и успоставе краљевог личног режима, биле су двојаке. Наступила је политичка, национална, духовна и морална дезоријентација Срба, раздираних између природног српства и вештачког југословенства. Чинила их је, у односу на друге народе новостворене државе, све слабијим чиниоцем у балканској једначини.

Са друге стране, настанак Југославије створио је подлогу за националну, културну и политичку интеграцију Хрвата и других несрпских народа. Експеримент са наметањем интегралног југословенства трајао је кратко, од завођења краљевог личног режима 1929. до обнове страначког живота под Богољубом Јефтићем и Миланом Стојадиновићем недуго после његове смрти. Нису биле задовољене ни основне претпоставке за успешан идентитетски менаџмент, било у облику кохерентног идеолошког оквира унитарног југословенства или у капацитету државе да га систематски намеће. На крају су дезоријентисани Срби били највеће жртве краљевог пројекта.

Румунски и усташки пројекти

Краљевина Румунија између два светска рата пружа додатни пример идентитетског инжењеринга својим неуспелим покушајем да наметне румунски идентитет житељима Бесарабије. За разлику од Трансилваније, где је румунски живаљ имао високо развијен национални и културни идентитет, у Бесарабији то није био случај. Урбана и земљопоседничка елита била је у великој мери русификована, док је после успостављања власти централизоване румунске државе молдавско сељаштво са носталгијом памтило систем земства царске Русије који им је пре револуције омогућавао висок степен локалне самоуправе у образовању, здравству и другим областима.

Панроманизам данас

Корумпирана и бахата румунска управа, која је наметнула нове обрасце и нове порезе без видљивог побољшања живота сељака, посебно је у Бесарабији испољавала све негативне аспекте управе новостворене „велике Румуније“ у целини. Резултат је био осећај већине локалних житеља да их је Румунија окупирала, а не да су уједињени са својом наводном матицом. Чиновници су премештај у источно од Прута доживљавали као казну, а румунски официри који би се оженили у Бесарабији добијали су по стотину хектара земље. Како је приметио уредник америчког часописа Форин аферс који је посетио Кишињев крајем 1920-их, „румунска управа, која нигде није прослављена ефикасношћу, у Бесарабији не задовољава ни најосновније стандарде“. Независно од нескривеног презира који су према румунској држави осећали локални Руси и Немци, и сами Молдавци тихо али тврдоглаво су одбијали да буду румунизовани. И до данас, Молдавија остаје дубоко подељена по питању идентитета. Премда је у постсовјетском периоду дошло до смена власти између прорумунских и проруских политичких фракција, данас више нема ни говора о насилном претапању једне стране у другу средствима идентитетског инжењеринга.

Панроманизам некад

Усташки пројекат био је од зачетка инхерентно геноцидан. У пракси је комбиновао геноцид и етноцид у циљу стварања хомогене националне заједнице. Ово је био одраз недорађености хрватске расне теорије. „Отац нације“ Анте Старчевић говорио је о Србима као инфериорној пасмини коју треба физички ликвидирати, да би их у позним годинама називао и покрштеним, премда мање вредним Хрватима. Хрватски антрополог Милан Шуфлај је 1920-их упоредо са расним тврдњама о српској инфериорности заступао тезу о наводном хрватском пореклу већине Срба у Војној крајини и истицао да треба тежити њиховом повратку у окриље хрватске националне свести.

Ово је била основна противречност касније усташке расне теорије коју је 1939. покушао да артикулише Младен Лорковић. Он је тврдио да су Срби у Хрватској пореклом састављени од три главна елемента: од православних Влаха који су били слуге Турцима; од „правих Срба“ који су у хабзбуршке земље дошли из Рашке великом сеобом крајем 17. века; и од католичких Хрвата који су прихватили православље под турским притиском. Те три групе једино је повезала православна вера, која је тек у 19. веку злоупотребљена да их све посрби. Лорковићева поставка из 1939. имплицитно је отварала простор за модел решавања српског питања који је Миле Будак формулисао две године касније у чувеном говору у Госпићу: једну трећину протерати („прави Срби“), једну трећину покатоличити („поправослављени Хрвати“) и једну трећину побити („Власи“). Посебно пада у очи да покрштавања скоро није било јужно до Саве, већ првенствено у панонској Хрватској.

Титово семе зла и Курди

Јосип Броз Тито је после победе у грађанском рату 1941-1945. приступио широком и дубоком пројекту идентитетског инжењеринга. Њиме је посејано семе зла које већ деценијама и све до данас, у Црној Гори и широм бивше државе, рађа горке плодове. Броз је принудио „Југословене“ дa спакују и положе сва рaтнa сећaњa у зaједничку зaлaгaоницу „нaродноослободилaчке борбе“ и „фaшистичког терорa“ кaо апсолутно изједначени aкционaри, а потом да из ње вуку подједнaке дивиденде „брaтствa и јединствa“ и „револуције свих наших народа“. Полувековно постојање ДФЈ-ФНРЈ-СФРЈ зaснивaло се нa три лажи:

(1) дa су сви нaроди Југослaвије пружили једнaк допринос пaртизaнској победи;

(2) дa су сви ти народи подједнaко страдали од „окупaторa и домaћих издајника“; и

(3) да су устaше и четници политички и морaлно еквивaлентни.

Главним носиоцима антифашистичке борбе и највећим страдалницима, Србимa, није било дозвољено дa буду персонaлизовaни кaо жртве масовних злочина, а у Црној Гори ни да се зову својим именом. Звaнични комунистички дискурс ипак није могaо дa спречи нити дa нaдјaчa усмена идентитетска предања Срба новој генерацији, која су шапатом преношена, нити Цркву да под претешким околностима сведочи и настави своју мисију. Та усмена предања послерaтни српски нараштаји у Црној Гори и западно од Дрине прихватали су и развили кaо део колективног сећaњa, поузданијег од ма ког школског програма и нетaкнутог слогaнимa партијске државе. Она су имaла кaрaктер српског „подземног“ учења историје и показала су се јачим од удбашко-партијског глајхшалтунга.

Тито и Ђидо

Турски однос према Курдима посебно је вредан помена међу скорашњим пројектима идентитетског инжењеринга. Сукцесивне владе у Анкари, како секуларно-кемалистичке пре Ердогана тако и садашња неоосманска, Курде третирају као „планинске Турке“. Још од Ататурковог гушења курдских побуна пре девет деценија, циљ је био да се Курди приморају на прихватање турског идентитета као примарног и да се одврате од тежње за остваривањем ма каквих колективних права које припадају једном народу, а камоли територијалне аутономије у ма ком облику.

Упркос чињеници да је турска држава од тада борби против курдског сепаратизма посветила знатне ресурсе, укључујући војне, и упркос чињеници да су Курди у својим тежњама остали без спољне подршке, њихов национализам се показао као жилав и тврдо отпоран на притиске турске државе. С обзиром да се развио као реакција једног народа без државе на репресију турског „државног национализма“ и државну дискриминаторску праксу, резулатат је био парадоксалан: курдски идентитет је протеклих деценија ојачан, а не ослабљен. Наметање турских наставних програма који искључују курдски језик и културу подстакло је развој неформалне, „подземне“ и претежно оралне културе која се успешно одупире промени идентитета.

Паносманизам данас

Овај пример указује на слабост идентитетског инжењеринга неутемељеног у спонтано настајућим процесима. Уколико је турски пројекат наишао на баријеру у судару са курдском нацијом која је свој идентитет развила релативно касно, у време распада Отоманске империје, и која никада није имала своју суверену државу, утолико је већи изазов за стратеге монтенегринства покушај примене етноцида на српску заједницу која је притом аутохтоно црногорска и вековима идентитетски утемељена у кључним одредницама вере, државности, језика и мита. Она се показала несклона преверавању чак и у време када су носиоци таквих покушаја биле моћне државе попут Отоманске империје и Млетачке републике. Неће поклекнути ни данас.

Геополитичка димензија у Црној Гори

Геополитичка компонента идентитетског инжењеринга у Црној Гори није занемарива. Чак и у земљи тако ограниченој и просторно и ресурсно, препознатљиво је деловање закона геополитичке доминације који важе за мегапросторне нивое анализе. Те регуларности, као и геополитички вектори пројекције моћи супарничких сила, били су вековима несразмерно присутни у релативно уском простору од Пунте ди Остро до Аде Бојане. Линије подела Римске империје утицале на односе политичких и географских фактора у Зетском приморју, да би се потом нашло у срцу тектонске напуклине Велике шизме у 11. веку, а три века касније и на једној од линија судара Османлија и хришћана.

Геополититика света

Спољне силе вазда су биле субјект, а данашње црногорско тле објект, тачка укрштања, честих сударања и повремене, вазда нестабилне коегзистенције супарничких сила, култура и цивилизација. У том контексту, са становишта стратега Северноатлантске алијансе и већег дела апарата Европске уније, православна црква се третира као препрека остварења геостратешких циљева таласократске глобалне империје која аксиоматски третира Русију као супарника па и непријатеља. О томе имамо скорашње изјаве америчких функционера, али вредан је цитата став утицајног аналитичара из 2015:

„Црква највећим делом поступа као огранак меке моћи руске државе, пројектујући свој ауторитет на начин који помаже Кремљу да шири руски утицај, како у непосредном суседству Русије тако и широм света. Кремљ са своје стране помаже цркви да ојача свој утицај, што је дошло до изражаја улогом Владимира Јакуњина, припадника Путиновог унутрашњег круга, у помирењу Руске православне цркве са Руском црквом у иностранству 2007. године, чиме је у великој мери ојачан утицај партријарха Кирила ван Русије“.

Амерички став према понашању режима у Подгорици одраз је тежње за неутрализацијом „малигног утицаја Русије“ на Балкану. Малеволентност владе САД према канонском православљу пре свега се испољава у Украјини, међутим, где је Васељенски патријарх признао аутокефалност шизматичке „Православне цркве Украјине“ уз директну подршку америчког Стејт департмента и грчке владе. Притом је извршен и притисак на александријског патријарха и атинског архиепископа који су зависни од субвенција грчке државе. Тиме је де факто изазван раскол унутар православља.

Грађани Бара ових дана на литији

Амерички функционери, који често истичу принцип раздвајања цркве и државе у својој земљи, узели су себи за право да износе судове о унутрашњим канонским односима православне цркве. Украјинске шизматике су прогласили борцима за људска права и верске слободе, премда та „црква“ спроводи насиље против свештенства и верника канонске јурисдикције и тежи да узурпира њене цркве и манастире. Сам државни секретар Мајк Помпео дао је пример телефонским позивом самозваном поглавару „украјинске цркве“ Епифанију Думенку. Садашњи амерички амбасадор у Грчкој Џефри Пјат, који је био амбасадор САД у Украјини током мајданске операције промене режима 2014, као и функционер Стејт департмента задужен за међународне верске слободе Сем Браунбек, затим сада бивша амбасадорка САД у Кијеву Мари Јованович и специјални амерички изасланик за Украјину Курт Волкер, директно су се ангажовали у промовисању новостворене „украјинске православне цркве“ и лобирали код других канонских јурисдикција за признање кијевских шизматика.

Не улазећи у детаље других активности америчких функционера усмерених против канонских помесних цркава, попут бизарне и невероватно бахате подршке дипломата Стејт департмента геј паради у Тбилисију, не изненађује чињеница да се и у случају еклатантног кршења владавине права у Црној Гори званични Вашингтон (оличен нпр. у чиновнику Метјуу Палмеру) ставља на страну спроводилаца идентитетског инжењеринга. Није само реч о предвидљивом подстицању и подршци свакој политици на подручју бивше Југославије која је уперена против Срба и њихових интереса, премда јесте и о томе, већ пре свега о ширем, геостратешком слабљењу словенског православља као таквог, јер се оно поима као потенцијални или активни руски ресурс.

Геополитички чвор

Данашња Црна Гора у геополитичким прорачунима великих сила није значајан адут, што се видело у одсуству победничког ентузијазма западног естаблишмента приликом њеног пријема у НАТО. Тај посао је одрађен сходно рутинској матрици таласократског евроатлантизма, али није поиман као неки крупан поен на геополитичким теразијама – за разлику, нпр. од мајданске Украјине. Са друге стране, за планере атлантистичког вектора на Балкану – чије локално упориште су већ скоро три деценије Албанци – тренутни господари Црне Горе имају неславну улогу послушних играча у корист сопствене штете. Та игра, ако је они на несрећу свог народа приведу крају, имаће суморан исход. Она неће бити окончана пре успостављања нових граница држава и уцртавања нових међа цивилизација, од Бара и југоисточног руба Подгорице до Проклетија. На прагу треће деценије 21. века Црна Гора шизофрено је располућена између свог аутентичног идентитета и његове суште супротности коју јој намеће аутократски режим. Са тзв. Законом о слободи вероисповести – који представља пример орвеловског извртања значења речи – Црна Гора је подвргнута дестабилизацији са предумишљајем. Угрожени су њен мир, уставни поредак, једнакост верских заједница и грађана и њихова верска и људска права, а изнад свега угрожена је владавина права као таква.

Контрареализам

Определивши се за идентитетски инжењеринг заснован на негацији аутентичног идентитета, режим следи постмодерни културни образац заснован на контрареализму. Носиоцима тог обрасца, по њиховим сопственим речима, СПЦ представља анахрони реликт. Они су своје монтенегринство везали за тезу о великосрпском злу, тезу која има своју бечку, берлинску, ватиканску, британску и америчку варијанту већ дуже од једног века, са локалним експозитурама у Загребу, Сарајеву и Приштини. Приклонио се хашкој конструкцији српске историје као „заједничког злочиначког пројекта“ од Гарашанина до данас. Та и таква варијанта „црногорског“ идентитета неминовно завршава у усташтву. Пројекат не може бити дугорочно успешан, не само зато што почива на аутентичном злу и монструозној лажи већ и зато што своје спољно утемељење тражи од сила у опадању. Зе­нит аме­рич­ке глобалне мо­ћи је про­шао, док је бриселска машина ЕУ пре­ра­сла у ме­ха­ни­зам за на­ме­та­ње иде­о­ло­шких нор­ми са­мо­у­ни­ште­ња саме Евро­пе и већ се дуго на­ла­зи у ста­њу струк­тур­но не­ре­ши­ве институционалне и идејне кри­зе.

Народ Подгорице сабран око своје Цркве

Које ли ироније: корифеји монтенегринства спољно упориште траже у елити истог оног Запада који већ деценијама рапидно губи сопствени идентитет. О чему је реч? Пре две деценије објављена је запажена књига есеја америчког историчара Кристофера Лаша (Побуна елита и издаја демократије) о отуђењу владајућих структура од сопствених културних и моралних корена. Лаш указује да је крајем 20. века настала професионално-менаџерска елита правника, медијских коментатора, академских експерата, системских аналитичара, банкара… која је повезана по принципу идеолошки подобне меритократије, високо покретна и без корена у традиционалним, спонтано насталим заједницама. Она живи у апстрактном свету манипулисања информацијама, речима и цифрама; притом ствара нови, изразито идеологизовани облик политичког дискурса. Своје сународнике који не припадају кругу изабраних та елита не осећа као део своје заједнице, већ их презире као рецидив предглобалне свести. Њу, по Лашу, карактерише агресивно секуларни поглед на свет, који води у морални и културни релативизам са поразним последицама.

Црна Гора у гротески данашњице

Док је синдром још био у повоју, 1970-их година, Збигњев Бжежински је тврдио да се по први пут у историји ствара глобална свест транснационалних елита које чине међународни бизнисмени, научни радници, професионалци разних профила и државни функционери. Споне међу припадницима ових нових елита по Бжежинском превазилазе државне границе, њихови погледи на свет нису спутани националним традицијама, а „њихови интереси су више функционални него национални“. У истом периоду, амерички публициста и дипломата Ричард Гарднер сажето је описао пројекат: „Зграда светског поретка мора да се гради од темеља навише. Постепена разградња националног суверенитета, његова ерозија парче по парче, много ће више да постигне него старомодни фронтални јуриш.“ Гарднерова препорука била је јасна алузија на италијанског социјалисту Антонија Грамшија и његов модел „дугог марша кроз институције“.

Каснији заменик државног секретара за иностране послове у администрацији Била Клинтона, Строуб Толбот, сажео је суштину пројекта изјавом да је оптимиста у погледу настанка „глобалне нације“, процеса којим ће постојеће нације у 21. веку бити превазиђене. По њему, све државе света ће пре или касније да признају само  једну, глобалну власт: „У својој основи све нације су само друштвени аранжмани, исход прилагођавања променљивим околностима. Без обзира колико деловале трајно, чак и свето, оне су заправо вештачке и привремене“. Поглед на свет који је Бжежински наговестио а Толбот дефинисао у Црној Гори је метастазирао у једном гротескном и трагикомичном облику. Држава свом пројекту културоцида приступа сходно наведеном ставу да су нације само „друштвени аранжмани“ и стога подложне промени идентитета променом политичких услова. Монтенегринству, које је и само „вештачко и привремено“, несвесни је узор америчка квазиелита која тврди да су САД дефинисане посвећеношћу наводно универзалним идеолошким вредностима, а не утемељењем у једној стварној земљи, конкретној заједници и култури у њој пониклој.

Бијело Поље са поруком свету

У том кошмарном лудилу раздвојени су Реч и Свет. Искуствена стварност поима се као пука препрека идеолошкој визији која производи своју реалност, а демократија је срозана на унапред зацртано идеолошко вредновање исхода процеса. Моралност није функција објективног понашања актера, већ је зависна од положаја актера на скали идеолошког вредновања: заплена православних храмова у Црној Гори је ок и обавеза, али би заплена и једне једине џамије у Србији био прворазредни светски скандал.

Трансформација западног друштва у постхуману постисторију има једну битну одлику: да култура постаје излишна као механизам одржавања друштвене динамике и интеграције. Материјално богатство, професионални успех и физичко здравље једина су истинска добра у западном техносу. Вера, емотивна искуства и лична мишљења су баласт, атавистички отпаци предтехнолошког, историјског друштва. Питање смисла искључује се а приори, јер је концепт сврхе превазиђен. „Култура“ је продукт који се конзумира, а не проживљава. Крај историје, у смислу претварања друштва у социотехнолошки систем регулисан тржиштем, изискује не само крај нација већ и крај човека.

Уз Божију помоћ Срби у Црној Гори успешно ће се одупрети том ужасу, очувати своје биће и одбранити своје светиње. То дугују и себи и прецима и потомцима. Историја је одредила да Срби у Црној Гори у трећој деценији 21. века буду још једна у низу српских генерација „кадрих стићи и утећи и на страшну мјесту постајати“.

др Срђа Трифковић

Писана верзија предавања проф. др Срђе Трифковића одржаног у Српској кући у Подгорици 28. 02. 2020. на тему „Идентитетски инжењеринг – теорија и пракса од Османлија до данас“.

Преузето са националних портала: Нови Стандард, Видовдан

Поделите:
ГРАДОНАЧЕЛНИК ЗРЕЊАНИНА ЧЕДОМИР ЈАЊИЋ – ПОСВЕЋЕНИ РЕШАВАЊУ ЖИВОТНИХ ПРОБЛЕМА ГРАЂАНА

ГРАДОНАЧЕЛНИК ЗРЕЊАНИНА ЧЕДОМИР ЈАЊИЋ – ПОСВЕЋЕНИ РЕШАВАЊУ ЖИВОТНИХ ПРОБЛЕМА ГРАЂАНА

Градоначелник Зрењанина Чедомир Јањић, одржао је редовну конференцију за медије на којој је сумирао рад на пројектима у току протекле године и најавио планове за решавање горућих проблема у наредном периоду. Петровград.орг Вам преноси кључне поруке које је градоначелник упутио јавности и грађанима.

Решавање проблема незапослености – приоритет

Од неких тринаест или четрнаест хиљада незапослених грађана у 2012. години у 2019. години смо се спустили на свега четири хиљаде. Мислим да је то најозбиљнији податак који сам за себе говори шта смо све урадили и у ком правцу иде Зрењанин. Шлаг на решавање тог проблема је долазак кинеске компаније Линглонг Тајер и њихових коопераната. Очекујемо, наредних година отварање нових радних места. Надамо се да ће та инвестиција донети много мањих инвестиција. Колика је то инвестиција и какав ће то бити замајац за привреду је податак, да ће ова компанија, са кооперантима, трошити електричне енергије и гаса као цео град Зрењанин. Мислим да ово најбоље говори каква је то инвестиција.

Завршетак обилазнице и градња новог моста преко Бегеја

Велики су нам планови и за 2020. годину и решавамо један од највећих проблема у нашем граду а то је обилазница око нашег града, односно измештамо теретни саобраћај из града. Као што знате започели смо највећу и најскупљу инвестицију на траси обилазнице а то је мост на Бегеју. После 27. година поново радимо један мост. У наредних десет дана почеће монтирање самог моста. Ко је био тамо, могао је да види да су стубови урађени и сви прилази мост. Ради се и у Граднуличком атару  3,7 километра а паралелно радимо пројектну документацију за четврту и последњу фазу обилазнице која је дугачка 3,6 километара са надвожњаком преко пруге. Очекујемо да до краја године крене изградња тог четвртог дела.До 2021. Године ћемо моћи да кажемо да је завршена обилазница, повезан Београдски и Новосадски пут и да теретни и остали транзитни саобраћај је измештен из нашег града. Тиме ће бити остварена вишедеценијска жеља наших суграђана а и људи који воде овај град.

Расвета у граду и насељеним местима

Ове године ћемо радити велику реконструкцију уличне расвете и у самом граду и у насељеним местима. Заменићемо живину расвету и мислимо да ће то бити јако добро за наше суграђане.

Екологија – високо на агенди приоритета

Улажемо много у екологију наше регије. Прошле године смо купили и засадили у сарадњи са ловачким удружењима и месним заједницама преко десет хиљада садница разног дрвећа. За ову годину смо спремили седам хиљада садница, које ћемо такоође радити са ловцима и месним заједницима али и са медарима, пошто ће шест хиљада садница бити багрема.

Уложићемо и у пречистач отпадних вода. Врло добро се зна какав је отпад који се издваја из те воде. Та вода не иде са свим тим отпадом у водовод и чесме. Тачно знамо и састав и знамо где ће се сагеровати отпад када се испуне сви услови уговора и када инвеститор буде у обавези да измешта то. Сада се то испуштало у канализацију.

Нови километри путева и нова сигнализација

Ове године урадићемо нове километре асфалта у граду и насељеним местима. У граду ћемо урадити нову регулацију новe светлосне сигнализације, семафора. Правимо пројекат за нове две кружне раскрснице у насељу Багљашу и ту хоћемо да поставимо нову светлосну сигнализацију.

Спорт и физичка култура у граду спортова

Протеклих година смо урадили четири нове спортске хале у четири насељена места. Реконструисали смо и наш Медисон а завршили смо коначно и Кристалну дворану. Урадили смо прву фазу стадиона у Карађорђевом парку, урадили атлетску стазу и расвету. Ових дана, уз помоћ Покраинске Владе очекујем да кренемо са реализацијом друге фазе, где ћемо реконструисати наш стадион по свим условима које УЕФА диктира. Урадили смо и пројекат за нову спортску халу на Багљашу. Ту ћемо урадити спортску салу за тристо педесет места.

Решавање вишедеценијског проблема пијаће воде

Без обзира што је све што је могло да крене на лоше кренуло и што се чека дуже верујем да ће проблем пијаће воде бити решен врло брзо, да не кажем колико. Нећу више да лицитирам пошто ја кажем шта ми кажу инвеститори, а онда дође до неке грешке. Овај пут не сме да дође до грешке и сигуран сам да ће све бити у реду. Већ крајем следеће недеље видећемо да ли су урадили први корак. Што се воде тиче иде све у много бољем правцу.

Много мање верујем инвеститору него што сам му веровао пре шест месеци или годину дана. Ја сам и јутрос био у фабрици воде. Свакодневно смо у контакту, проверавамо шта кажу. Од 4. септембра комплетно снабдевање града водом је било преко пречистача. Свакодневно смо радили 6 мерења у Заводу за јавно здравље. Ми смо дошли до тога да смо имали воду без арсена, натријума, бора. Вода је била много боља него у неким градовима у Србији. Само индекс обојености је био спуштен са 60 на 12 и то је био проблем за скидање забране. Знамо шта треба још да се уради, мора да се измени јоноизмењивачка смола и то се сад решава. То ћемо да урадимо и неће бити проблема за скидање забране.

Ја сам поносан што смо дошли до фабрике воде. Ми смо једини град ове величине који има такву фабрику воде. Проблем са водом се овде решава од 1975. године, забрана је уведена 2004. године. Ми смо ти који се боримо да урадимо да то урадимо уз све препреке и недаће. Оваква вода каква је банатска није нигде пречишћена. Немамо од кога да препишемо. Ми морамо то да урадимо, па ће други преписивати од нас.

Ауто пут Београд – Нови Сад преко Зрењанина – неслућене могућности

Ви знате да је био у плану да се ради брзи пут од Београда до Зрењанина и од Зрењанина до Новог Сада. Требало је да се ради на постојећем путу, тако што би се постојећи пут проширио на четири траке. Међутим, инвеститори из Кине су инсистирали да имају пун профил ауто пута. То значи да је морао да се направи овај ауто пут. Влада Србије је потписала споразум, дала је налог да се ради пројекат, зна се и траса. По пројекту, неких сто тринаест километара је у питању ауто пута од Београда до Зрењанина и од Зрењанина до Новог Сада. Биће дванаест петљи, три моста, један надвожњак. Вредност инвестиције је око шесто милиона евра. После завршетка тог пројекта Зрењанин неће бити исто место за живот, као и до сада. Бићемо много интересантнији и другим инвеститорима а бићемо боље повезани са целим светом.

Петровград.орг

Поделите:
БОГОМ БЛАГОСЛОВЕНО НОВО ЛЕТО 2020.

БОГОМ БЛАГОСЛОВЕНО НОВО ЛЕТО 2020.

Ове као и претходних година, упркос чињеници да је био радни дан један број грађана града на Бегеју је дочекао на Тргу Слободе код споменика Краљу Петру Ослободиоцу нову, српску, православну, стару 2020. годину. Она се обележава по  јулијанском календару и својеврстан је грађански и национални ексклузивитет кога немају народи у окружењу који су прешли потпуно на слављење празника по грегоријанском календару.

Грађани који су се окупили су ушли у Ново лето Господње уз кувано вино и звуке етно-поп музичке легенде Сање Илића и бенда „Балканика“.

Молитва на дан Нове године, чита се на дан православне Нове године у свим саборним храмовима СПЦ широм српских земаља, па тако и у епархији Банатској.

Молитва као благослов за ново лето

Господе Боже, Творче и Саздатељу свих видљивих и невидљивих твари, Који си створио времена и године. Сâм благослови, Господе, нову годину која почиње овога дана, а коју ми рачунамо од Твога оваплоћења, које се десило ради нашега спасења. Удостој нас да проведемо ову годину – и многе после ње – у миру и сагласју са ближњима нашим; учврсти и распространи Свету Васељенску Цркву, коју си Ти Сам основао и осветио спаситељском жртвом светога Тела и пречисте Крви. Отаџбину нашу узвиси, сачувај и прослави; дуг живот, здравље, изобиље плодва земаљских и погодно време даруј нам; као истински наш врховни Пастир, мене, грешнога слугу Твога, све рођаке и ближње моје, и све православне хришћане, сачувај, огради и на пут спасења приведи, да бисмо ми, ходећи по њему, после дуговременог и достојног живота у овоме свету, достигли до Царства Твога Небеснога, и удостојили се вечнога блаженства са Светима Твојим.

Амин.

У укусно направљеном, по оцени многих, Божићном селу, које већ данима краси Трг Слободе, са главне бине је, емитована музика са разгласа и дељено кувано вино.

У поноћ је и ове године, по традицији, уследио ватромет изнад Градске куће, који је учинио да се празнична атмосфера настави до дубоко у ноћ, по околним кафанама и кафићима. Све упркос радном дану који је неминовно дошао.

Петровград.орг жели, како и молитва каже, да вам нова година буде Богом благословена.

Петровград.ор (Фото: Град Зрењанин)

Поделите:
ПОВРАТАК ТРАДИЦИОНАЛНОГ НАЗИВА – ЦАРИБРОД

ПОВРАТАК ТРАДИЦИОНАЛНОГ НАЗИВА – ЦАРИБРОД

Уколико посланици Скупштине Србије усвоје Закон о територијалној организацији, Општина Димитровград промениће, односно вратити своје старо име у Цариброд. Општинско веће поднело је иницијативу о промени имена, коју треба да усвоје и одборници, а председник Општине Владица Димитров очекује да се закон усвоји до краја године, са измењеним називом пограничне општине.

Димитровград у ишчекивању повратка Цариброда

Дана 27. фебруара 1950.године на улицама Цариброда се окупило око 5000 људи и народни посланик Иван Караиванов. Лист „Глас бугара у Југославији“ је тим поводом забележио:

„Свечаност је била велика. Мали, пограничи град је био препун људи. Свуда су одјекивали повици, песме, играло се без предаха. Свечано окићени град личио је на вез, проткан хармоничним цветовима народних ношњи у којима је локално становништво било одевено. Изгледало је као да су улице тесне да приме све оне који дошли са најудаљенијих крајева границе како би са Димитровграђаима поделили радост, ту ретку радост, ретку част да њихов град и околина носе име великог сина бугарског народа – Георгија Димитрова“

Јосиф Стаљин и Георги Димитров

Одлука да Цариброд промени име у Димитровград била је несумљиво политичке, идеолошке природе и плод је дотадашње узајамне сарадње двају лидера, Јосипа Броза Тита и Георгија Димитрова. Цариброд је преименован у Димитровград директним Указом Владе НР Србије од 27. фебруара 1950.године. (Дакле може се рећи формално легално, за разлику од рецимо промене Петровграда у Банату у Зрењанин, где се процедура није поштовала а није било указа.)

Георги Димитров и Јосип Броз

Током више деценија, ово је био трећи покушај да се Димитровграду врати старо име, јер 1996. и 2004. на референдумима није добијена потребна већина на референдумима. Цариброд није бугарско, већ шопско, српско и старо словенско име места које нема идеолошке и националне конотације. Постоји и одлука одборника локалног парламента из 2015. године који су већински били за промену имена. Србија је ту одлуку тада била оценила као националистичку, пробугарску и није благонаклоно гледала на захтеве за повратком имена Цариброд.

Бугарски натпис на СО Димитровград

Став Савета бугарске националне мањине коју предводи др Ангел Јосифов је једнодушан са већином одборника. Актуални сазив СО у Димитровграду има 29 одборника, а окосница власти је СНС у коалицији са СПС. За одлуку о промени имена су гласали сви напредњаци, док је заменик председника Општине из редова социјалиста Зоран Геров рекао да ће се ова партија уздржати од гласања јер баштини име Димитровград и то је разумљиво. Предлог су подржали и самостални одборници, те писмено представници опозиционог Савеза за Србију.

Панорама места Димитровграда у Србији

Промена имена донеће и промену у личним документима, а председник каже да ће Општина која и иначе има скромна средства ипак из буџета покрити све новонастале трошкове. Обични грађани садашњег Димитровграда сматрају да имају и других пре свега економских проблема али њихове елите имају свест о значају имена и позитивно гледају на намеру да се њиховој општини врати стари назив који је у свакодневној употреби и данас.

Има ли правде за легитимни назив Петровград

Овим је највећи град средњег Баната Зрењанин, остао усамљен случај по административном називу, који баштини епоху комунизма у Србији, у епохи демократије и обнове палих националних историјских вредности, опстаје анахрони назив. Да ли ће то бити и заувек или ће Србија смоћи снаге да исправи ову неправду?

Петровград.орг

Поделите: