Друштвене теме
Реч „историја „ некада подразумева прошлост, некада развитак људског друштва, некада школски предмет, некада књигу која садржи чињенице и тумачење прошлости, некада струку која се студира на факултетима. Реч историја не значи само прошлост већ значи човечанство у свим временима. Због тога није ни јасан сам појам „историјска свест„. Када кажемо историјска свест требало би да мислимо на свест која је настала под утицајем традиције и васпитања у духу одређене културе а не на сазнања до којих смо дошли читањем историографских дела. Развијање историјске свести помаже појединцу да схвати политичке, друштвене и културне појаве.
Aутор рада историчар Ванда Војводић Мицова.
Када се код појединаца створи осећај за постојање прошлости, садашњости и будућности историјска свест треба да му пружи представу о његовом постојању у одређеном времену. Историја као наука која има задатак да реконструише и тумачи прошлост људи на објективан и научно заснован начин има пресудну улогу у формирању историјске свести. Због тога је битно проучавати завичајну историју.
Људи као појединци или као колективи треба да настоје да унапреде своју историјску свест тако што ће је учинити тачнијом, истинитијом. Најбитније од свега је да шира јавност спозна дужност да заштити и сачува културна добра, јер ћемо само на тај начин изменити однос према историјском наслеђу и историјској свести.
Библиотрка Историјског архива Зрењанин.
Архиви у Републици Србији као установе културе у којима се чува непроцењива архивска грађа од регионалног и националног значаја, чине основу за неговање историјског памћења нашег народа, па су самим тим архиви и изворишта националног идентитета.
Треба променити историјску свест нашег схватања и доживљавања традиције, заступања националних интереса и обликовања националног идентитета.
Историјски архив Зрењанин чува архивску грађу која је категоризована као грађа од изузетног и великог значаја. Ови писани историјски извори који се чувају у нашим депоима често превазилазе локални карактер. Поред основне делатности која подразумева прикупљање, заштиту, сређивање и чување архивске грађе, архиви имају одговорност али обавезу да ове вредне писане узворе који су прижљиво чувани у нашим депоима публикују и представе јавности путем изложби , као и да буду од користи научној и широј јавности.
Архивски документ из 1848. године и доба Србске Војводовине.
Архиви треба да искористе документа у подизању културног нивоа грађана и историјске свести и то путем изложби, публикација, јубилеја, годишњица, организовањем посета архиву… Јавност ће на тај начин бити упозната са значајом и коришћењем архивске грађе. Архиви би требали да буду организатори стручних скупова, да промовишу књиге које се баве историјом, да се јавност упозна са архивском грађом путем стручних часописа… Наварно, у овом времену битно је промовисати архив и архивску грађу и путем друштвених мрежа, јер ће на тај начин лакше допрети до млађе популације .
Архиви на формирање историјске свести могу утицати самостално својим партиципирањем у културном живото грађана или у сарадњи са осталим установама културе тако што ће одређене историјске теме, догађаје, збивања или личности презентовати путем одређених форми деловања (тематских научнопопуларних брошура, изложби, расправа, предавања, реферата). Најчешће се та сарадња остварује са музејима и библиотекама.
Архиви чувају вредну историјску грађу.
Један од значајних облика деловања на формирање историјске свести је и упознавање ђака и студената, па и млађих генерација са архивском грађом. Првенствено их треба упознати са архивском грађом која је локалног карактера и тако их упознати са историјом града и средине у којој живе. На тај начин ће се и код њих развити однос према неговању културних добара, подстаћи истраживачки дух и створити представа о прошлости, развити свест о целовитости историје, сазнање да смо сви део једног историјског тренутка који је повезан са прошлошћу и са будућношћу. Историјску свест код ученика треба заснивати на научно уврђеним чињеницама и на научном размишљању али да би се то реализовало потребно је и да сами професори односно наставници који им предају имају развијену историјску културу и свест.
Телевизијске и радио емисије су такође погадан облик за деловање архива на формирање историјске свести тако што ће се представити значајна документа из националне или локалне историје кроз тематске, документарне и друге емисије.
Стари протоколи стубови трајања и идентитета.
Веома је битно да широка јавност сазна за постојање нашег архива и архивских фондова и збирки које поседујемо и да уз њихову презентацију провуди интерес за историју нашег града и да се тим путем , посредно, развија историјска свест о значају архивске грађе и прошлости нашег града.
Из више разлога мали број наших суграђана зна шта се десило у нашем граду пре сто година. Историјски архив Зрењанин као установа културе требала би да формира историјску свест код наших суграђана о значају нашег града у стварању краљевине СХС , односно о присаједињењу Баната, Бачке и Барање Краљевини Србији 1918. године. Наша установа је свакако најкомпетентнија да формира историјску свест наших суграђана о догађајима пре тачно једног века јер својим депоима чува архивску грађу која сведочи управо о том периоду.
Први светски рат
Аустро-Уграска је за убиство Франца Фердинанда на Видовдан 1914. године у Сарајеву оптужила и два наша суграђанина. Тако је др Емил Гаврила оптужен за велеиздају, само зато што је један део живота провео у Босни а Ђорђе Рашић Раша ухапшен је под сумњом да је умешан у атентат, само зато што је његов брат, иначе Загрепчанин, био у Сарајеву у време атентата. Осим поменуте двојице, на самом почетку рата интернирани су и најугледнији Срби. Интересантно је да су интернирали и неке жене[1]. Међу њима биле су најпознатије Олга Гаврила и Албина Обремски, која између осталог, није била српског порекла. Овакав однос државе према Србима у неку руку одредио је и судбину Баната. Многи Срби из нашег града нису желели да ратују за Аустро-Угарску, па је тако дезертерство постало нормална појава.
Најхрабрији наши суграђани чак су се и пријављивали као добровољци у Српску војску попут Милана Петровића, који се борио на Добруџии [2] и Милоша Стефановића, који је у Србију пребегао 1914. године и са српском војском повлачио се преко Албаније на Крф.[3]
Велики рат је сјајна страница националне историје.
Међу њима било је и војника других националности аустроугарски официр Игњат Кирхнер родом из Ечке.[4] Двестотине наших суграђана добровољаца борило се на Добруџи, а седамдесетдеветоро на Солунском фронту. Нису сви наши житељи ратовали пушком, већ пером као Тодор Манојловић, књижевник, који је из Фиренце отишао на Крф, где је почео да ради као редовни сарадник „Српских новина „ и „Забавника „ све до краја рата 1918. године.
Пробојом Солунског фронта и капитулацијом Бугарске и Турске отворило се питање опстанка Аустро-Угарске.У нашем граду основан је 31.10.1918. године Српски народни одбор. Формирали су га: др Андрија Васић, прота Жарко Стакић, поп Драгутин Мојић, Живко Терзин, Милан Ракић, Паја Ристић, Светозар Исаковић, Јефта Вуков и др Славко Жупански. За Председника овог одбора изабран је др Андрија Васић. Циљ овог одбора био је преузимање власти у граду и присаједињење Баната Краљевини Србији.[5] Пошто је град био мултинационалан, није се знало којој ће држави припасти након слома Аустро-Угарске 03.11.1918. године.
Краљ Петар Први Ослободиоц на фронту.
Важно је напоменути да је то био први одбор на територији данашње Војводине. Преузимањем свих полуга власти у граду Српски народни одбор је практично постао паралелна власт. Српски народни одбор упутио је изасланство српској војсци да дође у Велики Бечкерек.
Бригадни пуковник Драгутин Ристић на челу Гвозденог пука Књаз Михајло 17.11.1918. године на одушевљење српских житеља улази у град. У међувремену по бечкеречком моделу широм Баната, Бачке и Барање, ничу народни одбори а централни се налазио у Новом Саду. На Великој Народној скупштини у Новом Саду 25.11.1918. године одлучено је да се Банат, Бачка и Барања присаједине Србији.
Народ и гарда слушају говор бригадира Ристића, 1918. године на Тргу Слободе.
После Другог светског рата комунистичка власт трудила се да умањи све слободарске тековине које нису биле везане за комунистичку партију, тако да се и ови догађаји све до 90-тих година прошлог века нису изучавали.
Улога нашег архива у презентовању ових историјских чињеница а самим тим и формирању историјске свети је да на научној основи, путем писаних извора, ове догађаје приближи наших суграђанима. Сви ови наведени историјски догађаји и личности могу се путем наше архивске грађе документовати. Користећи личне фондове: Ф.43 Емил др Гаврила (1861-1933), 1890-1933, Ф.34 Тодор Манојловић, књижевник (1883-1968), 1902-1968, Збирку фотографија 1890-2003, Ф.486 Српски народни одбор Велики Бечкерек 1918-1919. и остале фондове, који се односе на ову тему, ове године 17.11.2018. године, Историјски архив Зрењанин ће у сарадњи са Народним музејом из Зрењанина отворити изложбу под називом „Средњи Банат на крају великог рата „.
Унук великог Карађорђа, да ли је заслужио да један град у Србији врати и понесе његово име?
Изложба је од великог значаја због ширења свести о неговању културе сећања и памћења на славне и тешке догађаје из наше националне историје (који су у једном временском периоду били неправедно занемарени), као и едукацији младих нараштаја о очувању свести и свог идентитета. Осим локалног и регионалног предзнака, ова изложба има и национални значај, јер су Срби из средњег Баната у судбоносним догађајима ослобођења и уједињења Срба и осталих југословенских народа, дали немерљив значај.
Изложба је намењена свим старосним категоријама, јер је својом садржином једнако важна за све, како за оне старије, да се подсете и не забораве, тако и за млађе категорије, да науче и не забораве.Такође намењена је како за стручну, тако и за ширу јавност.
Емил Гаврила и досањани сан о слободи.
Ово ће бити прилика да грађанима, ђацима, студентима, а и стручној јавности презентујемо фотографије, плакате, новине из тог времена, као и документа која сведоче о тим догађајима. Тако ће се много лакше створити слика, а и формирати свест код становништва о том времену. Грађанима ће изложба, уз помоћ ових писаних историјских извора и илустративног материја, дочарати период од 1914. до 1918. године, догађаје и личности које су га обележиле. На тај начин створиће се свест о важности тих догађаја не само за наш град и Банат већ и за данашњу Војводину.
Наставници и професори историје ће моћи овом приликом да се више посвете локалној историји и да доведу ђаке на ову изложу. У изградњи историјске свести о важности ових догађаја, осим ове изложбе, битна су и предавања наставника у школама, опет на основу наше архивске грађе.
Битно је да се и путем медија који могу на најсликовитији начин јавности да прикажу најбитнија документа која сведоче о овом периоду.
Национално свесни грађани су за Петровград.
Наша улога као архива је да све оно што сведочи о овом периоду на што је могуће више начина презентујемо јавности, која треба на основу тих изнетих чињеница да формира историјску свест о догађајима у нашем граду, који свакако превазилазе локални карактер. Уз помоћ архивске грађе треба створити слику, како је српски народ живео у том периоду, како се борио за своја права, како су интернирци боравили у логорима и какав је треман био према њима. Неопходно је створити слику, колика је била жеља за присаједињењем са матицом Србијом и колико су појединци плаћали цену због те борбе.
Један од начина формирања историјске свести је и презентовање писаних историјских извора из тог времена кроз публикације. Једна од њих настала је на основу наше архивске грађе, књига Милана Ђуканова, „Српски народни одбор у Великом Бечкереку 1918. године„. Књига је настала на основу фонда Ф.486 Српски народни одбор Велики Бечкерек 1918-1919. и истраживања о личностима која су била од изузетног значаја за његово формирање и које су обележиле борбу за ослобођење. Она је изузетно важан облик деловања на формирање историјске свести јер сведочи о догађајима који су веома важни за историју српског народа.
Припреме за прославу 100 година од присаједињења су у току.
Приликом презентовања свих ових догађаја битно је држати се научно доказаних чињеница и све документовати архивском грађом. Архив, осим што има обавезу да јавност упозна са архивском грађом која сведочи о овом периоду, има улогу да формира историјску свест о важности тих догађаја. Архив има и велику одговорност да веродојстојно презентује документа и то све на научној основи. Све чињенице треба презентовати на јасан и прецизан начин.
Наш је избор али и велика одговорност, како ћемо, на који начин, презентовати архивску грађу. Наша одговорност је да све оно што сведочи о том времену широј јавности прикажемо непристрасно, искључиво водећи се писаним историјским изворима, а не слободним тумачењима. Наш начин презентовања ових догађаја мора бити одговоран, како би млађе генерације створиле слику о догађајима, личностима, друштвеним и политичким приликама из тог времена.
Промена назива града Зрењанин у Петровград
Последњих година у граду и шире води се бурна полемика око имена нашег града. Најактивније у сучељавању аргумената су разне невладине организације, удружења и утицајни људи на локалу, који са историјом, као струком, немају баш много везе. Најкомпетентнија да да своје мишљење у овом случају морала би свакако бити институција, као што је Историјски архив Зрењанин. На бројним трибинама одржаним на ову тему, ретко где би се појављивали историчари а и ако би се појавили, већина њих није се држала историјских чињеница, већ су заговарали неку од опција на основу свог идеолошког опредељења.
Интересантно је да ни једна страна није консултовала Историјски архив Зрењанин. Након бурних расправа вођених на трибинама и медијима, а поготово на друштвеним мрежама градоначелник је затражио мишљење о начину промене назива града од Министарства државне управе и локалне самоуправе. Историјском архиву Зрењанин је такође послат допис у којем се захтева да се све релевантне чињенице тј. архивска грађа о промени назива града доставе Градској управи Зрењанин.
Грађани Великог Бечкерека су били за Петровград.
Наш град први пут спомиље се у XIV веку под именом Бечкерек.То име у неколико варијација (Бечкерек, Нађ Бечкерек, Грос Бечкерек, Велики Бечкерек) трајало је све до краја Хабсбуршке монархије. Лингвисти нису успели да се до дан данас сложе око значења те речи, па чак ни око тога из ког језика она вуче корене.
Уласком Бечкерека у југословенску државу Краљеву Срба , Хрвата и Словенаца 1918. године постаје актуелно и питање имена града. На седници градског већа одржаној 29.септембра 1934. године на предлог градског већника и народног посланика др Тоше Рајића, једногласно је одлучено да град више не носи име везано за државу која више не постоји, него да из пијетета према најпопуларнијем српском владару, тада покојном краљу Петру I Карађорђевићу Ослободиоцу, понесе име Петровград. Наредне године, 05. марта 1935. године, указом краљевских намесника, град званично добија име Петровград.
Нацисти су били против имена Петровград.
Уласком немачких нацистичких трупа у град 1941. године долази опет до промене. Град се за време немачке окупације називао Грос Бечкерек. Интересантно је да када су се нацисти обраћали житељима српске националности а то је увек било искључиво на српском језику и ћириличним писмом, користили су назив Петровград. Оба антифашистичка покрета отпора у граду користила су назив Петровград.
Ослобођењем града од стране Совјетске Црвене армије 02.октобра 1944. године граду је враћено име Петровград. Међутим, две године касније, на исти дан, граду је промењено име у Зрењанин, по народном хероју из Избишта Жарку Зрењанину. Такво стање било је све до пада комунизма крајем прошлог века и од тада до данас појављују се бројне иницијативе политичких странака али и удружења грађана да се граду врати име Петровград.
Национално свесни историчари из Баната су за име Петровград.
Интересантно је да званично ниједна странка, нити удружење грађана није никада до сада поднело иницијативу да се граду промени име у Бечкерек. Њихове присталице иако малобројне веома су агилне и појављују се на свакој трибини а поготово на полемикама које се воде путем друштвених мрежа .
Из свих ових полемика дошло се до фрапантних података, да велики број наших суграђана слабо познаје личности и догађаје који су обележили историју прошлог века а поготово локалну историју.
Историјски архив Зрењанин не поседује писане историјске изворе о имену Бечкерек осим литературе у којој се спомиње. Поседујемо посредне историјске изворе о овом називу града.
Што се тиче имена Петровград постоји документ којим се покреће иницијатива о промени назива града и сам и записник са седнице на којој је извршена промена.
Јован Веселинов Жарко 1945. у ослобођеном Петровграду.
Такође поседујемо записник са седнице на којој је име града Петровград промењено у Зрењанин.
Из свега се може закључити да наши суграђани немају изграђену историјску свест о локалној и о националној историји, па би у сарадњи са осталим установама културе, локалном самоуправом, основним и средњим школама требало путем трибина, изложби, предавања, брошура, уз широку подршку локалних медија, требало порадити на изграђивању историјске свести код народа по том питању, нарочито код младих.
Наш задатак је да на основу релевантних историјских извора створимо праву слику о овом питању.
Закључак
На основу свега изнетог можемо закључити, да Историјски архив Зрењанин треба да се што више укључи у едукацију млађих генерација а ту превенствено треба обратити пажњу на предавања у средњој школи. У наставу историје, на том узрасту, треба укључити и лекције везане за локалну историју.
Таква предавања требало би превенствено држати у просторијама архива, где би ђаци могли да виде оригинална документа , фотографије, новине, карте, планове и друга документа која сведоће о личностима и догађајима из одређеног периода. На тај начин лакше ће створити слику о неким битним датумима, догађајима и личностима из прошлог времена и тако развити историјску свест о томе и изградити свој национални идентите. Тако ће научити да поштују туђу традицију и историју а самим тим и своју.Такође научиће да цене нечију борбу и залагање за одређене идеје.
Тоша Рајић, његов и наш Петровград 1937.
За старију генерацију треба приређивати изложбе и предавања да би освежили своје сећање и знање из локалне историје и националне историје. Све то треба да буде документовано путем архивске грађе, која у неку руку „говори „ сама за себе.
Треба путем докумената, што непристрасније, утицати на формирање историјске свести и националног идентитета.
[1] Милан Ђуканов,“Први Српски народни одбор 1918.,ИП Београд , Зрењанин, 2010 , стр 29,30
[2] ИАЗ, Ф.667, Драгољуб Чолић, (1908-1982),1888-1982,арх.бр.2662 , кутија бр. 18
[3] ИАЗ, Ф.667, Драгољуб Чолић, (1908-1982),1888-1982,арх.бр.2914 , кутија бр. 19
[4] Мр Адам Стошић „Велики дани Србије 1914-1918 „,Крушевац-Београд, 1994, стр.417
[5] Милан Ђуканов,“Први Српски народни одбор 1918.,ИП Београд , Зрењанин, 2010 , стр 31-38
Друштвене теме
Десети извештај о политичким правима Срба у региону Напредног клуба показао је тенденцију ка обесправљивању и асимилацији српског народа у околним државама. Корице тог извештаја су отуда већ годинама црне боје. Према речима Чедомира Антића, председника Напредног клуба, у околним државама, изузев Мађарске и Румуније, где Срби већ дуги низ година имају статус националне мањине, углавном је реч о младим нацијама које пролазе кроз одређену фазу развоја у којој су „Србија, Грчка или Бугарска биле пре стотињак година“. Због тога, каже Антић, политичка права Срба, која су гарантована међународним уговорима и локалним законима, не испуњавају се у пуном капацитету или се флагрантно крше.
Према свим показатељима најгоре стање је у Црној Гори где је у току стварање нове нације монтенегринске и нове цркве, где су Срби и њихова вековна митрополија Црногорско-приморска СПЦ потпуно обесправљени или само формално имају нека права. Мали је број људи који се изјашњавају као Срби а да су запослени у администрацији и просвети те земље. Велики је број оних који само ради запослења у институцијама државе морају да се изјасне као Црногорци. Свако ко се изјасни као Србин у тој држави суочава се са осудом да је рушитељ Црне Горе.
Срби у Црној Гори, изазови и перспективе, најмлађе балканске државе.
Јако је тешко и у Хрватској где Срби имају де јуре пуна и врло широка права, али де факто не престаје шовинистичка кампања у јавности да та права буду умањена. О конститутивности српског народа у тој републици више нема збора а Срби не добијају послове у администрацији и привреди предвиђене мањинским квотама. Срби су у тој држави забрањена именица јер је уопште, хрватски идентитет је заснован на односу према Србији и српском народу. Хрватска држава поседује тајне спискове избеглих грађана које по потреби активира и тиме додатно ствара атмосферу страха код потенцијалних повратника. Примера ради, према подацима из Руске беле књиге у току и након рата против српске мањине у Хрватској је више од 30.000 Срба прешло у римокатоличку веру како би се заштитило од насиља.
Нетрпељивост према Србима у Хрватској је постала део националног бића Хрвата.
Лоше је и у Федерацији БиХ где су Срби формално конститутивни народа, али немају она права која имају Бошњаци у Србији који су национална мањина, а има их у уделу становништва мање него Срба у Федерацији БиХ, а чак и данас, кад су многи протерани, има их више него Бошњака у Србији. Општинама са српском већином у делу Крајине који је Дејтонским споразумом неправедно припао Федерацији се не дозвољава статус посебног кантона а образовање и запошљавање на српском језику, писму и програму и Срба је систематски онемогућено.
Срби у Федерацији БиХ, конститутиван народ или икебана мултиетничке политике.
Лоше је и у Македонији где су Срби имали одређена права, не као Македонци у Србији, али се сада “Тиранском платформом” и спровођењем двојезичности јасно показује да су Срби виђени као нека врста жртвеног јарца за стварање нове, Северне Македоније која ће бити држава две конститутивне нације македонске и албанске. Познат је случај канонски непризнате МПЦ, подржане од стране званичног Скопља, која упорно истрајава у својим неканонским ставовима и која не жели канонско решавање проблема са СПЦ.
Срби у Македонији браћа, ослободиоци или хегемони и жртвени јарци?
У Албанији Срби традиционално немају права националне мањине, да су права која уживају ограничена и да се непрекидно смањују. У Словенији Срби немају статус националне мањине, иако у Србији вишеструко мања словеначка заједница ужива тај статус. Стање политичких права Срба у региону током прошле и ове године додатно погоршано настојањем Бошњака у Сарајеву и појединих великих сила да Република Српска изгуби своју полицију. Овде се препознају и елементи познатих пројеката “обојене револуције”, што посебно забрињава.
Два стуба гаранта заштите људских права Срба у региону Србија и Српска.
У анализи се препоручује држави Србији стварање нових циљева и стварање „рационалне“ политике. Ти циљеви би требало да се базирају на одбрани појединачних права Срба, попут одбране станарског права у Хрватској или у Федерацији БиХ, одбране тзв. “избрисаних” у Словенији, са једне стране а са друге стране мора се инсистирати и на дугорочним циљевима. Срби у Црној Гори као конститутивни народ морају добити и тај уставни статус. Република Српска, којој се оспорава и само постојање, мора да добије права каква има данашња територија Косово и Метохија. Ништа мање значајно је и питање просперитета наше мањине тамо где је остала на неколико хиљада као што је, на пример, у Мађарској.
Нове нације Балкана под заштитом Западних великих сила спроводе дискриминацију и етничко чишћење Срба од распада СФРЈ на овамо.
Требало би пресликати успешне моделе из окружења и формирати установе какве имају Мађарска, Бугарска и Турска. Треба да имамо трајну политику вољу и стабилну државну политику независну од страначких разлика, која ће питање Срба из српских земаља и расејања ставити међу кључне стубове спољне политике – закључак је ове студије.
Петровград.орг (Извор: Напредни клуб)
Друштвене теме
Данас смо дошли овде не само да обележимо тај најстрашнији дан у новијој истрорији, него и да посведочимо пред свима да је сваки злочин вечан и да не може да се заборави и оправда, а најмање да може да слави, рекао је председник Србије Александар Вучић у Бачкој Паланци на обележавању Дана сећања на све страдале и прогнане Србе током „Олује“.
Председник Србије Александар Вучић.
Србија је данас, у име својих, проговорила, и то без трунке мржње, без позива на освету, без жеље за било чим другим осим за истином, и елементарном правдом, поручио је Вучић.
„Србија је проговорила оном правдом због које и данас понављам оно што најмање желе да чују. Да никаквих Олуја, за Србе, зато што су Срби, више никада неће бити. И да ћемо стајати уз свој народ, за свој народ, не угражавајући никог, не претећи ником, али и не дајући на себе и своје. И немамо ми чега више да се стидимо, зато што смо Срби“, поручио је председник Вучић.
У Бачкој Паланци су, указао је, сви Срби и њихови политички представници, из БиХ, Републике Српске, Црне Горе, и из Хрватске, и сви Крајишници, каже, где год да живе, од Бусија до Канаде, од Футога до Аустралије, треба да знају да нису сами и да Србија можда и може без Крајине, али без Крајишника не може.
Историјске аналогије о почецима хрватске државности у Новом веку.
„Драги пријатељи, Крајишници, данас смо дошли не само да обележимо тај најстрашнији дан у нашој новијој историји, дан у којем је отпочела голгота читавог једног народа, народа на чија леђа је натоварен крст рода, порекла и вере, и народа који је шибан мржњом, него и да посведочимо, пред свима, а поготов пред онима који су заборавили, намерно или случајно, да је сваки злочин, вечан и да не може ни да се заборави, ни оправда. А најмање може да се слави – рекао је председник.
Он је упитао да ли неко може да замисли оне који ће да славе Јеленине сузе, девојке која је преживела „Олују“.
Сви Срби у Европи и свету мисле и тврде исто – „Олуја“ је злочин.
„Ако им је да славе, нека славе, а ми можемо са много поноса да гледамо у будућност, не само због Тесле и Милутина Миланковића, већ и због Крајишника који су овде код нас и који су будућност Србије и света. Када убијеш некога данас, убио си га и сутра; када прогнаш некога данас, прогнао си и његово јуче, прогнао си сваки детаљ читавог његовог живота, сву његову прошлост, сваки његов боговетни дан и сваки трен читавог његовог постојања. И нема оквира у који то може да се смести. Нема рама, нема одреднице, за нешто што је заувек ту, и у нама, и око нас. И није никаква случајност што су датуми, злочина због различитости, због вере и нације, исти. Нацисти су 4. августа 1944. године, провалили у сигурно скровиште јеврејске девојчице Ане Франк и одвели је у логор, да умре. Они који су, на исти тај дан, 4. августа 1995. године провалили у Крајину, убили више од две хиљаде људи и 250.000 прогнали, само су поновили исту ствар. Исти злочин против некога ко је различит, има другчије име, порекло и неког свог Бога. И у оба случаја, једина кривица и Ане Франк и Срба из Крајине била је не нешто што су урадили, него нечије убеђење да ће, без њих, нека земља, неки људи, бити лепши и бољи. У оба случаја тражено је и примењено коначно решење. У оба случаја, они који су другачији, оптужени су за само своје постојање. И није пука коинциденција то што је Хитлер, 1919. године оптужио Јевреје за то што се „множе“, и што је исту ту реч – „множили су се“, употребио Туђман, у свом говору у празном Книну, ослобођеном Срба, од сопствених становника. Мотив је, дакле, вечан, исто као злочин који је проузроковао. Мржња, у својој ирационалности, не препознаје ни време нити било какав крај, осим оног, коначног, да некога нема“.
Председник Србије је навео да је мржњи „довољно што „Србин“, и „српско“ да спали све у Кистањама, Лунићима, Ружићима, Ђитићима, Кућима, Крикићима, Трескавици, Цивљану, у Доњем Лапцу, Бенковцу, Цетини, Книну, Двору, Србу, Глини. . .“
Ћирилица и они који немогу да се супротставе, мета „великих“ бојовника.
„Код Дрниша су убили штене, недалеко од усташких Чавоглава, под оптужбом да је „српско“. Убијали су и краве, вадили им очи, просипали дроб, и остављали их у центру српских села, као опомену, и јасну поруку – не враћајте се. Делили су летке, са обећањем да ће они, који се усуде опет у Хрватску, да буду заклани. Бомбардовали су колоне избеглица, пљували их и каменовали, силовали, убијали крај кућа и крај пута, потрудивши се да пир буде крвав, и да нико, од Срба, не оде из Хрватске, без казне. Казне која му је додељена само зато што је Србин. И ако то није намера, шта је онда намера? Ако то није етничко чишћење, шта је онда етничко чисћење? Ако то није злочин, највећи злочин од свих злочина, злочин због крви, нације и вере, како, онда тај злочин изгледа? Не знам. Али знам да данас славе, и да никога, претходно, бар из пуке пристојности, за тај злочин нису казнили. И неће. Баш као што неће никада да признају Јасеновац, и све његове жртве, и као што неће да признају да су убили више стотина хиљада Срба током Другог светског рата, када су, по први пут, стварали независну државу Хрватску, само за Хрвате и ни за кога другог. Но, то су они, и то се сигурно неће променити. Али нешто друго, сасвим сигурно хоће. Србија се мења. Србија, која јако дуго није схватала да трагедије не почињу када се не разумеју речи, него када се не разуме ћутња. И ту ћутњу, тешку ћутњу свог народа, својих Крајишника, нисмо разумели, превише дуго, готово пуних 18 година. И ћутали смо на ту ћутњу, плашећи се да кажемо ништа друго, него оно што јесте. Нисмо смели да кажемо, „злочин“. Ни да кажемо, „погром“. Ни да кажемо, „чишћење“. Ни, „истребљење“, „убијање“, „силовање“, „паљење“, „пљачкање“. Данас, смемо. Данас је Србија, у име својих, проговорила. Данас Србија говори у име свих Крајишника. Без трунке мржње, без позива на освету, без жеље за било чим другим осим за истином, и елементарном правдом. Оном правдом због које и данас понављам оно што најмање желе да чују. Више никада никаквих Олуја, за Србе, зато што су Срби, неће бити. То је моја порука Србима и свима другима. И нећемо више, Милораде, бити само уточиште за наш народ, за наше Србе. Бићемо заштита за сваког од њих, стајаћемо уз свој народа, и никоме нећемо дозволити да га прогони и понижава. И немамо ми чега више да се стидимо, зато што смо Срби. Сувише је, драги Крајишници, великих Срба, а поготово великих Срба, из Хрватске, оних због чијих проналазака данас своју срамоту не славе у мраку, и без микрофона, да би се ми стидели. А како ћете Тесли да промените род, Тесли од оца православног свештеника и мајке Српкиње да кажете да није Србин? Него шта је? Као и Миланковић и велики Крајишници који овде живе. И ти Срби, и Личани и Кордунаши и Далматинци…нама су дали највише. Оставили су они, и Хрватској, своја велика дела. Али, још више су дали нама. Срби, Крајишници, донели су овде, у своју кућу, сав свој таленат, марљивост, сву генијалност тог крша у којем су се родили и који те тера на велика достигнућа, и дали нам, све то, онако као што деца дају родитељима – рекао је председник Вучић.
Његова светост патријар српски Иринеј, који је служио парастос, рекао је да је дан када се догодила хрватска војна и полицијска акција „Олуја“ један од најстрашнијих дана српског постојања на овим просторима.
Свештенство СПЦ на парастосу жртвама „Олује“.
Патријарх Иринеј истакао је да је то страдање било такво да се и небо постидело од недела људских.
„Страшна трагедија, та мржња која је почела у прошлости наставила се током „Олује“, а што је трагично – присутна је и данас“, рекао је патријарх Иринеј на централној манифестацији обележавања Дана сећања на убијене и прогнане Србе у хрватској војно-полицијској акцији „Олуја“, 4. августа 1995. године.
Патријарх Српске Православне Цркве Иринеј.
Он је навео да су се ту сабрали да обнове тужно сећање на невино пострадале, који су имали једину кривицу што су били Срби и што су припадали православној вери.
„То је био страшан дан наше историје. Оно што је најтрагичније они нису пострадали од руку неког непознатог народа нити непознате религије већ од браће хришћана који су припадали, са малим разликама, једној другој вери хришћанској“, рекао је патријарх Иринеј.
Према његовим речима, ово страшно зло неће донети добро никоме. Патријарх је нагласио да се и данас, после две деценије, Срби питају шта је тај народ руководило и мотивисало да дигну руку „на браћу своју са којима су дуги низ година делили поднебље и земљу“.
Заједно у болу и успесима, руководства Републике Србије и Републике Српске.
Српски патријарх је рекао да је једино институција Цркве могла да заустави то зло које је изненадило не само српски народ већ сав народ света, поготово хришћанске народе.
„Ако има неко ко је затајио и ко је могао да то зло заустави, то је била Црква. Нажалост, и њихова и наша трагедија. Да је то учинио неки непознат народ, можда би имали некаквог разумевања, али то је био народ са којим смо заједно живели, имали исту државу“, навео је патријарх Иринеј.
Према његовим речима, Црква која је позвана да шири љубав, народ који чита Јеванђеље, који се моли Богу и истом спаситељу, заборавио је коме припада и ставио се на сасвим другу страну која не може никада и ничим оправда.
Он је указао да је велика хришћанска врлина опростити као што Бог опрашта нама.
Градоначелник Зрењанина Чедомир Јањић на парастосу жртавама „Олује“.
„То смо и ми позвани и надамо се да ће то бар некога покренути да размисли шта је било и да пожели да се такво зло никада више не поново и то не само код нас“, рекао је патријарх.
Он је додао да је опрост једини пут и начин да се зло излечи и одстрани, те пожелио да Господ дарује љубав да се зло, које је српски народ доживио, никада нигде не деси.
Српски народ зна ко су извршиоци а ко инспиратори злочина над њим у 20. веку.
„Ми смо православни хришћани позвани да то (опраштамо) чинимо и чинићемо“, рекао јепатријарх Иринеј, те нагласио да се не види да друга страна тако нешто чини.
Петровград.орг
Друштвене теме
Граду Зрењанину припало jе 29.625.374,00 динара бесповратних средстава, а општинама Средњебанатског округа 7,7 милиона за предложени проjекат у оквиру Програма подршке спровођенjу мера популационе политике у Републици Србиjи за 2018. годину. Бела куга је водећи проблем европских држава и нација а озбиљни истраживачи за такво стање окривљују идеологије индивидуализма и рационализма које су потиснуле хришћанску традицију старог континента.
По одлуци министра без портфеља задуженог за демографиjу и популациону политику Славице Ђукић Деjановић, наш град нашао се међу срединама за чије су пројекте у области популационе политике издвоjена значајна средства. Од укупно одобреног износа за проjекат Зрењанина, Влада Републике Србиjе, (МДПП), учествуjе са 23,7 милиона динара, а Град Зрењанин са 5,9 милиона динара.
У одлуци се наводи да су одобрене мере популационе политике – усклађивање рада и родитељства, снижавање психолошке цене родитељства, пут ка здравом материнству, едукациjа из области популационе политике и активирање локалне самоуправо.
Градоначелник Чедомир Jањић истакао jе да jе око пројеката и мера популационе политике постигнута заjедничка сагласност свих локалних самоуправа, те да се тако наступило и према Влади Србије. Пројекти локалне самоуправе се односе на изградњу вртића у селима, jаслице и у насељеним местима, али и финансирање дежурних вртића коjи би радили и викендом до 23 сата.
Нема ниједне земље Европе у којој постоји позитиван природни прираштај. У свим земљама ЕУ рађа се недовољно беба. Француска и земље северне Европе су једине државе у којима се рађа довољно беба за просту репродукцију нације односно „само“ пет до десет процената испод те границе. У Италији, Шпанији, Португалу и Мађарској рађа се 30 одсто мање беба него што је потребно да би нација опстала.
Демографска статистика, међутим, сведочи да у свим развијеним земљама света роде машу белим заставама. У технолошкој престоници човечанства – далеком Јапану – долази 9,9 беба на 1.000 становника, док се на исти број људи у егзотичној Индонезији рађа 28,9 новорођенчади. У Италији се рађа 9,8 беба на 1.000 становника, у Грчкој и Шпанији има за нијансу више новорођенчади – 10,2, док у Аустрији долази 11,5 беба на 1.000 људи.
Једине земље које су увеле мере популационе политике и које су постигле успех на том пољу су Шведска и Русија те могу да послуже као пример осталим земљама Европе, како би требало решавати овај проблем.
Истовремено, у Албанији се рађа 25,2 деце на 1.000 становника, а у Египту 37,9 деце. Анализе тврде да наталитетни просек Француске и Немачке заправо подиже тамнопуто и исламско становништво, које долази са севера Африке и да на тај начин странци поправљају демографски „учинак” домаћина.
Петровград.орг & Град Зрењанин
Идентитет једног града