ДАН ВОЈСКЕ –  ДАН СЛОБОДЕ  – ТЕМЕЉ ОБНОВЉЕНЕ ДРЖАВЕ

ДАН ВОЈСКЕ – ДАН СЛОБОДЕ – ТЕМЕЉ ОБНОВЉЕНЕ ДРЖАВЕ

Дан Воjске Србиjе, 23. април, обележен jе свечано у касарни зрењанинског гарнизона, Команди за развоj банатске бригаде. Одата је почаст, полагањем венаца на бисту народном хероjу Светозару Марковићу Този, приказано је наоружање и опрема а потом је уприличена  и свечана академија. Дан војске су увеличали присуствовом представници локалне самоуправе, Средњебанатског управног округа, организациjе и удружења.

 

 

Венце на спомен-бисту народног хероjа Светозара Марковића Тозе положили су представници Команде за развоj банатске бригаде, Града Зрењанина и Средњебанатског управног округа. У име Града Зрењанина то су учинили заменик градоначелника Саша Сантовац, заменица председника Скупштине града Љуба Травица и заменица секретара Скупштине града Светлана Груjић.

 

 

Присутнима се обратио заменик команданта Команде за развоj Банатске бригаде, потпуковник Никола Фатић, коjи jе говорио о значаjу овог датума и историjском контексту његовог обележавања.

 

 

Одлуком председника Републике Србиjе одређено да дан Воjске Србиjе буде 23. април, дан коjи носи сећање на Цвети 1815. године, када jе у Такову донета одлука о почетку Другог српског устанка за ослобођење од турске власти. Као продукт устанка, уследило jе стварање стаjаће воjске и установљавање гарде од 76 младића по стасу и угледу из наjбољих кућа”, подсетио jе на те догађаjе потпуковник Фатић. Воjска Србиjе, 2011. године, по први пут постала професионална, али да jе остала привржена традициjи и вековном воjничком искуству, отварањем могућности за служење воjног рока.

 

 

Градоначелник Зрењанина, честитаjући припадницима Воjске Србиjе данашњи празник, jош jедном jе истакао изузетно добру сарадњу између града и гарнизона који је на понос нашег града. Рекао jе да Дан воjске обележавамо у знак сећања на догађаjе из 1815. године, на Други српски устанак, када су се десили судбоносни догађаjи у стварању модерне српске државе и воjске.

 

 

Градоначелник Јањић је посебно нагласио чињеницу да ове године, у први план долази велика историjска прекретница дан ослобођења ових крајева у Првом светском рату 1918. године односно обележавање 100 година од завршетка Великог рата.

 

 

Том великом датуму, треба да буду усмерене све манифестације, које се ове године одржавају у нашем граду и широм Србије.

 

Петровград.орг & Град Зрењанин

Поделите:
НЕДЕЉКО КУЉИЋ – ПОЛИТИЧКИ ПОГЛЕДИ Ж. ЗРЕЊАНИНА И АУТОНОМНА „НАУКА“

НЕДЕЉКО КУЉИЋ – ПОЛИТИЧКИ ПОГЛЕДИ Ж. ЗРЕЊАНИНА И АУТОНОМНА „НАУКА“

Део бриљантног текста, о политичким погледима Ж.Зрењанина на национално питање и аутономију Војводине, професора социологије Недељка Куљића, под називом „Зашто Петровград“ који је написао поводом првог састанка Иницијативног одбора Удружења „Петровград“, преноси вам Петровград.орг у жељи да расправу о овој теми вратимо са поља политикантских замена теза на поље аргумената .

 

 

 

…И позивање на погледе Ж. Зрењанина је подређено истој сврсисходности. То је разлог због којег овдашњи чувари његовог имена и дела, тумачећи га ван контекста у којем је настало, у њему налазе оно што желе да нађу.

Једна од политички употребљивих тема је прича о пљачки Војводине. У духу поставки Коминтерне, у којима је читава Краљевина СХС представљана као бастион империјализма и савезница западних сила и идеолошког постулата по којем је национална буржоазија први политички противник, Зрењанин је, доиста, више пута писао о „србијанској“ експлоатацији Војводине. Међутим, он је, сагласно марксистичком начелу о примату класног над националним , писао и о експлоатацији хрватске, па чак и војвођанске буржоазије и опасности да Војводина „падне у канџе нових империјалиста, а то су мађарска ревизионистичка и немачка национал-социјалистичка буржоазија“. (Трудбеник, бр.1, год,1, јануар 1941.) У спису Национално питање тврди да „једино социјалистичка револуција и совјетска власт могу да реше национално питање у Војводини“ на начелима пролетерског интернационализма. Следећи исту логику  Царску Русију проглашава „најреакционарнијом државом на свету“ а СССР „најнапреднијом и најслободнијом“ земљом која је ослободила белоруски, украјински и бесарабијски нареод, те народе Литваније, летоније и Естоније „које су пљачкали руски племићи, француски банкари и остала банда међународних пљачкаша“. (Истина, год.1, бр.1. децембар 1940.) На сличан начин 1941. пише и о погрешном опредељењу Пољака за независност. Пољаци су,  користећи се правом на самоопредељење, 1918. пошли за својом националном буржоазијом, због чега су постали плен немачких империјалиста.

 

 

Наведени ставови, који потврђују Зрењанинову доследност усвојеном идеолошком становишту, немају ничег заједничког са помодним евровојвођанским политичким кичом у коме се лењинизам замењује антирусизмом, а аргументи за критику српског национализма преузимају од ХДЗ-а, хрватске уличне деснице и католичке цркве. Нити су упоредиве историјске околности његовог и данашњег времена, нити идеолошки концепти пролетерског  интернационализма и „средњоевропског регионализма“.

 

 

Као човек партије, Зрењанин је и своје антифашистичке ставове усклађивао са њеном стратегијом. Залажући се за приближавање СССР-у и удаљавање од немачке, јануара 1941., у прилогу „Тражимо наслон на СССР“, наглашава да „трудбеници Војводине, као и целе Југославије, одлучно устају против увлачења Југославије у рат на страни било којег блока белосветских мперијалиста“. (Трудбеник, бр.1.год.1, јануар 1941) У промењеним околностима, 1942 (према августовском броју Истине) позива на борбу , указује на „потпуну пасивност маса“ у Бачкој и Барањи, истиче да „Изузев Срема, Војвођани не воде тако успешну борбу против окупатора као остали народи Jугославије“. Свестан препрека, при том, упозрава да је „национална мешавина…велика сметња за успешну борбу“, указује на „крваве мере мађарских војних и цивилних власти“ и чињеницу да су у Срему „усташки бандити нашли упориште код доброг дела Хрвата“. С јасним програмским циљем да је антифашистичка борба истовремено и борба за нову власт, јер „само власт до оје се дође кроз борбу – борбом ће и да се брани, одржи и учврсти“, Ж. Зрењанин позива на освету: “Срби, у вашим рукама налази се заства борбе против крволочног Хортија…Да су Новосађани и Шајкаши за време јануарског покоља на ударац одговорили ударцем не би пало десетак хиљада душа…Убијени траже освету. А ви, осветници,где сте? Смрћу треба кажњавати окупаторе и њихове слуге.“

 

 

Значајно место у Зрењаниновом политичком програму имало је размишљање о устројству друге југославије. Околност да је данас готово немогуће наћи студију ,прилог или интернет одредницу у којој се не цитира његов став по коме Војводина треба да буде равноправна (аутономна) јединица у будућем државном преуређењу са „осталим покрајинама“ –  указује да је реч о средишњем предмету интересовања. Идеју о Војводини као посебној јединици заступао је 30-тих годинапрошлог века „Војвођански фронт“чији су најважнији савезници биле хрватске националне странке (ХСС и В. Мачек). Иако се у аутономној историографији  тврди да су положајем Војводине у старој држави, Краљевини Југославији, практично сви Војвођани били незадовољни (Кончар, Боаров, стр.89) – фронт је на изборима из 1938. Добио занемарљив број гласова. Из разлога који су наведени, средином 30-тих приближиће му се и комунисти. Разрађујући програмску идеју КПЈ (и Коминтерне) Зрењанин је писао да је сигурно „да ће Србија, Хрватска и Словенија тражити да буду федеративне јединице, док ће остале покрајине свој положај одредити народним плебисцитом. „И комунсти ће одредити у тим покрајинама свој коначан став према датој ситуацији, за разлику од неких грађанских партија које безусловно траже федерализам.“

 

 

Као извори за илустрацију Зрењанинових ставова користе се реферат Национално питање из 1938, Платформа Иницијативног одбора СРНВ из 1939. И наводи из прилога штампаних у листовима Трудбеник и Истина у периоду од 1940 до 1942. Садржај поменутих списа сведочи да су и његови погледи на федерализам и устројство државе повезани с конкретнио-историјским околностима. Иако се у политичком говору и публицистици (нпр. Монографија Ж.Зрењанин, Казивања,, Поема, сећања сабораца, Зр. 1974. Стр 261-263) истиче његова брига о положају Војводине у будућој „федеративној демократској југославији“, увидом у наведене изворе лако је установити да се у њима појам федерализма уопште и не помиње. (Такав закључак се може наћи и у студији Чедомира и јелене Попов Аутономија Војводине српско питање, Сремски Карловци, 2000).

 

 

Представници аутономне историографије поред тога тврде да то „никако не значи да су ти стратешки циљеви напуштени, о чему, уосталом, говори и цела потоња партијска политика и у југославији и у Војводини“. (Кончар, Боаров, стр.91) Партијска политичка пракса, дакле, као доказ веродостојности историјских објашњења! То је разлог  због којег ови „знанственици“ са својим политичким следбеницима својатају Зрењанина и (уз Тита) га сматрају „најутицајнијим човеком у врху КПЈ који се залагао за федерални статус Војводине“. Због његовог убиства веле, „та покрајина на историјским састанцима на којима се одлучивало о уређењу државе није поменута“. Међутим у истом знанствено-политичком галиматијасу налазимо тврдњу С. Дороњаког, да сам „Жарко није хтео да иде на Друго (?) заседање“ АВНОЈ-а (Кончар, Боаров, стр.128) а на једном блогу, опет, став електронских фанова да је војвођанску делегацију и Ж.Зрењанина 1942. „проказала србијанска комунистичка клика са Ранковићем и Нешковићем, да би спречила да ови на заседању (Првом) АВНОЈ-а затраже и добију за Војводину статус републике“. (Значи, спречен смрћу да оде на Прво, одлучује да не оде на Друго заседање!? А о Војводини није било речи ни на Првом ни на Другом заседању АВНОЈ-а). У истом духу је интониран и исказ Дороњског из 1979. У којем он емфатично брани наводно угрожено јединство покрајине, указујући да њену поделу комунисти нису прихватили ни 1941., када је „један део отишао Хортију, а други Недићу, итд. А трећи Павелићу.“( Кончар, Боаров, стр.95). Ко је онда Барању уступио Хратима?) Према томе, нису немачки фашисти са савезницима окупирали и раскомадали Србију, већ су Војводину раскомадали Павелић, Хорти и Недић. Другим речима, Србија не само што пљачка, већ и комада Војводину – и саму себе. Несувислости које сваки коментар чине излишним.

 

 

Већина савремених историчара је сагласна да је начин успостављања федеративног устројства друге Југославије недовољно разјашњен. Извесно је да се о њему није одлучивало „народним плебисцитом“, већ у уским партијским круговима, под утицајем разлога и околности о којима се могу износити различите претпоставке. Осим тога о статусу Војводине, која је одлуком Велике народне скупштине из 1918. У Краљевини СХС ушла као део јединствене Србије, после Другог светског рата одлучивало се и у сенци Војне управе за банат, Бачку и барању, успостављене октобра 1944. Иако је овај простор већ тада био ослобођен, по наређењу Јосипа Броза на њега су уведене јединице IV хрватског корпуса на челу са генералом Иваном Рукавином. И то је део објашњења настанка војвођанске аутономије и један од разлога због којег је историчари називају кроатокомунистичком творевином коју Срби нису тражили, нити им је требала (В.Крестић, Ј.Пејин). Она је формирана у складу са идеологијом , интересима и унутрашњим компромисима комунистичког режима, а сви „историјски“ скупови, делегатске установе и револуционарне норме из 1945., имале су задатак да обезбеде привид легалности овој политичкој самовољи. Закон о установљењу и устројству АПВ из септембра 1945., донет је пре новог Устава и „демократских избора“. Устав и модел федерализма изграђени су по совјетском обрасцу, а избори одржани уз бојкот опозиције, са бирачким списковима из којих су избачени многии грађани, без независног судства, слободе политичког организовања и међународне контроле. (Досије Војводина, Београд 2014, стр. 45-85) Ако се, уз то, има на уму и погром политичких противника (нпр. Стрељање стотине највиђенијих грађана Н. Сада 1944) звучи сасвим надреално, кад се данас, Зрењанинов однос према статусу Војводине актуализује и условљава демократским или недемократским карактером окружења…

 

 

Приредио за Вас Петровград.орг

Поделите:
ЈАВНА РАСПРАВА И ЗНАЧАЈ ОСЛОБОЂЕЊА СРЕМА, БАЧКЕ, БАРАЊЕ И БАНАТА 1918.

ЈАВНА РАСПРАВА И ЗНАЧАЈ ОСЛОБОЂЕЊА СРЕМА, БАЧКЕ, БАРАЊЕ И БАНАТА 1918.

Jавна расправа о Нацрту покраjинске скупштинске одлуке о утврђивању и свечаном обележавању Дана АП Воjводине и других дана од покраjинског значаjа одржана jе данас у препуноj Барокноj сали зрењанинске Градске куће. Нацртом ове одлуке предложено jе да се као Дан АП Воjводине свечано обележава 25. новембар, дан на коjи jе 1918. године Велика народна скупштина, одржана у Новом Саду, прогласила присjедињење пречанских области Краљевини Србиjи.

 

 

Поздрављаjући присутне у име домаћина, градоначелник Чедомир Jањић jе нагласио значаj и улогу ове средине и њених народних представника у доношењу далекосежних историjских одлука 1918. године, а у светлу обележавања стогодишњице ослобођења.

 

 

“Са историjске дистанце дуге читав век, са зрелом критичком свешћу, стоjи недвосмислен закључак да триjумфалном походу српске воjске, коjа jе попут митске птице Феникс устала из мртвих, тешко има равног у светскоj историjи. Са балкона ове зграде председник Првог српског народног одбора др Славко Жупански, на дан ослобођења 17. новембра 1918. године, поздравио jе ослободиоце, а његове речи говоре о значаjу жудно жељеног ослобођења и уjедињења. Управо су народни изасланици из Средњег Баната, њих стотину, на Великоj народноj скупштини у Новом Саду истакли жеље Одбора из Великог Бечкерека да се Воjводина и сви њени делови прво припоjе Србиjи и тек тада да се одлучи о судбини заjедничке државе Jужних Словена. Њихова жеља у потпуности jе испоштована, а том одлуком од 25. новембра, оснивање првог Српског народног одбора добило jе пуни смисао и суштину”, казао jе градоначелник.

 

 

Др Драго Његован, директор Музеjа Воjводине, указао jе на географску ширину поjма Воjводине и историjску дубину коjу таj поjам подразумева. Поменуо jе броjне периоде, године и значаjне историjске наводе коjи иду у прилог тежњама српског народа са ових простора да се присаjедине Матици, што jе коначно, након више векова, могло да буде остварено 25. новембра 1918. године.

 

 

“Могу да укажем и на први српски устанак 1594. године, то jе био банатски српски устанак, предвођен Теодором Несторовићем , вршачким владиком, након ког су спаљене мошти Светог Саве на Врачару. Банат jе у историjи Срба посебно, и у воjном и у културном погледу, био више него истакнут. Данас, када говоримо о 25. новембру, дану присаjедињења, треба се подсетити и да jе први Српски народни одбор створен у Великом Бечкереку. Када хоћемо да сагледамо разлоге зашто 25. новембар треба да буде празник и датум коjи треба свечано обележавати, треба се сетити континуитета идеjе о Српскоj Воjводини”, казао jе Његован и при том посебно нагласио 1849. годину и именовање ове области као Воjводства Србиjе и Тамишког Баната од стране Хабсбурга. „Заjедно са српском и савезничком воjском у ослободилачким jединицама били су и Срби са овог подручjа, коjи су учествовали и у пробоjу Солунског фронта и борбама за коначно ослобођење земље у Првом светском рату, и са српском воjском стигли до Суботице. Сами су себи, дакле, извоjевали слободу. Када jе српска воjска те године прешла Саву и Дунав и када jе дошла до демаркационе линиjе коjу су савезници одредили, тада jе било могуће организовати Велику народну скупштину. Да ниjе српска воjска тада заузела ово подручjе, питање jе да ли би било могуће одржавање Велике народне скупштине и доношење одлуке о непосредном присаjедињењу области Воjводине Краљевини Србиjи”, закључио jе Његован и додао да jе из свих тих разлога потребан дан ког ћемо се сваке године, а посебно када су jубиларне, подсећати тих великих историjских дана и људи коjи су у тим временима показивали своjу величину.

 

 

Заменик покраjинског секретара за културу, jавно информисање и односе с верским заjедницама др Небоjша Кузмановић је у свом излагању указао, на податак, да jе на Великоj народноj скупштини у Новом Саду од 757 делегата чак 378 било са териториjе Баната.

 

 

“То jе чињеница коjа говори и о српском бићу Баната као региjе, као историjске покраjине, о њеном значаjу за стварање Воjводине, о људима коjи су овде стварали у науци, култури, политици, и у воjним питањима, и допринели да тада периферна српска област постане центар српства. Одлука о присаjедињењу Барање, Бачке, Баната и Срема Краљевини Србиjи била jе завршни чин упорне, истраjне и тешке борбе за опстанак народа и постизање његовог политичког и државног jединства”, нагласио jе, између осталог, др Кузмановић.

 

 

Он се осврнуо и на иницијативе о повратку историјског имена нашег града. Говорећи о политичким списима и погледима Жарка Зрењанина на државну политику ондашње Краљевине Југославије, Кузмановић је приметио да та политика није ни мало у складу са данашњом политиком државе Србије на овим просторима. У својим списима Жарко Зрењанин неосновано и лажно оптужује српску војску да није ослободила све народе на овим просторима већ само српски народ. Тадашњу легитимну демократски изабрану власт оптужује за великосрпску хегемонију, залажући се за диктатуру једне партије. Залаже се и за посебну аутономну јединицу, ентитет унутар, тада тешком муком створене јединствене државне творевине, упозорава у свом малом истраживању Кузмановић.

Уводничар ове расправе је био историчар зрењанинског Историjског архива Слободан Милин.

 

 

„Данас, када обележавамо 100 година од  Ослобођења и присаједињења Војводине својој природној матици, Краљевини Србији дужни смо да снажно нагласимо и подвучемо, а још више фактографски поткрепимо, ослободилачки значај овог догађаја, који са историографске, али и историософске, тачке гледишта не представља искључиво субјективну пројекцију победничке нације, већ много више од тога, непристрасан и реалистичан аналитички приступ. Неопходно је стога објаснити зашто се  догађаји из новембра 1918. године у Војводини називају – Ослобођењем. Очување српског националног идентитета у римокатоличкој Хабзбуршкој монархији  изискивало је од наших предака непрестане,истрајне борбе, несебична пожртвовања,  а веома  често и мученичка страдања.“

У расправи коjа jе уследила након уводних обраћања учествовало је неколико уважених личности из наше средине. Први се обратио истакнути привредник Будимир Jовановић, председник Удружења „Наш град Петровград“.

 

 

„Мислим да непостоји ни једна чињеница која би могла да се супротстави овој идеји и сматрамо да је ово најзначајнији датум у историји Срба северно од Саве и Дунава и мислимо да би овај датум морао да што пре постане празником. Ми смо се огрешили о наше славне Банаћане и наше претке који су жртвовали много тога да би ми данас живели у заједничкој држави Србији. Сматрамо да осим овог датума, који ће се славити у будућности, треба да се исправи још једна велика историјска неправда која се десила 1945 године, када је једна партија донела одлуку о промени назива нашег града. Сматрамо да овај град у склопу овог значајног јубилеја 100 година од ослобођења треба поново да понесе име Краља Петра Првог Ослободиоца“.

Директор Градске народне библиотеке Милан Бjелогрлић је између осталог рекао:

 

 

“Не само због дуга према прошлости, него због наше обавезе, да се суочимо са изазовима будућности. Да се суочимо али нећемо моћи у колико не будемо знали, за ове чињенице о којима данас говоримо. Ми смо и раније имали прилике, да позовемо и слушамо историчара Његована у оно време, када смо се овде састајали, као у илегали, када нисмо имали подршку власти. Мени данас, највећи искорак, чини то ,што овде међу нама имамо човека из владе Војводине. Дође ми да неповерујем сопственим очима, ни ушима, да неко из владе Војводине, говори као Кузмановић о тој поруци, да морамо бити заједно, да морамо знати шта радимо и куда идемо, коначно и о политичко-националним странпутицама Жарка Зррењанина.“

 

 

Директор Зрењанинске гимназиjе, историчар Милан Радаковић је овом приликом, пред великим бројем ученика из Гимназије, који су присуствовали својеврсном историјском часу, закључио:

 

 

„Никада не смемо заборавити наше банаћане, Михајла Пупина, који је окупљао добровољце у Америци. Не смемо заборавити нашег банаћанина, великог Доситеја Обрадовића, који је увек говорио, да љуби свој народ… Погледајмо и незаборавимо, те датуме – 1594., 1690., 1848. 1918.годину. Вратимо дуг тим храбрим људима. Наша је сада шанса да се сетимо својих јуначких предака. Ми морамо то и ми имамо право на то.“

 

 

Душан Шиjан, начелник Одељења за ИКТ Градске управе Зрењанин је у истом духу, подсетио на своје добровољачко порекло и страдалне али и славне дане који су уследили након Великог рата, као најзначајнији датум у новијој српској историји.

 

 

Наредна jавна расправа о Нацрту покраjинске скупштинске одлуке о утврђивању и свечаном обележавању Дана АП Воjводине и других дана од покраjинског значаjа биће одржана 17. априла у Новом Саду.

 

Петроврград.орг

Поделите:
ДОБРОДОШЛИЦА ПРЕДСЕДНИКУ РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ – ЗАГРЉАЈ ДВА ЗАВИЧАЈА

ДОБРОДОШЛИЦА ПРЕДСЕДНИКУ РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ – ЗАГРЉАЈ ДВА ЗАВИЧАЈА

Председник Републике Српске Милорад Додик посетио jе наш град и у склопу тога наjпре се састао са градоначелником Зрењанина Чедомиром Jањићем. У зрењанинском Народном позоришту “Тоша Jовановић” потом jе одржана свечана академиjа под називом “У загрљаjу два завичаjа”, у организациjи Удружења Херцеговаца, њихових потомака и приjатеља Херцеговине.

 

 

Заjедно са председником Додиком са градоначелником су разговарали и Млађен Цицовић, директор Представништва Републике Српске у Београду, Душан Петровић саветник премиjерке Републике Српске и Горан Ратковић, шеф кабинета председника. Састанку су присуствовали и заменик градоначелника Зрењанина Саша Сантовац, председник Скупштине града Оливер Митровић, начелница Средњенбанатског управног округа Снежана Вучуревић и председник општине Сечањ Предраг Рађеновић.

 

 

„Република Српска и Србиjа су исти национални простор, исти културолошки простор и нема ниjедног разлога да то не буде jедан привредни простор повезан интересима пре свега у економиjи, али исто тако подстакнути љубављу коjа jе неопходна за сваки посао коjи се ради“ – рекао jе председник Додик.

 

 

„Задовољство ми jе и што сам са председником имао шансу да разговарам и о привредноj активности између Зрењанина и делова Републике Српске, пре свега Бања Луке и нашег братског Требиња и надам се да ћемо ту направити наjвећи помак“ – казао jе градоначелник Jањић.

 

 

У зрењанинском Народном позоришту “Тоша Jовановић“ одржана је и свечана академиjа под називом “У загрљаjу два завичаjа”, у организациjи Удружења Херцеговаца, њихових потомака и приjатеља Херцеговине. Академиjи у препуноj сали позоришта присуствовало jе више еминентних гостиjу, на челу с председником Републике Српске Милорадом Додиком, директором Представништва Републике Српске у Србиjи Млађеном Цицовићем и саветником премиjерке Републике Српске Душаном Петровићем.

 

 

Академији су присуствовали и градоначелници Требиња и Биjељине Лука Петровић и Мићо Мићић, председник Матице српске проф. др Драган Станић, представници политичког, економског, војног и културног живота града и Републике Српске.

 

 

Скуп jе поздравио председник Удружења Херцеговаца, њихових потомака и приjатеља Херцеговине, Милан Бjелогрлић а потом се обратио председник Републике Српске Милорад Додик, истакавши да му jе част и захвалност што присуствуjе оваквом скупу у Зрењанину, jош jедноj потврди, како jе рекао, “наше привржености и припадности нашем народу, нашоj вери, нашоj култури, нашим обичаjима”.

 

 

“Слобода коjу смо освоjили веома jе важан залог за будућност, коjу градимо уверени да смо на правом путу и оно што jе данас основна карактеристика нас коjи живимо у Републици Српскоj и Србиjе, jесте не само декларативно изражавање чињенице да делимо jедан национални и културолошки простор, него и процес коjи морамо да оjачамо, а то jе процес интерграциjе на свим пољима, коjа треба jош више да нас окупи, да нас оjача у уверењу да се боримо за истинске вредности овог народа“ , рекао је Додик на академији.

У уметничком делу програма наступили су чланови Зрењанинске филхармониjе, хор “Свети Серафим Саровски”, глумци Jовица Jашин, Милан Кочаловић и Првослав Заковски, песници Ђорђо Сладоје и Божидар М. Глоговац и гуслар Љубиша Атељевић.

 

Петровград.орг & Град Зрењанин

Поделите:
НЕЋЕМО ЗАБОРАВИТИ 24.МАРТ 1999. ГОДИНЕ

НЕЋЕМО ЗАБОРАВИТИ 24.МАРТ 1999. ГОДИНЕ

Поводом Дана сећања на жртве НАТО агресије у граду на Бегеју jе одржан црквени парастос, скуп историјског сећања и положени венци на спомен обележjе припадницима воjске, полициjе и добровољцима погинулим у ратним сукобима 1991-1999. године.

 

 

Помен страдалим војницима су служили старешина храма Светог Арангела Михаила у Зрењанину Веселин Влашки и јереј истоименог храма Дејан Бојанић.

 

 

У програму обележавања Дана сећања учествовао jе и зрењанински хор “Жене мироносице”који је извео химну Србије „Боже Правде“ те родољубиву песму „Ово је Србија“.

 

 

Венце су положили представници Воjске Србиjе – Гарнизона Зрењанин, Града Зрењанина, Средњобанатског управног округа, Организациjе резервних воjних старешина, удружења ратних воjних инвалида, воjних пензионера и ратних ветерана, представници Српске народне партиjе, као и чланови породица погинулих бораца.

 

 

У име Града Зрењанина венац су положили помоћници градоначелника Душко Радишић и Симо Салапура и заменица секретара Скупштине града Светлана Груjић.

 

 

У име Средњобанатског управног округа венац jе положила делегациjа предвођена начелницом Снежаном Вучуревић, коjа се потом и обратила присутнима речима да jе данашњи дан, 24. март, остао уписан у историjу ове земље и овог града као дан велике туге, али и дан великог поноса и пркоса.

 

 

О току и последицама агресиjе на нашу земљу, као и о херојском отпору наших воjних снага, говорио jе командант банатског гарнизона пуковник Живица Огњанов. Он jе казао да jе, по обиму и jачини, НАТО бомбардовање незабележено у досадашњоj историjи ратовања.

 

 

Подсетио jе Огњанов на те дане пре 19 година и поручио да никада и никако не би смели да заборавимо неправду и страдања доживљена током 78 стравичних дана пролећа 1999. године.

 

 

На обележевању годишњице НАТО агресије приметили смо многе појединце и патриотске организације које се између осталог залажу за повратак демократског и патриотског имена нашег града – Петровград. Приметили смо и појединце који се залажу за останак имена Зрењанина али упадљив је био изостанак НВО сектора и појединих опозиционих политиканата, који у последње време воде кампању против тобожњег историјског ревизионизма и антиантифашизма. Њих изгледа српске жртве, једноставно неинтересују, јер се не уклапају у њихове квазиисторијске, идеолошке концепције. Тужно и опомињуће за државу, историјску истину и генерације које долазе.

 

 

Приредио: Петровград.орг.

Поделите:
ПОСЕТА РУСКОГ ТАМБОВСКОГ УНИВЕРЗИТЕТА „Г.Р.ДЕРЖАВИН“

ПОСЕТА РУСКОГ ТАМБОВСКОГ УНИВЕРЗИТЕТА „Г.Р.ДЕРЖАВИН“

Градоначелник Зрењанина Чедомир Jањић, са сарадницима, примио jе делегациjу Тамбовског државног универзитета “Г.Р. Державин“ из града Тамбова у Русиjи, на челу са ректором проф. др Владимиром Jуревичем Стромовим. Приjем и састанак резултат су наставка сарадње градова Тамбов, Зрењанин, Бања Лука и Лакташи, након што су представници тих градова октобра 2017. године разговарали у Тамбову о могућностима сарадње у различитим областима.

 

 

Поред ректора Стромова, у Зрењанину jе jуче боравила и проф. др Татjана Генадевна Осадачаj, стручњак у области међународних односа, а састанку су присуствовали и мр Зоран Башић, специjални саветник министра привреде у Влади Републике Србиjе, академик Велибор Стевић, потпредседник Српске краљевске академиjе иновационих наука и Иванка Гаjић, декан Факултета за спорт Унион универзитета “Никола Тесла”. Испред Града Зрењанина присуствовали су и заменик градоначелника Саша Сантовац и помоћници Симо Салапура и Душко Радишић.

 

 

Циљ ове пријатељске посете био jе директно повезивање на економском, образовном и културном плану Републике Србиjе и Републике Српске са Тамбовском области Руске Федерациjе. По речима Салапуре, акценат састанка био jе управо на сарадњи у области образовања. Ово је само још један конкретан допринос стратешком настоjања да град постане универзитетски центар, отворе се нови образовни профили. Тај циљ се постиже сарадњом и са домаћим и страним универзитетима. Jедан од њих могао би у наредном периоду бити управо Тамбовски универзитет.

 

 

Годинама треје добра сарадња Техничког факултета “Михаjло Пупин” и Ухтинског универзитета, из Русиjе. Са друге стране у сарадњу с Тамбовском области укључена и братска општина Зрењанина, Лакташи из Републике Српске. Тамбов jе град у европском делу Русиjе, око 480 километара jугоисточно од Москве. Смештен jе у плодноj равници великих река Оке и Дона, и у њему живи 280 хиљада становника, а у целоj Тамбовскоj области више од милион.

 

Петровград.орг & Град Зрењанин

 

Поделите: