Друштвене теме
Свечана седница Скупштине Друштва инжењера и техничара Зрењанин одржана је у Барокној сали Градске куће у Зрењанину поводом обележавања 150 година од оснивања Савеза инжењера и техничара Србије. Тим поводом, зрењанинско удружење је наградило један број установа и појединца који су протеклом времену дали изузетан допринос развоју инжењерске струке.
Признања, која су уручили председник Друштва инжењера Зрењанин др Милорад Ранчић и генерални секретар Савеза инжењера и техничара Србије др Часлав Лачњевац.
у име Града Зрењанина, признање је уручено заменику градоначелника Саши Сантовацу, др Гордани Лудајић, председници Савета Високе техничке школе, Милану Зечару, као једном од оснивача зрењанинског удружења, Николи Адамовићу, бившем председнику Удружења.
Признање је додељено Културном центру, листу „Зрењанин“, Милану Мандићу, оснивачу и првом председнику зрењанинског удружења, Стеви Михајловићу, једном од чланова инцијативног одбора, Слободану Пештерцу, некадашњем председник Друштва инжењера, Лазару Маркову из „Нафтагаса“, и сарадницима удружења Милану Димитријевићу и Вукоману Максимовићу.
Друштво инжењера и техничара Зрењанина је део Савеза инжењера и техничара Србије и слави јубилеј, истиче генерални секретар Савеза др Часлав Лачњевац.
„Године 1846. jе први пут основана тзв. Техничарска дружина, заправо удружење инжењера у Србији, као четврто удружење инжењера у свету. Сада имамо већ 43 чланице, организације а једна од њих је вредна организација у Зрењанину . Овде у овој лепој згради и сали ће бити уручене награде и признања најбољим колективима и појединцима поводом нашег великог јубилеја.“– истакао је др Лачњевац.
Заменик градоначелника Саша Сантовац је примио признање испред Градске управе и овом приликом рекао:
„Користим прилику да Савезу инжењера и техничара Србије и Зрењанина честитам 150. година. Заиста је јасан показатељ значаја и квалитета ако неко удружење постоји такав низ година. Посебно ми је драго да ово наше удружење у Зрењанину прима похвале од централе удружења, што јасно указује да се добро ради. Наравно да је Град Зрењанин ту да помогне ово удружење, имамо разне пројекте на којима радимо и наставићемо тако и у наредном преиоду.“
Присутне је поздравио надахнутим говором инжењер Милан Зечар.
„Драго ми је да је преппознат од стране Друштва инжењера Србије наш рад који је вишедеценијски . Сама чињеница да овај Савез инжењера постоји већ 150. година и успешно обавља своју делатност, довољно говори за себе. Кад нешто траје 150. година вредно је пажње а поготово оваква једна организација, која је битно утицала на развој друштва и државе у свим њеним сегментима. Инжењери и техничари, који су се тада звали Tехничарска дружина, су својим добровољним прилозима направили и Дом инжењера који се последњих деценија зове „Никола Тесла“. То је један предиван простор у строгом центру града Београда и он је на располагању свима нама. Ми смо пре три ипо деценије обновили рад инжењерске и техничарске организације и као што видите постигли смо завидне резултате, препознате од многих. Основали смо пре 25. gодина научно-стручно-информативни часопис ДИТ, који је и добио награду као најбоља техничка публикација Србије – рекао је Зечар.“
Свечаност доделе признања су увеличали својим наступом учесници музичког дела програма Мирјана Младеновић и Анђела Зорић.
Петровград.орг
Друштвене теме
На Тргу слободе у Зрењанину успешно је одржана манифестација“Европско село”. Ово јединствена манифестација која је седми пут окупила ученике зрењанинских основних школа и представила државе чланице Европске уније, њихове културе, обичаје, традицију, занимљивости.
И ове године манифестацију су посетили представници амбасада чланица Европске уније, Делегације ЕУ у Србији, Министарства за европске интеграције Владе Србије, Покрајинског секретаријата за регионални развој и међурегионалну сарадњу и локалну самоуправу и Фонда за европске послове АП Војводине, за које је градоначелник Зрењанина Чедомир Јањић са сарадницима пре почетка манифестације приредио пријем у Градској кући.
Пријему и отварању манифестације су присуствовали Матеја Норчич Штамцар, заменица амбасадора ЕУ Делегације у Србији, Његова екселенција Ратко Влајков, амбасадор Републике Бугарске, земље која ове године председава Европском унијом, Његова екселенција Андерс Кристијан Хугард, амбасадор Краљевине Данске, Ана Ровић, државна секретарка Министарства за европске интеграције, Небојша Војновић, подсекретар Покрајинског секретаријата за регионални развој и међурегионалну сарадњу и локалну самоуправу и Видосава Ендерић, директорка Фонда “Европски послови” АП Војводине.
На штанду Немачке затекао се и генерални директор немачке компаније “Дрекслмајер”, највећег послодавца у региону, Михаел Вагнер.
Са уваженим гостима су разговарали и посетили штандове земаља чланица градоначелник Јањић, заменик градоначелника Саша Сантовац, помоћници Душко Радишић и Симо Салапура и начелница Средњебанатског управног округа Снежана Вучуревић.
Градоначелник Зрењанина Чедомир Јањић рекао је да му је част и задовољство што све учеснике манифестације коначно може да поздрави на обновљеном Тргу слободе, јер претходних година временски услови то нису дозвољавали.
Свака школа учесница је уложила као и сваке године пуно труда и креативности да на што бољи начин представи једну земљу чланицу Уније, по унапред утврђеној подели.
Школе су изложиле направљено у стилизованим кућицама, а посебан програм школе припремају за наступ на централној бини, где се представљају игром и песмом, специфичним за земљу коју представљају.
Петровград.орг & Град Зрењанин
Друштвене теме
Одавањем почасти борцима Црвене армиjе, погинулим у борбама за ослобођење тадашњег Петровграда ( данас Зрењанина) и српским херојима и жртвама Другог светског рата у нашем граду, обележена је 73. годишњица од победе над фашизмом. Деветог маjа 1945. године, потписивањем капитулациjе од стране нацистичке Немачке, спасена је Европа велике опасности од холокауста и геноцида, чиме jе отворена нова епоха развоjа и нових политичких односа на нашем континенту.
Совjетски савез је поднео наjвише жртава током крвавих ратних година и посебно руски народ. Руска Федерациjа, отуда, сваке године обележава са изузетном пажњом, која је за углед, Дан победе као државни празник.
Обележаванjу Дана победе у Зрењанину присуствовао jе и други секретар амбасаде Руске Федерациjе у Србиjи, Дмитриj Сергjенко, који се у више наврата прекрстио и помолио над душама изгинулих руских и српских хероја. Други секретар амбасаде Руске Федерациjе на српском jезику се обратио новинарима, говорећи о значаjу обележавања данашњег датума и нераскидивим везама руског и српског народа у борби против фашиизма.
Градоначелник Зрењанина Чедомир Jањић, са сарадницима, jе за представника амбасаде Руске Федерациjе приредио приjем у Плавом салону Градске куће, а потом jе Сергjенко одао почаст своjим сународницима и положио венац на спомен-костурницу 220 бораца Црвене армиjе у спомен-парку на Багљашу.
Почаст борцима Црвене армиjе одали су и челници града, градоначелник Чедомир Jањић, начелница Градске управе Jасмина Малинић и начелник Одељења за ИКТ Градске управе Душан Шиjан, а венац су положили и представници Команде Гарнизона Воjске Србиjе, Градског одбора Савеза удружења бораца Народноослободилачког рата СУБНОР и руско-српске компаниjе “Борец – Србиjа”, коjа послуjе у Србиjи. Делегациjе Града Зрењанина и СУБНОР положиле су цвеће и на споменик народном хероjу Соњи Маринковић и стрељаним родољубима, такође у спомен – парку на Багљашу.
Полагање венаца пратио jе почасни вод Гарнизона војске Србије, ученици два одељња првог разреда ОШ “Петар Петровић Његош” и грађани из месних заjедница “Соња Маринковић” и “Вељко Влаховић”.
Манифестациjа поводом обележаванjа Дана победе у Зрењанину одржана jе и на платоу испред споменика Жарку Зрењанину, где су венац, испред Града, положили заменик градоначелника Саша Сантовац, помоћник градоначелника Симо Салапура и заменица секретара Скупштине града Светлана Груjић.
.
Заменик градоначелника Саша Сантовац изразио jе задовољство због чињенице да сваке године високи дипломатски представници Руске Федерациjе долазе у град поводом Дана победе.
Рекао jе и да присуство председника Србиjе Александра Вучића на великоj воjноj паради у Москви и његов сусрет с председником Русиjе Владимиром Путином, непосредно након његове инаугурациjе за председника у новом мандату, наjбоље осликаваjу изузетно добре односе коjи владаjу између Руске Федерациjе и Републике Србиjе и говоре о значаjу коjи Русиjа придаjе нашоj земљи.
Петровград.орг & Град Зрењанин
Друштвене теме
Велике годишњице двају најважнијих догађаја у повести овостраног српског народа стекле су се у 2018. – сто седамдесета година од одржавања Мајске скупштине у Сремским Карловцима и стота од Велике народне скупштине у Новом Саду. У историји Срба у Хабсбуршкој монархији то су биле кључне тачке у процесу изградње и сазревања њихове националне свести и њеног политичког израза. Мајска скупштина и њене одлуке – проглашење српског народа за политички слободан и независан и оснивање Српске Војводовине представљају почетак, а одлуке Велике народне скупштине о присаједињењу области данашње Војводине Краљевини Србији завршетак борбе српског народа у Јужној Угарској за националну и политичк равноправност.
Оба ова догађаја била су саставни део и последица великих промена које су у то време захватиле не само Европу, него и свет, збивања које се с правом називају светско-историјским: ревлуционарних покрета 1848. године, „пролећа народа“и Првог светског рата. Периода који је започео Четрдесетосмом био је време стварања националних држава у Европи, а крај Првог светског рата и пропаст великихх царевина донели су ослобођење бројним народима који су у њима живели и могућност да формирају наезависне државе. Политичка карта Европе тада је знатно измењена.
Национално начело први пут је у политичком животу Срба у Јужној Угарској прецизно и јасно било формулисано у току Српског народног покрета 1848-1849. године. Тада су од стране свих његових предодника, без обзира на њихову социјалну припадност и политичке поделе – и представника младог грађанства и црквене јерархије, проглашени принципи слободе и природних права – грађана, народа и вероисповести, у чему се огледало пуно јединство свих слојева српског друштва у Јужној Угарској. Сва та начела била су у пуном складу са онима која су истицали револуционарни пројекти у другим европским земљама.
Већ тада се и у политичким списима учесника Српског народног покрета 1848. И у политичким одлукама могао назрети крајни циљ – уједињење са матичном земљом Кнежевином Србијом. Војводину коју су прогласили на скупштини називали су у току Покрета различито – Српска Војводовина, Српска Војводина или Војводина Србија. Већ мартовских дана окупљени народ истицао је тробојку као народну заставу, на капама носио тробојне кокарде, а на својим првим седницама Главни народни одбор изабран на скупштини донео је одлуке о обележјима Војводине – застава и грб били су истоветни са заставом и грбом Кнежевине Србије.
Одлуке Мајске скупштине у Сремским Карловцима – проглашење српског народа за политички слободан и независан и оснивање Српске Војводовине остале су трајно темељ српског политичког програма, биле су, како је то у свом извештају о скупштини написао граничарски капетан Путник – српска Велика повеља слобода.
Српска Војводина проглашена на Мајској скупштин није била призната. Током друге половине 19.века и до краја постојања Хабзбуршке монархије настављена је борба за националну равноправност, политичка права и једнакост грађана и за територијалну аутономију Војводине. Ти циљеви за време живота у Хабзбуршкој монархији нису били, нити су могли бити остварени.
Постајало је све јасније да коначно решење националног питања Срба у Хабзбуршкој монархији није могуће у њеним оквирима, ма како она била преуређена и да се оно може обезбедити само уједињењем свих делова српског народа, што је подразумевало пропаст царстава у чијим су границама живели, Хабзбуршког и Османског. Начела слободе и народности ппобедиће ускоро у Европи, писао је Милетић још 1870, а онда нема опстанка Турској ни Аустроугарској. Поред уједињења српског народа и уједињење са другим јужнословенским народима јављало се као саставни део српског политичког програма.
Тек пропашћу Хабзбуршке монархије потлаченни народи , међу њима и Срби и други Словени добили су право и могућност, да самои одлуче о својој судбини. О томе је одлучила Велика народна скупштина у Новом Саду 25. Новембра 1918. Нема потребе да се говори о чињеницама везаним за Велику народну скупштину, верујем да су оне у главном добро познате. Желела бих ипак да поменем и покушам да разјасним неколико важних околности везаних за Велику народну скупштину , које се погрешно тумаче, не само у политичким круговима, него понекад и у научним радовима.
Често се може чути примедба да у Великој народној скупштини нису били заступљени Мађари и Немци, што се оцењује као недостатак њеног демократског легитимитета. Притом се занемарује из разлиичитих разлога, да су по савезничким ратним циљевима и Вилсоновом програму светског мира након завршетка рата, право на самоопредељење добили припадници потлачених народа Аустроугарске. Немци и Мађари нису га добили као до тада владајуће нације у пораженој држави. Напротив, Великој народној скупштини тешко се може оспорити демократичност, имајући у виду изборни систем по којем су посланици бирани у састав скупштине. Изабрана је општим и једнаким правом гласа, у време када оно у многим европским државама није постојало, а у Угарској је право гласа имало свега 5,6% становништва.
Треба нагласити још нешто што се ретко помиње а веома је значајно. Опредељење за државу у којој је постојало демократско и парламентарно уређење, толико различито од угарског, снажно је утицало, поред националног разлога, на одлуку да се Банат, Бачка и Барања присаједине Краљевини Србији. У својим резолуцијама Скупштина захтева и очекује не само националну, него и политичке слободе, не само за српски, него за све словенске и несловенске народе, који живе у Војводини.
Различита тумачења честа су данас и око питања југословенског уједињења као политичког циља. Извесне несугласице које су постојале у српским политичким круговима пре скупштине односиле су се на начин уједињења са Србијом.Није било неслагања о самом стварању заједичке државе. Заступници донекле различитих путева уједињења са Србијом у Војводини нису били ни приближно изједначени, ни по свом броју, нити по утицају, како се то може чути.
Та разлика о начину уједињења често се тумачила а и данас се тумачи као опредељење за Србију, и то Велику Србију или за Југославију. Пошто тада није постојала Југославија, није ни могло бити алтернативе: Србија или Југославија. Већина Срба у Јужној Угарској, политичких вођа, културних и јавних радника није прихватала тезу о националном јединству – да су Срби, Хрвати и Словенци једнан народ. Сматрали су да би изградња државе на таквом темељу била погрешна, али нису били против стварања заједничке државе , што је у скупштинским одлукама недвосмислено и јасно формулисано и једногласно изгласано.
Потоњи догађаји и краткорочно и дугорочно посматрано, потпуно су и на трагичан начин, показали да су оправдана била страховања од последица усвајања ове тезе о јединственом народу и изградњи заједничке државе на тој основи.
Одлике Велике народне скупштине биле су природни завршетак дуге политичке борбе срба у угарској за своја национална права. У Војводни, у којој је национална свест била рано сазрела, јасно уобличена и снажно изражена, одлука о присаједињењу Србији била је укорењена у самом политичком бићу народа и није морала бити подстицана и охрабривана са стране, па макар то било и од саме матичне државе. Иако су одлуке скупштине несумљиво погодовале политичком и националном програму Краљевине Србије, нема података о значајнијем непосредном утицају српских политичара на развој догађаја у Војводини и на формулисање резолуција Велике народне скупштине.
Од свих југословенских покрајина које су донеле одлуке о својој судбини крајем 1918. године, српски народ у Банату, Бачкој и Барањи учинио је то на најдемократчнији начин. Имајући све то у виду, не бисмо много погрешили ако бисмо Велику народну скупштину и њене одлуке сматрали за неку врсту плебисцита.
На крају, из свега реченог произилази да би избор између датума ових догађаја, Мајске скупштине 1848. И Велике народне скупштине 1918. Био тежак, и да је обележавање обеју датума добро и једино логично опредељење. Они представљају почетак и завршетак јединственог процеса развоја националне свести и решења националног питања овостраних Срба. На Мајској скупштини та свест ,већ дуго јасна и жива добила је свој политички израз. Од тада, током 19. и прве деценије 20. века она је била уобличена у политички програм – захтев за територијалну аутономију у склопу туђе државе, али је исход Првог светског рата омогућио остварења вишег и коначног циља – уједињења са матицом, Краљевином Србијом. Стога је, по мом мишљењу 25.новембар датум који треба свакако да добије значај Дана Војводине.
Кроз све етапе своје дуге и мукотрпне борбе за политичка права и националну равноправност, Срби у јужној Угарској увек су и доследно као основ истицали слободу – слободу и права човека – појединца и колективитета – народа. Ти су принципи били битни саставни део српског политичког програма. Две велике скупштине српског народа о којима данас говоримо и чије годишњице обележавамо засновале су свој рад и својена Велика повеља слобода, Универзална декларација о људским правима треба природно да се нађе међу оним датумима који ће за житеље Војводине трајно бити најзначајнији.
Беседа др Љубомирке Кркљуш изговорена у Новом Саду, на трећој, јавној расправи о будућем Дану АП Војводине.
Друштвене теме
Дан Воjске Србиjе, 23. април, обележен jе свечано у касарни зрењанинског гарнизона, Команди за развоj банатске бригаде. Одата је почаст, полагањем венаца на бисту народном хероjу Светозару Марковићу Този, приказано је наоружање и опрема а потом је уприличена и свечана академија. Дан војске су увеличали присуствовом представници локалне самоуправе, Средњебанатског управног округа, организациjе и удружења.
Венце на спомен-бисту народног хероjа Светозара Марковића Тозе положили су представници Команде за развоj банатске бригаде, Града Зрењанина и Средњебанатског управног округа. У име Града Зрењанина то су учинили заменик градоначелника Саша Сантовац, заменица председника Скупштине града Љуба Травица и заменица секретара Скупштине града Светлана Груjић.
Присутнима се обратио заменик команданта Команде за развоj Банатске бригаде, потпуковник Никола Фатић, коjи jе говорио о значаjу овог датума и историjском контексту његовог обележавања.
Одлуком председника Републике Србиjе одређено да дан Воjске Србиjе буде 23. април, дан коjи носи сећање на Цвети 1815. године, када jе у Такову донета одлука о почетку Другог српског устанка за ослобођење од турске власти. Као продукт устанка, уследило jе стварање стаjаће воjске и установљавање гарде од 76 младића по стасу и угледу из наjбољих кућа”, подсетио jе на те догађаjе потпуковник Фатић. Воjска Србиjе, 2011. године, по први пут постала професионална, али да jе остала привржена традициjи и вековном воjничком искуству, отварањем могућности за служење воjног рока.
Градоначелник Зрењанина, честитаjући припадницима Воjске Србиjе данашњи празник, jош jедном jе истакао изузетно добру сарадњу између града и гарнизона који је на понос нашег града. Рекао jе да Дан воjске обележавамо у знак сећања на догађаjе из 1815. године, на Други српски устанак, када су се десили судбоносни догађаjи у стварању модерне српске државе и воjске.
Градоначелник Јањић је посебно нагласио чињеницу да ове године, у први план долази велика историjска прекретница дан ослобођења ових крајева у Првом светском рату 1918. године односно обележавање 100 година од завршетка Великог рата.
Том великом датуму, треба да буду усмерене све манифестације, које се ове године одржавају у нашем граду и широм Србије.
Петровград.орг & Град Зрењанин
Друштвене теме
Део бриљантног текста, о политичким погледима Ж.Зрењанина на национално питање и аутономију Војводине, професора социологије Недељка Куљића, под називом „Зашто Петровград“ који је написао поводом првог састанка Иницијативног одбора Удружења „Петровград“, преноси вам Петровград.орг у жељи да расправу о овој теми вратимо са поља политикантских замена теза на поље аргумената .
…И позивање на погледе Ж. Зрењанина је подређено истој сврсисходности. То је разлог због којег овдашњи чувари његовог имена и дела, тумачећи га ван контекста у којем је настало, у њему налазе оно што желе да нађу.
Једна од политички употребљивих тема је прича о пљачки Војводине. У духу поставки Коминтерне, у којима је читава Краљевина СХС представљана као бастион империјализма и савезница западних сила и идеолошког постулата по којем је национална буржоазија први политички противник, Зрењанин је, доиста, више пута писао о „србијанској“ експлоатацији Војводине. Међутим, он је, сагласно марксистичком начелу о примату класног над националним , писао и о експлоатацији хрватске, па чак и војвођанске буржоазије и опасности да Војводина „падне у канџе нових империјалиста, а то су мађарска ревизионистичка и немачка национал-социјалистичка буржоазија“. (Трудбеник, бр.1, год,1, јануар 1941.) У спису Национално питање тврди да „једино социјалистичка револуција и совјетска власт могу да реше национално питање у Војводини“ на начелима пролетерског интернационализма. Следећи исту логику Царску Русију проглашава „најреакционарнијом државом на свету“ а СССР „најнапреднијом и најслободнијом“ земљом која је ослободила белоруски, украјински и бесарабијски нареод, те народе Литваније, летоније и Естоније „које су пљачкали руски племићи, француски банкари и остала банда међународних пљачкаша“. (Истина, год.1, бр.1. децембар 1940.) На сличан начин 1941. пише и о погрешном опредељењу Пољака за независност. Пољаци су, користећи се правом на самоопредељење, 1918. пошли за својом националном буржоазијом, због чега су постали плен немачких империјалиста.
Наведени ставови, који потврђују Зрењанинову доследност усвојеном идеолошком становишту, немају ничег заједничког са помодним евровојвођанским политичким кичом у коме се лењинизам замењује антирусизмом, а аргументи за критику српског национализма преузимају од ХДЗ-а, хрватске уличне деснице и католичке цркве. Нити су упоредиве историјске околности његовог и данашњег времена, нити идеолошки концепти пролетерског интернационализма и „средњоевропског регионализма“.
Као човек партије, Зрењанин је и своје антифашистичке ставове усклађивао са њеном стратегијом. Залажући се за приближавање СССР-у и удаљавање од немачке, јануара 1941., у прилогу „Тражимо наслон на СССР“, наглашава да „трудбеници Војводине, као и целе Југославије, одлучно устају против увлачења Југославије у рат на страни било којег блока белосветских мперијалиста“. (Трудбеник, бр.1.год.1, јануар 1941) У промењеним околностима, 1942 (према августовском броју Истине) позива на борбу , указује на „потпуну пасивност маса“ у Бачкој и Барањи, истиче да „Изузев Срема, Војвођани не воде тако успешну борбу против окупатора као остали народи Jугославије“. Свестан препрека, при том, упозрава да је „национална мешавина…велика сметња за успешну борбу“, указује на „крваве мере мађарских војних и цивилних власти“ и чињеницу да су у Срему „усташки бандити нашли упориште код доброг дела Хрвата“. С јасним програмским циљем да је антифашистичка борба истовремено и борба за нову власт, јер „само власт до оје се дође кроз борбу – борбом ће и да се брани, одржи и учврсти“, Ж. Зрењанин позива на освету: “Срби, у вашим рукама налази се заства борбе против крволочног Хортија…Да су Новосађани и Шајкаши за време јануарског покоља на ударац одговорили ударцем не би пало десетак хиљада душа…Убијени траже освету. А ви, осветници,где сте? Смрћу треба кажњавати окупаторе и њихове слуге.“
Значајно место у Зрењаниновом политичком програму имало је размишљање о устројству друге југославије. Околност да је данас готово немогуће наћи студију ,прилог или интернет одредницу у којој се не цитира његов став по коме Војводина треба да буде равноправна (аутономна) јединица у будућем државном преуређењу са „осталим покрајинама“ – указује да је реч о средишњем предмету интересовања. Идеју о Војводини као посебној јединици заступао је 30-тих годинапрошлог века „Војвођански фронт“чији су најважнији савезници биле хрватске националне странке (ХСС и В. Мачек). Иако се у аутономној историографији тврди да су положајем Војводине у старој држави, Краљевини Југославији, практично сви Војвођани били незадовољни (Кончар, Боаров, стр.89) – фронт је на изборима из 1938. Добио занемарљив број гласова. Из разлога који су наведени, средином 30-тих приближиће му се и комунисти. Разрађујући програмску идеју КПЈ (и Коминтерне) Зрењанин је писао да је сигурно „да ће Србија, Хрватска и Словенија тражити да буду федеративне јединице, док ће остале покрајине свој положај одредити народним плебисцитом. „И комунсти ће одредити у тим покрајинама свој коначан став према датој ситуацији, за разлику од неких грађанских партија које безусловно траже федерализам.“
Као извори за илустрацију Зрењанинових ставова користе се реферат Национално питање из 1938, Платформа Иницијативног одбора СРНВ из 1939. И наводи из прилога штампаних у листовима Трудбеник и Истина у периоду од 1940 до 1942. Садржај поменутих списа сведочи да су и његови погледи на федерализам и устројство државе повезани с конкретнио-историјским околностима. Иако се у политичком говору и публицистици (нпр. Монографија Ж.Зрењанин, Казивања,, Поема, сећања сабораца, Зр. 1974. Стр 261-263) истиче његова брига о положају Војводине у будућој „федеративној демократској југославији“, увидом у наведене изворе лако је установити да се у њима појам федерализма уопште и не помиње. (Такав закључак се може наћи и у студији Чедомира и јелене Попов Аутономија Војводине српско питање, Сремски Карловци, 2000).
Представници аутономне историографије поред тога тврде да то „никако не значи да су ти стратешки циљеви напуштени, о чему, уосталом, говори и цела потоња партијска политика и у југославији и у Војводини“. (Кончар, Боаров, стр.91) Партијска политичка пракса, дакле, као доказ веродостојности историјских објашњења! То је разлог због којег ови „знанственици“ са својим политичким следбеницима својатају Зрењанина и (уз Тита) га сматрају „најутицајнијим човеком у врху КПЈ који се залагао за федерални статус Војводине“. Због његовог убиства веле, „та покрајина на историјским састанцима на којима се одлучивало о уређењу државе није поменута“. Међутим у истом знанствено-политичком галиматијасу налазимо тврдњу С. Дороњаког, да сам „Жарко није хтео да иде на Друго (?) заседање“ АВНОЈ-а (Кончар, Боаров, стр.128) а на једном блогу, опет, став електронских фанова да је војвођанску делегацију и Ж.Зрењанина 1942. „проказала србијанска комунистичка клика са Ранковићем и Нешковићем, да би спречила да ови на заседању (Првом) АВНОЈ-а затраже и добију за Војводину статус републике“. (Значи, спречен смрћу да оде на Прво, одлучује да не оде на Друго заседање!? А о Војводини није било речи ни на Првом ни на Другом заседању АВНОЈ-а). У истом духу је интониран и исказ Дороњског из 1979. У којем он емфатично брани наводно угрожено јединство покрајине, указујући да њену поделу комунисти нису прихватили ни 1941., када је „један део отишао Хортију, а други Недићу, итд. А трећи Павелићу.“( Кончар, Боаров, стр.95). Ко је онда Барању уступио Хратима?) Према томе, нису немачки фашисти са савезницима окупирали и раскомадали Србију, већ су Војводину раскомадали Павелић, Хорти и Недић. Другим речима, Србија не само што пљачка, већ и комада Војводину – и саму себе. Несувислости које сваки коментар чине излишним.
Већина савремених историчара је сагласна да је начин успостављања федеративног устројства друге Југославије недовољно разјашњен. Извесно је да се о њему није одлучивало „народним плебисцитом“, већ у уским партијским круговима, под утицајем разлога и околности о којима се могу износити различите претпоставке. Осим тога о статусу Војводине, која је одлуком Велике народне скупштине из 1918. У Краљевини СХС ушла као део јединствене Србије, после Другог светског рата одлучивало се и у сенци Војне управе за банат, Бачку и барању, успостављене октобра 1944. Иако је овај простор већ тада био ослобођен, по наређењу Јосипа Броза на њега су уведене јединице IV хрватског корпуса на челу са генералом Иваном Рукавином. И то је део објашњења настанка војвођанске аутономије и један од разлога због којег је историчари називају кроатокомунистичком творевином коју Срби нису тражили, нити им је требала (В.Крестић, Ј.Пејин). Она је формирана у складу са идеологијом , интересима и унутрашњим компромисима комунистичког режима, а сви „историјски“ скупови, делегатске установе и револуционарне норме из 1945., имале су задатак да обезбеде привид легалности овој политичкој самовољи. Закон о установљењу и устројству АПВ из септембра 1945., донет је пре новог Устава и „демократских избора“. Устав и модел федерализма изграђени су по совјетском обрасцу, а избори одржани уз бојкот опозиције, са бирачким списковима из којих су избачени многии грађани, без независног судства, слободе политичког организовања и међународне контроле. (Досије Војводина, Београд 2014, стр. 45-85) Ако се, уз то, има на уму и погром политичких противника (нпр. Стрељање стотине највиђенијих грађана Н. Сада 1944) звучи сасвим надреално, кад се данас, Зрењанинов однос према статусу Војводине актуализује и условљава демократским или недемократским карактером окружења…
Приредио за Вас Петровград.орг
Идентитет једног града