ДР СРЂА ТРИФКОВИЋ: ИДЕНТИТЕТСКИ ИНЖЕЊЕРИНГ – ТЕОРИЈА И ПРАКСА ОД ОСМАНЛИЈА ДО ДАНАС

Друштвене теме

Идентитетски инжењеринг, који се у ужем смислу често манифестује као етноцид, дефинишемо као компоненту геноцида која има за циљ уништење националне културе и идентитета групе чији нестанак желе починиоци тог злочина. Он није истоветан термину „културни геноцид“, премда оба имају за крајњи циљ елиминацију циљане популације путем свеобухватне конверзије и евентуално али не нужно физичке ликвидације.

Етноцид и геноцид деле исто виђење Другог: онај Други је различит, а што је још горе различит је на погрешан начин. Разликују се, међутим, по начину на који третирају Другог. Геноцидни пројекат попут Холокауста или јерменског геноцида тежи поништавању разлике физичким истребљењем Другог. Етноцид прихвата релативност зла: Други су лоши, али не толико да их не можемо поправити тако што ћемо их натерати да се промене по моделу који им намећемо. Етноцидна негација Другог води ка његовој идентификацији са жељеним верским, националним и културним моделом. Крајњи циљ је утопијска визија једне прочишћене и хомогене заједнице, Volksgemeinschaft.

Етноцид Срба у Црној Гори

Починиоци етноцида полазе од претпоставке да постојећи идентитет Другог може бити успешно угушен и да погрешна различитост може бити анулирана. Онај Други је лош и заблудео, али можда поправљив. Њему треба отворити, па и наметнути простор за прихватање жељеног новог идентитета: од каурина направити верника, од шизматика унијату, од Србина – постмодерног „Црногорца“. Наравно, ако се пројекат етноцида покаже недовољно успешним, присутна је и друга опција. Примера ради, усташки пројекат је, по јасно изнесеној намери својих челника, комбиновао геноцид (клање), етничко чишћење (протеривање) и етноцид (покатоличавање) у циљу стварања хомогене националне заједнице. У Црној Гори је за сада на сцени само овај трећи инструмент, што не значи да ће трајно остати тако.

У свим етноцидним пројектима државна принуда делује као центрипетална сила. Држава себе проглашава за искључивог арбитра жељеног културног обрасца друштва и господара свих његових добара. У самом срцу етноцидне државе почива одлучност да се поништи нежељена различитост. „Прихватљиви“ облици различитости притом могу да буду толерисани, нпр. „Хрвати исламске вјере“ и Фолксдојчери у НДХ, Бошњаци и Албанци у данашњој Црној Гори. Генерална скупштина Уједињених нација усвојила је 1994. Декларацију о правима домородачких народа која је фрапантно примењива на Црну Гору, пре свега чињеницом да Срби несумњиво јесу угрожени „домородачки народ“ те државе. Седми члан Декларације помиње термине етноцид и културни геноцид. Премда их не дефинише појединачно, она под њима подразумева:

а) поступке који имају за циљ да некој групи ускрате национални интегритет, културне вредности и етнички идентитет;

б) поступке који имају за циљ да се тој групи одузму земља, поседи и ресурси;

ц) и д) сваки облик асимилације или интеграције у други културни оквир који је тој групи наметнут законодавним, административним или другим мерама; и

е) сваки облик пропаганде који је уперен против дотичне групе.

Додајмо да је у претходећој УНЕСКО-вој декларацији из Сан Хозеа (1981) етноцид дефинисан као „ускраћивање етничкој групи права да ужива, развија и преноси своју културу и свој језик, било колективно или индивидуално, што представља екстремни облик свеобухватног кршења људских права а нарочито права етничких група да се поштује њихов идентитет“.

По наведеним критеријумима српски народ у Црној Гори јесте подвргнут етноциду и(ли) културном геноциду; не по неким већ буквално по свим наведеним тачкама. Тзв. Закон о слободи вероисповести само представља најновији пример систематског, свестраног и вишедеценијског атака на српско наслеђе у Црној Гори, како духовно тако и материјално. У току је од стране државе спровођени процес репресије српске заједнице у циљу трансформације њеног идентитета тј. одрицања од наводно наметнуте лажне свести који се пропагандно демонизује и стигматизује. Пројекат је пре свега оличен у опадајућим процентима Срба у пописима становништва (94 одсто 1909, 32 одсто 2003, 28 одсто 2011) и у декларисаним намерама носилаца власти да се тај процес настави, заоштри и убрза док падом на мање од 20 одсто Срби не буду срубљени на статус националне мањине.

Успостављање новог етно-језичког и верског идентитета се широм света и вековима спроводи насилно и применом широког спектра метода идентитетског инжењеринга. Осврт на историјске примере сличних покушаја указује, међутим, да њихов успех или неуспех првенствено зависи од два фактора: од моћи државне структуре која спроводи етнички инжењеринг да у свом пројекту истраје кроз дуги низ година, деценија, па и векова; и способности заједнице, која јој се нашла на удару, да артикулише своју стратегију одбране и да истраје у успешној трансмисији кључних елемената идентитета од једне генерације ка другој.

Поигравање идентитетима

Ислам је од самог почетка свог ширења у седмом веку тежио да прекине идентитетску трансмисију и створи „новог човека“. У периоду експанзије, између Мухамедове смрти и друге опсаде Беча, нешто преко хиљаду година касније, припадници народа књиге (хришћани и Јевреји) били су „заштићени“ ако би се покорили исламској доминацији „уговором“ (зима) и ако би новим господарима плаћали главарину (џизја). За зимије, покорене народе књиге, важио је низ ограничења наметнутих још у седмом веку. Крст није смео да се показује јавно. Мушкарци нису смели да жене муслиманке и није им било дозвољено да носе оружје. Морали су да приме и угосте муслимане путнике-намернике и војнике на походу. Како су се приходи од главарине углавном трошили на финансирање џихада, хришћани су под муслиманском влашћу били присиљавани да помажу подјармљивање истоверника који су још били слободни.

Теоретичар шеријата из 11. века Ал-Мавдуди истиче да „муслимани имају право да одузимају света места у градовима који су освојени“, као што је учињено са црквом Светог Јована у Дамаску, Аја Софијом у Цaриграду и безброј других. „Заштита“ је такође укидана ако би се зимији приклонили некој немуслиманској сили, или хулили на пророка Мухамеда и Куран, итд. У потоњим вековима, за десетине милиона хришћана Блиског истока, северне Африке и Балкана динамика исламизације је деловала увек по истом обрасцу који је био одређен идеологијом и законима џихада и шеријата. Процесом идентитетског инжењеринга првобитна хришћанска већина претварана је у мањину.

Османлијски „данак у крви“ мушке деце поробљених хришћана био је новост и по арапским стандардима. Турска институција девширме, коју је увео султан Орхан (1326–1359), није имала утемељење у исламској традицији. Савремени апологети отоманске власти цинично представљају трагедију отетих дечака као средњевековни еквивалент државне стипендије за Харвард или Кембриџ, шанса за лепу каријеру. Ни један посто јаничара, међутим, није доспевао до двора. Огромна већина њих расула је своје кости по султановим бојиштима, од Родоса, Кипра и Малте до Мохача, Сигета и зидина Беча.

Преласком у ислам хришћани нису само губили своја имена у корист арапских, него и сваки осећај блискости са сопственом прошлошћу и културом, а камо ли поноса њима. Предисламски преци нису могли да се поштују јер као изданци џахилије, мрака и незнања, никаквог поштовања нису били достојни. Како каже индијско-карипски нобеловац В. С. Најпол, свет није видео империјализам попут исламског који захтева тако радикално брисање прошлости: „Нови верници немају ништа изворно своје. Ислам захтева од преобраћеника да прихвати да његова земља и народ немају историјску важност, да светиње немају никакву вредност“. Преобраћеници су били културно распорени, осуђени на наметнуту психозу одрицања од претходног идентитета.

Сличне је последице имао и идентитетски инжењеринг који је спроведен над православним житељима данашње западне Украјине. Наметање такозване Брест-Литовске уније 1596. године било је условљено специфичним геополитичким околностима. Током претходна два века јачања католичког утицаја, православље је у овој регији слабило. Краљ Пољске и Литваније, фанатични католик Жигмунд III (владао 1587-1632) позвао је језуите да појачају пропаганду међу православнима у источном делу његове краљевине. Истовремено, пољски двор је православним епископима обећавао привилегије једнаке онима који су уживали католички бискупи, укључујући и места у пољском Сенату, ако признају врховништво римског папе.

Под интензивним притиском већина рутенских епископа прихватила је унију која се заснивала на одлукама сабора у Фиренци 1439. Православни верници, међутим, већином су одбацили унију, пре свега у козачким братствима која су се окренула против пољских власти у данашњој Украјини. У Подолији и Галицији које су после деоба Пољске припале Хабзбурзима, међутим, унијатско свештенство и епископат уживали су здушну подршку државе. Још под пољском влашћу преотете су православне цркве а свештенство пребијано или затварано ако би одбијали да се повинују унији.

У том периоду Русија је пролазила кроз „смутна“ времена, Пољаци су чак на кратко освојили и московски Кремљ, па није долазила у обзир помоћ отпору унијаћењу стотинама километара удаљеним истоверницима. Велико је питање, међутим, да ли ће садашње поигравање идентитетима и традицијама по налогу споља имати сличног дугорочног ефекта, имајући у виду све изразитију мултиполаризацију света и све ограниченију способност северноатлантске таласократије да континуирано шири и јача контролу над евроазијским срцем копна.

Инжењеринг на Балкану

На Балкану у 18. и 19. веку Отоманска империја је била у опадању, а Хабзбуршка монархија у успону. Првом половином 18. века она интензивира свој од раније започети програм идентитетског инжењеринга у циљу превођења „гркоисточњака“, српских шизматика, Риму. Срби су том изазову одолели, пре свега јер су Хабзбурзима били потребнији као добри борци у гренцерским региментама него као покатоличени кметови.

Век и по касније, пак, после окупације Босне и Херцеговине, Двојна монархија се у новозапоседнутој провинцији посветила етноинжењерском експерименту конструкције босанске нације, идентитета и језика. Образовани и проницљиви Бењамин Калај је био као бечки повереник за окупирану Босну и Херцеговину. „Калајев режим у Босни и Херцеговини је био „најплоднији“ у домену националне политике, у тој мери да су многи идеолози националног питања на југословенском простору, и изван њега, све до данас, налазили инспирације у Калајевом идејном наслеђу о нацији и националом питању. Он је нарочито остао запамћен по покушају стварања „босанске нације“. Како истиче С. Терзић, као аргументе Калај је истицао наводни историјски континуитет босанске политичке посебности, чији је темељ у средњем веку тобоже било богумилство, а после турских освајања муслимани као чувари босанске политичке и националне посебности. Они су, по Калају, требали да буду језгро будуће босанске нације.

Сходно тим начелима Калај је прокламовао „босански патриотизам“ и пропагирао босански национализам; у ту сврху покреће се лист Бошњак (1891), уводи „босански језик“ и термин „босанчица“ као назив за ћирилицу. Објављена је и Граматика босанског језика (1890). Ни Срби ни Хрвати, међутим, нису били утерани у босански топионичарски лонац, ни тада а ни потом. Сто тридесет година касније и четврт века после Дејтона, Босна и Херцеговина наставља да се таљига на свом дугом путу ни у шта. Неизлечива дисфункционалност те творевине одраз је чињенице да је „Република Босна и Херцеговина“ и сама утемељена на калајевско-брозовском идентитетском инжењерингу. Као микрокосмос Југославије она оличава у себи све напетости и нетрпељивости, сва супарништва и центрифугалне силе којима је свака Југославија била изложена од првог дана свог постојања.

Мртвац који хода је савршено прецизан опис државе која нема сопствену снагу опстанка, већ вегетира искључиво вољом својих иностраних ментора. Има више сличних примера из скорашње историје. После окупације Манџурије 1931, Јапан је створио Царевину Манџукуо која је имала све привидне атрибуте државе, али чија је способност опстанка била нераскидиво везана за ратну срећу империјалног Јапана. Јужновијетнамска држава (Република Вијетнам) била је осуђена на пропаст после одлуке председника САД Ричарда Никсона да повуче америчке снаге; априла 1975. године Сајгон је пао…

На балканским просторима адекватно је поређење Босне и Херцеговине са НДХ. Обе те државе настале су и опстајале вољом агресивних, Србима непријатељских западних сила, које су у време њиховог настанка и постојања имале доминантни положај на европском југоистоку. Обе су творевине настале флагрантним кршењем уставно-правног поретка претходне државе у хаотичним условима, путем насилног стварања фактичких стања која су касније бивала ретроактивно „легализована“. Ни у једној ни у другој Србима није била зајамчено чак ни право на физички опстанак.

Калајевско-брозовско-дејтонски пројекат идентитетског инжењеринга у БиХ нема будућност. Пре или касније, постимперијални Вашингтон и пост-меркеловски Брисел изгубиће вољу и интересовање да држе укљученим апарат за реанимацију БиХ-творевине. Када се то деси, а десиће се, њена судбина биће слична судбини Улбрихтове и Хонекерове Немачке Демократске Републике након што је Михаил Горбачов ту невољену креатуру препустио сопственој судбини у јесен 1989. БиХ нема унутрашњу динамику опстанка, јер су исте силе распада у њој присутне у још израженијој форми него у СФРЈ; ту се ништа није изменило за последњих четврт века као ни за претходних стотину година. Она ће пре или касније завршити на сметлишту историје, као и Манџукуо, НДХ, Јужни Вијетнам, НДР, итд…

Наметање југословенства

Стварање Југославије дошло је прекасно. Да се догодило 1860-их, у време Кавура и Бизмарка, пројекат би можда имао шансе. Пола века касније процес одвојеног политичког развоја и формирања различитих па и некомпатибилних идентитета, био је отишао предалеко. Мит о етничкој (или пак крвној и „расној“) сродности јужних Словена био је увелико анахрон у време када је примењен. Тај деветнаестовековни концепт почивао је на тројној етно-језичкој подели Европе коју су измислили романтичари у деценијама пре 1848. Њихова је Југославија била типична „имагинарна заједница“. После прве деценије непрекидних криза, краљ Александар је прогласио лични режим у име очувања „народног јединства и интегритета државе“. Током скоро шест година које су уследиле Краљевином Југославијом је управљано ауторитарно, уз покушај да се створи осећај националног јединства наметнут одозго. То није могло да избрише вековима обликоване посебности. Краљева лична власт функционисала је без стварног корена у народу, кроз апарат државног чиновништва.

Једина „идеологија“ режима било је са врха наметано интегрално југословенство. Оно се заснивало на тези о расној сродности „Југословена“ динаритског идентитета и порекла, миту који није био утемељен ни историјски, ни генетски, ни културно. Језичке сличности већине штокавских Срба и Хрвата нису пружале ништа чвршћу основу за државотворни пројекат од језичке сличности Фламанаца и Холанђана, док су историјски, културно и духовно условљене разлике биле неупоредиво веће. Идеологији југословенства – хибридној, новокомпонованој и емотивно неинспиришућој – недостајало је чврсто историјско утемељење које пружају интегришући митови и стари територијални и културни идентитети. Пре 1918. није постојао историјски „југословенски народ“, а после је било касно да буде стваран вољом једног владара, квазинаучним теоретисањем расних антрополога инспирисаних Цвијићем, ентузијазмом шачице идеолога и полицијском принудом.

Покушај наметања југословенства из београдског двора доживео је неуспех. Политичке последице стварања Југославије, а деценију потом и успоставе краљевог личног режима, биле су двојаке. Наступила је политичка, национална, духовна и морална дезоријентација Срба, раздираних између природног српства и вештачког југословенства. Чинила их је, у односу на друге народе новостворене државе, све слабијим чиниоцем у балканској једначини.

Са друге стране, настанак Југославије створио је подлогу за националну, културну и политичку интеграцију Хрвата и других несрпских народа. Експеримент са наметањем интегралног југословенства трајао је кратко, од завођења краљевог личног режима 1929. до обнове страначког живота под Богољубом Јефтићем и Миланом Стојадиновићем недуго после његове смрти. Нису биле задовољене ни основне претпоставке за успешан идентитетски менаџмент, било у облику кохерентног идеолошког оквира унитарног југословенства или у капацитету државе да га систематски намеће. На крају су дезоријентисани Срби били највеће жртве краљевог пројекта.

Румунски и усташки пројекти

Краљевина Румунија између два светска рата пружа додатни пример идентитетског инжењеринга својим неуспелим покушајем да наметне румунски идентитет житељима Бесарабије. За разлику од Трансилваније, где је румунски живаљ имао високо развијен национални и културни идентитет, у Бесарабији то није био случај. Урбана и земљопоседничка елита била је у великој мери русификована, док је после успостављања власти централизоване румунске државе молдавско сељаштво са носталгијом памтило систем земства царске Русије који им је пре револуције омогућавао висок степен локалне самоуправе у образовању, здравству и другим областима.

Корумпирана и бахата румунска управа, која је наметнула нове обрасце и нове порезе без видљивог побољшања живота сељака, посебно је у Бесарабији испољавала све негативне аспекте управе новостворене „велике Румуније“ у целини. Резултат је био осећај већине локалних житеља да их је Румунија окупирала, а не да су уједињени са својом наводном матицом. Чиновници су премештај у источно од Прута доживљавали као казну, а румунски официри који би се оженили у Бесарабији добијали су по стотину хектара земље. Како је приметио уредник америчког часописа Форин аферс који је посетио Кишињев крајем 1920-их, „румунска управа, која нигде није прослављена ефикасношћу, у Бесарабији не задовољава ни најосновније стандарде“. Независно од нескривеног презира који су према румунској држави осећали локални Руси и Немци, и сами Молдавци тихо али тврдоглаво су одбијали да буду румунизовани. И до данас, Молдавија остаје дубоко подељена по питању идентитета. Премда је у постсовјетском периоду дошло до смена власти између прорумунских и проруских политичких фракција, данас више нема ни говора о насилном претапању једне стране у другу средствима идентитетског инжењеринга.

Усташки пројекат био је од зачетка инхерентно геноцидан. У пракси је комбиновао геноцид и етноцид у циљу стварања хомогене националне заједнице. Ово је био одраз недорађености хрватске расне теорије. „Отац нације“ Анте Старчевић говорио је о Србима као инфериорној пасмини коју треба физички ликвидирати, да би их у позним годинама називао и покрштеним, премда мање вредним Хрватима. Хрватски антрополог Милан Шуфлај је 1920-их упоредо са расним тврдњама о српској инфериорности заступао тезу о наводном хрватском пореклу већине Срба у Војној крајини и истицао да треба тежити њиховом повратку у окриље хрватске националне свести.

Ово је била основна противречност касније усташке расне теорије коју је 1939. покушао да артикулише Младен Лорковић. Он је тврдио да су Срби у Хрватској пореклом састављени од три главна елемента: од православних Влаха који су били слуге Турцима; од „правих Срба“ који су у хабзбуршке земље дошли из Рашке великом сеобом крајем 17. века; и од католичких Хрвата који су прихватили православље под турским притиском. Те три групе једино је повезала православна вера, која је тек у 19. веку злоупотребљена да их све посрби. Лорковићева поставка из 1939. имплицитно је отварала простор за модел решавања српског питања који је Миле Будак формулисао две године касније у чувеном говору у Госпићу: једну трећину протерати („прави Срби“), једну трећину покатоличити („поправослављени Хрвати“) и једну трећину побити („Власи“). Посебно пада у очи да покрштавања скоро није било јужно до Саве, већ првенствено у панонској Хрватској.

Титово семе зла и Курди

Јосип Броз Тито је после победе у грађанском рату 1941-1945. приступио широком и дубоком пројекту идентитетског инжењеринга. Њиме је посејано семе зла које већ деценијама и све до данас, у Црној Гори и широм бивше државе, рађа горке плодове. Броз је принудио „Југословене“ дa спакују и положе сва рaтнa сећaњa у зaједничку зaлaгaоницу „нaродноослободилaчке борбе“ и „фaшистичког терорa“ кaо апсолутно изједначени aкционaри, а потом да из ње вуку подједнaке дивиденде „брaтствa и јединствa“ и „револуције свих наших народа“. Полувековно постојање ДФЈ-ФНРЈ-СФРЈ зaснивaло се нa три лажи:

(1) дa су сви нaроди Југослaвије пружили једнaк допринос пaртизaнској победи;

(2) дa су сви ти народи подједнaко страдали од „окупaторa и домaћих издајника“; и

(3) да су устaше и четници политички и морaлно еквивaлентни.

Главним носиоцима антифашистичке борбе и највећим страдалницима, Србимa, није било дозвољено дa буду персонaлизовaни кaо жртве масовних злочина, а у Црној Гори ни да се зову својим именом. Звaнични комунистички дискурс ипак није могaо дa спречи нити дa нaдјaчa усмена идентитетска предања Срба новој генерацији, која су шапатом преношена, нити Цркву да под претешким околностима сведочи и настави своју мисију. Та усмена предања послерaтни српски нараштаји у Црној Гори и западно од Дрине прихватали су и развили кaо део колективног сећaњa, поузданијег од ма ког школског програма и нетaкнутог слогaнимa партијске државе. Она су имaла кaрaктер српског „подземног“ учења историје и показала су се јачим од удбашко-партијског глајхшалтунга.

Турски однос према Курдима посебно је вредан помена међу скорашњим пројектима идентитетског инжењеринга. Сукцесивне владе у Анкари, како секуларно-кемалистичке пре Ердогана тако и садашња неоосманска, Курде третирају као „планинске Турке“. Још од Ататурковог гушења курдских побуна пре девет деценија, циљ је био да се Курди приморају на прихватање турског идентитета као примарног и да се одврате од тежње за остваривањем ма каквих колективних права које припадају једном народу, а камоли територијалне аутономије у ма ком облику.

Упркос чињеници да је турска држава од тада борби против курдског сепаратизма посветила знатне ресурсе, укључујући војне, и упркос чињеници да су Курди у својим тежњама остали без спољне подршке, њихов национализам се показао као жилав и тврдо отпоран на притиске турске државе. С обзиром да се развио као реакција једног народа без државе на репресију турског „државног национализма“ и државну дискриминаторску праксу, резулатат је био парадоксалан: курдски идентитет је протеклих деценија ојачан, а не ослабљен. Наметање турских наставних програма који искључују курдски језик и културу подстакло је развој неформалне, „подземне“ и претежно оралне културе која се успешно одупире промени идентитета.

Овај пример указује на слабост идентитетског инжењеринга неутемељеног у спонтано настајућим процесима. Уколико је турски пројекат наишао на баријеру у судару са курдском нацијом која је свој идентитет развила релативно касно, у време распада Отоманске империје, и која никада није имала своју суверену државу, утолико је већи изазов за стратеге монтенегринства покушај примене етноцида на српску заједницу која је притом аутохтоно црногорска и вековима идентитетски утемељена у кључним одредницама вере, државности, језика и мита. Она се показала несклона преверавању чак и у време када су носиоци таквих покушаја биле моћне државе попут Отоманске империје и Млетачке републике. Неће поклекнути ни данас.

Геополитичка димензија у Црној Гори

Геополитичка компонента идентитетског инжењеринга у Црној Гори није занемарива. Чак и у земљи тако ограниченој и просторно и ресурсно, препознатљиво је деловање закона геополитичке доминације који важе за мегапросторне нивое анализе. Те регуларности, као и геополитички вектори пројекције моћи супарничких сила, били су вековима несразмерно присутни у релативно уском простору од Пунте ди Остро до Аде Бојане. Линије подела Римске империје утицале на односе политичких и географских фактора у Зетском приморју, да би се потом нашло у срцу тектонске напуклине Велике шизме у 11. веку, а три века касније и на једној од линија судара Османлија и хришћана.

Спољне силе вазда су биле субјект, а данашње црногорско тле објект, тачка укрштања, честих сударања и повремене, вазда нестабилне коегзистенције супарничких сила, култура и цивилизација. У том контексту, са становишта стратега Северноатлантске алијансе и већег дела апарата Европске уније, православна црква се третира као препрека остварења геостратешких циљева таласократске глобалне империје која аксиоматски третира Русију као супарника па и непријатеља. О томе имамо скорашње изјаве америчких функционера, али вредан је цитата став утицајног аналитичара из 2015:

„Црква највећим делом поступа као огранак меке моћи руске државе, пројектујући свој ауторитет на начин који помаже Кремљу да шири руски утицај, како у непосредном суседству Русије тако и широм света. Кремљ са своје стране помаже цркви да ојача свој утицај, што је дошло до изражаја улогом Владимира Јакуњина, припадника Путиновог унутрашњег круга, у помирењу Руске православне цркве са Руском црквом у иностранству 2007. године, чиме је у великој мери ојачан утицај партријарха Кирила ван Русије“.

Амерички став према понашању режима у Подгорици одраз је тежње за неутрализацијом „малигног утицаја Русије“ на Балкану. Малеволентност владе САД према канонском православљу пре свега се испољава у Украјини, међутим, где је Васељенски патријарх признао аутокефалност шизматичке „Православне цркве Украјине“ уз директну подршку америчког Стејт департмента и грчке владе. Притом је извршен и притисак на александријског патријарха и атинског архиепископа који су зависни од субвенција грчке државе. Тиме је де факто изазван раскол унутар православља.

Амерички функционери, који често истичу принцип раздвајања цркве и државе у својој земљи, узели су себи за право да износе судове о унутрашњим канонским односима православне цркве. Украјинске шизматике су прогласили борцима за људска права и верске слободе, премда та „црква“ спроводи насиље против свештенства и верника канонске јурисдикције и тежи да узурпира њене цркве и манастире. Сам државни секретар Мајк Помпео дао је пример телефонским позивом самозваном поглавару „украјинске цркве“ Епифанију Думенку. Садашњи амерички амбасадор у Грчкој Џефри Пјат, који је био амбасадор САД у Украјини током мајданске операције промене режима 2014, као и функционер Стејт департмента задужен за међународне верске слободе Сем Браунбек, затим сада бивша амбасадорка САД у Кијеву Мари Јованович и специјални амерички изасланик за Украјину Курт Волкер, директно су се ангажовали у промовисању новостворене „украјинске православне цркве“ и лобирали код других канонских јурисдикција за признање кијевских шизматика.

Не улазећи у детаље других активности америчких функционера усмерених против канонских помесних цркава, попут бизарне и невероватно бахате подршке дипломата Стејт департмента геј паради у Тбилисију, не изненађује чињеница да се и у случају еклатантног кршења владавине права у Црној Гори званични Вашингтон (оличен нпр. у чиновнику Метјуу Палмеру) ставља на страну спроводилаца идентитетског инжењеринга. Није само реч о предвидљивом подстицању и подршци свакој политици на подручју бивше Југославије која је уперена против Срба и њихових интереса, премда јесте и о томе, већ пре свега о ширем, геостратешком слабљењу словенског православља као таквог, јер се оно поима као потенцијални или активни руски ресурс.

Данашња Црна Гора у геополитичким прорачунима великих сила није значајан адут, што се видело у одсуству победничког ентузијазма западног естаблишмента приликом њеног пријема у НАТО. Тај посао је одрађен сходно рутинској матрици таласократског евроатлантизма, али није поиман као неки крупан поен на геополитичким теразијама – за разлику, нпр. од мајданске Украјине. Са друге стране, за планере атлантистичког вектора на Балкану – чије локално упориште су већ скоро три деценије Албанци – тренутни господари Црне Горе имају неславну улогу послушних играча у корист сопствене штете. Та игра, ако је они на несрећу свог народа приведу крају, имаће суморан исход. Она неће бити окончана пре успостављања нових граница држава и уцртавања нових међа цивилизација, од Бара и југоисточног руба Подгорице до Проклетија. На прагу треће деценије 21. века Црна Гора шизофрено је располућена између свог аутентичног идентитета и његове суште супротности коју јој намеће аутократски режим. Са тзв. Законом о слободи вероисповести – који представља пример орвеловског извртања значења речи – Црна Гора је подвргнута дестабилизацији са предумишљајем. Угрожени су њен мир, уставни поредак, једнакост верских заједница и грађана и њихова верска и људска права, а изнад свега угрожена је владавина права као таква.

Контрареализам

Определивши се за идентитетски инжењеринг заснован на негацији аутентичног идентитета, режим следи постмодерни културни образац заснован на контрареализму. Носиоцима тог обрасца, по њиховим сопственим речима, СПЦ представља анахрони реликт. Они су своје монтенегринство везали за тезу о великосрпском злу, тезу која има своју бечку, берлинску, ватиканску, британску и америчку варијанту већ дуже од једног века, са локалним експозитурама у Загребу, Сарајеву и Приштини. Приклонио се хашкој конструкцији српске историје као „заједничког злочиначког пројекта“ од Гарашанина до данас. Та и таква варијанта „црногорског“ идентитета неминовно завршава у усташтву. Пројекат не може бити дугорочно успешан, не само зато што почива на аутентичном злу и монструозној лажи већ и зато што своје спољно утемељење тражи од сила у опадању. Зе­нит аме­рич­ке глобалне мо­ћи је про­шао, док је бриселска машина ЕУ пре­ра­сла у ме­ха­ни­зам за на­ме­та­ње иде­о­ло­шких нор­ми са­мо­у­ни­ште­ња саме Евро­пе и већ се дуго на­ла­зи у ста­њу струк­тур­но не­ре­ши­ве институционалне и идејне кри­зе.

Које ли ироније: корифеји монтенегринства спољно упориште траже у елити истог оног Запада који већ деценијама рапидно губи сопствени идентитет. О чему је реч? Пре две деценије објављена је запажена књига есеја америчког историчара Кристофера Лаша (Побуна елита и издаја демократије) о отуђењу владајућих структура од сопствених културних и моралних корена. Лаш указује да је крајем 20. века настала професионално-менаџерска елита правника, медијских коментатора, академских експерата, системских аналитичара, банкара… која је повезана по принципу идеолошки подобне меритократије, високо покретна и без корена у традиционалним, спонтано насталим заједницама. Она живи у апстрактном свету манипулисања информацијама, речима и цифрама; притом ствара нови, изразито идеологизовани облик политичког дискурса. Своје сународнике који не припадају кругу изабраних та елита не осећа као део своје заједнице, већ их презире као рецидив предглобалне свести. Њу, по Лашу, карактерише агресивно секуларни поглед на свет, који води у морални и културни релативизам са поразним последицама.

Док је синдром још био у повоју, 1970-их година, Збигњев Бжежински је тврдио да се по први пут у историји ствара глобална свест транснационалних елита које чине међународни бизнисмени, научни радници, професионалци разних профила и државни функционери. Споне међу припадницима ових нових елита по Бжежинском превазилазе државне границе, њихови погледи на свет нису спутани националним традицијама, а „њихови интереси су више функционални него национални“. У истом периоду, амерички публициста и дипломата Ричард Гарднер сажето је описао пројекат: „Зграда светског поретка мора да се гради од темеља навише. Постепена разградња националног суверенитета, његова ерозија парче по парче, много ће више да постигне него старомодни фронтални јуриш.“ Гарднерова препорука била је јасна алузија на италијанског социјалисту Антонија Грамшија и његов модел „дугог марша кроз институције“.

Каснији заменик државног секретара за иностране послове у администрацији Била Клинтона, Строуб Толбот, сажео је суштину пројекта изјавом да је оптимиста у погледу настанка „глобалне нације“, процеса којим ће постојеће нације у 21. веку бити превазиђене. По њему, све државе света ће пре или касније да признају само  једну, глобалну власт: „У својој основи све нације су само друштвени аранжмани, исход прилагођавања променљивим околностима. Без обзира колико деловале трајно, чак и свето, оне су заправо вештачке и привремене“. Поглед на свет који је Бжежински наговестио а Толбот дефинисао у Црној Гори је метастазирао у једном гротескном и трагикомичном облику. Држава свом пројекту културоцида приступа сходно наведеном ставу да су нације само „друштвени аранжмани“ и стога подложне промени идентитета променом политичких услова. Монтенегринству, које је и само „вештачко и привремено“, несвесни је узор америчка квазиелита која тврди да су САД дефинисане посвећеношћу наводно универзалним идеолошким вредностима, а не утемељењем у једној стварној земљи, конкретној заједници и култури у њој пониклој.

У том кошмарном лудилу раздвојени су Реч и Свет. Искуствена стварност поима се као пука препрека идеолошкој визији која производи своју реалност, а демократија је срозана на унапред зацртано идеолошко вредновање исхода процеса. Моралност није функција објективног понашања актера, већ је зависна од положаја актера на скали идеолошког вредновања: заплена православних храмова у Црној Гори је ок и обавеза, али би заплена и једне једине џамије у Србији био прворазредни светски скандал.

Трансформација западног друштва у постхуману постисторију има једну битну одлику: да култура постаје излишна као механизам одржавања друштвене динамике и интеграције. Материјално богатство, професионални успех и физичко здравље једина су истинска добра у западном техносу. Вера, емотивна искуства и лична мишљења су баласт, атавистички отпаци предтехнолошког, историјског друштва. Питање смисла искључује се а приори, јер је концепт сврхе превазиђен. „Култура“ је продукт који се конзумира, а не проживљава. Крај историје, у смислу претварања друштва у социотехнолошки систем регулисан тржиштем, изискује не само крај нација већ и крај човека.

Уз Божију помоћ Срби у Црној Гори успешно ће се одупрети том ужасу, очувати своје биће и одбранити своје светиње. То дугују и себи и прецима и потомцима. Историја је одредила да Срби у Црној Гори у трећој деценији 21. века буду још једна у низу српских генерација „кадрих стићи и утећи и на страшну мјесту постајати“.

Писана верзија предавања проф. др Срђе Трифковића одржаног у Српској кући у Подгорици 28. 02. 2020. на тему „Идентитетски инжењеринг – теорија и пракса од Османлија до данас“.

Преузето са националних портала: Нови Стандард, Видовдан