ИВАН ИЉИН: О СУПРОТСТАВЉАЊУ ЗЛУ СИЛОМ

Друштвене теме

Болећивост под паролом “несупротстављања злу насиљем” води ка потпуном несупротстављању злу, духовном дезертерству, издаји, саучесништву и саморастакању.

О сили и злу

Код физичке присиле и спречавања као начина деловања постоје три момента који могу изгледати противдуховни и противљубавни. Прво: обраћање нечијој вољи мимо очигледности и љубави, друго: деловање на ту вољу мимо и упркос њене несагласности, и, треће: деловање на њу преко тела принуђене особе. Овом начину поступања својствена су заправо сва три момента, и то не одвојено већ заједно: физичка присила и спречавање не обраћају се очигледности и љубави, већ делују на тело присиљене особе упркос њене несагласности. Управо тај спој све три црте у сентименталних људи често изазива одвратност, протест и одбацивање гнусног “насиља”.

Али мада физичка присила и спречавање заиста садрже сва три момента, то их не чини злоделима или “злим начином општења”. Они не морају бити противдуховни и противљубавни. По томе се суштински разликују од насиља, и духовно су и морално прихватљиви.

Заправо, духовност човека лежи у томе да сам тражи, жели и назире објективно савршенство док себе стваралачки васпитава у складу с њим. Таква унутрашња слобода је света, а њено испољавање неприкосновено. Потрага за савршенством посвећује управљање собом и продуховљује понашање, образујући духовно проницљиву личност чије поступке не треба ни спречавати ни изнуђивати. Наиме, докле у човеку постоји моћ управљања собом, дотле његове грешке није потребно спречавати присилом, будући да их може исправљати сам или уз нечију помоћ. Или: док је вољне усмерености ка савршенству, дотле слабости проистекле из самосталности не захтевају спречавање ни присилу, већ љубав и подршку да се превазиђу.

Али ако неко из себе чини злодела, злоупотребљавајући своју слободу и духовност, наћи ће се у духовном раскораку. Наиме, духовност се никад потпуно не гаси, већ и неостварена чува моћ самообуздавања и управљања собом, а тиме и кретања ка савршенству. Значи, једино нас убеђење у постојање апсолутног злодела може навести да то занемаримо. Но, упоредо, противдуховност и противљубав освајају душу и замагљују духовни вид, прожимајући страсти и делање непријатељством и разједињеношћу. Човек тада не остварује духовност већ противдуховност, а сила љубавног прихватања у њему се изопачује и постаје погубна. Очигледност му не управља вољом нити га љубав испуњава; он не живи нити дела као господар своје душе и понашања већ као роб својих злих склоности и душевних навика. Он не достиже могућности своје мисије, нити постаје оно што заиста може, већ остаје неостварен. Личност му се разлаже на закржљали дух и жилаву противдуховност, на згаслу љубав, равнодушни цинизам и љуту злобу.

И управо тај двојни састав личности обавезује духовно здраве људе на присилу и спречавање.

Јасно је да се онај ко се супротставља делатности таквог човека не бори са духом, већ противдуховношћу, и то одупирући се злоби, а не љубави. Кротитељ такве злобе душу доводи у привидан безизлаз, јер унутрашњи напон без могућности испољавања рађа тешку патњу. Ова сабијеност у себе јесте стога први услов за чишћење и преображај душе, ако је она уопште за то способна. Зато, ко спречава делање злочинца није непријатељ љубави и очигледности, нити њихов подстрекач, већ само неопходан и веран помагач.

Но обраћајући се вери злочинца, такав човек се не суочава са здравом унутрашњом снагом, способном да саму себе присили и обузда, већ са расклиманом, расточеном, пометеном похотом. Тврдити да је притисак на њу допустив једино уз њену сагласност може само неко духовно и умно наиван, пошто јој само такав може поштовати слободу и од ње очекивати да се сагласи са поступцима који би је лишили задовољства. Зато се не треба спутавати том “несагласношћу”. Злочинац се, наравно, не “саглашава” са своје злобе, иначе би је, прихватајући противделовање, свео на обичну слабост. Но ко се злочинцу супротставља, присиљава га и спречава зло његове похоте, ипак треба да се обраћа његовој макар успаваној духовности, уверен да је жива, духовна вољност на његовој страни. Слобода злочинца била би света само кад би, и у злоби и злочину, одражавала дух а не противдуховност – што се коси са њеном суштином у безакоњу и распусности, а не самоконтроли.

Најзад, присиљавање или спречавање злочинца да дела није зло или злочин зато што то чинимо путем његовог тела.

Наиме, човеково тело није више од његове душе нити је светије од његовог духа. Оно је само спољашност унутрашњег бића, то јест, опредмећено битије његове личности. Тело крије дух и његове страсти, али их и открива на свој, телесни начин, исказујући их осећајно-спољашњим језиком. Проницљивошћу се може прочитати душевни говор човека као буквална, и преносна, органска алегорија његовог изгледа и понашања. Језик тела, иначе отеловљења нетелесне доброте и злобе, грубљи је од душевно-духовног језика, али у земаљском животу нема споразумевања сем њиме: док произвољно или непроизвољно сигнализирају, људи погледом, гласом, гестом и додиром једни другима преносе унутрашња стања и односе. И, пошто је неизбежно да људи међусобно телесно изражавају саосећање, одобравање и прихватање, онда је неизбежно и да телесно једни другима преносе безосећајност, неодобравање и неприхватање, то јест, духовну осуду, праведни гнев, и вољно противделовање.

Физичко деловање на другог супротно његовој сагласности, као знак намерног супротстављања његовом духовно недозвољивом понашању, ваља зато схватити као јединствену духовно-тачну и духовно-исправну комуникацију. Наиме, душевно напрежући и потресајући обе стране и изражавајући њихово духовно разилажење и борбу језиком физичке силе, такво деловање није опречно исправној духовности или љубави. Духовно здравог човека мора узнемирити избијање зла на површину, те ће несупротстављање осећати не само као попуштање, прећутно прихватање и одобравање, већ и саучесништво. Видећи злочинца као извор противдуховности, и увидевши узалудност духовног и говорног присиљавања, он се не може, не треба, нити сме уздржавати од спољашњег спречавања. Јер није тело изнад душе нити је светије од духа, нити сме постати

неприкосновено светилиште злобе и уточиште порочних страсти. Тело злочинца је његово оруђе, орган, и није од њега одвојено већ је у њему он присутан, у њега се улива и кроз њега излива у спољашњи свет. Његово тело јесте забран његове злобе и као духовно опустошени простор није неприступачно туђем духу. Поштовати тело злочинца неуздрхталог пред лицем Божијим неприродно је, предрасуда, малодушност, безвољност и сентиментално сујеверје. Болећивост која гуши здраве пориве под паролом “несупротстављања злу насиљем” води ка потпуном несупротстављању злу, духовном дезертерству, издаји, саучесништву и саморастакању.

Физичко деловање на другог против његове воље догађа се сваки пут када тога другог изда унутрашње управљање собом и кад нема духовно-душевних средстава да се предухитре непоправљиве последице његове грешке или зле страсти. У праву је ко год одгурне од провалије путника загледаног у њу, отме бочицу са отровом од самоубице, удари по руци револуционара који циља, у последњем тренутку обори подметача пожара, из храма истера бестиднике који врачају, спута неурачунљивог, или укроти бесомучног. Тиме он не испољава злобу, већ осуду, узнемиреност, гнев и вољу да не допусти постварење зла. То није никакво поништење духовног начела, већ његово свесно утврђивање у себи и позив другом да схвати своју недовољност. Нити је то разарање волећег сједињења, већ исправно и мужевно духовно одвајање злочинца од оног који то није. То није издаја Божијег дела, него предано служење њему.

Није, наиме, свака примена силе на несагласног “насиље”. Јер насилник каже жртви: “тобом ћу задовољити свој интерес и похоту”, и: “ти ниси самосвојни дух, већ мени потчињена ствар”, и: “у власти си моје самовоље”. Но човек који њега присиљава или спречава у име духа нападнутог не потчињава га свом интересу и похоти, не пориче му духовност, не претвара га у ствар, нити чини жртвом своје самовоље. Он му говори: “Управљаш собом непажљиво, погрешно, неумешно, лоше, и починићеш кобну грешку”, или: “Понижаваш се, бесниш, поништаваш сопствену духовност; опседнут си злом, неурачунљив, губиш се и пропадаш, стани, заустављам те!”

Наравно, постоје међу њима и сличности: ни насилник ни борбени праведник не наговарају нити мазе, већ делују на човека упркос његовој “несагласности”, и ни један ни други не презају од деловања на спољашњег човека. Потребна је заиста огромна површност да би се због таквих сличности утврдила њихова суштинска једнакост, и подједнако духовно забранили и насиље и његово спречавање.

Дакле, целокупно учење о противдуховности и противљубавности физичког спречавања злочинца јесте неосновано, предрасуда, и сујеверје. Ни присила ни спречавање нису по себи противдуховни ни противљубавни, такво је само злобно насиље. И док га врши, човек никада није у праву, јер је зао и своју злоћу остварује, презире туђу духовност и другог чини средством своје похоте. То је тако па макар пострадали и, можда, починилац сам, на крају морално од њега имали користи… Присила против злочинца и злобно насиље, ма кога погађали, нису исти, а бркати их је беспредметно, неправедно, пристрасно и слепо.

Зато, ако физичко спречавање и присиљавање злочинца није зло, онда се оно не може свести на утицање на друге наношењем телесног бола или штете.

Човек не пропада само осиромашујући, гладујући, страдајући и умирући, већ и кад слаби духом, морално и верски; не само кад му је тешко живети или опстати, већ и кад то чини недолично и умире срамно; не само кад се лишава, пати и трпи беду, већ и кад се препушта злу. Навести га на несупротстављање, предају, покорност, уживања у злу и преданост њему, лакше је овлаш него насиљем, које често доводи до очишћења, и јачања воље. Зло у душу лакше улази крадимице него силом и ломом; убитачније је маскирано него видљиво у свом гаду. У походу на добре људе, злочинци зато уз насиље и недела хвале зло и руже добро, клевећу, ласкају, пропагирају, агитују и лажу. Чим стекну моћ и углед наређују и забрањују, искључују и прете. Заводећи жртвама око, ухо и памет искушавају их, подилазећи њиховим најнижим нагонима. Распаљују им страсти будећи у њима увређеност, завист, непријатељство, осветољубивост, мржњу и злобу. Стављајући их у тегобне и понижавајуће услове, или их поткупљујући удобношћу, почастима и влашћу, подривају им достојанство, самопоштовање и међусобно поверење. На зло их привикавају понављањем, примером, духовним окружењем, сугестијом, слабљењем воље, калемљењем порочних навика, тежећи да све прикрију привидним успехом, одсуством казне, или буком пировања.

О моралу бекства

Питање супротстављања злу поставља се најзаоштреније и најтрагичније тамо где се решава о оправданости физичке присиле и спречавања. Тако изражено, оно се суштински разликује од мишљења присталица “несупротстављања”, одбацујући га у потпуности. Наиме, њихово се схватање у целости заснива на недовољном и погрешном, личном духовном искуству, предметно непровереном и философски незрелом. Они своје закључке не проверавају предметом и истином, већ полазе од сопствених душевних стања, несвесни да је то философски недопустиво.

Да би човек учио друге о односу “зла” и “љубави” није довољно само да “замисли” оно што при том замишљају философски неискусни малограђани. Наиме, “зло” се уопште не поклапа с оним што “мене узнемирава”, нити љубав са “задовољством због туђег задовољства” или “жељом да се поседује оно што ми се допада”, и слично. Ако се мислилац задржи на таквим објашњењима као крајњој истини, створиће само још једно умишљено, трагикомично параучење. Грешка не лежи само у “логичкој одредби”, нити у мишљењу, колико у духовном искуству. Јер, није свако истински искусио право зло, љубав, веру, вољу, врлину, итд. Већина не тражи таква искуства нити их препознаје. Многи их не би могли стећи и да желе, и  тешко је тако нешто и захтевати од малограђана. Али философ који се при подучавању служи само личним и свакодневним представама, који својом личношћу обухвата све што описује, свесно или несвесно уопштава своју немоћ и слепило. У руској философској публицистици такво “стварање” и “учење” су нажалост распрострањени, а ни изузетна уметничка вредност им не умањује штетност и лаж. Размишљање о допустивости телесног одупирања злу од философа захтева, пре свега, искуство зла, те љубав и вољу, моралност и веру. Јер, племенита душа у својој љубави мора тражити прави верски и вољни одговор на удар спољашњег зла. Тумачити тај проблем друкчије значи заобићи га, или занемарити.

Л. Н. Толстој и његови следбеници покушавају да тај проблем заобиђу или не виде. Све време би да души која тражи одговор докажу да проблема нема. Прво тврде да истинско зло и не постоји, већ само заблуде и грешке, слабости и страсти, греси и падови, патње и несреће. А открију ли ипак зло у другима, заговарају одвраћање погледа и уздржавање од осуде, тврдећи да се тиме оно поништава. Даље, говоре да волећем човеку проблем зла неће пасти на памет, јер волети значи жалити, а не кињити некога захтевом да и он воли. Никоме ни на који начин не треба сметати, кажу, пошто љубав искључује и саму помисао на физички сукоб. По њима, моралан човек брине о самоусавршавању, и другима остављајући слободу управљања собом, и у свему видећи “вољу Божију”. Уз то, кажу, ако се већ треба борити са вањским злом, увек има бољих начина. Тако се бит зла и односа према њему, те љубави и моралности, воље и њеног усмерења, вере, па и људских сукоба, од почетка до краја заобилазе или занемарују. Трагика тих односа се разводњава сентиментализмом а њихова дубина прећуткује, док “врлина” ужива у “љубави” а порок се слободно излива у свет.

Тако гроф Л. Н. Толстој и његови истомишљеници своје бекство од проблема виде као решење. Тешко је у њиховим текстовима наћи став који не открива мањкавост њиховог духовног искуства, и настојање да избегну и питање и одговор. То бекство најбоље открива њихов поглед на свет и осећања иза те, за њихову публицистику, типичне грешке. Довољно је дотаћи се њених основа да би јој се осветлили извори. У средишту свих “философских” потрага Л. Н. Толстоја је питање о моралном савршенству човека, којим се све одређује и решава. У одговору на њега нестаје и страх од смрти, а искуство моралног савршенства му открива смисао живота и могућност испуњења савремене, испразне, незнабожачке душе. Л. Н. Толстој је читав поглед на свет засновао на моралном искуству које се издигло изнад свега, свему судило и све осудило, све заменило и одбацило: и искуство вере, и жељу за знањем, и снагу уметнички-самобитног погледа, и свест о неопходности правних норми, и љубав према домовини. Моралност му је постала највиша, самодовољна вредност над вредностима. Учење му се свело на морал у коме види темељ свему, и чиме одређује све.

Толстојев морал као философско учење има два извора: болећиво сажаљење које назива “љубављу” и “савешћу”, и доктринарни ум који назива “разумом”. То двоје се код њега никад не повезује у однос који би их могао продубити и оплеменити. Сажаљење пружа његовом учењу материјал, који умом формално развија у поглед на свет. Све друго одбацује као лажно, сматрајући свако одступање од узрочно-последичне дедуктивности смицалицом или софизмом. Читава доктрина може му се свести на тезу: “треба волети (жалити), на то се навићи, због тога се уздржавати па и страдати, и у томе наћи блаженство, а све остало одбацити”. Мимо разраде те поставке, другог увида он нема.

Но такав разумски морал доводи до подвојеног осећања себе, до памћења свог греха и супротстављања “своје зле похоте” “себи”. Моралиста је увек подвојен, будући уплашен сопственом грешношћу. Осврнут на њу педантно је прати, суди јој, плаши је и бива њоме застрашен, вазда спреман на самоприсилу али неспособан за потпун, снажан, херојски занос. А управо су таква потпуност и занос неопходни за вањско спречавање зла.

Даље, услед разумског морала његово учење изједначава све и признаје само недостижне идеале и једну линију, и то директну. Разуму је све јасно и просто, њиме се не виде сложеност унутрашњег и спољашњег живота, ни трагика њихових противречности, већ се све упрошћава до јасноће и слаже у систем. Слеп за стварност, разум је опчињен апстракцијама. Моралом он обликује један образац и одбацује све мимо њега. Будући крут, привлаче га општи позитивни или општи негативни судови: све је “а” или “не-а” и свако “а” се одобрава а свако “не-а” осуђује. Остало, будући “користољубље” или “зла намера” га разгневљује. Разумом се не да појмити сложеност и дубина животних ситуација и односа, нити њихова сврсисходност, већ само свести на питање моралне исправности. А управо је схватање сложености и сврсисходности животних односа неопходно за физичко супротстављање злу.

Даље, разумски морал чини Толстојево учење егоцентричним и субјективним. Заплашен својом похотом и потребом да је подвргне суду јединог и крутог мерила, моралиста “зло” своје душе сматра изузетним, а своју унутрашњу борбу безмало средишним светским догађајем. Морал не учи само о “добру” и “злу”, већ о личној доброти и порочности, па му је видокруг ограничен. Моралиста се обично окреће од свега осим непосредног стања своје душе. Јер, мада неопходан, морал је ипак само први и нижи стадијум уздизања ка моралном савршенству. На том ступњу првобитно, инстинктивно самољубље настало из нагона за самоодржањем још није превазиђено, док се воља и пажња обнављају и усредсређују, прелазећи у духовни стадијум. Јер, човек тражи објективно савршенство али, ограничен сопственом личношћу, из инстинктивног егоизма неосетно прелази у “морални егоцентризам”. Моралиста је загледан у себе и заузет својим стањима и недоумицама, склоностима и заслугама. Важније му је да се уздржи од нечег недостојног него да се жртвује за унапређење друштвеног, црквеног, националног или социјалног живота. Обузетост сопственом личношћу и моралношћу често га доводе до вере у апсолутну реалност сопственог расположења и сумњу у стварност туђих стања и поступака. Али, докле непрекидно испитује своју душу и педантски долази до сазнања и мишљења о себи, туђа расположења остају му страна. Душе других сматра недоступним, одричући и себи “право” да о њима суди. Самоусавршавање, потребно сваком човеку, у њему гуши све друго, чинећи га морално неповерљивим и сумњичавим. Постајући роб сопствене врлине он запада, лиши ли се и остатка духовности, у самодеструктивну педантерију.

Такав човек стално позива на морално самоусавршавање као лек за све, а одбија да васпитава друге и сучели се са јавним злом. У тренуцима породичне, националне, општељудске несреће изазване разулареним злом, он ће, као и раније, бојажљиво исијавати моралну безгрешност и, позивајући друге на такво “несупротстављање”, подсећати на оне који су у време куге пазили једино себе.

Другим речима, Толстоју је морална сигурност виши, самодовољни циљ, једини вредан напора и стремљења. Ако је вернику “моралност” услов за приближавање Богу, научнику минимум истинског сазнања, а патриотском политичару особина душе сазреле да служећи влада, Толстоју је она крајња вредност која ничему не служи. По њему, постизањем “моралности” се безмало досеже смисао живота и то се не сме жртвовати низашта. Све се потчињава моралности и процењује њеним мерилима. Она је свему циљ и за њу се мора дати све, али је противприродно и светогрдно одмаћи се од ње макар на трен. Докопавши се свог блага, витез тврдица га не даје низашта, будући тврдица…

Због тога је моралиста осуђен на чудне ситуације. Јер шта ће, рецимо, одговорити и себи и Богу буде ли наоружан гледао како руља почиње да силује дете? Хоће ли злочинце позивати на очигледност и љубав па, допустивши злочин, наставити да живи морално беспрекоран? Хоће ли, ипак, учинити изузетак? Но, у име чега? Како се лишити “праведности” и починити “зло супротстављањем насиљу”? Ако му је највиша вредност доступна, и ако је признаје, ваља је одредити. Но ако је одреди, шта му остаје од читаве доктрине “несупротстављања”?…

О мачу и праведности

“Може ли се човек који тежи моралном савршенству супротставити злу силом и мачем? И, може ли се онај који прихвата Бога, његов свет и своје место у њему, злу не супротставити оружјем?” То је било двоструко, основно питање у основи свог нашег истраживања. Како да на њега одговори племенита душа која у љубави према Богу и Његовом делу тражи вољни, верски исправан одговор на спољашњи напад зла?

Но, наш одговор је несумњив и одређен: физичко спречавање и присила могу бити верска и родољубива обавеза и тада нико нема права да их не употреби. Испуњење те обавезе уводи учесника у велики историјски бој између слугу Божијих и снага пакла. У њему ће он морати не само да исуче мач, већ и да прихвати терет убиства.

Али, и тај закључак доводи до суштинских недоумица. Зар се убијањем ближњег чува своје “морално савршенство”? Може ли такав исход бити морално правилан? Јер, одговор мора задовољити човека који тежи “моралном савршенству”. Како би иначе његова савест прихватила могућност безгрешног и праведног убиства? И, шта ако је одговор одречан?

Наиме, почели смо с тиме да ово истраживање има смисла једино при безусловној искрености пред собом, лишеној поједностављивања, прећуткивања, пристрасности и малодушности. Од себе не смемо скривати ишта, већ отворених очију на све искрено одговорити. И, коначно решење морамо прихватити уверени да није двосмислено, већ једино могуће.

Да ли се у борби са злом, нарочито физичкој, морално савршенство борца умањује и изопачава?

Питање јесте сурово, категорично, и тражи јасан одговор. У себи оно може крити и недостатак моралног искуства, или прозрења, и наговестити нечију наивност или лицемерје. Оно се наиме поставља као да је запитани већ морално савршен, и да се боји губљења тог својства физичким спречавањем зла. Јер, праведници теже да не учествују у деловању које није савршено или безусловно праведно. Но ако су такви уз то уверени у могућност савршеног поступања, њихово морално искуство је ограничено, а духовност наивна. Али, ако су свесни своје личне неправедности и несавршенства свих људских поступака, питање им је лицемерно.

Но ни наивност ни лицемерје не оправдавају постављање питања које полази од моралног савршенства као датости, то јест, нечег постојећег или достижног на земљи. Јер ко је бар једном покушао да замисли живот, осећања и поступке заиста морално савршеног човека, и то упоредио са собом, својим страстима и жељама, не би никад помислио да тражи апсолутно “праведна” решења. То би било разумно и оправдано колико и жеља да из каљуге изађе суве одеће. У греху зачет, у њему и одрастао, окружен људима међусобно повезаним чињењем зла, ниједан смртник нема право да од себе тражи апсолутну чистоту. Напротив, што се више удубљује у себе и јасније види своје инстинкте и страсти, то му странији постаје морални максимализам, а он скромнији у оцени својих снага и могућности, и трпељивији према слабостима ближњих. Почиње да схвата јеванђеоски завет “савршенства” (Матеј, V, 48; Лука, V, 35) као позив на дуго, мукотрпно успињање ка врлини, а не као заповест на непрестану безгрешност.

Човек није праведник, и са злом се не бори као праведник међу праведницима. Будући да се већ рве са злом у себи које никад не може потпуно поразити, он мора и другима помагати у сличној борби, и спречавати оне који су се злу већ предали и теже свеопштој пропасти. Такав борац је и сам у калу, али ослањајући се на нешто чврсто помаже другима да изађу, схвативши да ни сам не може изаћи сув. Наравно, ко је слаб не може ником помоћи, али су му довољни и трачак снаге, прозрења и вере да отпочне спасавати и себе и друге. Ко својевољно залази у баруштину и грца тај свакако није ни борац ни помоћник, али ко и у њој стоји стамен јесте и једно и друго. Како онда тумачити равнодушност према онима који гину, и слушати “да помагати може само ко стоји на обали”, и да је “могуће помоћи тек кад се изађе и осуши, али и тада само пазећи да се не испрска одећа”?

Човек који искрено воли и кога воља води, бори се и кад је слаб и сиромашан. Он не почиње од врха, од идеала, већ са дна, од несреће и нужде. И у томе је у праву: јер у борби са злом разумно је и реално не полазити од моралног максимума којим се превиђају сопствена неправедност и грешност, већ од постојећих злих страсти и племените воље, сводећи свој грех на минимум и пружајући максимум помоћи и подршке. Но, због тога се не сме изгубити воља за моралним савршенством, која нам је потребна до последњег даха. Али, и фантазирање о постизању савршенства опрашта се једино деци: бити светац у машти није што и на делу. Прихватањем те разлике, душа се кали и стиче мудрост. Жељу за моралном чистотом ваља неговати и калити, и у себи јачати вољу за пуноћом љубави и њеним оживотворењем, али се не сме заносити изгледима на лак успех. Што се више у томе успе, то ће се пре доћи до мање неправедног, то јест, праведнијег излаза. “Више”, истина, постиже ко тражи “све”, али се неразумним, упорним захтевањем “свега” некад губи и “мање”, будући да има прилика када очито не треба тражити праведност нити светост, већ најмање зло и најмању неправедност. У таквим случајевима максимализам увек подразумева наивност или лицемерје.

Но, сва ова разматрања не треба да потру или занемаре питање које су поставили морални максималисти. Мада је оно практично погрешно, због могуће наивности или лицемерја, теоријски је пуно дубоког смисла, и философија морала је обавезна да га истражи. Немамо права да на њега не одговоримо и зато опет питамо: да ли борац који се супротставља злу силом и мачем задовољава и све захтеве моралног савршенства? Да ли му душа остаје чиста, а савест мирна?

Тешко је замислити човека са дубоким и снажним осећањем морала који би на то питање одговорио потврдно. Из наведеног, јасно је да несавршен човек нужно поступа несавршено и кад приступа Богу добра, и кад се бори са злом. Јер, намерно или нехотице, свесно или несвесно, свако је неправедан и грешан. И, како се може постати савршен и свет управо односом према злу? Треба знати да зло у души изазива негодовање, искушење, пометњу, и напоре да се они превладају – све оно што се рађа у неправедника опхрваног страстима. Јер, при доживљају зла ружне стране душе се буде из моралног полусна, предосећајући разобручење. Све непокорније, хрле злу, тражећи своје. Душа тада ступа у унутрашњу борбу, губи равнотежу и тражи помоћ духа, видећи се удаљенијом од савршенства него икад раније.

Јер, активна спољашња борба са злом отежава и унутрашњу битку са страстима, и изналажење морално исправних одговора.

Зато је борац против злочина пун негативне добронамерности. Он ту негативност не држи у себи, већ је испољава искрено и целовито. Разумом, вољом и поступком он прихвата непотпуност љубави у себи и проживљава је у сукобу са злочинцем. Ако је морално савршенство љубав према свему живом и створеном, онда духовно пробуђени борац прихвата морално несавршенство ограниченог опсега и трајања, на њему заснивајући своју делатност. Наиме, схвативши да није кадар попут сунца да сија и злима и добрима (Матеј, V, 45), деловаће у складу с том спознајом. Јер, ма како оправдана, праведна, правилна и одговарајућа, таква негативна љубав ипак остаје морално несавршенство које ваља искоренити. И то се ни у чему не открива тако снажно и очигледно као у завршном чину негативне љубави, убијању људи…

Јер, када је човек први пут убио другога, и уздрхтао од греха и кривице, у њему се јавила, као нејасна слутња, потом као уверење, осуда сваког убиства. Јеванђеље је продубило и посветило овај став, показавши да се грех и кривица за убиство не рађају у трену извршења већ кад се оно пожели, те да се и због својих мисли човек може осећати као убица. Зато му и приличе осећање кривице и грижа савести, и кајање (в. Јован, III, 15). Здрава савест, васпитана у хришћанском духу, зна да не “убија” само ко прекида нечији живот, или у томе учествује, или му доприноси, већ и да има мржње, злобе и непријатељства морално једнаких убиству. Многи убијају гневом, осветољубивошћу, завишћу и љубомором, преносећи то злодело на друге у виду неопипљиве, растуће напетости и узајамне одбојности из које неуравнотежени могу починити и физичко убиство. Свако са дубоком и истанчаном савешћу види да око нас људи полагано умиру, неки и због нас: од туге, јер их нисмо волели, од изнемоглости, јер им нисмо помогли. У праву је био Леонардо да Винчи тврдећи да сви живе на рачун других, јер смо сити зато што је гладних, и свако ужива у нечему потребном и другима, и нема човека који није, свесно или несвесно, одгурнуо или удаљио друге од својих добара. И управо то је један од извора апсолутног милосрђа из кога су се многи свеци хранили и одевали тек колико је најнужније, да би све своје даровали онима који пате и гину. Но из те истине приватна својина не мора бити одбачена, већ потврђена у новом, истински хришћанском облику, дражем Богу и људима.

Наиме, у свакој мржњи и злоби, у сваком окретању од другог, у непотпуности љубави – од равнодушности до спречавања – крије се чин убиства у зачетку или примесама. Површни и малодушни то занемарују, говорећи себи да “не могу све да спашавају”. Повезаност свих људи у животу и смрти они виде, али само да би јој наслутили законе и искористили их како њима одговара. Но, истински борац са злом нема право да пред тиме затвара очи. Он мора промислити и осмислити све видове негативне љубави, а нарочито пут мача, и схватити шта чини и куд иде, не предајући се малодушности или лакомислености. Негативна љубав наиме јесте ограничена, штетна, делотворно непотпуна и тешка по злочинца. Таква је већ при првом неодобравању, несаосећању и одбијању сарадње, а завршава се погубљењем злочинца, или убиством у рату. У свему томе нема ни савршенства ни моралне светости. Но, ко води борбу са злочинцем мора то прихватити.

Јасно је да свака негативна љубав, почевши од простог неодобравања до физичког спречавања злочина, праведнику не олакшава већ отежава борбу са сопственим злим нагонима. Негативна љубав је тужна и мучна, и од борца захтева напрезање осећања и воље, привремено одрицање од нежности и сажаљења, и, горе, радости. Она га навикава да не живи за светлу, већ тамну љубав од које се постаје суровији, окрутнији, оштрији и лако пада у безосећајни бес. Тако се губе и лакоћа, и нежност, и еластичност и растворљивост, особине драгоцене учитељима Добротољубља, и неопходне сваком борцу против сопствених злих нагона и страсти. Душа свикла борби са злочинцима и неприметно изграђује подозрив прилаз људима. Научена да у њима види зло, често им престаје примећивати доброту, губећи сваку веру у добро. Немогуће је без последица у себе примати туђ злочин, бар не дуго и не непрекидно. Ни најдоследније, херојско одбацивање зла не спашава душу борца од мрака и прилагођавања своје потраге њему. Природно је да таква изнуда окужи слабију душу а снажнију ојача, и очврсне још више.

Усто, закономерна веза између психе и тела неизбежно, и неприметно, претаче све телесне напоре и покрете спољашње борбе – ударце, позледе, везивање, деловање хладним или ватреним оружјем – у низ непријатељских или озлобљених порива које ваља поништити или неутралисати, пошто помажу једино у борби. Колико год неко владао собом док гони и хвата злочинца, растура руљу или учествује у боју, већ му и припрема за то – рецимо, сечење или бодење лутке, вежбање борилачких вештина – буди страст, непријатељство, свирепост, крвожедност и уживање. Наивно је мислити да се у томе учествује само по потреби, из нужде, под претњом или из дисциплине. Неосновано је мислити и да људи, повинујући се дисциплини, у то не уносе личну страст, вољу, иницијативу, саосећајну или острвљену душу. Човек није машина ни анђео, његова неуравнотежена и страсна природа не улази у борбу само најбољим снагама, него и лошим страстима. Занета, она запада у стања “далека од праведности”, која изазивају порочне тежње и воде новим греховима.

За време рата, сваки народ преживљава духовно и морално напрезање које га надмашује, будући да се од њега захтева масовни хероизам, у најбољем случају редак, и масовни самопрегор, иначе одраз највише врлине, те карактер, храброст, победа духа над телом и жртвовање идеји. Све је то још повезано са масовним убијањем, непријатељством и рушењем. Суочен с натчовечанским захтевима, на почетку рата народ на њих некако и одговора, но са замором пред крај рата општи морал увек пада. И то не бива зато што су најбољи, најсмелији, најхрабрији погинули, а умешни и лукави преживели, већ што се људи, ратом навикнути на убиство и потрошивши себи несвојствено јунаштво, враћају свакодневном животу отупели, безвољни, изопачених страсти. Ратови понекад доводе до грађанских ратова и револуција, делом и зато што су се преживели, поставши крволочни, научили нападу без зазора и страха.

Напокон, као страсно и грешно биће, човек се ретко упушта у борбу са злочинцима из чисто духовних и неличних побуда, још ређе не прекорачујући границе духовне добронамерности. Често, онај који злочинце присиљава и спречава борбом, у њој види само службу на којој му је заснован живот, не размишљајући о другом. Ту се мешају вера и родољубље са тежњама за личним успехом, погодностима, осветом, суровошћу… И управо код страсних природа негодовање прелази у личну мржњу, озлобљени фанатизам или насилништво. То иде толико далеко да би, на пример, страстан борац, сазнавши да се злочинац с којим се борио покајао, и упристојио, томе не би обрадовао, већ наљутио и разочарао…

Разумљиво је стога да у борби која распаљује страсти и жести душу и најсавеснији и најразумнији подлежу превидима, промашајима и грешкама. Сложеност живота, његових спољашњих веза и унутрашњих тајни, тешко је доступна и уравнотеженом искуству и непристрасном посматрачу. Зато човеку узбуђеном борбом коју страсно води до крајњих граница, грешење, и причињавање моралне штете, долази лако.

И зато праведник који присиљава и спречава злочинца ступа као неправедник тешким, одговорним и опасним путем, преузимајући на себе терет неизбежне неправедности, могуће грешности, и вероватне кривице. Активна, херојска борба са злом никако није директан и непосредан пут ка личној светости, већ најтежи пут, будући да борац на своја плећа преузима, сем сопственог, непобеђеног зла, и терет туђих, мада спречених злочина. Такав избор не дозвољава да се “чини добро” “удаљавајући се од зла”, већ тера на приближавање злу и ступање с њим у напет, активан, узајамни однос. На том путу човека чекају велики подвизи који захтевају велику снагу, али и одговорност. И, уколико не успе да одговори тој одговорности, на душу му може пасти још већа кривица.

Лако је схватити зашто се слабић плаши тог пута. Преплашен од одговорности, он  се клони сваког подвига. Али је лакомислено закључити да је пут тог бегунца од подвига и тежине света зато савршенији, духовно привлачнији и морално мање погрешан. Нажалост, и он греши покушавајући да мекушно, ненасилно искорени слабости и зле нагоне, прихватајући кривицу злочинца пасивним саучествовањем у злочину. Украси ли све то још фарисејством, поносећи се лажном праведношћу и прецењујући своју врлину, онда му је морални лик у најмању руку сумњив… Зар не лебди далеко изнад тога, збуњена у својој чистоти, узнемирене савести, душа оног ко је постао убица спречавајући веће зло?

О духовном компромису

Питање да ли се и како супротстављати злу није повезано са расположењем, случајем, укусом или темпераментом, већ карактером и вером. То је ствар верујућег карактера, основне верујуће силе – љубави, и то оне која прихвата свет. Основни проблем нашег истраживања нема смисла за оног који одбацује свет, не признаје његове вредности, не види у њега уложену Божанску промисао, као и за оног који га вољом не прихвата. Спољашњи изрази зла са којима се треба борити јесу део света и, ако у њему нема ничег вредног одбране од злотвора, ако га треба одбацити, окренути се од њега, и удаљити, онда и проблем силе и мача нестаје. Проблем мача припада свету и његово решење зависи од прихватања света, јер ко одбацује свет одбацује и мач, док обратно није случај. Но, ко свет не одбацује само на речима или позом, већ одистински, тај нема права задржавања у њему. Наиме, докле пристаје да живи у свету, појединац га прихвата и користећи се његовим добрима и могућностима. Осамљивање, пустињаштво и смањење потреба нису доследно одбацивање света, већ само начин његовог истанчаног прихватања, при чему се строгим избором жели стићи до новог виђења. Речју, свако ко себе није умртвио прихвата свет, и с њиме и проблем мача.

За хришћанина се прихватање света разрешава слеђењем Христа. Верник мора ступати Његовим стопама и попут Њега прихватити свет, али не и зло у њему. Он то зло мора примити, осетити, и схватити, али не и прихватити, већ се борити са њим на живот и смрт. Следећи Христа, хришћани на себе примају бреме и муку света, а тиме и муку зла, и терет борбе с њим у себи и другима. Прихватајући ту муку и борбу, припремају се и за завршницу ношења крста, то јест, за прихватање смрти у борби са одбаченим злом.

Да бисмо достојно прихватили свет, морамо што потпуније схватити Божије дело на земљи и стваралачки га, свом снагом, вољом и делом прихватити као сопствено. При томе, своје дело не смемо приказивати као Божије, него Његово прихватити за своје. Колико то човеку пође за руком, успеће и да реши проблем мача…

Они који одбацују мач тврде да је тај пут неправедан. Апсолутно посматрано, то је тачно, али не и реално. Може се маштати да морално савршеног човека ништа не може спречити да духовно победи зло преображавањем злочинца погледом, речју, или покретом. Такве мисли су разумљиве, будући плод учења о богоподобности савршеног човека и Божијој свемоћи. Наводно, савршен човек се приближава Божијем савршенству и тиме толико увећава своје духовне снаге да им злочинац не може одолети. Такво размишљање је племенито али наивно, и пада чим се покуша преточити у универзално правило понашања. Усто је и духовно мањкаво, будући да се злочинац мора преобразити сопственим чином као одразом своје слободе, а не туђег савршенства. Да је друкчије, такав би се преобразио већ од Божанског даха. То маштање је и историјски неубедљиво, пошто ничија духовна снага не може надвладати сушти злочин. Хришћанину не приличи таква илузија, подсети ли се светаца које су на смрт измучили непреображени и непреобраћени злочинци…

Пут мача није праведан, али ко се то плаши његове неправедности, проглашавајући га “злочином” и бежећи од њега? То је исти човек који се читавог живота мирио са свим могућим неправдама, јер су му биле “потребне” или “корисне”, и који и даље мирне душе греши у своју “корист” и не схватајући шта чини. Но, кад на себе треба преузети терет државности – служења које, по речима Петра Великог, као истинско “Божије дело” не трпи “потцењивање” – наједном се сети да мора бити безгрешан и проглашава ту неправедност “грехом”, нестајући без трага и гласа…

Да, пут мача јесте неправедан, али се ни по једном духовном закону не кажњава као грешник свако ко пролази кроз неправедност… Иначе би сви људи, будући да непрестано пролазе кроз неправедност па и грех, унапред били осуђени на пропаст, јер би их нагомилани греси повукли у суноврат. Но у лажном праведништву нема мудрости, већ само у одважном ступању у неправедност из нужде, и пролажењу кроз њу да би се изашло.

Да, пут силе и мача није праведан, но има ли праведнијег? Је ли часније болећиво несупротстављање – пут издаје и слабости, наивно-лицемерног самозадовољства, саучесништва са злочинцем, или сакривице са оним који врши спречавање? Тај пут јесте “мирнији” и “пристојнији”, споља мање крвав, али само тупе и лакомислене особе могу занемарити цену таквог “мира”, и такве “пристојности”.

Наиме, ко пред лицем разулареног злочина захтева “идеалан” и савршен морални излаз и не прихвата ниједан други, тај не разуме основну животну трагедију: да из такве ситуације нема идеалног излаза. Већ сам противдуховни и противљубавни бес у души другог онемогућује безусловно праведан излаз: јер, како не судити и не осудити? Како се одрећи пуноће духа а сачувати мир? Како се не окужити и не супротставити? Јер, наспрам истинског зла израженог злим поступањем, праведан излаз постаје лажан задатак. Он не постоји нити може постојати, јер дилема пред истинским праведником не дозвољава ту могућност. Од супротстављања духовног задатка моралном савршенству нема бекства у овом животу и свако мора слободно сагледати Божије дело, добровољно га прихватити и чврсто бранити.

Ако праведан излаз не постоји, онда је проблем лажан и тражење таквог излаза безнадежно, а често кукавичлук и неискреност. Насупрот томе, смелост и поштење захтевају прихватање духовног компромиса.

Ако се у свакодневном животу и говору под компромисом подразумева прорачунат уступак некога ко чува свој лични или групни интерес, у жељи да мањом жртвом прибави већу корист, онда се на духовни компромис не пристаје из интереса, нити због користи. Заправо, њиме се прихвата лична неправедност у борби са злочинцем као непријатељем Божијег дела. Ко то чини не размишља о себи већ Предмету. Собом се бави једино због духовног и моралног рада, и то мање него неко ко дрхти над својом лажном праведношћу. Компромис носиоца мача је у свесном, слободном и добровољном прихватању морално неправедног излаза као духовне нужности. Ако је свако одступање од моралног савршенства неправедно, он прихвата и то; ако свако добровољно допуштање неправедности рађа кривицу, преузима и њу. Ако је дотле имао срећу да живи у складу са својом савешћу, тога се лишава као неостваривог. Наиме, пред апсолутним злочинцем савест упућује човека на дела доступна само Богу, за која људи немају речи ни појмова. Да су могућа, таква би дела поништавала разједињеност људи на земљи и дозвољавала праведнику да уђе у душу злочинца и постане он али остајући свој – да у њему поништи зло па, преобративши га у праведника, изађе. Али то не може човек већ само Бог, и маштање о томе неће помоћи ником.

Наспрам те немогућности, праведни борац мора се одлучити на духовно нужан мада неправедан пут. Он се мора суочити са неминовним моралним безизлазом и одбацити га осећањем, вољом, мишљу, речју и поступком. Будући доброхотан и предан Богу, на себе мора преузети неправедност па, можда, и кривицу у име вере, свесно се удаљивши од добра. Његов је положај морално трагичан, и само се јаки могу из њега избавити. Јер јак човек не бежи у “врлу” пасивност, нити жмури пред трагичном природом сваког сукоба, нити запада у лицемерје. Он схвата трагику свог положаја и иде му у сусрет, да би кроз њега прошао и тиме га поништио. Он прихвата неправедност, али не због себе већ Божијег дела. Што чини у тој борби лични је поступак, и не приписује га Богу. То је људски излаз који се осмишљава духовним компромисом, а истовремено и подвиг, будући да одражава огроман, вољни напор. Подвиг није само у борби, већ и прихватању и трпљењу могуће кривице. Овде се дух напреже не само да убије злочинца, већ и да касније не порекне нужност извршеног дела, или хвали његову моралност.

Трагедија зла и борбе с њим решава се управо остварењем тог подвига. Он бива још већи уколико подвижник сачува способност просветљења свог дела Божанским савршенством. Такво стремљење је неопходно да би се надвладао људски безизлаз из кога је произишло. Није нужна дисциплина мача, већ дух кадар да сагледа своју одлуку и поднесе је; не само да обави што се мора већ и да то осветли Божанском светлошћу па, свестан своје неправедности, поново учини исто, али не због себе већ вере.

Борба са злом увек тражи хероизам. Не само она унутрашња, самоваспитањем којим борац стиче духовну снагу, већ и оружана. Хероизам мача не лежи само у тежини, лишавању, опасности и патњи тог пута, већ и у духовним напорима којим носилац мача брани свој дух, јер његов хероизам јесте хероизам свесно и убеђено прихваћене неправедности. Осим тога, ко се хвата мача у безизлазној борби са злочинцем јесте херој и што на себе преузима бреме света. Суочен са дилемом без моралног излаза, он је својом вером прихвата за судбину, бирајући најмање неправедан, и најтежи, пут мача.

Прихватање судбине у вери је хероизам доступан сваком, али не као квијетизам, детерминизам, или фатализам, већ као вољно, животоносно и верско слављење живота као служења и мисије. Наиме, на земљи се свако суочава са злом које се не да отерати. Нико не може побећи од своје судбине, већ је или нечасно одживети слеп и малодушан, или је часно осмислити као служење и верност свом задатку. Али то значи и посегнути за мачем у име Бога.

У том прихватању судбине и мача човек “губи душу”, али учвршћује дух и врлину. Он душу губи не само у нижем смислу, пристајући на смрт у борби са злочинцем, него и у вишем, узимајући на себе извршење дела кога ће се можда гадити док је жив. Он не прихвата само бреме смрти, него и убиства, а тиме и мучност самог дела, одлуке, одговорности па, можда, и кривице. Судбина га води мачу и он је прихвата, и мач му постаје судбина. И изабравши то херојско решење основне, трагичне дилеме, он није праведан већ у праву.

Христос није учио мачу него љубави. Али ни једном речју није осудио мач, ни као организовану државност којој је мач крајња утока, ни као војнички позив и дело. И већ су први његови ученици, апостоли Петар и Павле (I Петрова, II, 13-17; Рим. XIII, 1-7), открили зашто их није осудио. Истина, апостолима је указано да мач није њихов позив, “јер сви који се маше за нож од ножа ће погинути” (Матеј, XVI, 52), нити је Христос желео да га бране оружјем. Управо кроз то одбијање да буде брањен, разговор о плаћању пореза (Матеј, XXII, 17-21; Марко, XIII, 14-17), и разговор с Пилатом (Јован, XVIII, 3-38; XIX, 9-11) провејава дух слободне, царске лојалности, који ће касније утврдити апостоли, а који нису схватили, одбацивши га, људи попут Атенагоре, Тертулијана и сличних, који су одбацили и свет. Наиме, највиша, јеванђеоска “казна” за носиоца мача остаје само земаљска погибија.

Христос је учио љубави, али управо љубав уздиже и жртву неправедности и жртву живота. Ко узме мач од њега ће и погинути, али љубављу се таква погибија може прихватити. Ко узме оружје спреман је да убије, али и да буде убијен. Прихватити мач значи прихватити смрт, а ко се ње плаши не треба да се лаћа мача. У љубави, међутим, не само да нестаје страх од смрти, већ се откривају побуде и убеђења која воде мачу. Смрт није само “казна” у мач заложена, већ и живи разлог прихватања мача. Јер латити се оружја има смисла само у име нечег вредног умирања, то јест, у име Божјег дела на земљи. Мача нека се не хвата ко на свету нема ничег изнад себе и свог живота, већ нека га баци и бежи, и по цену издаје и покоравања злочинцима. Но, има смисла погинути за Божије дело у себи и другима. Ко то чини даје мање за веће, лично за надлично, смртно за бесмртно, људско за Божије. Јер дајући живот борац чини мање већим, лично надличним, смртно бесмртним, прибављајући себи врлину слуге Божијег. Зато му је и смрт је разлог да се лати мача.

Духовни компромис неизбежан је за човека на земљи. Начело државне присиле не своди се на мач, али се на њему заснива. Ни државност се не своди на то, али је мач њена последња и нужна потпора. Ко не признаје мач руши државу, убеђен да тиме избегава компромис. Но тиме заправо прихвата безвољни, кукавички, издајнички и лицемерни компромис, уместо вољног, смелог, самопожртвованог и часног. Мач као симбол раздвајања на живот и смрт није, наравно, морални идеал у односима између људи. Али и што није идеално духовно је нужно у животу. Не може свако да се бори оружјем и остане на духовној висини. За то су потребни најбољи људи, који у себи спајају племенитост и снагу, а не слаби, неспособни да изнесу то бреме, или зли, који ће изневерити задатак мача…

Тако настаје још један трагичан парадокс: најбољи људи се осећају позвани да са злочинцима ступе у неизбежан сукоб, и онемогуће их не баш најбољим средствима – од којих је мач увек најдиректније и најплеменитије. Борба државе са злочинцима је нужна и духовно исправна, али су јој путеви и начини често неправедни. И само најбољи могу поднети да се том неправедношћу не окуже и одрже меру, стално имајући на уму њену опасност по ум, дух и душу. Само јој најбољи могу пронаћи најбољи противотров. Монаси, научници, уметници и посматрачи су повлашћени наспрам световних владара, будући да чисто дело стварају чистим рукама. Али зато не смеју осудити политичаре или војнике, већ се захвални молити за њих. Морају им пожелети мудрост и очишћење, будући да су им руке остале чисте за чисто дело јер се нашло људи чистих руку за нечисто дело. Јер, живот на земљи био би немогућ кад би код свих страх од греха надјачао љубав према добру.

У једном од својих писама Амброзије Медиолански приповеда о тузи анђела при силаску на земљу по Божијој заповести, да злочинцима донесу Божији суд, и ватру Његовог гнева. Јер, добром бићу напуштање мира и чистоте посматрања са висине, и окретање злу и казни не доноси радост него тугу… У овој слици сваки племенити носилац власти и мача мораће наћи утеху, и извор снаге.

О очишћењу душе

Свесно одступање од моралног савршенства не мора значити поквареност. Има прилика када то показује срчаност и одлучност. Такав је и духовни компромис при борби са злочинцима, којим се потврђује верска свест о потреби правних норми.

Духовни компромис не значи напуштање тежње ка моралном савршенству, већ одлуку да се прихвати мач са знањем да то није духовно савршено. Но борац га ипак прихвата не одбацујући своју жељу: духовни компромис не гаси позив на светост, нити отуђује душу од њега.

Што је неко јаче љубави, отменијег духа, слободније савести, и оданији вери, то има више снаге за духовни компромис. Додир са злочинцем му мање штети, и мање га љути негативна љубав, а изнуђена лукавост и грубост му мање нагризају личност. Тако се најтачније одређује мера компромиса. Она се не може унапред одредити принципима, већ се до ње стваралачки долази борбом. Сваки случај је посебан и мора се решити проницљивошћу и разумевањем. И зато је становиште с ког борац посматра, разумева и одлучује одсудно. До опредељења се не долази лако нити случајем, без претходног духовног рада. Оригиналност, чистота и дубина добре воље су основни услови без којих нема исправне победе над злочинцима. Да би се до тога дошло потребна је стална, дуга, напорна борба за своје духовно очишћење.

У поступку, борац је увек на висини на којој је живео пре поступка којим се куша. Његово понашање не происходи из обмане других и себе, већ из његовог трајног односа према духу и Богу. Потреба за херојским чином, као и опасност, искушење и несрећа, не изазивају у њему ништа чега није било, нити му мењају особине или снагу. Наиме, душа само испољава што је у њој присутно, али скривено. Деловање човеково је његово пројављено биће. Наивно је зато претпоставити да ће у моменту искушења његови поступци бити на висини ако сам није такав. Наивно је од себе скривати своје мотиве, побуде, склоности и страсти, умишљајући да се притајена својства душе неће пренети на поступке, изопачити их, испунити “неочекиваним” садржајем и осветлити прећутаним злом. Ни један човеков поступак није случајан, већ је исход дотадашњег живота и испољавање његове личности. Зато свако дела не само физички, него и целокупним претходним животом.

Ако је душа чиста делаће исправно, ма како наизглед неправедно. И обратно: и најправичнији поступци неисправне душе неће ваљати. Мада то важи за сваког, нарочито је значајно за владара и ратника. Према древном схватању Православне цркве, људима од власти и мача владавина не сме бити сласт, већ служење у вери. То намеће посебну одговорност, уз обавезу погубљења која је најтежа. Носити то бреме може само борац дат непрестаном верском очишћењу своје душе и воље.

Не може се живети на земљи а без духовног компромиса стварати Божије дело. Јер, управо тај компромис тражи верујуће, морално очишћење.

Зато се права борба са злом мора водити спајањем духовног компромиса и верско-моралног очишћења. И управо то очишћење, после чина неправедности, одузима злу привид успеха и победе.

Али, више од свега очишћење је потребно да душа не постане неосетљива и груба, што происходи из самог доживљаја зла, супротстављања њему, и сваке присиле и спречавања. Душа борца не сме изгубити своја виша стања и моћи, већ стално мора обнављати своју духовну равнотежу, пуноћу љубави и савести, благост душе и дар радости, јер се и анђели (о којима пише Свети Амброзије) после завршене, мучне мисије одмазде враћају посматрању лика Божијег и сједињују са Његовим светом.

Неопходност очишћења утврђена је Јеванђељем, за све борце са злом и туђим злочинима. Ко не уме да извади брвно из ока свога (Матеј, VII, 3-5; Лука, VI, 41-42.), неће умети да извади трун из ока брата свога, и сво је његово расуђивање лицемерно. Само чисто око може јасно видети слабост, немоћ и зло у другога, и пронаћи прави “суд” и “меру” (Матеј, VII, 1-2; Лука, VI, 37-38). То јест, мерила која ће радосно прихватити при “мерењу” себе. Само око које умива власник може бити чисто, јер “нико није свет сем Бога јединог”. Ко суди мора бити спреман на суђење себи, суђењем како би желео да буде суђено њему. Судијска способност мери се очишћењем, пошто злочинац злочинцу не може судити, нити слабић и страсник каменовати слабића и грешника (Јован, VIII, 3-11). Наиме, “извади најприје брвно из ока својега” (Матеј, VII, 5; Лука, VII, 42) и тада ћеш увидети…

Тада ћеш знати да ли је мач потребан, и кад. У себи ћеш смоћи снаге и да га подигнеш на злотвора и спречиш његов злочин, не уплашивши се ни спуштања мача на твоју главу, ни изласка из моралне пуноће, ни људског суда. Смрти се не плаши ко јој прилази из љубави према Божијем делу, нити се плаши привременог одступања ко не напушта љубав према Богу. Не плаши се суда слепих и гладних ко себи суди зраком Божијим, знајући где је одступио од “хуманости” из љубави према божанском. Нико до Бог не може судити иком због такве љубави и таквог служења. А пред Њега ће из љубави и слободно (I Јованова, IV, 17) на Судњи Дан стати истински ратник.

Иван Иљин, О супротстављању злу силом, Zepter Book World и НИЦ Војска, Београд, 2001. Превод редакције Српски лист бр. 5, преузето са сајта: Стање ствари