ИДЕНТИТЕТ, КУЛТУРА, ДРЖАВА

Друштвене теме

Национални идентитет Срба уопште, па и Срба у Банату, одређен је и културом и државом. Срби су Срби због државе Србије коју су створили. Створили су је у окршају са озбиљним државним творевинама Аварским, Ромејским, Бугарским царством и Угарском краљевином, изгубили су је у окршају са Отоманским царством али су је обновили у новом веку. Срби су Срби и због државе у којој живе данас. Али паралелно Срби су од најранијих спомена њиховог имена живели у више држава, те се може рећи да су то што јесу и због српске културе коју су формирали током вековног битисања и коју данас осећају као своју. Раније у средњем веку нису сви који су улазили у састав Србије били Срби, као што и данас има и несрба у Србији, са друге стране нису ни тада сви Срби улазили у састав државе Србије те је увек било Срба и ван Србије.

Постоји  у науци безброј теорија о томе како се ствара идентитет једне нације. Све теорије  се своде на: државну и културну теорију.

По државној теорији, национални идентитет граде људи као припадници неке државне заједнице. Типичан пример државног идентитета развиле су САД. Американци су грађани који су држављани САД без обзира на свој културни или етнички идентитет. Држава даје Американцу осећај националног идентитета. Историјски, амерички модел је директно  преузет од револуционарне Француске. По том државном моделу, сви држављани Француске су Французи, а они који то нису напросто су странци. Модел државног националног идентитета доследно се спроводи у САД и другим бившим енглеским колонијама а сад земљама комонвелта Канади, Аустралији, Новом Зеланду. Државни модел националног идентитета покушали су да примене у Угарској револуционари XIX века. Они су по узору на Француску и САД створили теорију дa су сви становници политичке Угарске национални Угари без обзира на етничку припадност. То је позната теорија о „угарском политичком народу”. Немађарски народи Угaрске а њих је у Угарској XIX века било више од половине становништва, нису се осећали „Угарима”. Срби у Банату и Војводовини Србије, посебно милитари у војним крајинама, понајмање. Идеју о „политичком угарству” преузели су Хрвати XIX века и створили теорију о „хрватском политичком народу”. Она је директно преузета од угарских револуционара, а индиректно од француско-америчких. По тој теорији, сви становници Хрватске су „политички Хрвати“. Нехрватски народи Хрватске нису се идентификовали са„ хрватством”. Идеја „интегралног југословества“ је била још једна идеја коју су од Првог Светског рата на овамо неговале српске елите, по узору на Француску и САД у покушају да створе јединствену државу. Хрвати, су се пре свега супротставили том моделу. У комунистичком периоду се на југословенску идеју наставила идеја „братства и јединства“ која за основу има класно јединство а не национално али је у социјалистичком ревизионизму изгледала као национална. Конститутивни народи и измишљене нације су учиниле крај тој идеји.

Испоставило се да је превагу као и код осталих Европских нација на крају однела идеја културног јединства. И сама Француска као стара европска култура има проблем са својим идентитетом који је номинално државни. По културном моделу, национални идентитет граде људи као припадници неке културе. Тај модел су конципирали немачки историчари и применљив је на већи део Европе. Попут већине других европских народа, Срби следе културни модел националног идентитета тако да српски национални идентитет на зависи само од држављанства али држава остаје његова снажна матица. У измењеним околностима након урушавања Југославије, у данашњој Србији, када би важио државни модел националног идентитета, сви становници Србије би се осећали као Србијанци. Живећи дуго у другим државним творевинама ни сви Срби који су остали ван Србије не осећају се Србијанцима а не осећају се ни сви Срби у Србији. Срби у Војводини и Банату себе не сматрају Србијанцима. Заправо, тај термин нерадо на себе примењују и Срби у централној Србији. Тај термин су посебно потенцирали аустријски идеолози у време борбе против српске идеје како би подцртали разлику између својих поданика и Срба у Србији. Иначе, сам назив Србијанци је филолошки тачан и проистиче из назива државе Србије. Код Срба дакле постоји или нека врста подвајања идентитета или неговање оба, упоредо. Један део народа Срба у БиХ је успоставио своју републику којој је дао име у покушају да превлада ову подвојеност. Постоји ван Србије Српска, република и нација а постоји и Србија. Постоји државни идентитет „србијанство“ и постоји етнички идентитет конститутивног народа „српство“. Не постоји заједнички оквир између две државотворне целине али постоји културно јединство. Српски национални идентитет подједнако обликује држава, са једне стране и ако се сви њени грађани не сматрају Србима и немају сви Срби србијанску свест и са друге стране, постоји заједничка одређена култура која се простире и ван граница државе Србије али и ван граница Српске у БиХ.

Који су темељи српског националног идентитета? У круговима лингвиста и филолога кружи идеја да је српски језик темељ српског идентитета. Српски језик су узели и преименовали у свој Хрвати, Бошњаци и Црногорци. Они који се овако национално изјашњавају не осећају се Србима и самим тим сви који говоре пореклом дефинитивно српским језиком не само да нису Срби већ су највећи противници српства. Тиме је језик слаб аргумент као темељ националног јединства. У круговима књижевника и уметника превладава мишљење да српска усмена књижевност, чини срж српског идентитета. Међе српске књижевности нису потпуно јасне а неке типичне српске књижевне форме, попут епског десетерца имају и Хрвати и Бошњаци, Бугари а у њиховој интерпретацији то су њихове националне песме.

Најпоузданији темељ српства било је, јесте и биће Православље. Та теза има своје историјску и актуелну потврду. Било је Срба и католика и муслимана али историјски је потврђено да се сви Православни отпадници пре или касније однароде. За то није криво Православље већ комбинација агресивног прозелитизма моћних конкурентских културних образаца и преовладавања духа индивидуализма и рационализма међу Србима. Ако је Православље најбољи темељ српства а јесте, онда је неговање православне културе и духовности најважнији чинилац опстанка српства. Српство историјски је доказано може да постоји и без српске државе али је њено постојање ипак моћни гарант његове виталности. Срби су живели и без своје државе, а и сада многи живе изван ње, али сваког Србина уједињује у српству његова православна вера а у нај новијем добу, преовладавањем безверја, православно порекло. Савремена криза српског националног идентитета директна је последица отпадања од вере Православне. Вирус је дошао тихо као духовна болест са запада и нагризао национални организам у комбинацији са бучним легијама и ратовима. За тај негативан тренд најодговорнија је сигурно српска елита која је прва прогутала удицу. Расрбљавање је директна последица неспособности српске духовне и културне елите да Православље учини плодним државном и културним темељом. Симфонија остаје зацртани циљ у будућности. Искуства веће нације каква је Руска и обнова Руске идеје и националног идентитета после идентичног социјалистичког експеримента биће у будућности веома значајно за српску и остале балканске нације исте културне традиције.

Дакле, национални идентитет Срба, па и ових банатских одређен и Православном културом и обновљеном српском државношћу. Срби су Срби и због државе, матице у којој живе јер  је она поново у њиховим рукама и због српске културе коју осећају као своју и која није само у њиховим већ и у Божијим рукама. Срби не живе у јединственој земаљској Србији али сви сигурно живе у оној Небеској, када у есхатону, верују Православни, она постане Небоземна, оствариће се сањани идеал. У међувремену,  неговање српске културе, како у Србији тако и изван ње, од прворазредног је националног и државног значаја. Многи су чиниоци који сачињавају српску културу, али најважнији су: српски језик, ћирилично писмо и Православна вера. Православна вера као нај важнији чиниоц.

Аутор: Петровград.орг према тексту Владислава Ђорђевића ( Фото: Јован Његовић Дрндак и Спутник)

Извор:http://www.catenamundi.rs/vidici/dva-modela-nacionalnog-identiteta/