Друштвене теме
Град Зрењанин је посетио Његова екселенција амбасадор Руске Федерације у Србији Александар Васиљевич Чепурин, са сарадницима. Уваженог пријатеља нашег народа, не само дипломату, угостио је градоначелник Зренајнина Чедомир Јањић. Након састанка у Градској кући, амбасадор је са сарадницима и домаћинима посетио Народни музеј Зрењанин и изложбу фотографија “У сусрет руском цару. Романови – царско служење”.
Амбасадор Чепурин је казао да се током једносатног састанка разговарало о много тема, али да су економска питања била сигурно међу најважнијим. Чепурин је изјавио да Србија и Русија имају све могућности да за пет до седам година повећају квалитет живота људима.Он је констатовао да две земље Имају традиционално братске односе а потенцирао је продубљивање сарадње у пољопривреди, енергетици, посебно је најавио стратешки гасовод за неких годину дана, а у вези са складиштем Банатски Двор.
Градоначелник Чедомир Јањић је са сарадницима представио привредне потенцијале нашег града и подсетио на то да су Ногинск и Ухта од пре неколико година братски и пријатељски градови Зрењанина са којима већ постоји добра сарадња, пре свега, на пољу образовања.
Градоначелник Јањић и гост су потом разменили поклоне, Међу поклонима ове године нашла се чувена монографија „Петровград“ коју су град и Историјски архив објавили поводом 100 година од ослобођења града у Великом рату.
Након састанка у Градској кући, амбасадор је са сарадницима и домаћинима посетио Народни музеј Зрењанин и изложбу фотографија “У сусрет руском цару. Романови – царско служење”.
Амбасадор и градоначелник су са посебном пажњом и наклоношћу погледали поставку посвећену Романовима кроз коју их је провела кустос Владислава Игњатов.
Петровград.орг (Фото: Александар Блануша)
Друштвене теме
У погрому, класичном етничком чишћењу, које је почело 17. марта 2004. на Косову и Метохији убијено је осморо Срба, повређено више стотина људи, уништено или оштећено 800 српских кућа и 35 православних цркава и манастира, а за све то одговарао је мали број починилаца уз симболичне казне. У недељу се навршило тачно 15 година од мартовског погрома Срба на Косову и Метохији.
На канонској територији СПЦ у средњовековном манастиру Грачаници је овим поводом обележена годишњица страдања Срба и служен парастос у присуству верног народа и свештенства Епархије рашко-призренске. Након парастоса породице жртава, представници Епархије, званичници, представници локалне самоуправе и грађани одржали су протестну шетњу од манастира Грачаница до Дома културе, где су положити цвеће испред уметничке инсталације „Мисинг“, на којој се налазе фотографије несталих, те одати пошту страдалим и несталим Србима.
У осврту на насиље, ОЕБС је тада оценио да је неодговорно писање медија о смрти албанских дечака условило да насиље буде „тако интензивно и брутално“. Заправо се радило о нарученој медијској хајци која је била покриће за класичан покушај етничког чишћења Срба у многим расутим енклавама насељенм Србима јужно од Косовске Митровице.
Поводом тога НАТО је на Космет упутио додатне трупе, а командант јужног крила Алијансе адмирал Грегори Џонсон након доласка на Космет утврдио је да је насиље у покрајини „организовано и оркестрирано… Говорити о међуетничком конфликту на Косову је велика лицемерна лаж. Оно што се дешава на Космету био је погром једног народа и његове историје.“, рекао је тада Џонсон.
Насиље на Косову осудили су Савјет безбедности УН и тадашњи генерални секретар Кофи Анан, као и све значајније међународне институције и организације, владе многих држава, укључујући САД и Русију. Ипак, када је у питању одговорност за овај догађај и повратак у пређашње стање онога што је уништено, осим људских живота која не могу да се врате, мало је шта учињено од стране локалних албанских власти и међународне заједнице.
У истражном притвору било је више од 250 осумњичених за учешће у антисрпском насиљу, а тек мањем броју њих изречене су симболичне казне, што говори у прилог тези о унапред припремљеном плану албанских сепаратиста, који је спроведен у дело уз прећутну подршку међународне заједнице.
Петровград.орг
Друштвене теме
Наставља се акција прикупљања средстава за социјално угрожену породицу Дудаш из Мужље. Тим поводом организоваће се хуманитарни концерт 17.марта у Културном центру Зрењанин са почетком у 18 часова. Циљ акције је прикупљање новчаних средстава у износу од 10.000 евра како би се породици Дудаш купила кућа. На рачуну се тренутно налази 325.893 динара и 1180 евра.
Иницијативу за покретање акције дао је најпознатији хуманитарац у Србији Миле Јурковић – столар Миле, а акцију реализовују хуманитарни ентузијазисти из Зрењанина Саша Николић, Ненад Шкундрић, Иван Радосављевић, Борис Кнежевић, Милена Милошевић и Борислав Ђого. Сада се акцији прикључило и спортско плесно друштво “Наца”.
Деца из спортско плесног удружења “Наца” припремила су неколико плесних тачака, а такође ће им се на сцени придружити и КУД “Пионир” из Зрењанина. Гости овог хуманитарног концерта биће и плесни клуб „Уна“ као и Центар за игру из Зрењанина. Својим гласом ову манифестацију оплемениће и женска музичка група „Филигран“.
Да подсетимо грађане, шесточлана породуца Дудаш налази се у тешкој материјалној ситуацији, а деветнаестогодишњи Давид Дудаш болује од церебралне парализе коју прате јаки епилептични напади, непокретан је и везан за колица. Пошто немају купатило, купају Давида у кориту. Дудашеви живе у подстанарској кући, у тешкој материјалној ситуацији и имају рок до краја марта да се иселе одатле јер се кућа продаје.
Улаз на хуманитарни концерт је слободан, а при уласку у велику салу биће постављена кутија у коју ће свако моћи да да свој добровољни прилог у складу са својим могућностима.
Петровград.орг
Друштвене теме
Управо Војводина за многе становнике наше земље, чак и оне рођене на самом југу, у Шумадији или у Рашкој области, представља најлепши део Србије. За разлику од већег дела наше територије, она је најјачи утицај кроз историју имала од Мађара, а не од Турака. У њој живи преко двадесет националних мањина, а равница, тамбурашка музика и једна од најквалитетније хране у Европи само су неке од ствари које је чине посебном. Свега четири места – Нови Сад, Суботица, Панчево и Зрењанин имају преко 50.000 становника. Овако су највећи, најмногољуднији и најпознатији градови добили имена.
Називи градова мађарског порекла
СУБОТИЦА
Од првог назива, па до данашњег, промењено је око две стотине имена овога места, што је апсолутни рекорд у нашој земљи. Наиме, град је кроз историју угостио много људи различитих националности који су га називали на својим језицима. Постоје две теорије о настанку првог имена. Према једној, први, а данас мађарски назив града, Szabadka, састоји се од придева szabad, који значи „слободан“, и суфикса -ка који је еквивалент домаћем суфиксу -ица. Према другој, први назив града био Сопотница (Сопот је место где има много воде, извориште), што је према мађарском изговору постало Szabadka. Самозвани цар Јован Ненад Црни је 1526. године на територији данашње Бачке формирао краткотрајну независну српску државу и као престоницу је узео овај град те га дао на управљање свом главном војсковођи Суботи Врлићу по коме место по први пут добија српско име стотинак година касније, а које се задржало до данас. Приликом изградње Градске куће у самом центру града, подигнути су споменици и Јовану Ненаду и Суботи Врлићу који се поново налазе на старим местима од почетка деведесетих.
СОМБОР
У XIV веку на имању угарске породице Цобор почела је убрзаније да се развија насеобина, настала још пре њиховог доласка. Том приликом место добија име по овој фамилији, слично неким војвођанским насељима. Први помен ове породице потиче из 1364. године. Временом се посед увећавао, а такође се увећавао број домова и жетеља око дворца, што је Цоборима погодовало јер су тако били моћнији у међусобним велепоседничким обрачунима. Име се спонтано мења у Сомбор још пре доласка Турака у XVI веку.
ТЕМЕРИН
Жупник овог места почетком XIV века био је Лаурентије де Темерије. По њему место и добија име, а назив се први пут помиње 1332. године у папској признаници издатој самом жупнику. Најстарији документ у вези са самим насељем је из 1267. године, али на њему није сачуван његов тадашњи назив.
СЕНТА
Своје име је добила по мађарској породици Зента Магоч, која је имале више земљишних поседа широм Угарске, па тако и поред реке Тисе, на месту на ком се налази ово насеље. Једно је од најстаријих места у Војводини, а познато је широм Мађарске и Аустрије по битки која се одиграла током рата између Аустрије и Турске, а у којој је Аустрија извојевала велику победу 11. септембра 1697. године када је и настала парола „Код Сенте је спасен Беч!“
ФУТОГ
Слично као Сента, и ово место је добило име по власнику поседа – породици Футаки, чувеној у XIV веку. И ово место познато је и од раније, али по другим именима – Горње шуме, Водице и Пашњак за која је јасно како су настала.
КИКИНДА
Први запис са називом Кикинда потиче из XV века и то у латинским именским облицима Кеwkend и Nagkeken. Каснији мађарски аутори су протумачили да ови облици значе исто што и Кöкénud, односно на српском – трњина. Ипак, етимолошко значење назива није до краја објашњено. Иначе, до краја Другог светског рата град је носио име Велика Кикинда.
БЕЧЕЈ и НОВИ БЕЧЕЈ
Први историјски извори који помињу ово место односе се на пристаниште, вероватно скелу, која је овде постојала континуирано све до краја прошлог, двадесетог века. Назив насеља потиче од имена велепоседничке породице Бечеи, која је на овом месту имала поседе. Становништво банатског насеља је пред турском најездом избегло у Бачку, где је на обали Тисе основало насеље под именом града из ког су избегли. Име Нови Бечеј настало је када се становништво по ослобођењу вратило на своје територије тако да је заправо Нови Бечеј старији од Бечеја. Од 1946. године је Нови Бечеј носио назив Волошиново, по маршалу који је погинуо при ослобађању овог места, а од 1952. се опет зове Нови Бечеј.
АПАТИН
Ово место је једно од насеља на самој граници са Републиком Хрватском. Апатин се први пут помиње у писаним документима 1011. године, а име је добио по опатији Калочке бискупије. Важи за једно од најстаријих насеља на овим просторима чија историја датира још из праисторијског периода када су овде живели и Келти и Готи.
Називи градова турског порекла
КУЛА
Општина Кула се налази у Бачкој, на плодној војвођанској равници. Позиционирана је централно, на раскрсници између Новог Сада, Сомбора и Суботице тј. на саобраћајној линији која везује Подунавље са Потисјем. Претпоставља се да је ту на почетку 16. века, постојао „град од земље“ с турском војном посадом која је била смештена у великој осматрачници тачније – кули. Неки чврсти докази за ову тврдњу једноставно не постоје нити су се у вези са њима вршила нека озбиљнија истраживања. Но, зна се да је у наредним вековима ова територија често била мета освајача, а да је тек после Првог светског рата припојена Србији.
БАЧКА ПАЛАНКА
На територији данашње Бачке Паланке постојало је једно утврђење које је окруживало место насељено турским живљем. Према запису из 1591. године, овде је постојала и кафана са шталама, налик на крчму, у којој су одседали путници. Ту је била смештена и нека врста болнице у којој су болесни путници имали бесплатан стан, као и храну. У једном запису се наводи да је то утврђење подигнуто 1593-е, године која званично казује о настанку места. Од овог утврђења потиче име Паланка, јер сама реч и долази од турске речи паланка, која означава ограду од брвана.
Називи градова српског порекла
СТАРА ПАЗОВА
Била је насељена још у доба Римљана, а по први пут се званично помиње у документима са почетка 18. века. Реч Пазова је изведена из назива Alt Pazoa, како су Словени називали висораван између две велике реке, у овом случају Саве и Дунава. Реч Пазоа је временом доживљавала промене, па се често у старим документима може пронаћи и натпис Пазуха. Овај простор су махом насељавали Срби из крајева јужно од Саве и Дунава и Срби из Лике. Неки од њих су се доселили приликом сеоба под вођством Арсенија Чарнојевића. Словаци су долазили крајем 18. века најчешће приликом бега од Мађара. Након укидања Војне границе 1871.године, Пазова је почела брже да се шири и развија, најпре као занатски и трговачки центар – јер се налазила на раскрсници најважнијих путева.
НОВА ПАЗОВА
Немци су се доселили на подручје јужно од Пазове на самом крају 18. века. Локално становништво им тада даје име – Подунавске Швабе. Овај простор добија назив Нова Пазова, док стари део, махом насељен Словацима и Србима постаје – Стара Пазова. Немци се у страху од комуниста селе након Другог светског рата, а досељава се становништво из ратом опустошених области тадашње Југославије – Босне, Херцеговине, Далмације, Лике и Црне Горе. Нова Пазова је данас месна заједница у оквиру Старе Пазове.
ВРБАС
За годину оснивања Врбаса се узима 1213-а. Према писаним изворима овде је углавном живело словенско становништво, тачније – Срби. Они су у више наврата због поплава, ратова или болести напуштали насеље. У XVIII веку наступају огромне етичке промене када се Срби селе у Русију и Банат, а ово место колонизују Немци, Русини и Мађари. Сам назив места добијен је на исти начин као и назив реке у Републици Српској – због великог броја дрвећа, тачније – врба у самој околини. Врбас је једно време био Титов Врбас да би почетком деведесетих одлуком скупштине Републике Србије био враћен стари назив свим градовима са Титовим именом у Републици Србији.
ИНЂИЈА
Данашње име Инђије заправо нема везе са Турцима. Иако се верује да је име настало од назива њихове вечерње молитве, то није тачно јер се ово место тако звало и деценијама пре доласка Османлија. Наиме, Инђија је старо српско женско име, веома распострањено у средњем веку на месту данашње општине. Латински запис из 1455. године не указује на неки латински назив места јер је насеље било под влашћу српских деспота који су напросто често користили овај језик. На пример, Драгутин на новцу, а Лазар и Душан на стојим штамбиљима. Данас је општина Инђија једна од најразвијенијих општина Србије. Почетком 2008. године магазин „Financial Times“ доделио је награду општини Инђија и сврстао је на листу 25 најбољих европских дестинација за страна улагања.
СРЕМСКА МИТРОВИЦА
Свима је већ познато да је ово место било познато као Сирмијум. У XII веку Византија предаје град Краљевини Угарској, која подиже нов средњовековни град који добија име Civitas Sancti Demetrii (Град Светог Димитрија), по градском патрону и у Сирмијуму погубљеном хришћанском мученику Св. Димитрију. Мађари од тад град називају и Szávаszеntdemeter, а Срби – Д(и)митровица. Пожаревачким миром 1718. године, место постаје део Хабзбуршке монархије у којој Срби добијају одређене привилегије, као што је и употреба сопственог језика. У тим годинама се и први пут јавља модификовано српско име за град (без првог слова Д) – Митровица. По прикључењу Срема НДХ 1941. године је име града промењено у Хрватска Митровица, да би по ослобођењу 1944. било враћено Сремска Митровица, име које град и данас носи. Придев Сремска је додат тридесетих година.
ПАНЧЕВО
Аустријски гроф Клаудије Флоримунд Мерси 1716. године ослобађа место од Турака и тада му даје име Чомва. Према подацима историчара Срећка Микелера, назив Панчева је словенског порекла. Његов корен је старословенска реч панчина, која означава стајаћу воду које је некада у овом делу Баната било много.
ВРШАЦ
Феликс Милекер, српски учитељ с почетка XX века, сматра да су Срби приликом насељавања овог места 1425-е своје насеље назвали Подврхац (Подвршац) јер су да су се настаниле у подножју брега, односно, испод највише тачке тада њима видљиве, односно врха брега.
НОВИ САД
У главном и највећем граду Војводине, у службеној употреби су, поред српског језика, још и мађарски, словачки и русински језик. Име града на осталим службеним језицима гласи Újvidéк (мађарски), Nový Sad (словачки) и Нови Сад (русински). Име Нови Сад датира из 1748. године. Назив асоцира на засаде у залеђу Петроварадинске тврђаве која је одиграла неколико кључних улога приликом заштите од Турака.
Особени случај имена града на Бегеју
ЗРЕЊАНИН
Топоним (Becskerek) се помиње још 1326. године као село подигнуто на реци Бегеј, а у поседу мађарске властелинске породице Бечеи. По овој породици, град и добија назив Бечкерек, који мађарско становништво користи и данас (као традиционални назив). Од 1935. године град се назива Петровград по Краљу Петру (Карађорђевићу, Ослободиоцу). То је наравно новим комунистичким властима било неприхватљиво име, те месту дају назив по народном хероју Жарку Зрењанину Учи (без поштовања законске процедуре ) зато што је неколико пута пре рата хапшен и робијао у овом граду. Иначе, Жарко Зрењанин је рођен на истоку данашње Војводине, у близини Вршца (Избиште). Тамо је провео већи део живота, а тамо је (у близини Панчева) и погинуо 1942-е године.(Сахрањен је у Вршцу).
Петровград.орг
Друштвене теме
Прошле недеље су настављени радови на изградњи транзитног пута око Зрењанина – градске обилазнице, припремом трасе пута између Темишварског друма и локације моста на левој обали Бегеја. Истовремено,припрема се и деоница у Граднуличком атару, од излаза из Првомајске улице, места на ком ће се градити кружна раскрсница, према будућем мосту, ка десној обали Бегеја.
Наставак радова на обилазници је јесенас означила потпредседница Владе Србије и министарка грађевинарства, саобраћаја и инфраструктуре проф. др Зорана Михајловић. Радови тада нису интензивирани због погоршања временских услова, иако су обезбеђена неопходна средства. С првим лепим данима путари су наставили посао за који сви грађани жељно очекују да се што пре реализује.
Ове земљане радове изводе радници предузећа “Бајвесен” д.о.о. из Лазаревца, као члан групе главног извођача радова београдског предузећа “Енергопројект – нискоградња”. Инвеститор је Јавно предузеће “Путеви Србије”.
Дужина трасе која се гради, од Михајловачког до Темишварског друма, укључујући и мост преко Бегеја, износи 3,7 километара.
Пре почетка радова било неопходно имовинско-правно решити власништво на чак 91 катастарској парцели, које су побројане на градилишној табли.
Град Зрењанин, у сарадњи с “Путевима Србије”, наставио је с припремом пројектно-техничке документације и откупом земљишта и за преосталу деоницу, чиме би коначно био завршен овај вишедеценијски посао и транзитни саобраћај у потпуности изместио са градских улица.
Петровград.орг и Град Зрењанин (Фото: Александар Блануша)
Друштвене теме
У историји имена градова, улица, тргова, споменика су обележја темељних, идентитетских, националних вредности. Историја заиста познаје термин многострукост у вредновању људи идеја и догађаја и увек је питање чега из те многострукости желимо да се сећамо, које вредности желимо да негујемо и којe вредности следимо. Два многозначна појма из наше националне и локалне историје су Зрењнин и Петровград.
Стереотипи комунистичке историографије и даље присутни у јавности упркос званичном ставу у уџбеницима.
После седам деценија колико град на Бегеју носи име Зрењанин, ово име је ушло у део идентитета оних који су у њему рођени али истовремено са падом владајуће комунистичке идеологије преиспитан је његов историјски значај. Покренуте су грађанске иницијативе у вези повратка симбола из грађанске прошлости коју поново живимо а која носи име Петровград. За заговорнике останка имена Зрењанин име Петровград се види као промена али за заговорнике имена Петровград то је повратак оном идентитету који је био и који је ближи ономе што наше друштво данас баштини. Баштина имена Зрењанин је комунистичка дикатура пролетаријата и та се симболика не може прикрити накнадном антифашистичком и аутошовинистичком интерпретацијом.
Дикатура пролетаријата и социјализам – симбол Зрењанин.
Зрењанин симболизује вредност антифашизма али Зрењанин симболизује и антивредност идеолошки искључивог комунизма, који је своје политичке противнике без милости елиминисао. Жарко Зрењанин, истина није дочекао крај рата, погинуо је у борби не само против фашизма него и за друго друштвено уређење. Дакле симбол Зрењанина је крајње амбивалентан јер се ради о борби против темељних вредности грађанског друштва парламентаризма и демократије, која се поново вратила на ове просторе. Као што је био предводник антифашистичког устанка у Банату он је био искориштен као „икона“ идеологије која је изградила поратни политички дискурс у СФРЈ и АП Војводини. Он је у правом смислу симбол антифашизма али и симбол победе комунизма у овом делу света. У потоњој историјској интерпретацији данашњих историчара “војвођанера” Зрењанин постаје симбол сепаратистичке политике покрајинског руководства у време распада Југославије. Он сам није био заговорник аутономаштва и војвођанерства како се оно види данас али се његово слагање са анационалним и национално погубним тезама КПЈ-у о опасности од великосрпске хегемоније у Југославији, може оценити као вредносно негативно у светлу стварања србофобије и формирања нових нација на тлу српског етноса.
Комунистичко право и преименовање града Петровграда, без одлуке Скупштине АП Војводине и објављивање одлуке Министарства унутрашњих послова у Службеном гласнику.
Име Петровград симболизује национално – српску, монархистичку али ништа мање и грађанску и парламентарно – демократску идеју у овом делу Србије. Истовремено ово име симболише и антифашистичку борбу јер је иницијатива за његово доношење учињена 1934. године, непосредно пред убиство краља Александра Карађорђевића, прве жртве фашизма у ондашњој Европи. Владара Југославије су покушавали да убију и комунисти али је то фашистима пошло за руком. Градско веће Великог Бечкерека, упркос жестоком отпору пронацистичких ревизиониста, је упутило валидан и законит захтев да град понесе назив свог ослободиоца – Петровград. Почетком 1935. Краљевска банска управа Дунавске бановине и званично преименовала Велики Бечкерек у Петровград. Тадашње грађанство је овим чином трајно уписало ово име у темеље вредности овога града. Могао је он до тада у неслободи стотинама година носити неко сасвим друго име и може то и данас али тај тренутак назвања по ослободиоцу, просвећеном владару убеђеном демократи који се залагао за парламентарну монархију, остаје у историји као камен међаш, неуппоредива вредност.
Пример правне праксе у Краљевини Југославији где виши орган Дунавске Бановине доноси Уредбу о називу Петровград.
Треба имати у виду заиста тежак положај државе Краљевине Југославије у тренутку доношења ове епохалне одлуке о назвању града Петровградом. У Европи су се демократије повлачиле пред облицима репресија и диктатура, црвених и црних. Можемо говорити да је и владавина краља Александра Ујединитеља била аутократска али морамо имати у виду општи историјски контекст аутократске Европе тога времена. Владар је прибегао и репресији према екстремним политичким и терористичким покретима, питање је да ли је имао избор. Тоша Рајић који је предложио Градском већу да се промени име, био посланик у парламентарној монархији свога доба а не некој идеалној демократској држави али је имао свести о потреби одбране државе и нације на простору Баната у тренутку када се млада држава сиочавала са унутрашњим и спољнополитичким проблемима. Краљевина Југославија није била идеална држава каквом се често представља Социјалистичка Југославија, у њој је било репресије, корупције, имала је заторе за политичке неистомишљенике али је то ипак била наша, заједничка држава која се борила са социјалним и политичким проблемима и одолевала им. Комунисти су тежили да направе нову и бољу Југославију али утопијски експеримент није успео. Национализам је оптужен у делу јавности за распад државе али су разлози за распад лежали много дубље.
Фабрика шећера АД Петровград, Виктора Елека,
Теза да име Петровград у садашњем друштву неминовно изазвати повећање етничке дистанце између већинског српског народа и мањина се намерно протура у нашој јавности од стране аутошовиниста из квазинаучних кругова. Зрењанин је неоспорно био по националности Србин али он је био интернационалиста и комуниста. Ставови Жарка Зрењанина о освети мађарској националној мањини у Бачкој у вези са познатим догађајима око рације 1942. који нису били ни мало толерантни се у историографији неког прошлог идеолошки искључивог времена свесно прећуткују, од стране заговорника останка имена Зрењанин. Они би заиста могли да повећају етничку дистанцу између нација у нашој мирној и толерантној средини. Краљ Петар нема хипотеку осветољубивог расположења према националним мањинама, његове епохе. Отуд чуде оптужбе да би име Петровград требало да повећа етничку дистанцу међу етносима на овом простору.
Дунавска Бановина у Краљевини Југославији и Петровград.
Заиста, ако би смо у закључку били реални, онда би смо рекли и то да име Петровград није само српско – већ и грађанско, хришћанско, светско и говори о хришћанском културолошком кругу, док је име Зрењанин заправо није име већ надимак изведен од хрватског повијесног топонима Зрињ на Банији. Предак који га је добио је свакако био Србин са Баније кога су локални Срби Банаћани тако назвали. Бројни грађани несрпске националности који живе у Зрењанину су добили право да град називају својим традиционалним називима, зашто би их вређао назив Петровград? Ако је то случај требало би да размисле о свом национализму и србофобији. Већински народ и држава Србија су дали сва мањинска и људска права али ваљда и већинска нација има права да вреднује личности из националне историје, као и све нације у окружењу. Или нема право јер растакање ове нације можда није завршено јер великосрпска хегемонија је срећно скован појам који живи?
Петровград.орг
Идентитет једног града