ДР ЉУБИША ДЕСПОТОВИЋ – ПОЛИТИЧКИ МИТОВИ СОЦИЈАЛИЗМА – ОД КОМУНИЗМА ДО БОЉШЕВИЗМА (II – ДЕО)

ДР ЉУБИША ДЕСПОТОВИЋ – ПОЛИТИЧКИ МИТОВИ СОЦИЈАЛИЗМА – ОД КОМУНИЗМА ДО БОЉШЕВИЗМА (II – ДЕО)

Мит о тзв. диктатури пролетаријата, тако распрострањен у комунистичком покрету и његовој социјалистичкој идеологији и пракси, проблематичан је из више аспеката.

Диктатура у име класе

Као прво, овде се никада није радило о класној диктатури саме класе, она је у својој практичној изведби увек бивала диктатура у име класе, вршена од стране најужег руководства партијске авангарде и партијског вође лично; као друго, она је у највећем делу свога трајања имала обележја не диктатуре (схваћене у античком значењу тог појма, ограничења везана за закон и време трајања) већ отворене идеолошке тираније; и, као треће, та тиранија, као што јој и само име казује, није имала никаква законска, морална ни временска ограничења. То је било голо насиље, вршено и име пролетаријата и за потребе самог политичког врха партије. Оно што и данас “фасцинира” јесте степен идеолошког бахаћења којим је комунистичко политичко вођство оправдавало своју праксу насиља, не скривајући њену праву суштину. “Јер оно што су Лењин и бољшевици називали диктатуром, било је диктатура само по имену. Ево, уосталом, како је сам Владимир Иљич дефинисао термин о коме је реч: Научни појам диктатуре – вели он – не значи ништа друго него неограничену, ничим, никаквим законима, апсолутно никаквим правилима стешњену, непосредно на насиље ослоњену власт. Видели смо, међутим, да власт за коју нема никаквих законских ограничења, ни у временском ни у било ком другом погледу, није диктаторска већ тиранска власт. “ (Н. Милошевић; 1986., 91)

Комунизам је у историји владао тирански

Суровост класне одмазде и терора досезао је границе које ниједан мит није могао да оправда. Патологија насиља и освете достизала је нечувене примере злочина, како по броју тако и по “развијеној машти” злочинаца. Колико је овај порив био моћан и у којој мери је утицао на политичку праксу бољшевика види се и по натписима који су се у то доба појављивали у совјетској штампи. Један такав текст, достојан пера оних фанатика што су позивали да се свет “залије крвљу у висини коњске узде”, објављен је у гласилу бољшевичке армије, Краснаја газета, 1.11.1918. године. “Без милости, без поштеде“, пише у поменутом гласилу, „убијаћемо стотине наших непријатеља. Нека их буде на хиљаде, нека се подаве у сопственој крви. За крв Лењина и Урицког…нека се пролију потоци буржоаске крви – што више крви, што је могуће више крви.” (Н. Милошевић; 2000.,61)

Ниски нагони претворени у историјску мисију

И није све до Лењина и бољшевика.“Ипак, највећи Марксов подвиг је проналазак етичког аргумента за оправдавање насиља. Мада је жеља за осветом постојала вековима,тек је од Маркса свако насиље оплемењено, под условом да се врши у име “социјалне правде”. “Он објављује јевађеље“ – пише фон Мизес –„које рационализује мржњу и претвара ниске нагоне зависти и освете у историјску мисију”. И даље: “Резултат је увек сигуран кад се распаљују страсти људске душе.” (М. С. Марковић; 1995., 85)

Место за непријатеље партије

Као у каквој великој лабораторији митова, марксистичка идеолошка матрица натапа своје учење, како смо већ констатовали, бројном и снажном религијском митологијом, особито оном хришћанске провенијенције. Иако изврнути на главу и у сасвим другом, могли би смо рећи радикалном контексту, религијски митови, упрошћени али не без смисла, играју запажену улогу у новом политичком и идеолошком сценарију. “Марксистичка идеологија више но свака друга корени се у свету митова, који су манифестација елементарних људских страсти и нагона, али уједно и њихова погонска сила. (…) Основна истина је да је прво Маркс заузео став у односу на хришћанство. Он је прећутно усвојио Хегелову “христологију”, али ју је применио на пролетаријат – који истовремено представља Изабрани Народ и Месију – и који својим страдањем треба да искупи и препороди пало Човечанство. (…)

Мученици комунизма – у крајњем кенозису Лепоглаве

Учења Хегела и Лутера помажу Марксу да дода још један разлог који поставља у средиште свога пролетерског мита: ново тумачење Кенозиса – понижења. Као што је Христос примио најгоре увреде и понижења да би испунио своју спаситељску мисију, тако је пролетаријат на себе примио понижења и патње које су залога његовог месијанског позива. (…) Христов повратак у слави код Маркса се претвара у “ишчекивање славне Парусије”, обоженог Човека који долази после “смрти Бога”. Пре наступа тих апокалиптичких времена доћи ће до “крајњег погоршања зла”, провоцирајући завршну катастрофу старог света, који у исти мах подсећа на “Господњи дан” пророка и на “страшни суд” јеванђеља.

Бог је за комунисте био мртав и све је било дозвољено

Тим поводом, бујна машта Марксова одаје своје најскривеније побуде: “Наш Свети Отац Цркве много ће се изненадити кад на њега буде пао дан страшног суда, онај када ће се све то испунити – дан у чијем освитку ће у његовим ушима усред тих “небеских хармонија” одјекнути мелодија “Марсељезе” и “Кармањоле”, праћена грмјавином топова, обавезном у таквој прилици, кад ће гиљотина давати такт, док ће безбожна маса урлати: “Ca ira, ca ira” , вешајући “свест о себи” на бандеру.” (М. С. Марковић 1995., 75-80)

Револуција која тече – ђаво и шегрт међу Србима

Иако се не може сврстати у директан митски образац, став о рушењу или уништавању свега постојећег претходио је “новом друштву”, те је као такав био не само идеолошка поставка у корпусу марксистичке друштвене критике, већ и ослоњен по сопственим схватањима на Хегеловску филозофску традицију дијалектичког мишљења. Као делатна метода политичке праксе комунизма и ова димензија марксизма има јаку митолошку конотацију. У њој као и у њеном религијском еквиваленту пропада све оно што није достојно спасења. А спасење се задобија одрицањем, патњом, праведношћу и сл. “Маркс каже, као што знамо, и то да је његов дијалектички метод “директно супротан” оном Хегеловом, али ова супротност односи се, како он тврди, једино на садржину дијалектичке схеме, док би сама та схема требало да је у овом случају иста. Међутим, права разлика између Максове и Хегелове оптике – разлика коју творац “научног” социјализма прећуткује – постаје видљива тек онда када упоредимо појмове укидања и уништавања. Однос двеју фаза у схеми дијалектичког развитка Хегел види као однос укидања, а укидање, као што је познато, не значи само порицање, него уједно и очување оног што је претходило. Уништавање је, међутим, просто и голо порицање претходног стања, и у томе и јесте суштина арогантно осветољубивог става према предмету критике.” (Н. Милошевић; 2000., 39)

Учитељ Хегел и његов несташни ученик Маркс

У лењинистичкој верзији ова дијалектика бива надограђена новом методологијом, методологијом коју гради и успоставља сама политичка пракса спровођењем тзв. револуционарне промене. У том смислу евентуалне доктринарне разлике у схватањима Маркса и Лењина бивају превладане дијалектиком самог бољшевизма, који своје идеолошке истине гради из праксе саме, а не само из пуке филозофске или митолошке спекулације. “Лењинистичка ортодоксија, с ослонцем у лењинистичком разумевању методе или дијалектике, може мирне душе да позаборавља све Марксове тврдње, јер ће их својим “истраживањима”, све обновити, али у “надограђеном и продубљеном виду”. То је ортодоксија као “веровање у метод” у смислу “живог, недогматског (дијалектичког) прожимања теорије и праксе”. Уз метод она нема шта да изгуби, док је прва ортодоксија губитком методе у својој везаности за “света места учења” скончала у “живом песку” еклектицизма и тривијалности.” (М. Брдар; 2005., 36)

Хиљадугодишње комунистичко царство

Није тешко уочити да се у оквирима марксистичке доктрине вешто употребљавао и хилијастички мит, сан о хиљадугодишњем царству бескласног друштва које треба коначно да отвори врата праве историје. Све оно пре тога пука је предисторија која и нема неку вредност за класике марксизма, па је као таква зрела да заврши на њеним ђубриштима, уз сав презир понижених којим ће коначно прекрити ове срамне странице наше прошлости. “Марксова идеологија је вешта комбинација утопије и хиљадугодишњег царства, чији долазак је у сваком случају предодређен историјским материјализмом и детерминизмом.

Васкрсење и спасење су били страни Карлу Марксу

Револуционарна борба само може да убрза тај историјски процес који неминовно води победи пролетаријата и бескласном друштву. (…) Пада у очи да се Маркс послужио свим митовима човечанства, осим Васкрсења. “Пролетерски месијанизам” само је лажни прозор. “Васкрсење” пролетаријата се своди на једну метафору коју Маркс лично неупотребљава и која не садржи обећање вечног живота човекове личности. Маркс је одувек осуђивао “егоизам спасења”. (М.С.Марковић;1995.,88)

Апологија краја историје и победа бескласног друштва носи у себи замку: ако је бескласно друштво (комунизам) заиста остварење дијалектике историјског развоја, па на њега ти исти закони развоја више не делују, онда то значи да закони дијалектике нису универзални, а ако су пак универзални, као што марксисти тврде, онда комунистичко друштво није последње и није савршено са становишта дијалектике историјског развоја. Остаје само да се изабере шта жртвовати на жртвенику идеолошке догме – комунизам или дијалектику. Или можда и једно и друго.

Комунисти су били модерни Каинити

Ни новија верзија краја историје, сервирана из другог идеолошког табора, (либерализам) није ништа мање бесмислена. И она у својој идеолошкој острашћености није способна да сагледа властити идеолошки тријумф као пирову победу која отвара историјске процесе који ће нужно породити нове идеолошке заблуде и странпутице.

Сан о политехничарки будућности још није досањан

“После свих митова остаје још “сан промашеног политехничара”, у коме Маркс описује комунистичког човека који ће бити наизменично пастир, рибар, ловац или књижевни критичар, све према својој тренутној вољи или укусу.” (исто, 90) Марксистичка митоманија затворила је круг једним, рекло би се, оригиналним митом, митом о политехничару, универзалном људском бићу које ће у комунистичкој утопији уживати стварајући савршен баланс између своје властите универзалности и универзалности самог комунизма.

О аутору: Редовни професор рођен 1962. у Темерину. Докторирао је 2002. на Факултету политичких наука, Универзитет у Београду, дисертацијом “Политичка модернизација Србије 19. века у делу Слободана Јовановића”. Уже стручне области проф. др Љубише Деспотовића су политичка социологија, социјална екологија, историјска социологија, геополитика, политички системи. Члан је Удружења за политичке науке Србије, Социолошког друштва Србије. Главни је и одговорни уредник научног часописа Култура Полиса као и уредник едиција Пансофија и Арс Историка, издавачке куће Стилос. Редован је члан Матице Српске од 2006. и председник скупштине ЦХДР-а у Новом Саду. На Факултету за европске правно- политичке студије у Новом Саду предаје предмете Увод у политичке науке, Међународни политички односи, и Геополитика, на основним студијама као и Теорије и модели демократије на мастер студијама.

Петровград.орг (Фото: Википедија)

Поделите:
ДР ЉУБИША ДЕСПОТОВИЋ – ПОЛИТИЧКИ МИТОВИ СОЦИЈАЛИЗМА – ОД КОМУНИЗМА ДО БОЉШЕВИЗМА (I – ДЕО)

ДР ЉУБИША ДЕСПОТОВИЋ – ПОЛИТИЧКИ МИТОВИ СОЦИЈАЛИЗМА – ОД КОМУНИЗМА ДО БОЉШЕВИЗМА (I – ДЕО)

За комунисте политички мит није представљао само пуко средство манипулисања масама, те мотивацију и подстицај на беспоговорну лојалност револуцији и њеној партијској авангарди. Мит је био и важан део политичке идеологије, конститутивни супстрат партијске догме, средство које повезује и даје смисао практичној политици, испуњеној насилним методама владања и идеолошке ригидности.

Мит основни супстрат комунизма

Мит је једна врста смислене апологије, начин да наша акција добије оправдање и мобилише инертне масе за класне циљеве новог политичког поретка. “И пролетаријат је имао истакнуту улогу у стварању мита. Он је у мирним временима заменио мит о изабраном народу, с том разликом што је код националиста и фашиста народ био врхунско добро – херметички затворено, које је могло имати “месијанску улогу” у свету.

Код комуниста, радничка класа је разбила затвореност национа и окренула се месијанској улози на основу које је требало да наговести “спасење” свим радним људима у свету. Осим тога, комунисти су развили идеју о спаситељској улози диктатуре пролетаријата, који ће, ослобађајући себе, ослободити цело човечанство од класних и социјалних неједнакости и неправди.” ( Д. Гавриловић; 2006., 144)

Владимир Иљич Лењин фотографисан пред смрт

Један од важнијих митова социјалистичке доктрине у првим фазама њеног настанка, који је требало да политички оправда и идеолошки утемељи револуционарни преврат, јесте и мит о прескакању фаза друштвеног развоја, тачније мит о прескакању фазе капиталистичког развоја. У ову митску представу историје и “право” да је мењају у складу са својим идеолошким погледима веровао је велики број комуниста, нарочито оних који су учествовали у њеном стварању.

Један од њих био је и наш социјалиста XIX века, Светозар Марковић. Иако више ученик и баштиник руских народњака (руска социјалистичка мисао) него Марксовог учења, Марковић беспоговорно усваја овај идеолошки став социјалиста, додајући му неопходно српску специфичност и арому. “Управо зато Марковић истиче да Србија мора по сваку цену да избегне тај пут.” Не мора свако друштво проћи кроз све оне ступњеве економског развитка којима је прошло индустријско друштво нпр. у Енглеској, које је К. Маркс имао поглавито у виду. (…) Овим хоћемо да кажемо да једно друштво може преобразити своје газдинство основано на малој својини и увести најсавршенију машинску производњу, а да не мора пролазити кроз “пургаторијум капиталистичке производње”. (Љ.Деспотовић; 2008. , 139)

Светозар Марковић, отац социјалне народњачке мисли у Срба

У првој деценији конституисања бољшевичког ланца власти у Совјетском Савезу (а није било битно другачије ни у другим случајевима), велики проблем био је недостатак интелектуалаца од формата који би филозофски утемељили и онако оскудну идеолошку парадигму бољшевизма. Интелектуалци су били виђени као свеци (апостоли) револуције, који треба да обезбеде њену филозофско-историјску легитимизацију. “Иако је бољшевичка идеолошка пропаганда ослонац имала у Лењиновим списима, очајнички су јој били потребни образовани људи, тим пре што партија у првих десет година није имала озбиљнију интелигенцију.(…)

Диктатура пролетаријата на делу

До тада бољшевици у својим редовима немају филозофа који би био способан за такав подухват. Ђерђ Лукач је поседовао неопходно филозофско образовање, а као новопечени прозелит и неопходну “енергију заблуде” да залогом својих умних и физичких снага изради еx post facto филозофско-историјско утемељење Октобра и протолењинизма.(…) Другим речима, ако следимо Лукачеве тезе, само ћемо поновити оно што је у Русији већ виђено и што је готово непосредно говорио Лењин: да пролетерска револуција, ако се отарасимо цинизма политичке реторике, може једино да буде дело критичке интелигенције која је заступник “истинског интереса пролетаријата”, па тиме и његова авангарда, зато што је у стању да истумачи његове интересе и образује му зрелу класну свест – читањем и тумачењем Карла Маркса.”(М. Брдар; 2005., 29-32)

Ђерђ Лукач, прозелит, лењиниста који је протумачио Западу идеју социјализма

Вешто баратање митовима, како смо већ констатовали, давало је снагу и уверљивост комунистичкој пропаганди. Они су своју митологијску праксу наслањали на већ постојећи и препознатљив слој мистичке свести сваког човека, особито онај слој који је формиран деловањем религијске митологије. Отуда пријемчивост и прихватање нових-старих митова који су били негде познати и прихваћени, само су сада имали социјалистичко обележје.

“Социјалистички хилијазам за С. Булгакова је упрошћени и банализовани облик старог јудејског хилијазма, апокалипса натуралистичке религије човекобоштва. Социјализам је јеврејски хилијазам, преведен на рационалан језик политичке економије. Улогу изабраног народа добио је пролетаријат, а улогу сатане класа капиталиста произведена у чин представника метафизичког зла.” (Н. Милошевић; 2000., 23.)

Социјалистички хилијазам изникао из јудејског хилијазма

Онтологија политичког (идеолошког) насиља, које је било уткано у сваку пору власти бољшевичко-комунистичких партијских структура, своје оправдање пред собом али и пред класом чије су интересе наводно штитили црпено је из вере и уверења да је то насиље које сечини у име добра, да је оно само нужно средство достизања циља праведнијег друштва.Снагу и дефинитивно оправдање овог бездушног насиља које је однело милионске жртве на путу изградње “боље будућности” давала је политичка идеологија, уверење да је сваки злочин дозвољен у име тзв. виших циљева револуције. И као и верске секте таборити, адамити или анабаптисти (Књига о освети), који стравичан сценарио насиља и крвавог пира оправдавају потребом борбе и искорењивања зла у свету (а зло је све оно што се не уклапа у њихово виђење исправног религијског живота и живота по правој вери), и бољшевици оправдање за стравичне сцене злочина и класног (идеолошког) терора налазе у својој идеологији.”

Велики инквизитор као инспирација свих тоталитаризама

Да би чинио зло, човек га“, каже писац (А.Солжењицин) „мора претходно видети као добро. Таква је“, вели он „природа човекова да тражи оправдање за своје поступке. (…) До свега неких десетина лешева досезале су маштарије и душевне снаге Шекспирових злочинаца, само зато што нису имали идеологију“, каже Солжењицин.“Идеологија даје оно толико потребно оправдање за злочине и ону преступнику толико неопходну трајну чврстину у његовим злоделима.Све то обезбеђује идеолошким злочинцима друштвена теорија помоћу које они улепшавају пред собом и пред другима своје поступке и на тај начин уместо прекора и проклества добијају похвале и признања.Тако су се инквизитори снажили хришћанством, завојевачи величањем отаџбине, колонизатори цивилизацијом, нацисти расом, а јакобинци, рани и позни, једнакошћу, братством и срећом будућих поколења.” (исто; 31) “

Глуво коло српског комунизма над политичким неистомишљеницима

У ствари, било би тачније рећи да они помоћу митова идеологије претварају вредности у злочин. Дејствује се увек у име вредности, али само религије могу стварно да сублимирају и трансформишу страсти у вредности, док се идеологије служе вредностима као параваном, маском или изговором. Сва разлика је у томе, али је огромна; у та два случаја функције митова се узајамно потиру.”(М. С. Марковић; 1995., 86)

И у политичким доктринама Србије XIX века постоје заговорници оваквих радикалних и насилних метода доласка на власт и владања. Један од њих је свакако био Димитрије Мита Ценић, загрижени присталица тзв. револуционарног јакобинизма. “Припадник покрета Светозара Марковића, до његовог потпуног разласка почетком осамдесетих година, Димитрије Мита Ценић је постао репрезент оне малобројне групе екстремних социјалиста у Србији која је желела њен социјалистички преображај без обзира на социјалну цену. Фанатик социјалистичке идеје, Ценић је поборник професионалног револуционарног ангажмана који је, оформљен на традицијама француског јакобинизма, добио специфично руску арому и инспирацију једног Нечајева. То је онај типично језуитски начин посматрања политике (често код нас погрешно означаван као макијавелизам) који у сврху остварења властитих, овога пута револуционарних циљева, дозвољава употребу свих средстава, па чак и примену најжешћег револуционарног насиља.

Димитрије Мита Ценић који је међу српске социјалисте унео језуитске идеје

То је по свом карактеру тоталитарна оптика социјализма, коју је Ј. Талмон означио као јакобинску, а која инсистира на економском моменту једнакости, сматрајући питања политичких права и слобода другоразредним. Кратко формулисано – била је то политика револуционарног насиља у служби егалитарних циљева социјалистичке заједнице.” (Љ. Деспотовић; 2008., 181)…

Приредио: Петровград.орг према књизи „Митови епохе социјализма“, група аутора, Нови Сад (Фото; Википедија)

Поделите:
СРБИ ОДУЖУЈУ ДУГ ВЕЛИКОМ ЖУПАНУ СТЕФАНУ НЕМАЊИ  МОНУМЕНТАЛНИМ СПОМЕНИКОМ У БЕОГРАДУ

СРБИ ОДУЖУЈУ ДУГ ВЕЛИКОМ ЖУПАНУ СТЕФАНУ НЕМАЊИ МОНУМЕНТАЛНИМ СПОМЕНИКОМ У БЕОГРАДУ

Делови споменика Стефану Немањи, изливени су у бронзи у атељеу вајара Александра Рукавишњикова у Москви. Споменик обновитељу српске средњовековне државе у 12. веку, након периода доминације околних држава Византије, Бугарске и Угарске, биће постављен на Савском тргу у Београду, који се налази испред главног улаза у некадашњу Главну жељезничку станицу. Овај владар је поставио темеље Српске Империје, једне од неколико државних творевина свога доба у свету.

Споменик је идејно решење тима на челу са познатим вајарем Александром Рукавишњиковим и московским стручњацима – професором Николајем Мухином, уметник и академиком Николајем Шумаковим.

Сама фигура Стефана Немање била је изазов за аутора и његов тим. У Србији захваљујући многобројним ратовима, нигде нису сачувани портрети Стефана Немање из његовог зрелог периода, већ искључиво из монашког живота, као монахa Светог Симеон. Скулптор је по свом нахођењу, али и цртама лица Немањиних потомака, владару подарио одговарајући лик. Његова одећа је владарска, о боку му је опасан мач, јер је пре свега њиме, од Византије, изборена самосталност српске државе, док му се у рукама налазе Хиландарски типик и високо подигнути Православни Крст, као симбол вере и Цркве којој је био дубоко посвећен и на коју се највише ослањао током своје владавине.

Рукавишњаков је замислио да постамент споменика чини, симболично, напукла византијска кацига из ког се помаља владарско жезло, а споља су приказане двије најзначајније Немањине задужбине – Студеница и Хиландар. На тој кациги Стефан Немања стоји у контрапосту, ослоњен једном ногом на ручицу свог жезла, док му је друга опуштена и одваја се од остатка византијске кациге. Унутрашњост кациге биће јавни простор унутар кога ће моћи да се седи, шета и учи, а у централном делу ће бити историјских артефаката, те ће на посјетиоце остављати утисак као да су ушли у Православни храм.

У центру споменика, испод жезла, стајаће стаклени круг пречника осам метара, испод кога ће бити јама дубока четири метра. Системом огледала и уз помоћ освјетљења добиће се утисак бесконачног продужења тог жезла.

Сам поглед на имена ауторског тима гарантује да ће продукт њихових замисли бити још једно величанствено дело руске монументалности у Србији. Остаје жал што српски народ није и раније одао почаст родоначелнику династије Немањића који је ударио темеље Царске прошлости Србије. На прсте једне руке се могу набројати народи у Европи и свету који су имали царску прошлост, отуда је подизање овог споменика у српској престоници идентитетски веома значајно.

Петровград.орг

Поделите:
ОЛУЈА – ЕТНИЧКО ЧИШЋЕЊЕ – ПОГРОМ – ЗАВРШНИ ЧИН ГЕНОЦИДА НАД СРБИМА у 20 ВЕКУ

ОЛУЈА – ЕТНИЧКО ЧИШЋЕЊЕ – ПОГРОМ – ЗАВРШНИ ЧИН ГЕНОЦИДА НАД СРБИМА у 20 ВЕКУ

Операција Олуја је била војна акција Републике Хрватске у августу 1995. Године коју Хрвати славе а Срби се сећају као дан жалости. Циљ ове операције је био окупација територије Републике Српске Крајине. Међународни кривични трибунал за бившу Југославију је операцију „Олуја“ у првостепеној пресуди хрватским генералима Анти Готовини и Младену Маркачу окарактерисао као удружени злочиначки подухват, са циљем трајног и присилног протеривања највећег дела Срба са простора бивше Републике Српске Крајине у Хрватској. Међутим, у другостепеној пресуди, на притисак правих организатора ове акције,су такве тврдње одбачене и генерали су ослобођени свих оптужби. Трибунал је утврдио да су хрватска војска и специјална полиција починиле велики број злочина над српским становништвом.

Срби у завршном чину етничког чишћења на крају 20- века

4. август

Дана 4. августа на православни празник Благе Марије у 4 часа после поноћи, америчке ваздухопловне снаге су бомбардовале два радара снага крајишких Срба, само пар сати пре почетка операције Олуја. Иако су званично порицале умешаност у „Олуји“, америчке снаге су активно подржавале ову операцију етничког чишћења. Америчка опрема је коришћена за ометање српских комуникација, тако да је командни сектор био потпуно одсечен.

Након заустављања хрватско муслиманског сукоба и потписивања Вашингтонског споразума, почела се припремати Олуја. Септембра 1994, Хрватска влада је уз одобрење Стејт дипартмента, потписала уговор, под именом „Демократски транзициони програм“, с америчком војно-консултантском компанијом МПРИ (енгл. MPRI – Military Professional Resources Incorporated). Према овом споразуму, службеници ове фирме, које је предводио пензионисани амерички генерал Карл Вуоно, су интензивно радили на обуци хрватске војске и официра у војном училишту „Петар Зрињски“ у западном делу Загреба, као и у другим гарнизонима.

Континуитет хрватске политике у 20-том веку

Акција је почела нападом на тзв. секторе „Север“ и „Југ“ на фронту дугом 700 километара. Хрватске снаге пробиле су прве линије одбране Срба на 30 тактичких смерова у бјеловарском, загребачком, карловачком, госпићком и сплитском подручју. Дубина продора хрватских оружаних снага тада је већ била од 5 до 15 километара.

Првог дана акције, хрватска страна забележила је заузимање Светога Рока. Книн је већ био у окружењу, а хрватске јединице неколико километара пред градом. Срби одговарају нападима на Сисак, Шибеник, Оточац, Госпић, Огулин…

5. август

Око поднева објављена је вест: хрватске јединице ушле су у Книн. На книнској средњовјековној тврђави постављена је огромна хрватска застава. Заузета су и околна места – Врлика, Кијево, Дрниш, Житнић, Бенковац, Грачац, Ловинац, Љубово, али и Плашки, Примишље и Хрватска Дубица. До вечери је остварено 80% планираног, а српски цивили напустили су заузета подручја преко Срба и Двора. Срби одговарају ракетним нападима из Босне на Жупању, из источне Славоније на Осијек, Винковце, Нуштар, с Кордуна на Карловац, а из источне Херцеговине на дубровачко подручје.

Агресија Хрватске на Босну и Херцеговину и напад на Книн

6. август

До 6. августа, Прва хрватска бригада је пробила у територију око града Слуња (северно од Плитвица) и напредовала до границе са Босном и Херцеговином где су се састали са снагама Армије Републике БиХ на западу Босне. Једино је био снажан отпор у граду Глини (јужно од Сиска).

Хрватске снаге спојиле су се с Хрватским вијећем одбране (војском босанских Хрвата) и Петим корпусом Армије БиХ на граници БиХ, на реци Корани код Тржачких Раштела. Тиме је пресечен стратешки правац српског снабдевања Книн-Бихаћ. Послеподне у Книн долази и председник Хрватске Фрањо Туђман.

Личности инспиратори геноцида над Србима у 20-том веку

 Република Српка Крајина је поражена. Пале су Петриња, Слуњ, Костајница, Плитвичка језера, Обровац … Снаге Војске РСК су трећег дана акције Олуја биле у расулу: 21 кордуншки корпус, који се предао 8. августа, био је у окружењу, а 15. лички и 39. корпус пред разбијањем.

У недељу ујутро Хрватска војска је окупирала Петрињу, а око 23 сата у Глину.

7. август

Последњег дана „Олује“ пали су и Турањ и Тушиловић, па Војнић и Топуско, Горњи и Доњи Лапац… У 18 часова хрватски министар одбране Гојко Шушак објавио је да је акција Олуја завршена с војног аспекта, јер је већина границе са Босном била под контролом Хрвата. Пар преосталих дивизија српске армије су се предали у року од следећих пар дана.

Напад на Лику, Кордун и Банију и Аутономну Покрајину Западну Босну

Последице операције Олуја

Након операције РСК више не постоји. Већина Срба – преко 250.000 – је била протерана.

У операцији Олуја учествовало је 138.500 припадника Хрватске војске, МУП и Хрватског вијећа одбране. Тим снагама су се, према хрватским изворима, супротставиле српске снаге од око 31.000 војника.

Подручје захваћено хрватском офанзивом напустило је готово целокупно српско становништво. Колоне избелица на тракторима и другим пољопривредним возилима су преко подручја под контролом Републике Српске у западној и северној Босни кренуле ка Србији, изложене честим нападима хрватских снага.

Србија никада неће заборавити страдања Срба у Крајини

Тада је у Хрватској отпочело са темељним минирањем и рушењем празних српских кућа. После завршетка акције вршени су злочини над преосталим српским становништвом. Спаљено је преко 20.000 српских кућа, док су остале опљачкане и разорене.

Документационо-информативни центар „Веритас“ у својој евиденцији има имена 2.313 погинулих и несталих Срба. Од тога 1.205 цивила, а међу њима 522 жене и 12 деце.

Извор: Википедија

Поделите:
ДР МИРОЉУБ ЈЕВТИЋ – СВЕСТ ОДРЕЂУЈЕ ПРИПАДНОСТ ЈЕДНОЈ НАЦИЈИ А НЕ ГЕНЕТИКА

ДР МИРОЉУБ ЈЕВТИЋ – СВЕСТ ОДРЕЂУЈЕ ПРИПАДНОСТ ЈЕДНОЈ НАЦИЈИ А НЕ ГЕНЕТИКА

Основна теза  у овом тексту је да нације формира свест о припадности нацији а не пуки чин рађања у неком народу. Он наводи пример турске војске са којом су се Срби сукобили на Косову пољу. Она је била генетски претежно “грчка“ што показују проценти генетике у данашњих Турака али је временом преображена у туркофону. Изворни Турци су били монголоидни етнички елемент. Порекло у тој војсци није играло значајнију улогу али припадност исламу балканских конвертита јој је дало свест о јединству. Свест је та која их је одређивала као Турке а генетски су то већински били Грци, односно рекли би смолевантски полухеленизовани народи хаплогрупе Ј2.

Изворна генетика азијата у Европи

Генетика нација

У последњих неколико година запљуснути смо анализама које коришћењем ДНК доказују припадност нацијама. Идеја је да се докаже да су рецимо Енглези Енглези зато што имају исто биолошко порекло. Та методологија доказивања припадности неких људи некој нацији је сасвим погрешна. Да кажемо и математички, та је метода сто одсто нетачна.

Табела која приказује монголоидне елементе међу турским нацијама

Нација и генетика немају буквално никакве везе. Нација је друштвена и политичка категорија и са генетиком нема додира. Некада је мој покојни пријатељ Богдан Остојић написао афоризам који је гласио „Марксизам је доказ како наука може да тријумфује над здравим разумом.” Овај афоризам нам помаже управо то, да видимо колико инсистирање на генетици као основи нације није у вези са здравим разумом.

Највећи проценат садашње генетике Турке зближава са Грцима а не азијатима

Погледајмо на следећем примеру како то изгледа. Ко неће да се сложи да су Арапи нација? Анализирајмо затим Арапе. Видећемо да су Арапи Башар ал Асад, председник Сирије, и Омар ал Башир, недавно свргнути председник Судана. И шта видимо – председник Сирије је белац док је Суданац црнац. Каква вам анализа треба да се види да су они припадници различитих раса, а исте етничке нације, пазите етничке, не само политичке нације. Већ ту се види да припадати једној нацији значи имати свест и осећај да тој нацији припадате и да је прихватате као своју, а да биолошко порекло нема никакве везе са тим.

Башар ал Асад и Омар ал Башир су по националности Арапи

Још је значајнији податак да су народи сасвим мењали расну структуру. Дакле, потпуно су у току историје „испрали” своју претходну расну припадност и претворили се у сасвим другу расу, али су остајали припадници истог народа, односно нације.

Погледајмо нпр. турске серије. Видећемо да масу Турака чине изразити белци. Сетимо се министра иностраних послова те земље Исмаила Џема. Или премијерке Тансу Чилер. Белци су колико и Макрон. С друге стране, нема никакве дилеме да су њихови преци били монголоиди. Фигуративно речено, били су сличнији Кинезима и Јапанцима него садашњим Турцима.

Глумац Халит Ергенч верна слика Сулејмана Величанственог

О томе нам један од најзначајнијих историчара Арапа Филип Хити каже:

„Монголоидни Турци, нови расни елеменат, преузели (су) барјак вере Мухамедове”.

Погледајмо данашње Турке. Поред великог броја типичних белаца, постоји већина која је мало тамније пути. А нема ниједног монголода, барем их ја нисам срео, иако сам био много пута у Турској и видео безброј турских филмова. Дакле ти монголоиди су сасвим променили своју расну структуру, али су Турци без остатка.

Грчки јунак Рига од Фере и турски глумац Бурак Озџивит исти антрополошки тип

Коме пада на памет шта је било у садашњој Турској до 1071, до битке код Манцикерта на крајњем истоку данашње Турске, кад је селџучки султан Алп Арслан победио војску византијског цара Романа Диогена. Византија је тада представљала компактну, претежно грчку земљу са седам, осам милиона становника. Процењује се да је после те битке око 200.000–300.000 Туркофона продрло и освојило Византију. После пада Цариграда 1453. Грци су били здробљени. Земља је постала туркофонска. Где је нестало тих седам, осам милиона хришћана, махом Грка? Они су исламизовани и турцизирани. И то је данашња основа Турака из Турске. Како то изгледа видећемо из следећих података. Султан Мурат из Косовског боја био је син грчке принцезе Јелене, његовог сина Бајазита родила је Гркиња Ђулчичек Хатун. И докле да идемо? Двеста година касније султане рађају Украјинка Хурем и Италијанка Нурбану. Где је ту Турска генетика?

Генетика правих Турака у Азији је типично монголоидна

Енглески историчар Гибонс то овако представља:

„Пошто су једноставно променили име и религију, византијски Грци су се представили пред историју као нова раса и нација која је прихватила нове задатке и тако осигурала дуговечност Византије под исламским рухом.”

За нас је важно да знамо да ми биолошки чисте Турке никада нисмо срели. Војска са којом смо се сукобили на Косову била је, нажалост, претежно етнички грчка преображена у туркофоне. Порекло није играло никакву улогу. Свест је та која их је одређивала.

Ромејско царство је господарило Источним Медитераном 1000 година

Уосталом, зашто ићи толико у прошлост. Погледајте у Пријепољу испред музеја споменик подигнут на основу фотографије из 1919. На њему је мајка Ружица Пејовић са два сина – Луком Пејовићем и Алијом Потурком. Данас Алијини потомци говоре да су Бошњаци и да говоре босански, а фигуративно речено, иду на задушнице својој баби Српкињи.

Мајка Ружица Пејовић из Пријепоља и њени синови

По попису извршеном у „хрватском” Дубровнику из 1890, кад Србија није смела ни да помисли да врши неку пропаганду, више од 90 одсто становника у кући говори српски. Али много је важније да у „хрватском Дубровнику” буквално нико не говори хрватски. Данас велики број праунука тих Срба желе да Срби нестану, не само у Хрватској него и у Прокупљу.

Дубровник 1890 године и језик којим говоре његови становници у кући

И какве везе има генетика са чињеницом да они сада хоће да буду Хрвати и Бошњаци? Србин је само онај ко то жели, без обзира на порекло.

Аутор др Мирољуб Јевтић је професор универзитета и оснивач научне дисциплине Политикологија религије

Извор: Политика

Поделите:
ДР ПРЕДРАГ ЖИВКОВИЋ – ДУГИНОВ ДУБЉИ УВИД У УТОПИЈСКЕ ПЛАНОВЕ ЗАПАДА

ДР ПРЕДРАГ ЖИВКОВИЋ – ДУГИНОВ ДУБЉИ УВИД У УТОПИЈСКЕ ПЛАНОВЕ ЗАПАДА

Завршавајући огледне фрагменте о геополитици постмодерне, који су почети у првим записима аутора, кредо овог рада ће се везати и односити на студију Александра Дугина Мистерије Евроазије, те стога, и ова анализа имаће карактер не само приказа, већ и указа на она „усамљена мјеста“ која се изостављају у данашњим разматрањима цивилизација Копна и Мора.

Александар Гељевич Дугин

Текст у први план истиче рањивост доктрина овдашњих присталица западног империја, који у потпуности негирају могућност сагледавања алтернативних опција развоја. Остављајући простор и критички настројеним мислиоцима, да с правом искажу свој егзалтирани и помодни став у мантри – па зар постоји нешто што може парирати западној хемисфери, те непроходне стазе мишљења и усијану интелектулану позорницу, изненађује сазнање да данашњи сукоб Истока и Запада (што је за други пол незамисливо), оптерећује и заоштрава нешто више, сем укључености оних садржаја који у први план истичу значај и препоруке голог интереса оличеног у петродоларском уму.

Масонски симболи долара

Демонстративно најављујући студију Мистерије Евроазије, аутор овог дјела, истакнути руски социолог, филозоф и политиколог Александар Гељевич Дугин, по свему судећи, оставио је дубок траг у историји идеја, бар када је у питању зрелост филозофије евроазијства, оличене у сакралној географији. Особеност његовог приступа, огледа се у потпуној посвећености проучавању традиције, архетипова, који су гравитирали у орбити евроазијског простора. Ријеч је, прије свега, о признавању митолошких система оних империја, које су се задржавале на тлу Евроазије. На тај начин се негира она фиксирајућа и дилетанстка идеја, да је овај простор искључиво везан само за Русију и њене историјске фазе развоја. Оно што је за нас битно, јесте побуђеност идеје да се бар размисли, ако не и одбаци полипно ткиво већ домицилне матрице атлантизма, и генерише нови поглед на свијет који ће се описати у наставку. Ослобођена езотеријских тајни, Америка ће се у свезку овог аутора, представити као земља утрнулог и атрофираног симболизма, јер је исти претворен у финансијску панораму.

Русија царство злог кнеза Роша према западној есхатологији

Пратећи идејне нити Рене Генона, Дугин ће изнијети једну занимљиву анализу која описује симбол америчког долара. „У свом изворном облику, две вертикалне линије представљале су два „Хераклова стуба“ који су се по традицији налазили на крајњем Западу, иза Гибралтарског мореуза. Слово „S“ у облику петље представљало је у почетку графички симбол гесла: “nec plus ultra”, или дословно, “нема даље”. Оба симбола обележавала су крајњи запад, границу  сакралне хумане географије иза које су се налазили нељудски светови. Тај симбол границе који је упозоравао да се не сме ићи даље од Гибралтара претворио се, парадоксално, у финасисјки амблем Америке, земље смештене иза границе, управо тамо где се не сме ићи, тамо где нам графичка ознака на прототипу долара категорички забрањује да се упутимо. У томе се огледа ‘онострани’ симболички карактер Америке, као отелотворења геополитичких начела, забрањених људској цивилизацији.“ [4].  Дугин на овај начин детектује и филозофско и политичко завјештање Америке, која се није лишила утопистичких идеја и отворен је и подложна за атеистичке и профане пасије.

Гог и Магог у Лондонским храмовима

Његова критика не заобилази ни руски бољшевизам, који је попут америчког пророштва начела Краја историје и духовног порепорода Златног доба, смјестио, како он каже „у временски период прије самог Краја Историје.“[5] А сличност ова два континента је више него занимљива из разлога што: ‘континент Америка’ такође садржи демонску црвену компоненту “континетна Русије”, што су уочили многи истраживачи, историчари и политикилозози. Тако, рецимо, Жан Мари Доминик је у октобру 1970. писао у часопису Еспри: “САД су највећа комунистичка сила на свету.” Заиста, и утопизам, и есхатологизам, и пародија религиозности, у оба случаја су запањујуће међусобно слични, мада су САД и недавно срушени СССР званично били идеолошки непријатељи.“[6] Наведени фрагменти, увод су у један мит, који ће Америка остваривати у геополитичком и есхатолошком заносу и увјерењу Новог Израиља.

Ок(еан)је права етимологија назива Гог, Гомер у семитским језицима

Стога, није случајна симболика Сједињених Држава, које према конспиролошким теоријама имају искључиво масонска обиљежја. То се потврђује следећим увидом: „бела звезда петокрака, симбол “Адама у рају” (опет иста рајска тема), и зарубљена пирамида чији је врх одвојен од основе прстеном од 13 звезда, што симболизује 13 племена Израиљевих (племе Јошуино често се симболично представља као двоструко племе Јефремово и Манасијино, што даје 13 уместо 12 племена, по доктрини масонске аритмологије). Зарубљена пирамида има прилично негативно симболичко значење: представља хијерархију лишену сваког сакралног врха, свог сакралног центра… Тако, зарубљена пирамида садржи у себи идеју непотпуне иницијације, њене недовољности и прекида. Говорећи ритуалним масонским језиком, то се може тумачити кроз “Мале Мистерије”.“[7] Створена од протестанстких секти (Сједињене Државе), и устројена протестантским начелом –  диспензацијализмом, који се односио на хришћане-англосаксонце, који ће се суочити са злим дусима који насељавају простор Русије, западни империј ће тако први пут ову „вулгаризовану теорију“ примјенити за вријеме Кримског рата, да би се касније она трансформисала у нуклеарни диспензацијализам.

Средњовековна представа о дивљем народу Гога и Магога

Дугин ће закључити да: „Силе, скупине, светоназори и државне формације које се укупно називају “Западом” и које су после победе у “хладном рату” једини господари света, иза фасаде “либерализма” исповедају складну есхатолошку богословску доктрину у којој се догађаји светске историје, технолошки прогрес, међународни односи, друштвени процеси и тако даље, тумаче у апокалиптичној перспективи… Библијско помињање апокалиптичних “кнежева Роша, Мешеха и Фувала” тумачи се као недвоссмислено указивање на Русију – Рош (Русија), Мешех (Москва), Фувал (древни назив Скитије). Другим речима, русофобија Запада, а нарочито САД, уопште не просистиче из фарисејске бриге о “жртвама тоталитаризма” или о фамозним “људским правима”. Ту се ради о доследној и доктринирано “оправданој” демонизацији источноевропске цивилизације у свим њеним аспектима – историјском, културном, богословском, геополитичком, етичком, социјалном, економском и тако даље.[8]“

Мала Азија је реална колевка споменутих библијских народа

Сугерисана поља у овом рукопису, имала су намјеру да покажу на дубљи слој постмодернистичког дискурса, а у оквиру њега и геополитичког. Извјесно је, да се човјек ове духовне хемисфере мора запитати ком полу се приклонити. Да ли ће попут апостате напустити своја религиозна увјерења и приклонити се оној цивилизацији која на њега гледа као на духовног каскадера, који није вичан да постане равноправан члан – глумац – нове заједнице и новог друштва (и држи га у стање вјечите глади за ниским поривима и страстима, које пласира западни центар), или ће у стању очајања, када се исцрпе извори који творе животни фалсификат, попут блудног сина, ипак се вратити оном полу који га је инаугуриса бићем кадрим да спозна езотеријске тајне, и тако неће остати реципијент мамонистичких понуда. То је можда и тестиментирана одговорност свих нас, како бисмо постали пастири бивствовања!

Савремени обожаваоци Гога и Магога у западном свету

[4]Дугин Александар, Мистерије Евроазије, Логос, Београд, 2008. Стр. 116-117.

[5] Дугин Александар, Мистерије Евроазије, нав. издање, стр. 120.

[6] Дугин Александар, Мистерије Евроазије, нав. издање, стр. 120.

[7] Дугин Александар, Мистерије Евроазије, нав. издање, стр. 122.

[8] Дугин Александар, Мистерије Евроазије, нав. издање, стр. 138.

Предраг Живковић је рођен 21. 3. 1984. године у Никшићу. Сарадник је у настави на Филозофском факултету – Универзитета Црне Горе. Основне студије социологије, завршио је 2008. године на Филозофском факултету у Никшићу. Магистрирао је с темом из области социологије културе и умјетности – Облици потрошачких тенденција у култури Црне Горе на Филозофском факултету у Никшићу 2010. године. На истом факултету је похађао докторске студије и исте завршио 2016. године, одбранивши докторску дисертацију – Теоријски приступи феномену глобализације у савременој социолошкој теорији из домена социологије политике. Специјалистичке докторске студије је завршио на М.В. Ломоносову у Москви под менторством Александра Гељевича Дугина.

Поделите: