КАДА ЈЕ И КАКО ГРАД НА БЕГЕЈУ ПОНЕО ИСТОРИЈСКИ НАЗИВ ПЕТРОВГРАД

КАДА ЈЕ И КАКО ГРАД НА БЕГЕЈУ ПОНЕО ИСТОРИЈСКИ НАЗИВ ПЕТРОВГРАД

Дана 29. септембра 1934. године, пре тачно 86 годнина  Градско веће Великог Бечкерека донело је историјску одлуку о преименовању до тадашњег назива града Великог Бечкерека у Петровград. Историјска одлука је донета на предлог  народног посланика и градског одборника др Тоше Рајића а уз консултације са водећим људима из политичког живота онога времена. Поставља се питање зашто је грађанска елита онога времена одлучила да промени име града који је носио пре тога?

др Тоша Рајић

 У образложењу одлуке првак је у име националне и грађанске елите свога доба тада изрекао следеће речи које звоне у вечности:

„Године 1918. наш крај је ослобођен и уједињен у националну државу, под вођством националне династије Карађорђевића. Наш град, који је кроз векове и уз огромне жртве водио борбу да очува национално обележје ових крајева, био је увек веран изражај наших националних тежњи и стремљења. Ту своју борбу за националну и државну слободу водио је часно, али под именом које је наметнуто нашем народу и које му је било увек страно и туђе. То име се могло разумети и толерисати у једној држави у којој смо ми, силом историјских околности, морали живети, а која је била најизразитији противник наших националних и државних идеала. У 1918. години, када смо се ослободили и када смо створили једну јединствену националну државу, ми смо дужни да нашем граду дамо име нашег Владаоца Ослободиоца и име наде нашег народа, будућег Владара Краљевине Југославије: Петровград, као симбол наше велике националне будућности и нашег активног националног живота у овим крајевима. Уверен сам да ће ова промена имена нашега града бити један поступак више за наш активан и конструктиван национални живот“.

 За овај предлог су гласали политички и интелектуални горостаси који су заувек златним словима уписани у историју овог дела Србије присутни градоначелник Милош Стефановић и градски већници Иван Богојевић, Јован Вајтершан, Адам Даниел, Веселин Ђукић, др Зоран Каменковић, др Димитрије Крстић, др Јован Миљковић, Никола Николић, Милован Петровић, Паја Пин, др Тоша Рајић, Сава Савин, Аца Стефановић, Живојин Терзин, Ђурица Турински Млађи и др Влада Шећеров.

Интелектуална елита која је назвала град Петровградом

Име Петровград симболизује национално – српску, монархистичку али ништа мање и грађанску и парламентарно – демократску идеју у овом делу  тадашње Југославије. Истовремено ово име симболизовало је антиревизионизам и антифашизам јер је иницијатива за његово доношење учињена 1934. године, непосредно пред убиство краља Александра I Карађорђевића. Градско веће Великог Бечкерека, упркос жестоком отпору пронацистичких ревизиониста, је упутило валидан и законит захтев да град понесе назив свог ослободиоца – Петровград. Почетком 1935. Краљевска банска управа Дунавске бановине и званично преименовала Велики Бечкерек у Петровград.

Град на Бегеју некад…

Треба имати у виду заиста тежак положај државе Краљевине Југославије у тренутку доношења ове епохалне одлуке о назвању града Петровградом. У Европи су се демократије повлачиле пред облицима репресија и диктатура, црвених и црних. Можемо говорити да је и владавина краља Александра Ујединитеља била аутократска али морамо имати у виду општи историјски контекст тога времена. Краљ Александар је пао као жртва тоталитарних ревизионистичких идеологија немачког нацизма и  италијанског фашизма чије се семе примило у Хрватској и Бугарској.

Поздрав из грађанског Петровграда

Кад је др Тоша Рајић предложио Градском већу да се да име у складу са епохом националног ослобођења, он је био посланик у парламентарној монархији свога доба а не некој идеалној демократској држави али је имао епохалну свест о потреби одбране државе и нације на простору Баната у тренутку када се млада држава суочавала са унутрашњим и спољнополитичким непријатељима свих боја. Краљевина Југославија није била идеална држава каквом се често представља социјалистичка Југославија, у њој је било репресије, корупције, имала је затворе за политичке неистомишљенике али је то ипак била наша држава, која се борила са социјалним и политичким проблемима свога доба и постизала завидне успехе.

Резервни официри војске Краљевине Југославије полажу заклетву

Тадашње национално свесно српско грађанство је овим чином трајно уписало ово име у темеље вредности овога града. Може неки град деценијама или стотинама година у неслободи националној или идеолошкој да носи неко име али тај чин назвања по ослободиоцу, просвећеном владару убеђеном демократи који се залагао за парламентарну монархију, остаје у историји као камен међаш, историјска чињеница, сећање на будућност.

Петровграђани, срећан нам дан рођења овог вечног имена једног града!

Петровград.орг

Поделите:
МИРЈАНА МИЛАНКОВ – ПРОМОЦИЈА РОМАНА ПРВИ И/ИЛИ ПОСЛЕДЊИ ПЕТЛОВИ У ЗРЕЊАНИНУ

МИРЈАНА МИЛАНКОВ – ПРОМОЦИЈА РОМАНА ПРВИ И/ИЛИ ПОСЛЕДЊИ ПЕТЛОВИ У ЗРЕЊАНИНУ

Првенац роман Мирјане Миланков′′ Први и / или последњи петлови ′′промовисан је у прелепој Градској башти у граду на Бегеју у оквиру пројекта ′′ Банатска бајка “, пред бројном публиком у доброј атмосфери.

Публику у Зрењанину је поздравио уредник и власник издавачке куће „Прометеј из Новог Сада Зоран Колунџија који је у посебно писаној поруци за ово вече , између осталог поручио:

…Имате вечерас компетентније и боље говорнике од мене, а ја осећам потребу да кажем: Кад узмете овај роман у руке, кренете са читањем – срешћете лепе, чисте, једноставне реченице, а потом ће вас обузети сентименти осећања и реалност свакодневнице, распрострт али и згуснут живот ; препознаћете наше стрепње али и радости, путовање кроз овдашњу прошлост са ниском старих лепих израза и назива који светлуцају у мраку наше свакодневнице и на крају оно што је најважније– кад склопите књигу после читања, надам се да ће те закључити као и ја: важна је вера у љубав и сама љубав! Рекао бих: Могла би се књига звати „Ткање љубави…“

О књизи је након читања појединих одломака публици: Мирјана Миланков, аутор рекла:

„Прво сам написала једну причу која је била основа за овај роман. То је било у јануару 2016 године за симпозијум у Русији „ Научници писци – писци научници“. Били су то моји први пензионерски дани. Ту причу сам превела на Руски језик и послала и објављена је у том зборнику. То ми је био ветар у леђа да наставим са писањем. Наредне четири године десило се у мом животу пуно тога и лепог и тужног. Лепо је што су моји унучићи Иван и Лара порасли, родила се Кала, родио се Вук а о тужним стварима нећу овом приликом. На неки начин сам их у главном лику мог романа Весни Живанов описала, неке домислила и у децембру 2019. Године склопила сам текст који сам предаала издавачу…“

Мирјана Штефаницки Антонић, рецензент књиге је о њој забележила следеће:

„ Кроз контекстуални оквир и емотивну спону, осећа се духовна, хришћанска златна жица, што задржава пажњу читаоца. Дозволимо овом роману Мирјане Миланков да нас понесе, јер свако право задовољство је читање, у посебном тренутку и прилици, у инспирацији, у подстицају, јер „таленат је мираз добијен на дар од Бога“, а наша списатељица га очигледно поседује…“

Присутан је на промоцији био и Јулијан Тамаш још један рецензент ове књиге из чије рецензије издвајамо:

„…Роман „Први и/или последњи петлови“ писан је читљиво, природним језиком обичног свакодневног живота са тековинама мимезе, представљања стварности конвенцијама психолошког, високог реализма и тежњом ка авангардној „оптималној пројекцији“, блиској имажинизму и рурализму, Све то, од прве противречности сукоба социјабилности у пишчевом алтер егу, описали смо језиком науке о књижевности као женски рурализам, женски јесењинизам…“

У музичком делу програма посебну боју догађају дао је наступ КУД-а “Светозар  Марковић” из Новог Сада,који нас је Шостаковичевим мелодијама увео у ову „ Банатску бајку“а потом су солисти имали неколико својих не мање виртуозних наступа Уметнички руководилац овог ансамбла је Слободан Балаћ.

Дует Драган и Бојка из Новог Сада су одушевили присутне староградским мелодијама које су донели у Градску башту гласом, усном хармоником и гитарским акордима.

Етно група “Филигран” из Зрењанина која делује при Културном центру Зрењанина је извела сет завичајних банатских лирских песама у свом етно маниру, промовишући традицију овог дела Србије.

Организацију програма потписује Културни центар Зрењанина на челу са директором Гораном Маринковићем и IPA Media а модератор је била Маја Пандуров. Поздравни текст уредника Издавачке куће „Прометеј“ прочитао је Саша Младеновић.

О аутору: Професор Мирјана Миланков, доктор медицинских наука, специјалиста социјалне медицине, рођена је 10. маја 1955. године у Кикинди. Академско, стручно и научно звање стекла је на Медицинском факултету у Новом Саду. Професионални рад посветила је превенцији повреда. Мајка је две ћерке и бака четворо унука. Ово је њен први роман. Живи и пише у Новом Саду.

Хвала онима који су ме волели

јер су ме научили да волим друге.

Захвална сам и онима који ме нису волели,

јер су ме научили да волим себе.

(Марина Цветајева)

Приредио за Вас Петровград.орг

Поделите:
РАДЕ Р. ЛАЛОВИЋ: ПОКОЉ – ИДЕНТИТЕТ И АНТИСРБИЗАМ

РАДЕ Р. ЛАЛОВИЋ: ПОКОЉ – ИДЕНТИТЕТ И АНТИСРБИЗАМ

Прије него било шта кажемо у вези с овим проблемом нужно је да извршимо неколико суштинских и појмовних разграничења, односно да дамо одговор на основна питања шта је холокауст, на кога се он односи, шта је геноцид, шта злочин против човјечности, како се данас у науци и публицистици именују почињени геноциди над Јеврејима, над Ромима, над Јерменима и коначно над Србима, онда и да укажемо на значење још неколико сродних појмова неопходних за пуно разумијевање материје о којој желимо говорити.

Када је ријеч о самој дефиницији Холокауста у задње вријеме се јављају различити ставови и непотребна надмудривања и разводњавања овог појма, па имамо Холокауст у ужем и ширем смислу, односно Холокауст који се односи само на страдање Јевреја и Холокауст који обухвата и све нејеврејске жртве њемачке кампање масовног убиства.

У већини on line доступних енциклопедија, историјским и публицистичким радовима појам Холокауст или Шоа се дефинише на скоро идентичан начин и ограничава се на период нацистичке владавине од 1933. до 1945. године. А тамо се каже да Холокауст (грчки; холóкаустос: ὁλόκαυστος: “потпуно спаљен”) и Шоа (хебрејски: “катастрофа”, “велика несрећа”) означавају појам организованог, систематског геноцида и убиства око 6 милиона европских Јевреја за вријеме национал-социјализма у Њемачкој. Појам Холокауста се, такођер, односи на системско истребљење Јевреја у земљама савезницама нацистичке Њемачке.

У Пролексис енциклопедији, за Холокауст се каже “Danas se pod nazivom Holokaust poglavito razumijeva masovno istrebljenje Židova u doba nacizma.”

Иван Клајн, Jевреј по оцу, у свом Речнику језичких недоумица каже “Холокауст (грчка реч, данас у значењу покољ Јевреја под нацистима): нема потребе да се преноси енглески изговор Holokost.

“Предраг Лозо и Душан Павловић у раду Од принципа образовања о геноциду и Холокаусту до културе памћења у Републици Српској такође тврде да се “Термин Холокауст у науци користи искључиво за геноцид над Јеврејима у вријеме Другог свјетског рата”.

А у приручнику Preporuke za poučavanje o Holokaustu, Međunarodni savez za sjećanje na Holokaust – IHRA (International Holocaust Remembrance Alliance), Zagreb 2019. се каже “Kao što je utvrđeno u odjeljku 3.1, smislena nastava o Holokaustu zahtijeva dosljedno i točno korištenje izraza. U povijesti dvadesetog stoljeća izrazi „Holokaust“ i „Šoa“ odnose se na specifičan genocidan događaj: pod pokroviteljstvom države, sistemski progon i ubojstva Židova od strane nacističke Njemačke i njezinih suradnika između 1933. i 1945. Najviše progona i ubojstava dogodilo se tijekom konteksta Drugog svjetskog rata”.

Да се појам Холокауст односи само и искључиво на старадање Јевреја, а никако на страдање било кога другог народа, а успут речено Холокауст и Шоа су синоними, тврде и сви јеврејски теоретичари и истраживачи Холокауста. Тако нпр. др Роберт Розет са института Јад Вашем у својим предавањима наглашава да сваки геноцид није Холокауст, образлажући да је Холокауст само и искључиво страдање Јевреја на просторима којим је управљала нацистичка Њемачка, уз напомену да се Холокауст може правилно разумјети само и искључиво ако се схвати нацистички поглед на свијет.

Геноцид (изведено од genos = племе, род, народ + лат.occidere = убити) је најекстремнији, најдрастичнији и најбруталнији злочин намерног уништавања националних, етничких, расних и религијских група. Овај појам је дефинисан у Конвенцији о спречавању и кажњавању злочина геноцида коју је Општа скупштина УН прихватила 9. децембра 1948. године.

Термин геноцид у преводу на српски језик би гласио родоубиство.

Према Римском статуту Међународнога кривичног суда из 1998. године злочин против човјечности обухвата дјела као што су убиства цивила, истрјебљење и протјеривање цивилнога становништва, силовање беспомоћних жена и злочин апартхејда.

Злочин над Ромима у Другом свјетском рату у науци и у публицистици је одређен са два термина и то: Порајмос – (ромски [pʰoɽo], уништење) је термин којим Роми означавају геноцид и Самударипен – од ромског samudaripena масовно убијање.

Геноцид који је Отоманска империја починила над Јерменима се најчешће означава као Medz yeghern што значи “Велики злочин“, aли у истом или сличном значењу се може понегдје сусрести и синтагма Hajots tegespanutjum.

Када је ријеч о злочину над Србима у 20. вијеку, посебно у НДХ, онда морамо констатовати да се српска научна јавност није усагласила како ће се и да ли ће се геноцид који је НДХ неспорно починила над српским народом посебно терминолошки одредити као што су то име добили и геноциди над Јеврејима, Ромима и Јерменима.

Један дио истраживача који се баве овом материјом сматра да геноцид над Србима почињен на територији НДХ није потребно посебно терминолошки маркирати, да је довољна само дефиниција геноцида са одредницом локације и народа који га је претрпио, а један дио српских интелектуалаца и универзитетских професора, историчара и публициста међу којим је и академик проф. др Василије Крестић, неспорни ауторитет за српско-хрватске историјске односе, сматра да је геноцид над Србима почињен у НДХ у периоду 1941. до 1945. године неопходно и терминолошки посебно одредити, јер је он по много чему специфичан.

И управо због полемика у вези с именовањем злочина геноцида над Србима који је починила НДХ у употреби постоје два термина, али ниједан није опште прихваћен.

Један је термин “Покољ” који је предложило Удружење потомка и поштовалаца жртава комплекса усташких логора Јадовно “Јадовно 1941.”, а други термин је “Србоцид” (од СРБ + лат. occidere = убити) који су у својим радовима употребљавали прво Владимир Умељић, а затим и Михаило Станишић, па онда и неки други. Напомињемо да термин “Србоцид” који је изведен као конкретизована паралела термину геноцид означава страдање Срба у цијелом 20. вијеку, у оба свјетска рата, балканским ратовима и ратовима с краја 20. вијека.

Удружење “Јадовно 1941.” свој приједлог “Покољ” дефинише као: “Покољ је назив за системски државни злочин геноцида почињен над православним Србима током Другог свјетског рата од стране Независне Државе Хрватске на цијелом њеном територију”. Значајно је овдје напоменути и чињеницу да је предсједник Србије Александар Вучић на комеморативном скупу у Сремској Митровици 26. априла 2020. године поводом Дана сјећања на жртве усташког концентрационогог логора Јасеновац тај усташки злочин оквалификовао као “Покољ” над српским становништвом, а иста квалификација се сусреће и у филму Дневник Диане Будисављевић.

Идентитет

А прије представљања могућег модела његовања културе сјећања на српска страдања у 20. вијеку у школској пракси подсјетићемо се и на појмове без којих се никако не може осмислити култура сјећања, а то су појмови идентитет, лични идентитет, породични / друштвени идентитет, културни идентитет и нациопнални идентитет.

Под идентитетом се обично подразумијева скуп одређених јасно дефинисаних особина које појединца или групу људи, или народ у цјелини чине баш таквим какав јесте и по чему се он разликује од осталих појединаца или група. У основи овог термина је латинска ријеч identitas што у преводу значи карактеристична јединица.

У Хрватској енциклопедији Лексикографског завода Мирослав Крлежа нпр. за идентитет се каже: “U sociologiji, skup značajki koje određuju posebnost pojedinca ili skupine u smislu različitosti ili pak pripadnosti u odnosu na druge pojedince ili skupine. Individualni identitet (Истицања су моја. Р.Р.Л.) odgovor je na pitanje »tko sam ja?«, a proizlazi iz činjenica koje tvore pojedinčev životopis, koji je jedinstven i neponovljiv, te iz vlastitih iskaza o pripadnosti različitim skupinama, odn. državljanstvu, koje čine društveni ili kolektivni identitet, svojstven ili tipičan većemu broju pojedinaca. Društveni identitet odgovor je na pitanje »tko smo mi?«, a može biti spolni ili rodni, dobni, seksualni, rodbinski, jezični, vjerski, nacionalni, regionalni, klasni, profesionalni, organizacijski, klupski, politički, tradicionalni, moderni, itd. “

Да би се говорило о култури сјећања или култури памћења идентитетских одредница мора се одредити и категорија културног идентитета, а она је сажето дефинисана у Пролексис енциклопедији гдје стоји: “kulturni identitet, pojam koji izražava jedinstvenost i autentičnost neke kulture, te pripadnost pojedinca ili društv. skupine toj kulturi; određenje neke društv. zajednice putem njezinih vlastitih kult. osobitosti i vrijednosti. K. i. tvore oblici duhovne (jezik, književnost, glazba, ples, običaji i dr.) i materijalne (graditeljstvo, artefakti) kult. baštine. K. i. osniva se na elementima tradicijske kulture, ali se izražava i u suvr. kult. tvorbama, uključujući i kult. industrije (film, izdavaštvo i dr.).”

Дакле, лични идентитет, породични идентитет, културни идентитет и нациопнални идентитет произилазе један из другог и међусобно снажно кореспондирају и јасно одговарају на питања: Ко сам ја и Ко смо ми? чему би се могло додати и низ сличних идентитетских питања као нпр. Ко су моји преци, Одакле смо дошли, Којим језиком говоримо, Којим писмом пишемо, Којој религијској скупини припадамо, Гдје смо, од кога, због чега и када смо све страдали и тако редом.

Одговори на сва ова питања обједињени у смислену цјелину чине наш и лични, и сваки други идентитет који ваља његовати и чувати. Без јасног и добро чуваног идентитета ми као појединци, а онда и као народ постајемо безлична и ником потребна маса којој никакве вриједности осим хедонистичких и мамонистичких и нису значајне, а тада већ престајемо бити и људи, и народ.

Антисрбизам

Овдје смо дужни посебно подвући да је за Србе веома значајан и феномен србофобије, односно антисрбизма баш као што је за Јевреје значајан феномен антисемитизма. Тај феномен антисрбизма који неријетко код неких мондијалистички оријентисаних Срба прераста у сурови аутошовинизам је анализиран у књигама Мила Ломпара, Дух самопорицања и Жељка Грујића, Отаџбина и оцеубице, а корисне одговоре о србофобији на глобалном плану даје и књига Емила Влајкија Демонизација Срба.

Због минималног подсјећања,као илустрацију наводимо и неколико класичних примјера за србофобију коју не показују само неки припадници других народа који живе на подручју бивше СФРЈ, него нажалост и неки Срби. Тако нпр. Радомир Константиновић у Филозофији паланке каже Што сам више Србин, то сам мање човјек, или Филип Давид у писмима Мирку Ковачу каже: У Србији је патриотизам последње уточиште протува.

Константиновићев став је и примјер суровог аутошовинизма.

Класична сурова србофобија је и:

– Однос комуниста према владики Николају Велимировићу, професору Слободану Јовановићу и Јовану Дучићу,

-Однос комуниста према Ави Јустину Поповићу,

-Када комунисти из Бањалуке прогоне владику Василија Костића 1953. године,

-Када се затварају професори београдског Правног факултета који су указивали на погубне посљедице уставних промјена из 1974. године,

-Када је својевремено сарајевски проф. др Нијаз Дураковић презриво и иронично са нескривеном мржњом говорио “Мирис тамјана се шири Босном и Херцеговином”,

-Када се у Црној Гори хапси митрополит Амфилохије и отима имовина СПЦ…

Много је примјера и домаћих и страних извора србофобије, односно антисрбизма, а њихово набрајање и само површна анализа би захтијевала најмање неколико књига са по преко 1000 страница. За сада довољно показатеља нуди поменута Влајкијева књига Демонизација Срба…

Аутор је професор српске књижевности из Фоче и инспектор – просвјетни савјетник за српски језик и књижевност Републике Српске. Ово је извод из текста “ Изградња личног и националног идентитета и култура сјећања“ објављеног на порталу Јадовно.

Поделите:
ЂОРЂЕ БАРОВИЋ: СРПСКИ СВЕЦИ ОКУПАТОРИ

ЂОРЂЕ БАРОВИЋ: СРПСКИ СВЕЦИ ОКУПАТОРИ

Будући Специјални тим за заштиту српске и хришћанске духовне баштине у региону који Влада Србије планира ускоро да формира, требало би да се неизоставно бави верским и културно-историјским наслеђем у Северној Македонији зато што је велики број цркава и манастира из средњег века у катастрофалном стању, а притом су и све безочнији покушаји прекрајања историје и присвајања ових српских светиња.

Управо с овим аргументима молбу надлежним српским институцијама недавно су упутили Милутин Станчић, један од оснивача Културно-информативног центра Срба у Македонији Спона и др Јасмина С. Ћирић, доцент Филолошко-уметничког факултета Универзитета у Крагујевцу и спољни сарадник Института за историју уметности Филозофског факултета у Београду.

Јасмина Ћирић је један од најбољих познавалаца српске средњовековне културе 14. века, посебно задужбина краља Милутина којих је и највише у Северној Македонији.

– Разапети смо између услова, жеља и могућности због чега сам и потписала молбу надлежним институцијама да се у оквиру државног пројекта нипошто не смеју изоставити трагови нашег средњовековља на територији Северне Македоније. Ми Срби имамо уникатне грађевине, сведоке времена које нико никада нигде није успео да понови. Све да немамо ништа више очувано осим Старог Нагоричина и Матеича, ми бисмо имали значајно место на културној мапи светске цивилизације. Чини ми се да нисмо довољно свесни да су споменици средњовековне уметности и духовности XIV века на територији Северне Македоније, органски део српске баштине и да потврђују нашу припадност елити светских народа – каже др Ћирић која се крајем августа вратила из Северне Македоније као први српски историчар уметности који је успео да обиђе и неке од манастира које је присвојила непризната Македонска православна црква.

Институционалне мреже и удице Северне Македоније

За тај наум, каже, морала је да прибави силне дозволе најразличитијих македонских институција.

– Процедура је обично да се обратимо Министарству културе Северне Македоније што сам и учинила. Али, овог пута су тражили да претходно морам да добијем сагласност и валидна одобрења не само Националног конзерваторског центра, већ и Македонске православне цркве. Деловало је да ће то бити немогућа мисија, али захваљујући представницима КИЦ Спона који су ме представили као свог спољног сарадника, све дозволе су добијене и ето, ја сам се уписала као први историчар уметности из Србије коме је то пошло за руком.

Молитва за отете и порушене светиње

Са овом дозволом др Јасмина С. Ћирић је успела да обиђе манастир Матејче, Цркву Светог Николе у Лјуботену и Цркву Светог Ђорђа у селу Старо Нагоричино. Апсурдно је што су дозволе биле потребне за цркве и манастире који су празни и фактички из године у годину све више пропадају.

– Те српске светиње су напуштене. Црква Светог Ђорђа у Старом Нагоричину је у бољем стању, будући да у непосредној околини постоје активна домаћинства. У цркви се спроводе радови заштите од влаге и поправке крова, али постоји својеврсни медијски рат који се тиче носилаца ових радова. С друге стране драматична је и тужна ситуација у задужбини цара Душана и царице Јелене, у манастиру Успења Богородице у Матеичу. Пут којим се успињете до манастира потпуно је руиниран, а макадамски остаци подсећају на боравак краљевског пара Карађорђевић са кнезом Арсеном у овом манастиру пре готово једног века. На путу до манастира видите гомиле шута – остатке разрушених домаћинстава, људи који су прогнани из села. О томе постоји сачувана документација правног карактера и могуће је ступити у контакт и доказати како су протерани људи чије су породице ту живеле вековима, а имања претворена у депоније. Највећи део прогнаних успешно је пред судским инстанцама заступао адвокат Синиша Станковић из Куманова о чему је у више наврата писала српска штампа. Такорећи успињање депонијама насталим од узурпираних меморија бројних породица, до места где су сачуване фреске са ликовима цара Душана, царице Јелене, младог Уроша, Лозе Немањића. Од атмосфере Рајског насеља где су живели химнографи Исаија Србин, Никола Србин, потом и Владислав Граматик, до потпуно осамљене грађевине која је окружена згариштем и натписима УЧК.

Успење Богородице, Матејич

У Љуботен, задужбину властелинке Данице где се чува натпис у којем се Душан помиње као краљ, дошли смо путем који користи православно становништво. Цркву смо посетили у тишини, трудећи се да не изазивамо радознале погледе становништва на другој страни села, које није расположено за посетиоце – прича др Ћирић и додаје да су помаци у очувању ових непроцењивих културно-историјских споменика минимални.

– Старо Нагоричино има нешто бољи статус у односу на Љуботен и Матеич. Тек од ове године трудом неколико породица, обновљен је потпорни зид у Лјуботену. Кроз скеле у цркви дискретно се појављују обриси лика краља Душана и краљице Јелене, тек као бледа успомена на првобитни сјај и значај овог места. Посебно је алармантна ситуација у оскрнављеној манстирској Цркви Успења Пресвете Богородице и порушеним конацима у Матеичу. Црква без врата и прозора, док готово у читавом олтарском простору пробија влага. На крову бујају коров и растиње. Процењује се да су фреске за читавих 30 одсто блеђе у поређењу са стањем од пре осам година када смо посетили манастир – упозорава др Ћирић.

Овај стручњак наводи да је други, ништа мање значајан проблем и тенденција присвајања српске културне и историјске баштине, али и негирање српског постојања на тлу Северне Македоније.

Срби у Македонији и даље окупатори а били ослободиоци

Међу „специјалитетима“ у прекрајању историје јесте без премца теза да су српски средњовековни манастири у Македонији служили као „војне базе српских окупатора“.

Срби су у Македонији увек били друго име за слободу

– У скриптарници Филозофског факултета у Скопљу купила сам књигу „Македонија во 14. веку“ која је намењена студентима докторских студија историје, историје уметности и археологије, а чула сам да се користи и на основним студијама. Уџбеник је издат 2009. и у њему се на више места помиње како су „ненаучно“ Македонци третирани као Срби. Озбиљан, погрешан конструкт изнет је у тврдњи да су по закључењу брака краља Милутина и Симониде, манастиру Светог Ђорђа граматом додељења имања како аутор каже „освојене македонске територије“. Иако се грамата краља Милутина чува у манастиру Хиландару, али је преведена на савремени језик, у књизи је констатовано да: „Тие имоти служеле како окупациони бази за наложување на српската власт во Македонија“, односно, у преводу: „Та имања служила су као окупационе базе за извршавање српске власти у Македонији.“ Овакво кривотворење извора, који су још раних седамдесетих година прошлог века критички анализирани, што прецизно знају моје колеге усмерене на изучавање српске средњовековне дипломатичке грађе, најбољи су показатељ репетитивне матрице која се негује. Ако се овакве и сличне идеје усађују у умове генерација које долазе, бојим се да не можемо много очекивати по питању рационалне евалуације и очувања средњовековног наслеђа на овим просторима – закључује др Јасмина С. Ћирић.

Непризната титова Македонска црква отела светиње

Према речима др Ћирић, трагедија је што је велики број задужбина у Северној Македонији или напуштено или их је присвојила Македонска православна црква.

Црква Светог Ђорђа у Старом Нагоричану

– На мапи средњовековних српских светиња на овом простору готово да нема места које није везано за немањићку традицију. Издвајају се храм Светог Ђорђа, Старо Нагоричино, храмови у Кучевишту на Скопској Црној гори, Свети Никола Шишевски, Андреаш, Марков манастир, Лјуботен, Лесново, Пирог, манастир Светог Јоакима Осоговског где је пре месец дана избрисан натпис на фресци кнеза Лазара и где је преправљено да је у питању представа Св. Јована Милостивог. Али, у лошем стању су и храмови у Пологу на северозападу Македоније, Црква Св. арханђела у Штипу коју је 1334. године подигао Душанов властелин протосеваст Хреља, „Реља крилатица“ у нашим народним песмама. У прилепској области је манастир Св. арханђела, задужбина краља Вукашина и краља Марка (1371-1394). Затим Трескавац испод Златоврха, који је процват доживео нарочито за време цара Душана; Цркве Св. Димитрија, Св. Николе, Св. Атанасија и Св. Петра, све из XИВ века. Ту је манастир Зрзе, који за време владавине Душанове подиже монах Герман. Цар Душан насликан је, осим у Матеичу и у Цркви Св. Николе Болничког недалеко од Доње капије средњовековног Охрида, Кесар Гргур, брат Вука Бранковића, подигао је 1360. године Цркву Св. Богородице Захумске, познатији и као манастир Заум на Охридском језеру. Велики жупан Андреја Гропа и властелин Остоја Рајаковић, сродник краља Марка, везују се за повест Цркве Богородице Перивлепте у Охриду. Остоја Рајаковић је уосталом и сахрањен у овој цркви.

О српским коренима који покушавају да се обришу у Северној Македонији сведоче, тврди др Јасмина С. Ћирић и велики број топонима.

– Навешћу само један, Студеништа, недалеко од цркве Светог Димитрија, познат и као Марков манастир, где се налази Црква Св. Николе Николимуки. Село Сушица било је део имања у сливу Маркове реке које је припадало манастиру Светог Ђорђа Горга у Скопљу, док је ова црква осликана крајем 13. века. Остаје међутим за даље испитивање зашто је управо ова црква удаљена око 300 метара од Марковог манастира посвећена Светом Николи, светитељу патрону Немањића, на месту које недвосмислено подсећа на назив Студеница и први маузолеј Немањића. То повлачи и на неопходност подсећања на сродничке везе Мрњавчевића и Немањића, што је данас готово у потпуности маргинализована тема – истиче др Ћирић.

Свети Никола, Љуботен, Скопска Црна Гора

У организацији Српског културно-информативног центра Спона, др Јасмина Ћирић је одржала и више, веома посећених, научних предавања на тему средњовековне српске баштине у Северној Македонији.

Због пандемије КОВИД-19, ова предавања су одржана на отвореном. У Куманову, на платоу Костурница одржала је предавање „Српска архитектура 14. века на територији данашње Македоније“, а у Скопљу на Скверу Јадра „Црква Светог Ђорђа у Старом Нагоричину: Истраживања архитекте Ђурђа Бошковића“.

Бугарска црква трагом светских ратова и даље уништава српско наслеђе

Јасмина Ћирић упозорава и да бугарска екзархијска црквена организација тенденциозно брише српско наслеђе.

– Они то чине од установљења 1870. године. Тенденциозно се брише српско наслеђе, истинита прошлост храмова у којима се и данас могу видети српски симболи, брише се слављење крсне славе као српског обичаја, поштовање српских светитеља. Читав подухват мотивисан је духом егзархијске тезе о етнички бугарском карактеру Републике Северне Македоније, појединих области Србије и Грчке. Овоме треба додати и да македонске власти због уласка у НАТО и ЕУ и Албанцима чине бројне, крупне уступке, а један од њих је потпуно брисање српског постојања на тлу ове државе – наглашава др Ћирић.

Шта је српско наслеђе на територији ових држава

За др Јасмину С. Ћирић кључ проблема у све отворенијем мењању историје лежи у односу пређашње СФРЈ према Цркви.

– На Сабору СПЦ одржаном 23. маја 1966. констатовано је да је Устав Македонске православне цркве усаглашен са препорукама Светог архијерејског сабора Српске православне цркве из 1959. године. У одлуци је истакнуто: „Свети архијерејски сабор Српске православне цркве констатује да је Македонска православна црква тиме спровела своју организацију и да и даље остаје у јединству са Српском православном црквом преко српског патријарха, тако што ће се у свом деловању управљати у сагласности с тим Уставом чије одредбе, које су сада формулисане по препорукама Светог архијерејског сабора Српске православне цркве, се не могу мењати без сагласности Светог архијерејског сабора Српске православне цркве.“ Изложен великим притисцима око статуса МПЦ, патријарх Герман је затражио хитан пријем код Јосипа Броза. Занимљиво, Тито је кратко одговорио: „Не желим да се мијешам у црквене ствари.“ Све наведено закомпликовано је почетком ове године: 27. марта 2020. када је Северна Македонија постала чланица НАТО. Причамо о истој оној Алијанси која је одговорна за разарање српске културне баштине на Косову и Метохији и која са државама потписницама Хашке конвенције до дана данашњег апсолутно ништа није предузела по питању заштите спрског културног наслеђа.

Прошлогодишњи пројекат и текст преузет са порала Вести ( Фото: Јасмина С. Ћирић и Лука Суша)

Поделите:
ПРЕТВАРАЊЕ КАНАЛА БЕГЕЈ У РЕКУ КАО ПРЕДУСЛОВ РАЗВОЈА ГРАДА И ОКРУГА

ПРЕТВАРАЊЕ КАНАЛА БЕГЕЈ У РЕКУ КАО ПРЕДУСЛОВ РАЗВОЈА ГРАДА И ОКРУГА

Водотоци Стари и Пловни Бегеј су у погледу заштите животне средине у Србији, а на основу вишегодишњег испитивања квалитета воде, идентификовани као водотоци у којима је квалитет воде „ван класе“. Загађење Бегеја мора да престане. Изградња централног пречистача отпадних вода је приоритет. Измуљавање тока претвара канал у реку и после шест деценија отварају се нове могућности за овај природни ресурс.

Пловни Бегеј, од румунске границе до преводнице Клек и Бегеј, односно ток кроз Зрењанин до бране код Стајићева, оквалификован је као најугроженији водоток у Војводини. То довољно говори о горућој потреби измуљавања и уређења овог водотока, од државне границе са Румунијом. На румунској страни је тај посао већ завршен.

Канал Бегеј је тако препознат као еколошки коридор од међународног значаја и део је еколошке мреже Србије. Ревитализација овог канала значи својеврсно привредно оживљавање и града Зрењанина и општине Житиште. Бегеј као водоток који повезује српски и румунски део Баната, и чини део водне мреже са системом Дунав – Тиса – Дунав, има изузетан инфраструктурни и туристички потенцијал.

Након измуљења канал ће бити враћен у некадашње стање, што ће дати подстрек и за развој туризма. У то је укључена и бициклистичка стаза на насипу, која ће се користити и као радно-инспекциона, али и за потребе све популарнијег бициклистичког туризма. Дужина од 75 км, спајаће Темишвар и Зрењанин. На румунској страни завршена је и стигла до будућег граничног прелаза Српски Итебеј..Она ће, након завршетка и са српске стране и постављања расвете, мобилијара и пратеће опреме, бити директна копча за двоточкаше, од Зрењанина до Темишвара.

У приобалном делу планом је остављена могућност градње објеката и уређења површина у функцији наутичког туризма, спорта и рекреације. При томе се првенствено планирају, а негде већ граде, пристаништа, докови, марине, паркови, излетишта, купалишта, заштитни зелени појаси. Могуће је пројектовати на њој водне објекте, водопривредне комплексе, мостове, туристичке комплексе и граничне прелазе.

Петровград.орг и Град Зрењанин

Поделите: