МИТРОПОЛИТ МЕСОГИЈСКИ НИКОЛАЈ:  ПАНДЕМИЈА ГРИПА И СВЕТО ПРИЧЕШЋЕ

МИТРОПОЛИТ МЕСОГИЈСКИ НИКОЛАЈ: ПАНДЕМИЈА ГРИПА И СВЕТО ПРИЧЕШЋЕ

Драга моја браћо, наша Црква већ два миленијума преноси Благодат својих Светих Тајни, на добро познат, толико хуман и истовремено благословен начин, а за „исцељење и оздрављење душе и тела“.

Цркву никада није проблемотизовала нити компромитовала модерна логика омаловажавања, већ Црква свакодневно живи с искуством потврде једног великог чуда.

Да ли је могуће да Свето Причешће буде узрок болести или да нанесе чак и најмању штету?

Да ли је могуће да Тело и Крв нашег Господа и Бога инфицира наше тело и нашу крв? Да ли је могуће да ће свакодневно двехиљадегодишње искуство бити урушено рационалношћу и хладном плиткошћу савремене епохе?

Верници се вековима причешћују, како здрави тако и болесни, из исте Света Чаше и истом светом кашичицом, које никада не дезинфикујемо и никада се никаква болест није појавила.

Болнички свештеници, чак и они инфективних клиника и одељења, причешћују вернике, а након тога са побожношћу и сами употребљавају остатке истог Божанског Причешћа и без обзира на све то, ови свештеници настављају да живе веома дуго.

Свето Причешће је оно најсветије што Црква и људи имају, највећи лек икада душе и тела. Ово је учење и искуство наше Цркве.

Они који не вјерују у Васкрсење Господа, они који исмевају Његово рођење од Дјеве Марије, они који поричу мирис светих моштију, они који презиру светост и преподобност, они који мрмљају против наше Цркве, они који желе укинути и најмањи траг вере из наших душа, природно је да покушају да искористе ову прилику да нападну и вређају Свету Тајну Божанске Евхаристије.

Чињеница да су англиканци и католици из предострожности одлучили да прекину давање божанских дарова у оба вида (и хлеба и вина), не показује, како неки тврде, њихову разборитост, опрезност и слободу, већ та чињеница најбоље показује њихову огромну удаљеност од наше Свете Цркве, која је евхаристијска како у свом богословљу тако и у животу. То показује удаљеност других хришћанских „цркава“ од наше Цркве која живи, верује и проповеда ову Тајну Причешћа. Удаљеност других хришћанских група, које индиректно признају одсуство Божје Благодати и знакова Божијих из њихових ткз. светих тајни, као и губитак њиховог Црквеног идентитета. Живот без Свете Тајне Причешћа изгледа као озбиљна болест без лека.

Нажалост, велики проблем није вирус грипа – како то тврде „мас медији“ – нити глобални вирус панике – како тврде медицинске асоцијације – већ вирус омаловажавања и микроб маловерја.

А најбоља вакцина за све ово је наше често „са чистом савешћу“ и „неосуђено“ учешће у Божанским Светим Тајнама. Наш одговор на овај нечасни изазов наших дана јесу наши сопствени животи.

Добро је да наши проницљиви духовници, након расуђивања, код верника за које сматрају да не постоје духовне препреке, подстакну што чешће приступање Бесмртним Тајнама у овим тешким временима, а онима који немају благослов да тако често приступају животодавној Чаши, да када то чине, чине са „страхом Божијим, са пуно вере и искрене љубави.“

О аутору

Међу најзанимљивијим личностима савременог православља, али и у света духовности уопште, свакако је Митрополит Мeсогеје и Лaвриотике Г. Николај Хаџиниколау. У Атини је дипломирао физику, на Харварду магистрирао астрофизику, а на Институту за технологију у Бостону магистирирао механички инжењеринг, докторирао биомедицинску технологију на Харвардском медицинском факултету, магистар богословља постао на Грчком богословском факултету у Бостону, а степен доктора теологије стекао на  Богословском факултету у Солуну. У Америци је био запослен у НАСИ, као консултант за свемирску медицинску технологију, а истовремено радио у више болница где изналази нове методе за лечење коронарних болести. Потом оставља све и одлази на Свету Гору, где се после двогодишњег искушеничког стажа, замонашио у манастиру Симонопетри. За митрополита Мeсогеје и Лaвриотике изабран је 2004. Године.

Данас је члан Светог Синода Грчке Православне Цркве, порфесор медицине и теологије, директор Државног центра за биомедицинску етику, оснивач прве болнице под патронатом Цркве и пре свега први свештеник једне од најважнијих митрополија у срцу Грчке државе, у Aтинској регији. Приредио је и написао већи број књига и чланака у којима критикује комерцијализацију људског здравља и живота уопште, и опомиње савремену цивилизацију да технологија не може бити њен господар, и да се у древним правилима манастирског и монашког живота могу пронаћи многа једноставна решења за такозване капиталне проблеме данашњег човека.

Преузето са странице ГПЦ Agiorit

Поделите:
НЕНАД МИТРОВИЋ – БОРИСЛАВ ПЕКИЋ – БЕСНИЛО

НЕНАД МИТРОВИЋ – БОРИСЛАВ ПЕКИЋ – БЕСНИЛО

Роман Беснило, као ужасна и неизлечива вирусна болест, беснило као стање душе и колективног обољења народа и цивилизације у којој живимо… Да ли је Борислав Пекић, де факто један од најзначајнијих српских књижевника 20. века, доживео да га управо та болест, “беснило једног народа и поремећај општих људских вредности и начела” натера у изгнанство и емиграцију у Лондон 1971. године, због чега су га југословенске власти прогласиле непожељним грађанином и дужи низ година опструирале издавање његових дела у Југославији и омаловажавале његов књижевни таленат и допринос, те је тако он данас остао прилично заборављен и недовољно (ис)поштован писац и поред бројних књижевних награда које је у међувремену добио?

Роман Беснило Борислав Пекић – један од најбољих романа које сам у животу прочитао!

Започећу критику његовог капиталног дела констатацијом да је “Беснило” дефинитивно један од НАЈБОЉИХ РОМАНА које сам у животу прочитао! То категорички тврдим и по аспекту ерудиције, и по аспекту стила и техничког квалитета написаног, а понајвише по аспекту вођења радње и развоја ликова. Лично нисам неко ко даје олаке, брзе и поводљиве изјаве, али Пекић и његово Беснило (роман) заслужују и дан данас решпект и признање које му мора гарантовати упис у бесмртне класике српске али и светске књижевности.

Година је 1981. Место: лондонски међународни аеродром Хитроу.

Стециште и раскршће хиљаду нација и раса, хиљада и хиљада личних драма и трагедија, укрштање и чвориште безбројних ситних зађевица, љубави и мржњи. Из далеке далеке земље отпорне на светло (али и нове ужасе) цивилизације пристиже заборављена, а мислили смо наивно и поражена сила, нова моћ, исконска и ванвременска снага којој је циљ сваколико уништење и смрт. Сила којој једини противник и усуд може бити светло. Светло сунца и светло људске душе.

Међународни аеродром са неколико стотина хиљада случајних пролазника, путника, али и радника великог броја служби и предузећа, постаје један гигантски карантин, а показаће се и, гигантска клопка и гробница. То причи даје преко потребан оквир и границе. Јер као што сам Пекић каже, “Карантин је идеалан оквир за драму. Попут брода у бури, затвора максималне сигурности у пламену, путничког авиона који се спустио у беспуће Анда. У ширем смислу, карантин илуструје положај наше људске врсте у свету и космосу.”

У роману Беснило Пекић се приказује као апсолутно самоуверен, хируршки прецизан и практично безгрешан приповедач који кроз ток развоја већег броја укрштених људских судбина, наума и жудњи описује експлозију једне од најсмртоносније болести са којом се људски род икада суочио. Тако пратимо живот и свакодневне активности Лука Комаровског, пољског имигранта и главног аеродромског мед. доктора који свим силама покушава да спаси животе људи заточених у “гробници нада” ризикујући притом живот сопствени и свога сина. Ту је даље Јоаким Леверкин, “писац на тајном задатку” који сцену међународног аеродрома користи за истраживање тема и идеја за нови шпијунско-терористички трилер роман, не схватајући да ће управо он и њему блиски постати главни ликови романа који пише живот! Не смемо заборавити ни Ханса Магнуса, немачког нижег рачуновођу који безличну и дехуманизујућу природу и пејзаж међународне зрачне луке злоупотребљава да почини хладнокрвно убиство и да себи прибави “савршен” алиби. Од саме помисли међутим да су се ови људи иначе сасвим обични и мали људи нашли у КРАЈЊЕ погрешно време на погрешном месту читаоце подилази језа а ледени ветар проструји душом. Нема тог читаоца који негде код стоте странице романа није помислио: “У јеботе, шта би радио да је мене задесила таква несрећа…”

Пекић Беснило – Вирус беснила, смртоносни метак природе

Вирус беснила, који се у свом микроскопом до максимума увећаном облику људима приказује у савршеној форми метка за ватрено оружје каквог знамо, описује се у овом генијалном роману као архаично божанство које има сопствену вољу и сврху, што даје крајње фасцинантни утисак натприродног и мистичног, стављајући тако роман “Беснило” Борислава Пекића негде на саму границу драме/трилера према неистраженим земљама фантастике, алегорије и духовног мистицизма. Каква ће бити судбина људи на аеродрому Хитроу, и каква ће последично бити судбина целог човечанства у борби са овим далеко јачим и припремнијим противником, “злим божанством протеинских молекула у облику метка” мораћете открити сами, не бих да вам кварим ужитак и изненађење прочитаног.

Оно што је међутим сигурно и што могу открити јесте да се Борислав Пекић, иначе скромни повратник у Србију, и један од дванаесторо академика који су иницирали образовање Демократске странке 1990. год, романом “Беснило” мени приказао као савршена имитација “аутентичног бестселер писац трилера са англофоног говорног подручја” који би, да је данас написао овај роман (префераблy на енглеском језику којим иначе савршено влада), постао светска сензација и инстант богаташ и славна личност! При том би његов роман још исте године добио своју филмску верзију који би режирао Дејвид Финчер или Ридли Скот и својом књигом лако засенио и постидео чак и такве књижевне трилер величине какве су данас Ладлам, Гришам, Браун, Каризи, Несбе и сви остали о којима често причамо и за које немамо веће речи хвале…

Нажалост, Борислав Пекић написао је свој роман 1981. године, у деценији када је трилер жанр још увек проналазио свој пут до правог поштовања и исплативог мејнстрима. Нажалост, Борислав Пекић је био Србин, поврх тога нажалост  (по њега) и политички дисидент кога се сопствена држава и књижевна елита практично одрекла и који реално није имао никакве шансе да по било ком основу дође у жижу светске читалачке јавности. Ни по којем основу, ОСИМ СВОГ КВАЛИТЕТА. Али квалитет има ту цаку.. он је ванвремен и неуништив. Квалитет је Борислав Пекић и Пекић је квалитет. Беснило и Борислав Пекић се зато поново чита и увек ће…

О аутору: Ненад Митровић пише романе, али краће књижевне форме – приче и приповетке, из области трилера, епске и научне фантастике. Читане су и његове рецензије романа домаће и светске књижевности из споменутих жанрова. Узор су му скандинавски писци трилера, као и савремени писци постапокалиптичне СФ литературе.

Поделите:
ДР ЈОВАН ЕРДЕЉАНОВИЋ: ИСТОРИСКИ ПОДАЦИ О СЛОВЕНИМА (СРБИМА)  У БАНАТУ ДО У 15 ВЕК

ДР ЈОВАН ЕРДЕЉАНОВИЋ: ИСТОРИСКИ ПОДАЦИ О СЛОВЕНИМА (СРБИМА) У БАНАТУ ДО У 15 ВЕК

Као прве податке о Словенима у Банату после јужнословенских сеоба на Балканско Полуострво можемо сматрати спомене из 7. и 8. века о Северима или Северанима. За њих је још Шафарик, како сматра и Нидерле, с разлогом мислио, да су могли седети у пределу између река Тамиша и Черне, који је по њима и добио назив северинска жупанија. Ти су Северани по Нидерлову мишљењу можда били део великог словенског племена истог имена, које је прешло преко Дунава у Мезију.

Ободрити и Севери племена у Српском Подунављу

У првим деценијама 9. века спомињу франачки извори »у Дакији на Дунаву«, а у суседству са Бугарима, словенско племе с именом Abodriti. Шафарик је мислио, да су Abodriti седели на реци Бодрогу, притоци доње Тисе, по којој су и добили име, и осим тога у Банату и на ушћу Мораве. Његово су мишљење примили и многи други, па се са њим у главном слаже и Нидерле. И Јиречек очевидно не противречи таковоме тумачењу података из франачких извора (он само не прима довођење Браничевацау везу са Abodriti-ма. По њему је име племена можда словенски гласило Бодрићи. Е. Пико вели, да су »Оботрити или Ботрити« били најпре у Подунављу, па кад су га освојили Бугари, да су многи од њих отишли на север према Чешкој.

Словени и Дунав веза и загонетка која траје

Крајем 8. века, вероватно 796 године, Бугари су заузели Банат и владали су у њему до 895 године. За то су време (863 године) они и њихови поданици примили хришћанство. Мађари су 895 године победили бугарског војводу Глада и отели му земљу од Мориша до Дунава и до Видина, којом је управљао. Али су Гладови потомци и даље управљали том облашћу као васали угарских краљева. Око 1000. године се спомиње Ахтум као бугарски војвода над том покрајином. Он је био православне вере и одржавао везе са Византијом. То није хтео трпети угарски краљ Стефан, те пошље 1030. године против њега војску, која га победи и погуби, а његову земљу заузме и оснује у њој чанадско владичанство, које је имало да ради на ширењу католичанства међу многобошцима и међу православнима. По Швикеровим истраживањима врло је вероватно, да је велики део Бугара од мађарских освајача протеран; највише ако су, вели овде — онде биле заостале поједине бугарске породице, особито у Ковинској (Kubin) жупанији, где су још дуго постојала бугарска насеља. Али се с временом и њима изгубио траг.

Историјска позорница Европе

Као даљи подаци о Словенима у негдашњој јужној Угарској сматрају се спомени мађарских извора о њихову многобројном и храбром учешћу у биткама и у ратовима угарских Краљева 1044, 1052, 1242 и 1260 године.

Међу палатинима угарским 11. и 12. века, за које се мисли да су били словенског, односно српског, порекла, с највише се вероватности може сматрати за Словенина један с именом Радо (1056—1059 год.), у толико пре, што је он, као што и Пико наглашава, подигао православни манастир Св. Димитрија на Сави.

Јован Ердељановић (Панчево, 11. новембар 1874 — Београд, 12.. фебруар 1944) је био велики српски етнолог

Једно место из канона угарског црквеног синода године 1112, којим се регулише однос жењених владика према њиховим женама (њихове жене не смеју становати на владичанским добрима), може се по мишљењу А. Хаџића и Е. Пико-а једино односити на словенске владике, јер само они могаху бити ожењени.

Словенска села у Бачкој беху 1198 године отказала плаћање десетка католичком владици. Та су села без сумње била православне вере. Као што разни писци тврде, у Угарској је задуго (управо све до Лудвига или Лајоша I, 1340—1382 год.) било много верске сношљивости и православна се вера не само трпела, него се била и знатно раширила. По Швикеру ти су православни добивали свештенике из суседних земаља, које нису припадале католичкој цркви, и он мисли, да православни нису имали нигде епископа, него да су се католички епископи старали, да пастви православне цркве исправни свештеници те цркве врше обреде на њихову језику и по њиховим обичајима.

Простор укрштања различитих култура

У једној књижици, која је штампана у Будиму 1798. године, саопштава се предање банатских Срба и братије манастира Месића (код Вршца), да је тај манастир основао око 1225 године калуђер Арсеније Богдановић (пострижник манастира Хиландара), којег је био тамо послао Св. Сава — Зеремски сматра, да је вероватније друго предање, по којем је манастир Месић подигао српски деспот Јован у 15. веку, а као доказе наводи: прво, што је манастир посвећен Св. Јовану по имену деспота Јована, и друго, што је сазидан у облику крста, те по томе спада у најстарије српске грађевине те врсте у Угарској. Налазимо, да ти разлози нису довољно јаки, да оборе наведено старије предање, шта више други разлог више говори у прилог оном првом предању него овом другом.

Задужбине српских владара на тлу Угарске

И манастир Златицу (на југо—истоку од Беле Цркве) је по предању манастирске братије и народа подигао 1225. године Св. Сава, дао му потребна добра и поставио за старешину јеромонаха Јоаникија.

У двема представкама будимског српског танача из 1775 године каже се, да је српски манастир Ковин у пештанској вармеђи сазидан 1289 године и да га »Стефанъ сербскіи кралъ« »обогати, и обнови и монахи постави« и да је »лѣту еште 1320 перви кратъ изображеніемъ укращенъ«. — Према описима тога негдашњег манастира Ковина, сада српске цркве у Ковину и на Чепелском Острву, Пико мисли, да и сам начин, како је та црква (манастир) сазидана, казује, да ће она пре бити из 14. века него из 15.

Ћирило и Методије су проповедали хришћанство у Панонији

У једној се књижици из 1801 године саопштава предање, да је манастир Војловицу (код Панчева) сазидао 1383 године Стеван Лазаревић, познији деспот српски. — И овоме предању неки оспоравају вредност и сматрају за вероватније, да су манастир Војловицу подигли српски калуђери у 16 веку, који су прешли тамо с народом из Србије и из Босне.

Да су се присталице православне, као и других вера биле у Угарској јако намножиле и да су се те вере шта више шириле и на штету католичанства, доказују нам средства, која против њих предузима католичко свештенство, па затим и сами угарски краљеви. Тако је синод у Пожуну издао 1309 године наредбу, којом се забрањује католицима, да се жене од »heretico Patareno, Gazano, Scismatico vel alteri fidei contrario, maxime Ruthenis, Bulgaris, Rasciis, Lithuanis, in errore manentibus…«

Да ли је деспот Србије добио насумице поседе у Угарској?

А краљ Лудвиг (Лајош) I отпочиње право гоњење православних Словена у својој држави. Најпре је почетком 1366 године многобројне општине липовског округа (у североисточном Банату) приморао, да своје »шизматичке попове« напусте и да приме »грчко-унијатске свештенике«. Затим је, исте године, наредио, да се сви православни свештеници у крашовској и у ковинској жупанији затворе и који од њих проповедају учење противно католичкој цркви да се из државе протерају. На њихово је место довео из Далмације католичке свештенике глагољаше, који знају народни језик и врше богослужење на словенском језику али по католичком обреду, те да народ обрате у. Али су, вели Швикер, доцније многи поседници у Банату прешли у православну (неунијатску) веру и под краљевм Жигмундом су имали у Липи и у Темишвару своје.

Дух панонског крсташтва је био нетолерантан према православљу

Први је историски тачно утврђен податак о досељавању Срба са Балканског Полуострва у негдашњу јужну Угарску из године 1404. После тога времена настаје све многобројније придолажење Срба и спреко Саве и Дунава по свима крајевима тадашње јужне Угарске и Хрватске.

Према томе се као старо словенско становништво у Банату и у суседним пределима има сматрати оно, које је седело ту до почетка 15. века и само се историски подаци до тога времена односе на те Словене.

Као што се из напред наведеног види, сразмерно је мали број мање или више поузданих података, које нам дају историски извори о тим Словенима у негдашњој јужној Угарској. Колико нам је до сад познато, ни у једном се од тих извора не казује ништа одређено о народности, односно о народном имену, оних Словена, који су седели у Банату и у суседним подунавским пределима. На основи података, које нам ти извори дају, може се само као поуздано сматрати, да је у тим пределима било Словена, који су се врло жилаво држали своје православне вере и наравно морали имати и своје црквене старешине, па вероватно понегде и своје цркве и манастире.

Сачуване црквене грађевине сведоче о православљу Панонске низије

До сад су исказана врло различна мишљења о народности тих Словена. Ради примера ћемо навести ово неколико главнијих представника. Мишљење Копитарово и Миклошићево, да су најпре у целом појасу од Дравиних извора па до Прута седели Словенци, па да су затим Срби и Хрвати својим доласком тај појас раскинули, већ се одавно показало као погрешно. И разни су други писци били примили и понављали то њихово мишљење. Тако нпр. под утицајем тога њихова мњења и Швикер тврди, да су Мађари затекли у Угарској Словенце и претопили их у себе, али слажући се са Калајем сматра као поуздано, да је у Угарској, особито у њеним јужнијим крајевима, било и Срба и наводи неке од напред поменутих података о учешћу Срба у мађарским ратовима и о Србима као угарским палатинима.

Крштена Србија се простирала између Хрватске и Велике Моравске

Милекер није у овом погледу доследан: најпре је исказао мишљење, да су Мађари затекли у Подунављу »такво словенско племе које је било у додиру и у језичном сродству са данашњим горњемађарским Словацима« и да су оне од тих Словака, који су били у планинама, претопили у себе Румуни, а оне који су били у равници да су асимиловали Срби, који су надирали са југозапада. — А у једној својој новијој књизи Милекер каже: »око овог времена (т. ј. око 1200. године) било је становништво Баната већином словенско (бугарско), као што то показују месна имена, која анонимни нотар Белин (око 1200) набраја (Orsova, Kenes, Horom, Beg)«. Ипак у целој тој својој књизи Милекер говори само о Србима као о јединим Словенима у Банату, а Бугаре више нигде не помиње.

Као што смо напред показали, Л. Нидерле такође мисли, да су се по одласку Срба на Балканско Полуострво били по Банату настанили Словени, сродни с познијим Бугарима.

Угарске крајине или бановине које сигурно нису биле насељене већински етничким Мађарима

Врло је велики број писаца и научника, који мисле, да су Словени, који су се до почетка 15. века помињу у негдашњој јужној Угарској, били Срби. Тако мисле нпр. Чапловић, Барањ, Церниг, L. Böhm,L. Szalay, Пико—Павловић, M. Pesty, Г. Витковић, И. Зеремски, А. Ивић, Ст. Станојевић, Ј. Радоњић и мн. други. — Сви они сматрају Србе у пределима негдашње јужне Угарске до почетка 15. века за преостатак од Срба, који су отишли на Балканско Полуострво, и већина од њих мисли, да је број тих Срба био сразмерно мали а да их је уопште највише било у јужним крајевима данашњег Баната и Бачке и особито много у Срему.

Дакле се на основи непосредних историских података није могло доћи до сагласности у погледу на етничку броју тих Словена, што се помињу у негдашњој јужној Угарској до почетка 15. века. Зато нам за решење тога питања ваља потражити помоћ и у разним другим успоменама и траговима, које су они за собом оставили…

Приредио: Перовград.орг

Поделите: