КОМАНДАНТ САЈЛЕР У ПЕТРОВГРАДУ – МИХИЗОВА СЛИКА ФАНАТИЗМА И ИДОЛОПОКЛОНСТВА

КОМАНДАНТ САЈЛЕР У ПЕТРОВГРАДУ – МИХИЗОВА СЛИКА ФАНАТИЗМА И ИДОЛОПОКЛОНСТВА

Драму Командант Сајлер Борислав Михајловић је написао специјално за сцену Народног Позоришта у Београду, наручена је од стране управе како би у позоришту биле актуализоване теме из доба НОБ-а и револуције. Михиз је на интелигентан начин испричао причу о страдању човека од стране тоталитарних идеологија. Петровград.орг вам препоручује ово остварења чувеног српског писца које се даје у НП „Тоша Јовановић“ у Зрењанину.

Борислав Михајловић Михиз (1922 -1997)

Командант Сајлер први пут је штампан у Летопису Матице српске, у двоброју август-септембар 1966, а први „слушалац” био је Борислав Пекић, коме ју је Михиз читао. Михајловић свој текст одређује као „драму у два дела”. Након београдске премијере, драма је била представљена под називом „Командант“, бројна позоришта у земљи ставила су на репертоар ову представу. Тако је играна и у Зрењанину а лик Вилија је тумачио и легендарни глумац и управник градског позоришта, покојни Сава Дамјановић. Може се рећи да је Командант Сајлер жанровски психолошка драма, са елементима трагикомедије и историјске драме. Михиз прецизно одређује време радње – дан и ноћ 13. септембра 1941, а радњу смешта у окупирани банатски градић али из свега реченог можемо са сигурношћу рећи да се ради о Петровграду, садашњем Зрењанину а за време окупације преименованом у Гросбечкерек.

Сава Дамјановић као командант Вилхелм Сајлер

Попут Хорста Везела, Вили је идеалан модел немачког војника за насловницу часописа, само да га „не кваре” превише тамне плаве очи какве Аријевци немају. Већ у његовом физичком изгледу назире се наговештај да он можда није „праве крви”, што се на крају и открива. Михиз описује његов свакодневни ритуал, који има све особине идолопоклоничке молитве – читајући најновије вести о продору немачке војске, он на карти Источног фронта помера заставице са кукастим крстом на руски исток.

Милан Колак као Вилхелм и Звонко Гојковић као Јозеф

Банатски Шваба, Вили Сајлер открива шта га највише мучи – сазнање да Немци у Банату или од Срба названи Швабе, губе свој идентитет, те су постали црни, кривоноги, ниски, дебељушкасти и ружни а Срби  их задевају „Шваба-келераба”. Већ ту на почетку драме открива се Вилхелмов највећи страх – ни по коју цену немачка „раса“ не сме изгубити идентитет, не слутећи да ће га за неколико сати он потпуно изгубити.

Стефан Јуанин као Фери – Франц Сајлер

Његов брат Франц не схвата ту Вилхелмову опчињеност идолопоклонству чистоте расе, али нам открива њен поднебесни, демонски карактер: „Добро, ти си паметнији од мене и бољи и све. Али ти си некако, ђаво ће га знати, ко на облаку да живиш и да се маглом храниш.” Франца у Петровграду (Гросбечкереку) зову помађарено Фери, што Вилхелма веома љути. Тиме Михиз открива још један идентитетски проблем који су имале домаће Швабе у периоду од Аустро-угарске нагодбе а то је постепена асцимилација од стране Мађара, која је прекинута тек са формирањем Краљевине СХС. Фери или Франц као прави припадник немачког народа рат посматра практично. Иако и сам припадник власти и члан националсоцијалиста, њега никакви идеали не занимају него само како да из рата изађе као „прави човек” да материјално профитира, што је главна одлика западних народа у историји која је често замагљена високопарним идеолошким причама. Он је прави модел „Швабе-келерабе” у Банату.

Соња Радишић као Јелена

Јелена, модел праве српкиње спремне да страда за свог човека, бивша девојка Вилхелмова, не схвата шта се њему догодило и како је осећања избрисао из сећања и наставио да живи само за идеологију. Михиз о Немцима, кроз Јелену, саопштава етно-психолошку истину о једном народу: „Романтично, са мирисом на трагедију, а узвишено по верности отаџбини. Ви Немци обожавате тај емоционални коктел.“

Дејан Карлечик као Фридрих Крамер

Реч фанатик, којом би драма могла бити и насловљена, први пут употребљава Вили говорећи о Јеленином мужу комунисти  -„рутински случај фанатика”. Михиз се у овој реченици осврће на још један идеолошки фанатизам, комунистички. Револуционари су по Ериху Фрому у бихејвиористичком смислу често фанатици. Достојевски је то упечатљиво приказао у роману „Зли дуси“. Није сваки човек са уверењем фанатик. Постмодерно је постало звати „фанатиком“, свакога ко има неко идејно уверење, што је нетачно. Фанатик се клинички може описати као крајње нарцисоидна личност – у ствари, личност која није далеко од психозе, депресије често помешана с параноидним тенденцијама. Психопатска личност нема никакав однос према спољашњем свету. Али фанатик је пронашао решење које га „спашава“ од психозе. Он је изабрао циљ, идол,– политички, квазирелигиозни или неки други – и обоготворује га. На тај начин, потпуним потчињавањем свом идолу, фанатик добија страсни смисао живота, значење живота; јер се у својој подложности идентификује са тим идолом, којег је увеличао и учинио апсолутом.

Кумири фашизма и националсоцијализма

„Ако бисмо желели изабрати симбол за фанатика био би то горући лед. Он је особа која је страствена и крајње хладна истовремено. Потпуно је затворен према свету, а ипак испуњен горућом страшћу, страшћу за учешћем у потчињавању идолу. Да би човек препознао карактер фанатика не сме много слушати оно шта он говори, него треба да тражи онај посебни сјај у његовим очима, ову хладну страст која је парадокс фанатика: наиме, потпуни недостатак критичког односа помешан са страсним обожавањем свог идола. Фанатик је близак ономе што су пророци називали “идолопоклоником”. Идолопоклоници су увек играли важне улоге у историји; и неретко заузимали став револуционара“ – каже Фром.

Швабе марширају окупираним Петровградом 1941.

Вилхелм , није само фанатик који верује да је прошло време дијалога и дошло време монолога изговорених немачким језиком и срцем, већ је и фанатик који свој аријевски идентитет ставља испред свега у животу. Михизов СС-официр ипак до краја драме, нема ту тупу послушност несвесног строја, какву још увек гледамо у партизанским филмовима, који говоре о Немцима а снимљени су под идеолошком, фанатичном палицом титоизма. Михиз је епизоду са Хамлетом донео како би лик Сајлера приказао и у фином, комичном, иронијском контексту. Вилхелм, један мали немачки официр из Јарковца има већу муку од светски познатог трагичног јунака Хамлета.

Мирко Пантелић као ишпан Карл Сајлер

На крају, пре смрти, јунаку Вилију се јавља дух убијеног оца Мелхиора Вајса који покушава да му олакша и објасни шта то значи бити Јеврејин: „Ништа. Значи бити човек као и сваки други, исто тако мек и суров, плашљив и храбар, исто тако зао и диван. Бити Јеврејин не значи ништа, сем бити несрећнији од других, јер си крив за кривицу која не постоји. Мој стриц је то звао прародитељским, Аврамовим (Адамовим?) грехом; ја и сваки паметан човек – суровом глупошћу векова.” Овај Јеврејин, размажени богаташки син, сматра да глупо страда, за ништа. На неки начин он је нихилиста, човек који је узалуд живео и узалуд умро. Ексклузивност постојања у историји као Заветне заједнице, изабране од Бога, он аутошовинистички негира, што је занимљив закључак ове представе, који је ванвременски актуелан и данас. Нови Израиљ који данас јесте со свету је искушаван истим унинијем и истим аутошовинизмом.

Идолопоклоници црвеног фанатизма

Дух комунисте Драгише Ђурића декламује читав списак злочина над српским народом у Банату, и Михиз нам уз Јевреје Стари Израиљ открива, онако успут праве страдалнике идеолошке ујдурме 20. века Нови Израиљ, Србе, обичан народ. Њихово страдање се прикрива и минимизира у свету, до данас. Страда и сам СС официр. Михиз лик Вилхелма нимало није дао шаблонски, као ученик Ф. М. Достојевског – он свог јунака не осуђује као човека већ осуђује његов грех, страст идолопоклонства, јунак доживљава метаморфозу пред нама.

Борислав Михајловић Михиз и српски писци

Михајловић у драми није желео да прикаже само рушење једног одређеног идеолошког фанатизма фашизма већ и свих осталих фанатизама и идеплошких концепција 20. века заснованих на идеологији човекобоштва. Ово нам откривају и записи остали о разговорима Михиза са једним другим командантом, Друге пролетерске бригаде, Крцуном, идолопоклоником друге подједнако погубне идеологије за српски народ, али о томе другом приликом.

Петровград.орг приредо (према дисертацији „Живот и дело Борислава Михајловића Михиза“ мр Бојане Поповић)

Поделите:
ПАРАСТОС СРБИМА ЖРТВАМА ГЕНОЦИДА НА ГАРАВИЦАМА КОД БИХАЋА

ПАРАСТОС СРБИМА ЖРТВАМА ГЕНОЦИДА НА ГАРАВИЦАМА КОД БИХАЋА

Дана 25.(12) септембра 2019. године на Оданије Рођења Пресвете Богородице Његово Преосвештенство Епископ бихаћко-петровачки и рмањски г. Сергије предводио је чин парастоса на Гаравицама недалеко од Бихаћа за око 12000 невино пострадалих и мучених Срба, које од злочиначке руке снађе тешка смрт од злочинаца и мучитеља, припадника НДХ у јеку Другог свјетског рата.

Епископу бихаћко-петровачком и рмањском г. Сергију саслуживали су: протопрезвитер-ставрофор Здравко Богојевић, Далибор Ненић, Саша Црљић, протопрезвитер Стојко Стрика (Епархија бањалучка), Слободан Аничић (Епархија бањалучка) протонамјесник Никола Аркула, Милош Црепуља, презвитер Немања Росић и ђакон Немања Рељић.

Помену Србима које су усташе убиле прије 78 година присуствоваоли су српски члан Председништва БиХ Милорад Додик, министар унутрашњих послова Републике Српске Драган Лукач, делегација Народне скупштине, коју чине народни послацини Драгослав Кабић, Милан Тубин и Милан Шврака.

Министар рада и борачко-инвалидске заштите Републике Српске Душко Милуновић, који је и предсједник Одбора, рекао је да су усташе на Гравицама починиле геноциод над Србима.

Владика се послије извршеног чина парастоса обратио свим присутнима пригодном бесједом:

„Поздрављам вас на овом голготском мјесту непребола, страдања и распећа, на мјесту гдје лежи један град под земљом, Бихаћ невидљиви испод Бихаћа видљивог, на мјесту које је наш крајишки крајеугаони камен, свједок нашег постојања, наше жртве, али и безумности оних који овај град саградише од костију наших предака“.

Између осталог Епископ је поручио да усрдно моли Господа да се никоме на свијету овакав злочин више никада не понови.

Историјско подсјећање на почетак геноцида

Средином јула 1941. по налогу жупана Љубомира Кватерника сви Срби из града и ближе околине су хапшени и затворени у злогласни казамат Кула, а потом су услиједиле масовне егзекуције. Затворени цивили су из Куле превожени на припрељена стратишта Гаравице, Карађорђево село и Церавице. Речено им је да иду на присилан рад у Њемачку. Жртвама је наређено да се свуку, опљачкане су и убијене. Стрељани или заклани ножем су закопани у унапријед ископане јаме. Многа тијела закланих Срба су бачена у ријеку Клокот.

Прве групе жртава су одвођене и убијане ноћу, а касније у јулу и аугусту 1941. године и дању. Убиства Срба из Бихаћа се спроводе по породичним кућама, њивама и на бројним масовним стратиштима у околини Бихаћа.

Очевидац Милка Пепић-Ковачевић

Усташко дивљање почело је 25. јула 1941. године када је из Притоке (село у околини Бихаћа) одведено првих дванаест сељана. Другу ноћ отјерали су још сто шездесет Приточана. Међу њима највише дјеце. Одвели су их и највјероватније им и пресудили усташки џелати Мате Колић, Марко Гргић и Душан Михаљић. (…) Усташе су тражиле да онима које су отјерали родбина пошаље храну иако су ти исти већ били поубијани.

На фотографији снимљеној 1940. године види се тридесет и седам малишана, ученика основне школе у селу Притока. Међу њима су и браћа Душан и Ђуро (трећи и четврти здесна у горњем реду) које су усташе са још тридесетак ученика са фотографије одвеле и побиле.

Више о томе: http://jadovno.com/arhiva/garavice/articles/istinu-otrgnuti-od-zaborava.html

Петровград.орг (епископија бихаћко-петровачка и рмањска)

Поделите:
САША З. СТАНКОВИЋ: ПРЕДРАСУДЕ О СРПСКИМ ГОВОРИМА ЈУЖНЕ СРБИЈЕ

САША З. СТАНКОВИЋ: ПРЕДРАСУДЕ О СРПСКИМ ГОВОРИМА ЈУЖНЕ СРБИЈЕ

Српски говори југа Србије имају неке заједничке одлике са стадардним бугарским језиком. Те сличности изазивају пометње међу два сродна словенска народа. Овај рад је покушај да укаже на неке узроке и последице таквог стања, као и на начине за превазилажење предрасуда.

Штокавско наречје и његови дијалекти леже у основи српског језика

Ретки су Срби са југа Србије који се нису осећали непријатно због свога говора када су отишли било где северније од Ниша. Неувиђајни сународници са севера понекад нам говоре да нисмо Срби већ Бугари. Не треба посебно наглашавати да постоје поједини Бугари који су убеђени да етничка Бугарска трeба да се простире до Ниша. Зашто је то тако? Где је истина у свему овоме? Да ли наука не жели или не зна да каже истину? Овај рад се бави баш овим проблемима. Приступ овој теми нужно се заснива на мултидисциплинарном приступу. Ваљани одговор мора да се темељи на чињеницама минимум двеју наука, лингвистике и историје. Писати о овоме значи дотаћи се проблематике етнологије, социологије, географије, политике, културне политике …

Појава имена Бугари међу Словенима

Историчари се углавном слажу да се масовно насељавање Словена на Балканско полуострво десило током 6. и 7. века. Преци Јужних Словена доселили су се са простора данашње Пољске и Украјине. Историја језика је склона гледишту да словенска племана нису била хомогена и да су у две различите групе кренули на југ. На основу даљег развоја словенског језика може се тврдити да су јужнословенска племена од почетка била подељена на западнојужнословенску и источнојужнословенску језичку групу.  Касније ће се из  западнојужнословенске групе, између осталих, издвојити и српски језик, а на основама  источнојужнословенске групе настаће бугарски језик. Другачије речено, корени данашњих језичких разлика Срба и Бугара вуку порекло још из периода досељавања  Јужних Словена на Балкан.

Појава имена Срби међу Словенима

Посебно треба нагласити да назив Срба потиче из времена пре сеобе. На то нам указију многи топоними на простору данашње Пољске и Немачке. Чак једина аутохтона национална мањина у Немачкој су Лужички Срби. Првобитни назив Бугари односио се на освајаче Словена у источном делу Балкана. Бугари су, сродно Турцима, угро-финско племе, које је крајем 7. века покорило Словене на територији данашње Бугарске. Они су се због своје малобројности асимиловали у словенском окружењу. Тако да од њиховог етнитета није остало ништа осим имена.

академик Павле Ивић

 Језичке разлике западнојужнословенске и источнојужнословенске групе детаљно је описао Павле Ивић. Тих 26 језичких разлика од суштиског су значаја за разумевање посебности  српског и бугарског језика:

– Од прасловенског ДbНb у српском је добијено ДАН, а у бугарском ДЕН;

– Од прасловенског ВbНУК у српском је добијено УНУК, а у бугарском ВНУК;

– Од прасловенских група *t` и *d` у српском је добијено СВЕЋА и МЕЂА, а у бугарском СВЕШТА и МЕЖДА …

Мишљење Белића о језичкој граници између Срба и Бугара

Разлике никако нису последица стандардизације српског и бугарског језика, већ су постојале вековима пре него што је она извршена. Сноп старих изоглоса, односно језичких граница, сведоче да је у прошлости постојала оштра подељеност два народа. Ово се питање лингвистичке географије објашњава постојањем неприступачних планинских масива на терену на којима је пре Словена живело влашко становништво. Власи су се временом утопили у словенско становништво, али су њихови топоними остали са обе стране границе. Што се тиче југоистока Србије топоними румунског порекла су: Тумба, Сурдулица, Џеп, Сврљиг…

Влашке или сточарске миграције раног средњег века у српским земљама

Након указивања на разлике између стандардног српског и бугарског језика, можемо анализирати сличности између неких српских дијалеката и  бугарског језика. На почетку 20. века ове сличности објаснио је Алаксандар Белић, мада оне и дан-данас изазивају пометњу међу сродним словенским народима. Наиме, од свих српских дијалеката призренско-тимочки имају највише сличности са бугарским језиком, што на први поглед не чуди, јер су непосредно наслоњени на Бугарску. Ови говори обухватају пола Косова, а њихова јужна и источна граница мање-више се поклапа са државном гараницом Србије и Бугарске, односно Македоније. Западна и северна граница иде од  Прокупља преко Сталаћа, па све до Зајечара. Ни ови говори нису хомогени, пошто се могу поделити у три говорна типа: призренско-јужноморавски, сврљишко-заплањски и тимочко-лужнички. Називају их још и шопским и(ли) торлачким, а ово се нарочито односи на тимочко-лужнички говорни тип, који једним мањим делом прелази на територију данашње Бугарске. Непоклапање језичких и државних граница имало је трајне последице на становништво Трна и Знепоља. Они су у политичким превирањима од Санстефанског до Берлинског конгреса платили највећу цену. Становници Трна већински су се изјаснили за припајање Србији, а не Бугарској, када се 1878/1879. године успостављала граница између ових држава.  Трн је остао у Бугарској захваљујући руским трупама, које су насилно сменили српску власт ове вароши на челу са Аранђелом Станојевићем, који је потом због претњи са групом својих сународника избегао у Србију. Тако Трн није имао исту судбину као Власотинце и друге јужне вароши, да се испоштује воља народа, па да остане у саставу Србије.

академик Александар Белић

Главне сличности призренско-тимочких говора са стандардним бугарским језиком су: свођење акценатског система на један акценат, редукован број падежа, компарација придева (убав-поубав-најубав), не познавање инфинитива, удвајање личних заменица (мене ме стра`)…. Када би се ове одлике налазила само у бугарском језику, онда бисмо можда могли говорити о великом утицају бугарског језика на призренско-тимочкке говоре. Међутим, овакве језичке појаве имамо у румунском, албанском и грчком језику, а немамо их у другим словенским језицима, сем бугарског и македенског. Ово се само не односи на експираторни акценат, који је одлика већине европских језика. У лингвистици ове сличности се називају балканизми, пошто су примећени само код балканских народа. Што се тиче српских призренско-тимочких говора, у њима су се балканизми вероватно развили под утицајем румунског, тачније влашког елемента. Већ смо навели топониме румуског порекла, који су доказ да су Власи живели дуго на овим просторима, а опште је познато да у Источној Србији живе и данас. Иако су се асимиловали са Србима, њихов утицај на српске говоре је очигледан. У прилог овој тези иде и чињеница да Срби у данашњој Румунији мењају свој говор баш на овај начин. Наравно да ово не значи да Власи нису постојали и у другим српским крајевима, нпр. имамо планину Романију у Босни. На блискост Срба и Влаха широм Балканског полуострва указује и податак да Србе у Босни муслимански живаљ назива Власима. Срби су најездом Турака бежали у планинске крајеве где су сигурно затекли малобројно влашко становништво, које се бавило претежно сточарством. Са асимилацијом Влаха у српско окружење, назив етничке заједнице постао је синоним за сточарско занимање. Блискост Срба и Влаха је евидентна да и аутори који су декларисани као српски националисти то не споре. Речи Војислава Шешеља то најбоље илуструју: Очигледно је да су на свим данашњим српским просторима некад живели Власи. Срби их нису побили, нису их поробили ни  прогонили.  У прво време су те народне заједнице живеле одвојено, а онда су се интезивно мешале. Срби су као неупоредиво бројнији и виталнији асимиловали Влахе, па тако преузели њихове етничке одлике. Не треба се уопште чудити што су многи кроз историју све нас Србе називали Власима. Ми јесмо и Власи. У нашим венама тече и влашка крв, као прастановника Балкана. Али, смо пре свега Срби  јер је  српска етничка маса у том стапању народа била изразито доминантна.

Дакле, иако је и код Срба постојао снажан утицај несловeнског супстрата, несловански елемент је много јачи код Бугара (почевши од самог националног имена), што је утицало да бугарски језик као стандардну норму има балканизме, док стандардни српски језик нема.

Зона екавског изговора старословенског јата

Пошто је објашњено зашто призренско-тимочки говори нису бугарски, треба објаснити зашто припадници других српских говора имају подругљив однос према својим јужним сународницима. Није потребно познавати историју језика да би се закључило да се призренско-тимочки говори највише разликују од стандардног српског језика. Многи критичари оваквог стања виде као главног кривца Вука Караџића са његовом језичком нормом. Међутим, то је површан закључак. Доласком Турака на Балкан и након пада српске средњевоковне државе српски језик је делио судбину свог народа. Честе српске сеобе услед ратова и глади, затим непостојање културних и језичких веза, све је то утицало на удаљавање појединих делова Српства. Српска црква није могла да преузме све улоге пропале српске средњеваковне државе. Баш због непостојања готово никаквих културних веза (у најширем смислу речи) призренско-тимочки говори су се различито развијали у односу на друге српске говоре, а нарочито у односу на новије источнохерцеговачке и шумадијско-војвођанске говоре, који су током 19. века постали основица данашњег стандардног српског језика.  Још пре рођења Вука Караџића  источнохерцеговачки говор  био је најраспрострањенији  међу српским говорима. Под утицајем динарске миграционе струјe овај дијалекат је обухватао готово целу Босну и Херцеговину, пола Црне Горе, већи део Хрватске и добар део Србије, а утицао је и на говоре војвођанских Срба. Поред Српске Православне Цркве главни носилац српске националне свести била је јуначка епска поезија, која је највећим делом испевана говором динараца источнохерцеговачког типа, чак и онда када пева о јунацима који нису живели на динарским теренима. И у другим европским народима један дијалекат се изборио за основицу стандардног књижевног језика, по томе нисмо особени. У Италији основица стандардног италијанског језика је говор Тоскане, на којем су написана највреднија дела ренесансне књижавности. Свакако је међусобна испреплетеност Срба и Хрвата у сваком смислу утицала да источнохерцеговачки дијалекат заузма прворазредно место у међу српским, а касније српскохрватским говорима.

Југославија као опомена српском народу

Током целог 19. века хрватски филолози су ломили копља око тога који дијалекат да узму за свој стандардни језик и на крају су прихватили источнохерцаговачки, а разлози за такву одлуку Хрвата је тема неког другот рада. За нас је битно да су се Срби прихватањем источнохерцеговачког дијалекта удаљили од бугарских и македонских, а приближили се хрватским говорима. То језичко јединство је утицало на стварање зајадничке државе Срба и Хрвата и то више од 50 година после смрти Вука Караџића. Не треба сметнути са ума да је 1867. године начињен политички програм са бугарским емигрантима о стварању заједничке државе Срба и Бугара на чијем би челу био Михаило Обреновић. Да је тај споразум спроведен у пракси, могуће да би призренско-тимочки говори имали пресудан значај на формирање зајадничког језика Срба и Бугара. Очигладно да је ток српске историје после смрти Вука Караџића ишао у правцу његове језичке реформе. Важно је напоменути да Вуку није ни дозвољено да посети јужне српске крајеве, па свакако ни сам није најбоље познавао ситуацију на терену.

Зона ијекавског изговора старословенског јата

Све горе наведено не значи да Вукова језичка реформа није подложна променама и да је данас 150 година после Вука не треба кориговати. Ако је Вук ишао испред свога времена,  данашњи српски лингвисти каскају за историјским дешавањима. Скоро двадесет година после распада заједничке државе са Хрватима, ми се још увек скоро у свему држимо српскохрватског језика, осим у називу језика. Наравно да  то није ствар само науке о језику него и државе. Данас негативан друштвени статус нема само књижевност на призренско-тимочкоким говорима, већ и дела и аутори који пишу језиком косовско-ресавског дијалекта. Најпознатије дело на овом дијалекту је Петријин венац  Драгослава Михаиловића, које представља више изузетак него потврду да наведени говори имају бољи статус у српској култури. Косовско-ресавски говор можемо чути у популарним серијама Љубав на сеоски начин и Село гори, а баба се чешља, али зато у српској књижевности он има другоразредни значај. Тако да су оба српска говора, које потичу са Косова и Метохије, угрожена, са једне стране, нестајањем Срба са Косова, а, са друге стране, што имају маргиналан положај у српској култури. Док се данас источнохерцеговачки говор дели на четири језика (српски, хрватски, бошњачки и црногорски), сами Срби потискују своје старије србијанске говоре. Српски академик и један од најзначајнијих живих српских књижавника Драгослав Михаиловић годинама указије на ову појаву:  Новоштокавски је обухватио Београд и западну Србију, док нас 3,2 милиона који говоримо староштокавским или, како би лингвисти рекли, старије новоштокавским, доминирајућа доктрина науке о језику игнорише. Нема сумње да се на новоштокавском дијалекту боље и лепше говори, али нетрпељивост науке према србијанским дијалектима изазива тешке моралне и цивилизацијске последице по културу српског народа. Без обзира на историјске лекције и географску реалност, као да живимо и даље у 19. веку.    Када би била боља позиција у српској кулрури косовско-ресавских говора  мање би било предрасуда и о призренско-тимочким говорима. Ако се они лаички пореде са стандардним српским језиком, онда се доведи у питање и њихово српско порекло. Али, ако се упореде са себи најсроднијим српским дијалектом (косовско-ресавским), онда се слика драстично мења. Чак и читаоцу који нема стручних знања из историје српског језика, довољно је рећи да упореди говоре ликова провинцијалаца у филмовима Синише Павића са ликовима провинцијалаца из филмова Радоша Бајића, па ће приметити сродност старијих србијанских говора. Што се тиче бриге о језику ту много тога можемо научити од Хрвата. Они су много веће разике међу својим дијалектима успели да усагласе и успоставили континуитет неговања дијалекатске књижевности.

Зона икавског изговора старословенског јата

После свега реченог јасно је да постоји потреба да се нешто уради  како би се одбациле већ доста укорењене предрасуде о призренско-тимочким говорима. Треба уврстити дела вредних писаца са овог поднебња у обавезну школску лектиру. Поред Боре Станковића и Стевана Сремца (који није из ових крајева, али је о њима писао) постоји још књижевника са југа Србије, који су вредни пажње. Глигорије Божовић је већ деценијама запостављен, пре свега из политичких разлога, иако његове приповетке о Косову и југу Србије представњају оно чиме се српска књижевност представила у свету између два светска рата. Највећи писац из пиротског краја Слободан Џунић неправедно је запостављен само што се у својим делима служио говором свога родног краја. Он је користио магијски реализам истовремено са светским признатим прозаистима Латинске Америке. Наравно, да озбиљније треба приступати и живим писцима са овог поднебља и на њиховом примеру показати да држава води рачуна о равномерном културном развоју.

Вук Стефановић Караџић

У школским програмима треба нагласити чињенице да неке одлике српскословенског језика данас можемо чути само у архаичним призренско-тимочким говорима. Рецимо, гласовна промена прелазак Л у О једино није извршена у сврљишко-заплањским и тимочко-лужничким говрима, само у призренско-јужноморавском говру данас се чује именица СЛУНЦЕ, како  се некад писало у најстаријим српским сачуваним записима, или чување полугласа у речима типа ДbН и СbН од чега је добијено данашње ДАН и САН и сл. У погледу лексике можемо приметити да се у савременом српском језики користи реч БАШТИНА, али само у јужним српским крајевима чује се БАШТА као синоним за оца. Сигурно да је ученицима са ових поднебља лакше објаснити значење речи БАШТИНА. Реч ВАТРА је по неким тумачењима несловенског порекла, а у призренско-тимочким говорима више се користи реч ОГАЊ, која је типична за све словенске говоре.  Дакле, ови говори су у неким својим одликама једина жива веза између најстаријег српског књижевног језика и савременог српског језика.

Призренско-тимочки дијалект српског језика је данас веома сужен

Нарочито на плану лексике може се доста учинити ако би се уврстиле неке словенске лексеме из призренско-тимочких говора у стандардни српски језик. У стандарном српском језику користи се реч КАШИКА, која је турског порекла, док се у наведеним говорима и данас каже ЛОЖИЦА, која је словенског порекла. Тако се под утицајем стандардног језика избацује из језичког фонда једна словенска реч и уместо ње користи турцизам. Зашто се не би поред КАШИКЕ у стандардни српски језик као дублет уврстила ЛОЖИЦА, са тенденцијом да се временом да предност српској (словенској) речи. Хрвати су сачували ЖЛИЦУ као своју варијанту ове речи словенског порекла.  Слична је ситуација и са речју МАКАЗЕ, такође су турцизам, а у старијим српским говорима имамо нашу реч НОЖИЦЕ, мада овде постоји проблем са хомонимним значењем – НОЖИЦЕ као мале ноге. Ми још увек нисмо очистили српски језик од хрватских дублета, иако српскохрватски језик не постоји скоро 20 година. Детаљним истраживањем призренско-тимочких говора треба издвојити архајичне српске речи и укључивати их у стандардни лексички фонд  свуда где имамо туђице.

Бугари не престају са својатањем српских дијалеката

Неговање матерњег језика је део неговања културе једног народа. Колико су питања језика битна доказ је да свака нова нација на Балкану тежи да створи свој језик. Кориговање Вукове реформе српског језика је неминовност, због низа историјских догађаја који су се десили у последњим деценијама. Том послу треба приступи плански уз ангажовање целокупне стручне јавности као што  то раде сви културни народи. Невођење рачуна о матерњем језику је први корак у губљењу националног идентитета. Стварање српскохрватског језика претходило је стварању Југославије, као што је подели државе претходила подела језика. Зато реформа мора, више него до сада, да води рачуна о старијим србијанским говорима. Сада већ морамо да доказујемо да Црногорци говоре српским језиком, а да не говоримо о другима сродним народима. Плашим се да ћемо сутра морати да доказујемо како Срби на југу не говоре бугарским или македонским језиком, јер неки бугарски лингвисти и данас заступају ставове Крста П. Мисиркова да се западна граница „бугарског“ језика креће Моравом и Ибром преко Скадра до Јадранског мора. Благовременим системским деловањем стручне јавности ојачао би српски национални идентитет, који је данас вишеструко угрожен, а стало би се на пут неким предрасудама које за последицу имају да се Срби стиде српског језика.   

Литература:

Јован Цвијић, Балканско полуострво, Сабрана дела 2, САНУ-Књижевне новина-Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 1987.

Милорад Екмечић, Србија између Средње Европе и Европе, Политика-БМГ, Београд, 1992.

Петар Милосављевић, Систем српске књижевности, Народна и уневерзитетска библиотека Приштина, Приштина, 1996.

Недељко Богдановић и Јордана Марковић, Практикум из дијалектологије, Филозофски факултет у Нишу, Ниш, 2000.

Владимир Дворниковић, Карактелогија Југословена, Просвета, Београд, 2000.

Павле Ивић, Српски народ и његов језик, Издавачка књижница Зорана Станојевића, Нови Сад, 2001.

Милош Ковачевић, Српски језик и српски језици, СКЗ-БИГЗ, Београд, 2003.

Мирослав Јовановић приредио хрестоматију, Против Вука, Стубови културе, Београд, 2004.

Јеремија Д. Митровић, Србофобија и њени извори, Службени гласник, Београд. 2005.

Радивоје Микић, Књижевни језик и језик књижевности , Успења бр.5, Филекс, Лесковац, 2008.

О аутору:

Саша З. Станковић рођен је 04.08.1980. године у Лесковцу. Основну школу и гимназију завршио у Власотинцу. Дипломирао је на Филозофском факултету у Нишу на Студијској групи књижевност и српски језик. Ради у Гимназији „Стеван Јаковљевић“ у Власотинцу и ОШ „Бора Станковић“ у Губеревцу – Лесковац. Живи у Власотинцу.

Поделите:
ФИЛИП ТОМАШЕВИЋ: СРБИ РИМОКАТОЛИЦИ ИЛИ ХРВАТИ ИТАЛИЈАНСКЕ ПРОВИНЦИЈЕ МОЛИЗЕ

ФИЛИП ТОМАШЕВИЋ: СРБИ РИМОКАТОЛИЦИ ИЛИ ХРВАТИ ИТАЛИЈАНСКЕ ПРОВИНЦИЈЕ МОЛИЗЕ

Први пут сам 2007. године сазнао да у централној или прецизније јужној Италији постоје неки моји сународници који тамо живе већ 500 година и дан данас говоре нашим језиком или како га он зову “на нашу”.

Италијанска провинција Молизе

Те 2007. купио сам у једној књижари “Гласник Српског ученог друштва”, књига број 62, штампана у Београду 1885. године. На страни 273 налази се чланак под именом „Српске насеобине у јужној Италији“, аутор Ристо Ковачић, професор славистике у Риму који је од 1884. године боравио у италијанском региону Молизе и своје извештаје о Србима у Јужној Италији објавио у поменутом броју 62 ГСУД. Те 2007. године осим Ковачићевог путописа с краја XIX. века код нас није било књига на ову тему, прилично сам сигуран да нема ни данас, осим пар чланака на блоговима и форумима и одреднице на Википедији.

Тужна судбина српског народа у расејању

Извештај Ристе Ковачића за мене је био откриће коме у првом тренутку нисам посветио посебну пажњу. Три године касније, током мог вишегодишњег боравка у Италији (Абруцо, регион у суседству Молизеа), на интернету сам пронашао презентацију Молишких Словена и контакт, ако се добро сећам, председника удружења или заједнице. Господин се звао Марио Спадануда, презиме које у преводу значи “голи мач” или “исукани мач”. Љубазни господин, имао је тада шесдесет и нешто година, био је врло предусетљив и веома брзо смо договорили сусрет у његовом дому у Риму.

Насеобина Молишких Срба

Да се вратимо на извештај Ристе Ковачића из 1885. године и да упоредимо каква је била ситуација међу том нашом мањином тада и каква је у данашње време. Осим Ковачића њима су се бавили у XIX. веку и други научници као што је сенатор Краљевине Италије и лингвиста Грациадио Исаија Асколи. Његов извештај објављен у часопису “Политекнико” 1867. године јасно приказује какво је било расположење у то време:

Дубровчани су се некад изјашњавали као Срби римокатолици

“Словенски језик молишких колонија српски је, тј. онај што се говори с малим варијацијама у Далмацији, Црној Гори, Србији. Српске колоније у Молизу живо љубе свој српски језик и своју српску народност, али у исто доба љубе такође и отаџбину италијанску. И међу мученицима за слободу Италије живом се светлошћу блиста један Србин из Аквавива Колекроче; а то је: Никола Нери (Nicolo Neri, Аcquаvиivа Cоllеcrоcе 1761 – Наpoli 1799, прим.), који је умро године 1799. на губилишту, заједно са Паганом, Карафом, Караћолом и доста их је још славних италијанских патриота. А тај је славни итало-србин (Никола Нери) имао обичај, опраштајући се са својим мештанима које је често походио, препоручивати: “Немојте ‘згубит наш језик”! И кад сам ја походио Аквавиву (октобра 1864.) живела је још онда Николина удовица… Овим Србима у Молизу Италија би се могла користити да јој помогну склопити нових савеза, цивилних и политичких са Србима што су с друге стране Јадранског мора.”

Двојезични натпис у месту Аквавива Колекроче

Како наводи Ристо Ковачић, у региону Молизе, провинција Kампобазо, некада је било девет српских насеља: Керифело, Палата, Тавена, Аквавива, Сан Феличе, Монтемиро, Сан Ђакомо, Рипалда и Сан Бјазе. Српски језик сачувао се, према подацима с краја прошлог века у три насеља: Аквавива, Сан Феличе и Монтемитро. Ради се о местима Аквавива Колекроче (или како га локално зову Жива вода Круч, или само Круч), Сан Фелиће дел Молизе или Сан Фелиће Славо (лок. назив Филић или Штифилић), и Монтемитро (лок. назив Мундимитар). Иначе, прве податке о овим колонијама дао је средином XIX. века наш књижевник Медо Пуцић који је одржавао живе контакте са локалном заједницом, посебно са песником и књижевником Ђованијем (Иваном) де Рубертисом. Нажалост у то време па и касније у Србији није било слуха како би се ове везе наставиле и прошириле. Како пише Милан Решетар становника у ова три места, по попису од 1901. године има: у Кручу 2212, у Стифиличу 1645 а у Мундимитру 945, свега 4802 душе. Када их је Ковачић посетио 1884. имали су још у великој мери сачувану своју националну свест и идентитет. Томе можемо захвалити и чињеници да се насеља налазе у неприступачним брдским пределима и да су практично све до XИX. века била отсечена и окренута сама себи и са минималним контактима са италијанским живљем. У XIX. веку и почетком XX. изграђују се локални путеви и сходно томе долази до све већег утапања у свеже креирани италијански национални корпус.

Димитрије или Митар, старо „хрватско име“

Срби и други Словени нису живели само у региону Молизе већ на више локација јужне Италије као што су Пуља, Калабрија, Абруцо. Током мог боравка у Абруцима једног дана прошао сам аутом кроз место које се зове Скиави д’Абруцо (прев. Словени Абруца) у провинцији Кјети Абруцо. Иако сам по имену претпоставио о чему се ради, веома брзо је претпоставка била и потврђена. По предању место је основала колонија Словена у XI веку, док се у записима место под овим именом први пут помиње 1309. године.

И тзв. Арбеши у Италији су звали свој језик „наши“

Милан Решетар, српски филолог из Дубровника 1911. године је на немачком језику објавио књигу “Српско-хрватске колоније у јужној Италији”. Књига је 1997. преведена на италијански језик. Српски превод још увек не постоји. Решетар наводи да су ови Словени дошли у Молизе крајем XV. и у првој половини XVI. века. Међутим, такође наводи да постоје непотврђене индиције о словенским насеобинама у овим крајевима које датирају још из XIII. века.

Шотокавско наречје српског отето за хрватски, бошњачки, црногорски језик

Највероватнији разлог ових миграција крајем XIV. и почетком XV. века су турска освајања на Балкану. Монсињор Ђанели, бискуп из града Термоли, у рукопису од 1753-1769, је забележио да су “Далмати” 1518. основали малу колонију у месту С. Фелице. У региону Абруцо су регистроване словенске миграције 1488. године. Једна од теорија је да су ови Словени дошли у Италију, тадашње Напуљско краљевство заједно са Албанцима у склопу експедиције Ђурђа Кастриотића Скендербега 1460. године и да је један део њих након Скендербеговог повратка на Балкан остао да живи у Италији. Албанци (или како су себе тада звали Арбереши или Арбанаси) су се населили још јужније и остатака ових групација има и дан данас. У местима где данас живе, исто као и у три словенска насеља, можете видети многе званичне натписе на њиховом језику. За многе познате личности се тврди да су Арбереши пореклом, као на пример Антонио Грамши и Ернесто Сабато. Албанске миграције су се наставиле и у XV. и XVI веку. За порекло словенских групација се тврди да се ради о народу углавном из Далмације и Херцеговине. Проф. Смодлака тврдио је да су са Велебита и из долине Неретве, Решетар је такође помињао Неретву и Херцеговину до Мостара.

Ђурђева породица Кастриот(ић)а води порекло од старог српског братства Браниловића (Бранила) из Зете

Каква је ситуација данас? Као што рекох, 2010. године посетио сам мог новог пријатеља Мариa Спандануду у његовом стану у Риму. Он и његова супруга украјинка били су веома љубазни и предусретљиви. Рекох да сам читајући текст Ристе Ковачића заинтересован да више сазнам о српским колонијама у региону Молизе. Марио је одговорио да је на услузи и да ће ми радо испричати све што зна, уз опаску да се не ради о српским већ о хрватским колонијама, да су они католици и Хрвати. На моју напомену да религија не одређује народност и да постоји доста извора који другачије говоре, одговорио је да Срби, за разлику од Хрвата, никада нису показали интерес за њих и похвалио се да их је председник Месић посетио два пута. Према ономе што сам чуо и видео, мени се чини да су везе на релацији Загреб-Молизе започеле у периоду након Другог светског рата и да трају и дан данас. У месту Мундимитар се налази и хрватски почасни конзулат. Званично су признати као национална мањин “Молишки Хрвати” док се њихов језик назива “Молишки хрватски дијалект”. На сајту општине Круч (Cомunе di Аcquаvivа Cоllеcrоcе) језик се назива хрватско-молижански (crоаtо-моlisаnо) или “на нашу” (аllа nоstrа). На сајту Круч (круц.ит) се каже:

“У нашем месту се говори стари хрватски. Затим даље наводи: Ово није савремени хрватски језик, већ дијалект, назван штокавски, који се говорио 1400. у долини реке Неретве, у залеђу Далмације, као и у Србији, Босни и Херцеговини и Црној Гори.”

По подацима из 1996. укупан број становника у ове три колоније износи 2206 са тенденцијом смањивања и потпуног нестанка услед миграција изазваних економским мотивима.

Србин римокатолик Милан витез Решетар (Дубровник 1860—Фиренца 1942)

Пример језика “на нашу” који се некада говорио у Кручу:

“Циота Тереза па је пола Ламерика. Она па, она па је са удала, је вазала јенга брата куцинога, ода. Они је си га поша Ларџендина, па си га пола пур она. Је стала кваранд ан нонда. Па је наса дола накј, е пур би са цила стара, семај ка ка је умбрала па, јимаша отандадуј ан; нонда Ларџендина. Па су сил хот така, ди сима ди тама. Ка су са творил путе, е цељаде па су јил крух. Ма сфе грања, аш маша хот секи дан ван.”

Преузето са: https://tfilip.com/risto-kovacic-milan-resetar-i-srednjovekovni-sloveni-iz-italijanske-pokrajine-molize/2019/

Поделите:
ГРАД НА БЕГЕЈУ – ДОБРО МЕСТО ЗА ИНВЕСТИРАЊЕ

ГРАД НА БЕГЕЈУ – ДОБРО МЕСТО ЗА ИНВЕСТИРАЊЕ

Председник покрајинске владе Игор Мировић боравио је у Зрењанину и заједно са градоначелником Чедомиром Јањићем, први пут, посетио је радове на изградњи луке „Бегеј“. Председник Мировић отворио 3. сајам трговине „Зрбизнет“ и рекао је да је Зрењанин поново покренут и да постаје водећи индустријски центар у АП Војводини и Србији.

Радови на измуљавању Бегеја одмичу

Радови на Бегеју се обављају као део пројекта прекограничне сарадње Србије – Румунија – реконструкција навигационе инфраструктуре канала Бегеја. Радови се крећу у вредност од 13,8 милиона евра.  Овај пројекта ће омогућити бољу пловност ширењем површине канала.

Руководства покрајине и града на заједничком послу

Мировић је оценио да град има потенцијал да буде покретач развоја овог дела Баната. Есекс, Новарис , Шандонг Линглонг и друге компаније које су изабрали овај град за своје инвестиције, и хиљаде нових послова који су отворили у последњих неколико година, сведоче да је моја оцена тачна, рекао је председник.

Нова стаза на стадиону у Карађорђевом парку

„Скоро сваки дан отворимо нови погон и ја сам поносан да кажем да смо вратили АП Војводину на место број један, по инвестицијама, не само у Србији већ и у окружењу“ – рекао је председник Мировић.

Током посете Зрењанину, председник Мировић је посетио градски стадион у Карађорђевом парку, где је влада Војводине у сарадњи са градом уложила 120,1 милиона динара.

Мировић, Батез, Јањић – на заједничким пројектима

„Следеће године ћемо радити још једну фазу рада да би имали комплетан стадион за обнову који ће омогућити развој спорта у овом делу Банату“ – рекао је председник Мировић.

Градоначелник Јањић је изразио задовољство да у последње три и по године град Зрењанин има пуну подршку покрајинске власти за реализацију бројних пројеката.

Игор Мировић и Дарко Антић капитално издање Младинске књиге Београд

Посећене су само неке локације на којима се ради заједно и договорено је да радови наставе у наредном периоду. Трећи Зрбизнет у хали Медисон је заправо 23. по реду сајам трговине у Зрењанину.

Зрбизнет

Кључно је да овакви и слични сусрети привредника из земље и регина промовишу Зрењанин као добро место за инвестирање. Успешност градског менаџмента и градоначелника лично треба мерити по чињеници да је отворено 4.500 нових радних места у граду. Очекује се да та цифра буде повећана након што своје погоне отвори водећи светски бренд у производњи пнеуматика Шандонг Линглонг.

Петровград.орг и Град Зрењанин (Фото:Александар Блануша)

Поделите: