ФИЛХАРМОНИЈА – ДАНИ ПИВА – ОВАЦИЈЕ ПУБЛИКЕ

ФИЛХАРМОНИЈА – ДАНИ ПИВА – ОВАЦИЈЕ ПУБЛИКЕ

Концерт Зрењанинске филхармоније наметнуо се као значајан догађај у оквиру манифестације „Дани пива“. Овај концерт представљаја, сваке године, врхунско уметничко уживање за љубитеље ове врсте уметности. Овај наступ представља пример сјајне промоције културног потенцијала града на Бегеју. Ове године навршава се 120 година од оснивања најстаријег симфонијског оркестра у Србији – Бечкеречке (Петровградске) филхармоније.

Већ пету годину за редом, за овај врхунски уметнички догађај влада изузетно интересовање. Грађани су са нестрпљењем чекали овогодишњи репертоар Зрењанинске филхармоније. За наступ филхармоније, ове године, обезбеђен је дупло већи број места за седење али се и тај број показао недовољан.

Репертоар на концерту је био шарoлик и укључио је чак 20 нумера. Приметићемо, да је ове године, био веома захтеван за домаћу публику.  Поред сјајне солисткиње мецосопрана СНП у Новом Саду Вишње Попов, наступили су и веома добре певачи, сопран Памела Киш Игњатов и баритон  Васа Стајкић,  под   диригентском   палицом  Микице   Јевтића.

Изведене су неке од најлепших арија из опера и  оперета, али и наполитанских, руских и староградских песама. Можда је публика очекивала мало више националних мелодија, али… Многобројна публика је уживала, овацијама поздравила актере и отишла после концерта веома задовољна, овогодишњим наступом.

Већина изврсних музичара су из Новог Сада са којим годинама сарађује идејни обнављач овог ансамбла директор Роман Бугар. Публика и медији су показали завидно интересовање а РТВ директно је преносила овај спектакл. Централна камера РТВ је била мало непримерено постављена, заклањајући споменик Краљу Петру Ослободиоцу, значајан симбол нашег града.

Ноте за наступ филхармоније су и ове године набављене од Београдске филхармоније и Симфонијског оркестра РТС-а а чланови вежбају у Новом Саду. Филхармонија нема седиште у граду и то представља одређени проблем за овај ансамбл.

Зрењанинска филхармонија има концертну сезону од само три концерта годишње, има Новогодишњи концерт, концерт у оквиру Дана пива и поводом Дана града. У време када је постојала, Бечкеречка (Петровградска) филхармонија је имала концертну сезону са по четири концерта месечно. Данас тиме може да се похвали само Београдска филхармонија, чији је директор Иван Тасовац са пажњом пропратио наступ наше филхармоније.

Ове године, посебан дојам је оставио наступ баритона Васе Стајкића. Он је одушевио публику својом интерпретацијом наполитанских песама а посебно руске песме “Очи чорније”. које је донео на уметнички висок начин, са пуно емоција и побрао аплаузе, посебно женског дела публике.

Зрењанинској филхармонији је свакако најрепрезентативнији носиоц културног потенцијала града, па јој се и ове године, сасвим очекивано, указано поверење на манифестацији “Дани пива“. Овим наступом је сигурно за копље подигнут ниво ове манифестације међу сличним манифестацијама у окружењу.

Остаје жал што за већи број музичара који живе и делују у нашем граду нема места у Зрењанинској филхармонији, где им је свакако и место. У сваком случају лепа слика нашег града је послата у Европу и свет, на понос организаторима манифестације.

Петровград.орг (Фото: Дани пива)

Поделите:
ЛИТУРГИЈАМА И ЛИТИЈАМА ГРАД НА БЕГЕЈУ ДОСТОЈНО ПРОСЛАВЉА ВЕЛИКУ ГОСПОЈИНУ

ЛИТУРГИЈАМА И ЛИТИЈАМА ГРАД НА БЕГЕЈУ ДОСТОЈНО ПРОСЛАВЉА ВЕЛИКУ ГОСПОЈИНУ

Литургијом у Саборној Цркви Успења Пресвете Богородице и Црквеном литијом централним градским улицама Град Зрењанин (Петровград, В.Бечкерек) је и ове године обележио своју Славу – Успење Пресвете Богородице, Велику Госпојину.

Срби у овом делу Баната су настарија и највећа духовна заједница, која благодарећи паду идеологије комунизма (и мањини његових савемених лажних бранитеља), коначно може да изађе из порте храма и слободно изражава своја верска осећања и моли се за напредак овог значајног дела Србије и Српских земаља.

Обележавање је почело у јутарњим часовима Литургијама у храмовима СПЦ и манастиру Св. Меланије, након чега је у послеподневним часовима градским улицама кренула литија, током које су читане молитве – за здравље, за мир и напредак града на Бегеју и његових грађана.

У литији су учествили овогодишњи домаћин славе градоначелник Зрењанина Чедомир Јањић, заменик градоначелника Саша Сантовац, председник Скупштине града Оливер Митровић, начелница Средњобанатског округа Снежана Вучуревић, свештенство СПЦ, представници Војске Србије, МУП-а, многобројни грађани…

На челу литије, коју је предводио владика банатски господин Никанор је ношена икона Успења Пресвете Богородице, заштитнице града, поклон владике нашем граду, која се налази у кабинету градоначелника.

У колони су пронете градом иконе српских и хришћанских светитеља и црквени барјаци, док су многобројни грађани са поштовањем устали и фотографисали и снимали учеснике литије.

Литија је кренула из Улице Светосавске, преко улица краља Александра Карађорђевића до Трга Слободе и споменика краљу Петру Ослободиоцу где је прочитано Свето Јеванђеље.

Колона се даље кретала Гимназијском улицом, поред старе српске Гимназије и „несуђеног“ плаца на којем је Српска црквена општина у црно-жутој монархији планирала да подигне храм (а на којем су комунисти подигли зграду социјалног), да би кратко ушла у улицу Светозара Марковића познатог српског народњака-социјалисте и вратила се Светосавском улицом у порту храма Успења Пресвете Богородице.

Његово преосвештенство владика Никанор је на Тру Слободе упутио благослов овом граду у предстојећој години призивајући моћну заштиту као и до сада у историји Пресвете Богомајке, заштитнице Атоса и својих Метоха диљем Православног духовног круга.

Сасвим у духу епохе коју живимо а и поводом градске Славе на више прометних места у граду освануо је један број симпатичних билоборда са натписом – Добродошли у Петровград! Грађани који су свесни епохе у којој живе су поздравили истицање нашег историсјког славног и никад заборављеног имена на билбордима. Билборди са поруком која свим добронамерним људима желе добро.

Једно савременим језиком исказано подсећање на наше прелепо име. Једино легитимно име, које је укинуто насиљем идеологије која је гушила верске слободе у нашем народу. Прелепа порука добра у ове свечарске, благе дане.

Петровград.орг

Поделите:
ЧИЈИ ЈЕ СРПСКИ ЛЕПЕНСКИ ВИР – КОЛЕВКА ЕВРОПСКЕ ЦИВИЛИЗАЦИЈЕ

ЧИЈИ ЈЕ СРПСКИ ЛЕПЕНСКИ ВИР – КОЛЕВКА ЕВРОПСКЕ ЦИВИЛИЗАЦИЈЕ

Туристичко путовање америчког новинара у Србију резултирало је његовом репортажом у „Њујорк тајмсу” и обимним текстом који се тиче Лепенског вира. „Археолошка загонетка на Дунаву“. Џејмс Горман (аутора књиге „Како саградити диносауруса“, са палеонтологом Џеком Орнером) истиче се да су, пре око 8.000 година, уметници који су живели у овом преисторијском насељу исклесали готово 100 скулптура, чије главе изгледају као мешавина људских и рибљих обележја.

Прва европска архитектура

Лепенски вир, његови становници су пре око 8.000 година аутохтоно створили или увезли, (питање је сад) “неолитску револуцију”, створили су прву европску архитектуру и урбанизам, монументалну уметност, извршили поделу рада, припитомили прве домаће животиње и биљке. Лепенски вир је доказ да се европска цивилизација родила у дунавској ували у Ђердапској клисури. Пре посете грчко-римским скулптурама Европљани би требали да прво посете Лепенски Вир и погледају „Адама“ и „Прародитељку“.

Тезе професора Душана Борића

Ово налазиште, како се наводи у тексту, сведочи „о сусрету и мешању две културе“, односно пољопривредника са Блиског истока и древних европских ловаца и сакупљача који су у то време живели на обалама Дунава, преносе у нас „Вечерње новости“.

Скулптура „Адам“

Као доказ за ову тезу, аутор текста позива се на најновије ДНК анализе, на основу којих су пољопривредници, пристигли из Анадолије, заједно са аутохтоним становништвом ових простора, створили јединствену културу.

Скулптура „Прародитељка“

На основу истраживања локалитета Лепенски Вир професор Борић је предложио поделу културе на четири фазе. Душан Борић је археолог сарадник на Италијанској академији за напредне студије Универзитета Колумбија и археолог који је проучавао локалитете уз нашу највећу реку.

Прва светска скулптура

1. 9500-7300 п.н.е. рани и средњи мезолит – Прото-Лепенски Вир I-II

2. 7300-6200 п.н.е. касни мезолит (у овој фази нису забележени трагови окупације на локалитету Лепенски Вир, али је фаза добро репрезентована налазима са Власца, Падине и Хајдучке Воденице)

3. 6150-5950 п.н.е. трансформациони/рани неолит – Лепенски Вир I-II

4. 5950-5500 п.н.е. средњи неолит – Лепенски Вир III

Једна синтеза резултата Милана Рајевца

Уредник Српског ДНК пројекта Милан Рајевац је у свом тексту на порталу Порекло покушао да да једну синтезу добијених резултата у овим истраживањима.

Шта нам говори ДНК лепенаца

Анализа узорака са четири локалитета културе Лепенског Вира показује нам да су њени становници носили ипсилон (I+R1b=100%) и митохондријалне хаплогрупе (U5+U4+U8=80%) које су и раније налажене код палеолитских и мезолитских ловаца-сакупљача широм Европе. Оно по чему су се разликовали од њих управо је присуство неких митохондријалних хаплогрупа (K1+H+J2=20%) чије се даље порекло везује за Блиски Исток, и за које се сматра или да су дошле директно са најранијим неолитским земљорадницима из Анадолије, или да су биле присутне међу ловцима-сакупљачима југоисточног Балкана и Анадолије, који су међу првима апсорбовани у најраније неолитско становништво по његовом доласку на Балкан.

Прва европска керамика

Другој теорији у прилог иде и чињеница да је хаплогрупа K1 такође пронађена и код два грчка мезолитска узорка из Тесалије. И по аутозомалној генетици носиоци културе Лепенског Вира били су, поготово у старијој мезолитској фази, јако слични ловцима-сакупљачима из западне и централне Европе. Два узорка из Лепенског Вира (I4665 и I4666), који се датирају у период раног неолита – Лепенски Вир I-II, су по аутозомалној генетици скоро идентични најранијим анадолским и балканским земљорадницима, а један узорак из Падине (I5232) из истог периода имао је скоро подједнак удео генетике мезолитских ловаца-сакупљача и неолитских земљорадника.

Шта нам говоре погребни обреди

Индикативно је да су сва три узорка са значајним уделом генетике неолитских земљорадника такође били носиоци неолитских митохондријалних (женских) хаплогрупа које нису присутне код ловаца-сакупљача из ранијих периода. Све ово нам говори да је Ђердапска клисура била један од региона где је дошло до успостављања најранијих контаката, како културних тако и генетских, између мезолитских ловаца-сакупљача и раних неолитских земљорадника. Ови налази подупиру раније археолошке доказе, који су указивали да је у периоду раног неолита дошло до одређених промена у материјалној култури (појава керамике, сахрањивање покојника у згрченом положају), узрокованих приливом новог становништва.

Жене су одувек волеле накит

Анализе изотопа стронцијума су такође показале да су многе индивидуе сахрањене после 6100. п.н.е. у Лепенском Виру (укључујући и узорак I4665) биле нелокалног порекла, односно да нису биле оригинално из региона Ђердапске клисуре. Још једна занимљива чињеница која се може извући из ових резултата је да су првобитни контакти две популације по свој прилици били једносмерни, тј. да су земљорадничке придошлице биле великим делом или у потпуности женског пола, јер ни у једном узорку нису пронађене ипсилон хаплогрупе карактеристичне за најраније неолитске земљораднике (G2a2, H2, C1a2, I2c, J2, T1a).

Критика АДТ теорије

На тезе о Лепенском виру, изнете у „Њујорк тајмсу“ поново не реагује наша званична наука већ истраживачи појединци. На њих се осврнуо архитекта Христивоје Павловић. Он сматра да је Лепенски Вир аутентична и аутохтона култура и није до нас стигла са Блиског истока.

Шта би други дали да имају овакав локалитет

„Објављивање текста о нашем чувеном археолошком локалитету у светској штампи је само по себи добро и значајно“, сматра архитекта Христивоје Павловић, аутор књиге „Кућа Лепенски вир“, истраживач и заљубљеник у древну културу. „Први портрети у људској цивилизацији, који су уједно и прва позната скулпторска дела, настала од дунавског облутка, нераскидиво су везана за архитектуру насеља Лепенског вира“, тврди Христивоје Павловић. Према његовим речима — „лепенци“ су били узидани у куће становника насеља, над којим, на дан летње дугодневице, 21. јуна, Сунце излази два пута.

Лепенци су били представници Динарске расе

Међутим, како каже, теза изнета у овом чланку, према којој је, на основу теорија о Агрономским демографским транзицијама (АДТ), „неолитска културна револуција“ (чији је представник Лепенски вир) „увезена“ са Блиског истока — није уверљива. „То би значило да Лепенски вир није аутентично европски, што није тачно. Реч је и о аутентичној и о аутохтоној култури“, изричит је Павловић. Потврда за то су, према његовим речима, и јединствене скулптуре од дунавског пешчара, као и архитектура насеобина, која се не појављује ни на једном другом месту.

Рођење европске цивилизације је било у Србији

Када српски научници, ауторитети у својим областима, почети да се озбиљно баве синтезом научних података добијених ДНК анализама у последњем периоду, остаје да се види. Да ли ћемо наше културне брендове коначно почети да третирамо као културно благо и печат идентитета или ћемо интерпретације и синтезе препустити странцима културним колонизаторима?

Петровград.орг

Поделите:
СЛАВА ГРАДА НА БЕГЕЈУ И 34. ДАНИ ПИВА

СЛАВА ГРАДА НА БЕГЕЈУ И 34. ДАНИ ПИВА

Последња недеља августа је у Бечкереку, Петровграду, Зрењанину разлог да се свим суграђанима и гостима пожели пивска добродошлица. Ових дана пада и Слава, некад краљевског, царског трговишта, деспотског, богохранимог, краљевског, ударничког, историјски гледано, троименог града, Велика Госпојина. Наш град овим иште благослов за наставак развоја и наздравља свим добронамерним људима.

Пивска престоница Баната

Актуелни градски оци обновили су успешно ово лепо у неким претходним деценијама забрањено духовно сабрање које су неговали наши преци – Литију или Крсни ход који је благослов и заштита за ово место. Све већи број наших суграђана учествује у Литији а многи са поштовањем устану и поздраве градску Икону на којој је изображено Успење Пресвете Богоматере.

Град под заштитом Пресвете Богородице

Овогодишњи Дани пива су карактеристични по проширеном програм наступа Зрењанинске филхармоније, позоришних представа, изложби и радионица чиме ова манифестација успешно одскаче од традиционалних сеоских вашара у околини али и од средњоевропских фестивал пива.

Наступ Зрењанинске филхармоније

Дани пива Зрењанин су манифестација која оставља иза себе 34 године традиције али и више година обзиром да је пивска индустрија била родоначелница индустрије у нашем граду а једна је од најстаријих у Србији. Реч је о, пре свега, породичној културно-туристичкој манифестацији прилагођеној свим узрастима – од 7 до 77 година.

Петровград на Бегеју је имао филхармонију

Манифестација „Дани пива“ настала је 1986. године у част 240 година производње тог пића у Зрењанину. Прве Дане пива Зрењанин организовали су Туристички савез општине Зрењанин и Угоститељско предузеће „Војводина“ и неке урбане градске легенде. Од тада па све до данашњих дана, Дани пива су еволуирали у једну озбиљну манифестацију током које пола милиона људи посети наш град.

Шишоја и његови тамбураши бољи од Балашевих

Програм се сваке године одржава на више локација у граду а ове године одржаће се на чак четрдесет различитих наступа. У понедељак, 26. августа, поворка фијакера традиционалним точењем пива улицама града позива грађане да дођу на манифестацију. Свечано отварање „Дана пива Зрењанин“ заказано је за наредни дан, 27. август, на Житном тргу, када је најављен и почетак музичког програма. Као и претходних година, и ове године биће одржано такмичење у брзом испијању пива.

Традиција позивања суграђана на Дане пива

Ове године посетиоци Дана пива Зрењанин имаће прилику да чују Алена Исламовића, Црвену јабуку, Кикија Лесендрића, Лету штуке и Зану. За љубитеље квалитетне народне музике наступиће Халид Бешлић и Лепа Брена. Оно што по нама издваја нашу манифестацију од околних је свакако наступ Зрењанинске филхармоније. Ове године наступ је проширен на две вечери, самостални и као пратња предивним Дамама Евровизије – Јелене Томашевић, Невене Божовић, Сашке Јанковић и Бојане Стаменов. За љубитеље „тврђег“ звука у Амфитеатру Културног центра Зрењанина биће организован 8. по реду фестивал „Зрењанин зове“ на ком ће свирати неафирмисани локални бендови, док ће се истовремено у Кино башти одржати фестивал електронске музике „Соундловерс“. Овако широк спектар музичких жанрова се на ретко којој манифестацији може видети!

Посебна пажња се поклања младима

Надамо се да ове године закупци штандова неће бити бахати у пуштању сопствене музике за време трајања концерта, на главној бини, на Житном трагу. Ово им је уговором строго забрањено, али се они оглушују о ту одредбу, већ годинама. Пробијањем звука турбо фолка са штандова закупаца крши се уговор, али и снижава ниво културе, поштовања уметника на централној бини.  Оваквим понашањем доводи се у питање потреба за постојањем главне бине и дозволе да сваки штанд има своју музику за време трајања програма на главној бини. Какофонија која влада на Житном тргу не повећава промет на штандовима.

Бренд

Од 26. августа до 1. септембра одржава се манифестација која представља савременим економским речником речено бренд Града Зрењанина. Зато, добродошли у Бечкерек, Петровград, Зрењанин, град бурне историје али пре свега град добрих и вредних људи.

Петровград.орг

Поделите:
ДР ЉУБИША ДЕСПОТОВИЋ – ПОЛИТИЧКИ МИТОВИ СОЦИЈАЛИЗМА – ОД КОМУНИЗМА ДО БОЉШЕВИЗМА (II – ДЕО)

ДР ЉУБИША ДЕСПОТОВИЋ – ПОЛИТИЧКИ МИТОВИ СОЦИЈАЛИЗМА – ОД КОМУНИЗМА ДО БОЉШЕВИЗМА (II – ДЕО)

Мит о тзв. диктатури пролетаријата, тако распрострањен у комунистичком покрету и његовој социјалистичкој идеологији и пракси, проблематичан је из више аспеката.

Диктатура у име класе

Као прво, овде се никада није радило о класној диктатури саме класе, она је у својој практичној изведби увек бивала диктатура у име класе, вршена од стране најужег руководства партијске авангарде и партијског вође лично; као друго, она је у највећем делу свога трајања имала обележја не диктатуре (схваћене у античком значењу тог појма, ограничења везана за закон и време трајања) већ отворене идеолошке тираније; и, као треће, та тиранија, као што јој и само име казује, није имала никаква законска, морална ни временска ограничења. То је било голо насиље, вршено и име пролетаријата и за потребе самог политичког врха партије. Оно што и данас “фасцинира” јесте степен идеолошког бахаћења којим је комунистичко политичко вођство оправдавало своју праксу насиља, не скривајући њену праву суштину. “Јер оно што су Лењин и бољшевици називали диктатуром, било је диктатура само по имену. Ево, уосталом, како је сам Владимир Иљич дефинисао термин о коме је реч: Научни појам диктатуре – вели он – не значи ништа друго него неограничену, ничим, никаквим законима, апсолутно никаквим правилима стешњену, непосредно на насиље ослоњену власт. Видели смо, међутим, да власт за коју нема никаквих законских ограничења, ни у временском ни у било ком другом погледу, није диктаторска већ тиранска власт. “ (Н. Милошевић; 1986., 91)

Комунизам је у историји владао тирански

Суровост класне одмазде и терора досезао је границе које ниједан мит није могао да оправда. Патологија насиља и освете достизала је нечувене примере злочина, како по броју тако и по “развијеној машти” злочинаца. Колико је овај порив био моћан и у којој мери је утицао на политичку праксу бољшевика види се и по натписима који су се у то доба појављивали у совјетској штампи. Један такав текст, достојан пера оних фанатика што су позивали да се свет “залије крвљу у висини коњске узде”, објављен је у гласилу бољшевичке армије, Краснаја газета, 1.11.1918. године. “Без милости, без поштеде“, пише у поменутом гласилу, „убијаћемо стотине наших непријатеља. Нека их буде на хиљаде, нека се подаве у сопственој крви. За крв Лењина и Урицког…нека се пролију потоци буржоаске крви – што више крви, што је могуће више крви.” (Н. Милошевић; 2000.,61)

Ниски нагони претворени у историјску мисију

И није све до Лењина и бољшевика.“Ипак, највећи Марксов подвиг је проналазак етичког аргумента за оправдавање насиља. Мада је жеља за осветом постојала вековима,тек је од Маркса свако насиље оплемењено, под условом да се врши у име “социјалне правде”. “Он објављује јевађеље“ – пише фон Мизес –„које рационализује мржњу и претвара ниске нагоне зависти и освете у историјску мисију”. И даље: “Резултат је увек сигуран кад се распаљују страсти људске душе.” (М. С. Марковић; 1995., 85)

Место за непријатеље партије

Као у каквој великој лабораторији митова, марксистичка идеолошка матрица натапа своје учење, како смо већ констатовали, бројном и снажном религијском митологијом, особито оном хришћанске провенијенције. Иако изврнути на главу и у сасвим другом, могли би смо рећи радикалном контексту, религијски митови, упрошћени али не без смисла, играју запажену улогу у новом политичком и идеолошком сценарију. “Марксистичка идеологија више но свака друга корени се у свету митова, који су манифестација елементарних људских страсти и нагона, али уједно и њихова погонска сила. (…) Основна истина је да је прво Маркс заузео став у односу на хришћанство. Он је прећутно усвојио Хегелову “христологију”, али ју је применио на пролетаријат – који истовремено представља Изабрани Народ и Месију – и који својим страдањем треба да искупи и препороди пало Човечанство. (…)

Мученици комунизма – у крајњем кенозису Лепоглаве

Учења Хегела и Лутера помажу Марксу да дода још један разлог који поставља у средиште свога пролетерског мита: ново тумачење Кенозиса – понижења. Као што је Христос примио најгоре увреде и понижења да би испунио своју спаситељску мисију, тако је пролетаријат на себе примио понижења и патње које су залога његовог месијанског позива. (…) Христов повратак у слави код Маркса се претвара у “ишчекивање славне Парусије”, обоженог Човека који долази после “смрти Бога”. Пре наступа тих апокалиптичких времена доћи ће до “крајњег погоршања зла”, провоцирајући завршну катастрофу старог света, који у исти мах подсећа на “Господњи дан” пророка и на “страшни суд” јеванђеља.

Бог је за комунисте био мртав и све је било дозвољено

Тим поводом, бујна машта Марксова одаје своје најскривеније побуде: “Наш Свети Отац Цркве много ће се изненадити кад на њега буде пао дан страшног суда, онај када ће се све то испунити – дан у чијем освитку ће у његовим ушима усред тих “небеских хармонија” одјекнути мелодија “Марсељезе” и “Кармањоле”, праћена грмјавином топова, обавезном у таквој прилици, кад ће гиљотина давати такт, док ће безбожна маса урлати: “Ca ira, ca ira” , вешајући “свест о себи” на бандеру.” (М. С. Марковић 1995., 75-80)

Револуција која тече – ђаво и шегрт међу Србима

Иако се не може сврстати у директан митски образац, став о рушењу или уништавању свега постојећег претходио је “новом друштву”, те је као такав био не само идеолошка поставка у корпусу марксистичке друштвене критике, већ и ослоњен по сопственим схватањима на Хегеловску филозофску традицију дијалектичког мишљења. Као делатна метода политичке праксе комунизма и ова димензија марксизма има јаку митолошку конотацију. У њој као и у њеном религијском еквиваленту пропада све оно што није достојно спасења. А спасење се задобија одрицањем, патњом, праведношћу и сл. “Маркс каже, као што знамо, и то да је његов дијалектички метод “директно супротан” оном Хегеловом, али ова супротност односи се, како он тврди, једино на садржину дијалектичке схеме, док би сама та схема требало да је у овом случају иста. Међутим, права разлика између Максове и Хегелове оптике – разлика коју творац “научног” социјализма прећуткује – постаје видљива тек онда када упоредимо појмове укидања и уништавања. Однос двеју фаза у схеми дијалектичког развитка Хегел види као однос укидања, а укидање, као што је познато, не значи само порицање, него уједно и очување оног што је претходило. Уништавање је, међутим, просто и голо порицање претходног стања, и у томе и јесте суштина арогантно осветољубивог става према предмету критике.” (Н. Милошевић; 2000., 39)

Учитељ Хегел и његов несташни ученик Маркс

У лењинистичкој верзији ова дијалектика бива надограђена новом методологијом, методологијом коју гради и успоставља сама политичка пракса спровођењем тзв. револуционарне промене. У том смислу евентуалне доктринарне разлике у схватањима Маркса и Лењина бивају превладане дијалектиком самог бољшевизма, који своје идеолошке истине гради из праксе саме, а не само из пуке филозофске или митолошке спекулације. “Лењинистичка ортодоксија, с ослонцем у лењинистичком разумевању методе или дијалектике, може мирне душе да позаборавља све Марксове тврдње, јер ће их својим “истраживањима”, све обновити, али у “надограђеном и продубљеном виду”. То је ортодоксија као “веровање у метод” у смислу “живог, недогматског (дијалектичког) прожимања теорије и праксе”. Уз метод она нема шта да изгуби, док је прва ортодоксија губитком методе у својој везаности за “света места учења” скончала у “живом песку” еклектицизма и тривијалности.” (М. Брдар; 2005., 36)

Хиљадугодишње комунистичко царство

Није тешко уочити да се у оквирима марксистичке доктрине вешто употребљавао и хилијастички мит, сан о хиљадугодишњем царству бескласног друштва које треба коначно да отвори врата праве историје. Све оно пре тога пука је предисторија која и нема неку вредност за класике марксизма, па је као таква зрела да заврши на њеним ђубриштима, уз сав презир понижених којим ће коначно прекрити ове срамне странице наше прошлости. “Марксова идеологија је вешта комбинација утопије и хиљадугодишњег царства, чији долазак је у сваком случају предодређен историјским материјализмом и детерминизмом.

Васкрсење и спасење су били страни Карлу Марксу

Револуционарна борба само може да убрза тај историјски процес који неминовно води победи пролетаријата и бескласном друштву. (…) Пада у очи да се Маркс послужио свим митовима човечанства, осим Васкрсења. “Пролетерски месијанизам” само је лажни прозор. “Васкрсење” пролетаријата се своди на једну метафору коју Маркс лично неупотребљава и која не садржи обећање вечног живота човекове личности. Маркс је одувек осуђивао “егоизам спасења”. (М.С.Марковић;1995.,88)

Апологија краја историје и победа бескласног друштва носи у себи замку: ако је бескласно друштво (комунизам) заиста остварење дијалектике историјског развоја, па на њега ти исти закони развоја више не делују, онда то значи да закони дијалектике нису универзални, а ако су пак универзални, као што марксисти тврде, онда комунистичко друштво није последње и није савршено са становишта дијалектике историјског развоја. Остаје само да се изабере шта жртвовати на жртвенику идеолошке догме – комунизам или дијалектику. Или можда и једно и друго.

Комунисти су били модерни Каинити

Ни новија верзија краја историје, сервирана из другог идеолошког табора, (либерализам) није ништа мање бесмислена. И она у својој идеолошкој острашћености није способна да сагледа властити идеолошки тријумф као пирову победу која отвара историјске процесе који ће нужно породити нове идеолошке заблуде и странпутице.

Сан о политехничарки будућности још није досањан

“После свих митова остаје још “сан промашеног политехничара”, у коме Маркс описује комунистичког човека који ће бити наизменично пастир, рибар, ловац или књижевни критичар, све према својој тренутној вољи или укусу.” (исто, 90) Марксистичка митоманија затворила је круг једним, рекло би се, оригиналним митом, митом о политехничару, универзалном људском бићу које ће у комунистичкој утопији уживати стварајући савршен баланс између своје властите универзалности и универзалности самог комунизма.

О аутору: Редовни професор рођен 1962. у Темерину. Докторирао је 2002. на Факултету политичких наука, Универзитет у Београду, дисертацијом “Политичка модернизација Србије 19. века у делу Слободана Јовановића”. Уже стручне области проф. др Љубише Деспотовића су политичка социологија, социјална екологија, историјска социологија, геополитика, политички системи. Члан је Удружења за политичке науке Србије, Социолошког друштва Србије. Главни је и одговорни уредник научног часописа Култура Полиса као и уредник едиција Пансофија и Арс Историка, издавачке куће Стилос. Редован је члан Матице Српске од 2006. и председник скупштине ЦХДР-а у Новом Саду. На Факултету за европске правно- политичке студије у Новом Саду предаје предмете Увод у политичке науке, Међународни политички односи, и Геополитика, на основним студијама као и Теорије и модели демократије на мастер студијама.

Петровград.орг (Фото: Википедија)

Поделите: