ПОМОЋ ПОРОДИЦИ ДУДАШ – БУДИ ХУМАН ОТКУПИ КИЛОМЕТРЕ

ПОМОЋ ПОРОДИЦИ ДУДАШ – БУДИ ХУМАН ОТКУПИ КИЛОМЕТРЕ

Група хуманих људи – Саша Николић, Борис Кнежевић, Марио Барлаков, Ненад Шкундрић и Иван Радосављевић, одлучила је да се укључи у акцију помоћи породици Дудаш из Мужље. „Кораком до куће од срца“ је акција ове групе ултрамаратонаца који ће трчати од Храма Светог Саве на Врачару до Цркве Светог Архангела Михаила у Зрењанину (Петровграду).

 

 

Дудашеви су породица из зрењанинског насеља Мужља, породица са четворо деце, тренутно су подстанари. Из постојећег смештаја морали би да се иселе до марта месеца. Потребна им је свака врста помоћи.

 

 

У кратком року породици Дудаш из Мужље набављена је већа количина животних намирница, средства за личну хигијену, дрва, шпорет и фрижидер. Такође за Давида који болује од церебралне парализе набављена су и потпуно нова хематолошка колица.

 

 

Акција је добила званичан назив „Кораком до куће од срца“. Група ултрамаратонаца кренуће од Храма Светог Саве, а трчаћемо до цркве Светог Архангела Михаила у Зрењанину. Ова група хуманих људи одлучила је да 24. фебруара истрчи једну хуманитарну трку у дужини од 81 километар.

 

 

Сви хумани људи могу да се укључе у акцију. То могу да учине тако што ће на рачун 355000320069476944 отворен код Војвођанске банке, на име Ђурика Дудаш, „откупити“ километар. На тај начин ће помоћи овој породици.

 

 

Коначни циљ ове групе спортиста је да прикупи што више пара како би помогли породици Дудаш да дође до крова над главом, јер су услови у којима ова вишечлана породица живи са тешко оболелим дететом заиста тешки.

 

 

Петровград.орг

Поделите:
ПРОТОНАМЕСНИК НЕМАЊА С. МРЂЕНОВИЋ: ЗАШТО СРБСКИ, А НЕ СРПСКИ …?

ПРОТОНАМЕСНИК НЕМАЊА С. МРЂЕНОВИЋ: ЗАШТО СРБСКИ, А НЕ СРПСКИ …?

Све чешће се у штампи, као и у разној литератури, срећемо са изразима “срБски”, а да ретко ко покуша да објасни ту појаву.

 

 

На овом месту ћемо пажњу посветити управо овом питању, а за пример ћемо узети горе помињане речи: срБски. Када читалац наиђе на придев “српски” написан у облику “србски” прво што му падне на памет је да се ради о грешци аутора који није најбоље упознат са правилом једначења сугласника по звучности, које налаже да у овом случају Б прелази у П.

Па се често чује и примедба: “Овај није чуо за Вука Караџића”.

Но, да ли је заиста тако?

Облик “србски” користе углавном они који су врло добро упознати са овим правилом, те намерно скрећу пажњу на њега.

 

 

Многи се изненаде када чују да је и сам Вук Стефановић Караџић користио облик са словом Б.

Наиме, не само што је први речник штампан као “срБски” него и сам Вук о овом питању одговара Владиком Лукијан Мушицки, када му у свом писму наводи: у Рјечнику ће србском бити описани готово сви обичаји србски”.

 

 

На овај део Мушицки одговара у свом следећем писму Караџићу речима: србски, Србкиња мора остати … и Немци кажу Хабсбург, и ми Љубко а не љупко … Да знам да ћете печатити Српске, а не Србски, расписивао бих на све стране и викао из петних жила да вам не дају ни крајцаре “. Са оваквим ставом, верујемо, сложио би се и наш познати песник Павле Поповић Шабчанин, а нарочито Милица Стојадиновић Србкиња.

 

 

У то време је наша највећа песникиња била на врхунцу европске славе, а свом је имену сама додала наставак “Србкиња”.

Вук је с њом био у врло добрим односима и није забележено да је он, или било ко други, приговарао како једна од најпознатијих поета у ондашњој Европи не зна да се потпише.

На крају крајева, ту су и ондашње “Новине Србске” да пазе на језик.

 

 

Дакле, облик “србски” је доминирао у другој половини XIX века, једнако као што је у првој доминирао облик “сербски”, који се изговарао као “сјербски”.

Стандардизацијом језика “Матица Српска” усвојила је облик “српски”, што никако није спорно. Међутим, неки наши данашњи лингвисти наводе врло разумљиве аргументе у одбрану облика “србски”. Па тако проф. Др Љубомир Т. Грујић каже: “Погледајмо пример са дериватима од речи ГРБ. Придев од њега је грБски, а не грПски. Зашто ту није примењено правило о једначењу по звучности, поготово што је ГРБ властита именица?

Друго правило каже да када је властита именица корен изведене речи, онда се она задржава у оригиналном облику, тј. Не мења се, у изведеној речи, као што су Србкиња, Србство, србскиизведене речи од имена (властите именице) СРБ “.

Дакле, како и зашто смо ми Срби променили име сопственом језику?

 

 

Опет се враћамо на Вука Стефановића Караџића и његову реформу.

Опште је познато да је Вук живео и радио у Бечу.
У то време је Турска империја била већ у стању распадања (неколико деценија касније се коначно и распала) а за превласт на Балкану борила су се два царства, Аустроугарска и Русија.

Балкан је тада био у геополитичком погледу најбитнија тачка у свету, јер би она сила која контролише Балкан, контролисала и коридор Исток – Запад. То ривалство Русије и Аустроугарске, око контроле Балкана, довело је и до Првог светског рата, у коме су нестала оба царства.

Срби су тада били најбројнији и најснажнији народ на Балкану, а као Словени, и то Православни Словени, били су врло блиски Русима.

 

 

Беч је ту везу покушавао да ублажи што је могуће више, па је из тог разлога финансирао и Вукову реформу, која је у тадашњој Србији, Црној Гори, као и Војводству Србији дочекана “на нож”.

Између осталог дошло је и до иницијативе да се “срБски” мења у “српски”, јер Немци нису могли другачије да изговоре.

О свему овоме много детаљније пише Милослав Самарџић у својој књизи »Тајне” Вукове Реформе “«, коју препоручујемо онима који желе подробније да се информишу.

Ови примери говоре о страном утицају и да се своди на “одрођавање” Срба од Православних словенских народа.

 

 

Можда је најочигледнији доказ за овакву тврдњу офанзива на ћирилицу, која се немилосрдно прогони из Србије.

Није страшно што Срби пишу српским језиком, а не србским, ако знају шта пишу тим језиком и какве и чије симболе (и у какве сврхе) користе. Али страшно је ако тога нису свесни, па им се сутра деси да се ћирилица потпуно укине, а везе са нашим коренима потпуно затру.

У том случају неће бити изненађење да за пола века, или век, на Балкану живи мало племе српа, унијата, који пишу Гајевом латиницом и своје корене траже у Загребу, Бечу и Ватикану.

 

 

О аутору:

Пречасни протонамесник Немања Мрђеновић рођен је 1983. године у Новој Градишки у Западној Славонији. Једно време је боравио и у Петровграду (Зрењанину). Од 2003. године живи у Сиднеју у Аустралији.  Дипломирао на смеру ”Историја, политика и философија” и подсмеру ”Културолошка и социолошка аналитика” департмана за хуманистику Универзитета Западног Сиднеја. Oсновно богословско образовање стиче на Православном богословском факултету Београдског универзитета, а звање магистра теологије на Православном богословском факултету „Свети Андреј Првозвани“ у Сиднеју. Објавио је књиге: – Прилози за ново начертаније: шта је србски национални интерес (2004) ИХТУС хришћанска књига, Београд; – Конзрвативна револуција: песме (2007) Центар за за истраживање православног монархизма, Београд; – Збориште: изабрани чланци и студије (2017), Центар за истраживање православног монархизма, Београд; као и десетине чланака, есеја и студија у разним штампаним и електронским гласилима. Написао и припремио уџбеник православне веронауке за први и четврти разред основне школе у Аустралији, Orthodoxy Abc (2018) Митрополија аустралијско-новозеландска, Сиднеј. Превео са енглеског студију Христа Јанараса Црква у посткомунистичкој Европи (2014), Центар за истраживање православног монархизма, Београд.

Поделите:
ДУАЛНО ОБРАЗОВАЊЕ: ПОВРАТАК КУЛТУ РАДА И БАУК ИДЕОЛОГИЈЕ

ДУАЛНО ОБРАЗОВАЊЕ: ПОВРАТАК КУЛТУ РАДА И БАУК ИДЕОЛОГИЈЕ

Протеклу деценију транзиције, обележио је велики пад квалитета у образовању. Најмање пажње и улагања добио је најбитнији ресор у друштву. Шта доводи до тога да све више ђака излази из школа без знања? Пред Србијом је задатак да примени Закон о дуалном образовању од школске 2019/2020. године. У Зрењанину је недавно одржана трибина на којој су представници владиног сектора представили основне предности примене овог концепта у нашој локалној средини.

 

 

Многе земље у Европи имају проблем са незапосленошћу младих и младима као радној снази којој недостају одређене вештине, тако да се појавио проблем да су земље ЕУ имале с једне стране, младе који не могу да нађу посао, а с друге стране велики број компанија које нису имале довољно обучену радну снагу. Свака земља има другачији модел дуалног образовања јер свака има своју традицију у образовању и другачије циљеве када је реч о томе шта хоће да постигне дуалним образовањем.

Дуални модел образовања подразумева да ученици по упису у стручне, техничке или пословне школе паралелно похађају наставни систем и праксу у фирмама и предузећима у којима би се запослили по завршетку средње школе. Најуспешнији модел таквог система показао се у Немачкој, Аустрији, Швајцарској и Шведској.

 

 

Дуални систем у Немачкој заснива се на односу мајстор–шегрт. У школским клупама ђаци уче теоријске оквире свог заната које касније примењују у практичном раду. У Немачкој, како преноси Дојче веле, праксу обавља 1.400.000 младих и то је разлог њихове ниске незапослености. У даљим наводима, успешност таквог система у великој мери зависи и од спремности предузећа да учествују у стручној обуци. Истина, привреда Немачке је водећа у Европи.

У Србији имамо у пракси лобирање појединих школа у оквиру промоције и “професионалне оријентације“, као и поклањање оцена. Како би учионице биле пуне, норме попуњене, критеријуми се спуштају до срама. Неодлучна деца радије ће кренути лакшим путем и без много труда и рада проводити средњошколске дане.

 

 

Занатски смерови су се угасили “зато што је тешко радити“. Сви би да буду медицински радници, економисти и правници али да ли је то реално. Све мање је добрих и правих мајстора, оних који ће знати посао да ураде ваљано и квалитетно. Некада су се занати преносили с колена на колено, с генерације на генерацију, онда су сви уведени у школе. Поред заната, имали су образовање и из других предмета и свака фирма имала је добре мајсторе. Међутим, та привреда је прошлост. Исто тако и непроизводне делатности, економисти и правници, имали су праксе у компанијама и судовима, али и ту је било случајева формалне праксе.

Данас многи из средњошколских клупа прелазе на факултетске, и ту настају још већи проблеми. Иако је данас релативно лако завршити већуни факултета, студирање без претходног знања и радних навика се одужи или никада не заврши. Све то, довело је до пропасти у образовању, а самим тим и до дефицита стручњака у многим областима.

 

 

Овај концепт, по критичарима, делом синдикатима делом невладином сектору, фактички представља систем „принудног рада за децу“ која не могу бирати да ли ће током школовања радити или не, већ евентуално код ког послодавца ће обављати рад. Они сматрају да ће овим концептом, приватним компанијама обезбедити сигурни прилив јефтине радне снаге, док би зарада ученика била ограничена на најмање 50% минималне цене рада, што је не прихватљиво.

 

 

Када се сагледају све перспективе, јасно је да до промена мора доћи. Из школа излазе генерације и генерације омладинаца који не знају да раде, не умеју да примене научено, или уопште нису научени. Социјализам је уништио култ рада који је постојао у слабашном грађанском друштву  које је постојало у Србији између два светска рата. Транзиција која траје није допринела повратку радних навика, већ је створила послодавце који се нису обогатили мукотрпним радом.

 

 

Тржиште рада је тренутно у Србији такво какво је, треба га развијати. Уместо класне борбе, треба се окренути раду и јачању националне економије,како би нам свима било боље. Србија би требало да искористи искуства земаља у којима се успешно спроводи модел дуалног образовања специфичан за сваку земљу ЕУ, али и да сама нађе одговор на главно питање како дуално образовање може да буде атрактивно за компаније и како да заинтересује појединце да се у њега укључе.

 

Петровград.орг

Поделите:
ПРОТОЈЕРЕЈ ДР НИНОСЛАВ КАЧАРИЋ: СВЕТОСАВСКА  БЕСЕДА

ПРОТОЈЕРЕЈ ДР НИНОСЛАВ КАЧАРИЋ: СВЕТОСАВСКА БЕСЕДА

У име Оца и Сина и Светога Духа!

„Пута који води у живот Наставник и Првопрестолник и Учитељ био јеси Светитељу Саво! Јер, дошавши најпре просветио си Отачаство твоје и препородивши Духом Светим освећена чеда твоја засадио си их као маслине у мисаоном Рају, и зато си постао сапрестолан Апостолима и Светитељима…“

 

 

Познати средњевековни песник-химнограф Теодосије Хиландарац спевао је ову карактеристику лика и дела Светог Саве преузевши је од свог претходника Доментијана, непосредног ученика Савиног, који је опет исте речи и опис Савине личности и делатности скоро дословце могао чути од Јерусалимског патријарха Атанасија другог, називајући Светог Саву „апостолом и истинским делатељем у винограду Господњем, пророком, надахнутим учитељем и просветитељем света“. По речима српских средњевековних писаца „Он свагда Христом сијаше као сунце, украшаван божанственим врлинама…Вођен свагда Духом Светим, беше диван небу и земљи, чудесан Анђелима небеским и људима земаљским, ходећи без порока и творећи правду свима. Зато се слави од небеских и земаљских бића…“ Овом „најлепштем српском детету“ како га је назвао Свети владика Николај Велимировић, Српски народ је приписивао све што је добро и честито било у народном животу и поднебљу свих српских крајева. Трагични догађај спаљивања моштију Светог Саве на Врачару показао је како су и Турци гледали на његову улогу и утицај у Српском поробљеном али и духовно непокореном народу, тако да је, по речима Матије Бећковића, „врачарско ватриште постало српско духовно огњиште, спојивши загробно мучеништво Савино на врачарском попришту са мучеништвом Српског народа.“ Ово светосавско непобедиво мучеништво „Царства ради небескога“ пројавило се и у Косовском боју кроз свесно жртвовање Светог кнеза Лазара и косовских јунака, руковођено Савиним духом жртве за вечно и непролазно.

 

 

Личност Светог Саве остала је у народној свести дубоко уписана најпре по његовим личним, људским и монашким подвизима-у Светој Гори и Студеници, силазећи искрено у све дубине људског бића и живота, у тајне људског срца и душе… Савин сусрет са Живим Богом и благодатно, исихастичко духовно искуство, пружило му је сву ширину и дубину у пастирском и архијерејском раду. Путујући апостолски по своме народу и просветитељски га учећи и преображавајући, Свети Сава је кренуо најпре од манастира-свенародних училишта и истинских жаришта наше црквено-народне просвете, културе и лепоте. Српске цркве и школе функционисале су кроз векове онако како их је основао и организовао Свети Сава, попут Српске цркве и Српске државе, у плодној и делотворној симфонији. Његово организовање и уређење Српске цркве са литургијским, манастирско-парохијским и породичним животом, са црквено-народним саборима и скупштинама, остали су сјајан модел и принцип кроз векове. Његов рад на народној писмености и књижевности, на састављању првих нашим језиком писаних песничких, књижевних, правних и дипломатских текстова, на изградњи величанствених по архитектури и уметности цркава, манастира и других споменика духовне и материјалне културе који надмашују културу многих суседних народа, све то нам је кроз векове добро знано. Његов значај и величина се не ограничавају само на наш народ већ се протежу и на друге Словене и многе наше суседе, тако да оваквим својим опредељењем Српски архиепископ Сава, истовремено велики духовник и дипломата, никада није испољио нетолеранцију према другима, него се, по речима Светог владике Николаја, „у њему Исток и Запад сјединише кроз хармонију која задивљује.“

 

 

Када погледамо на уметнички недостижан и речима неописив лик Светог Саве на фресци у Милешеви, из његових небеско плавих очију можемо ишчитати и осетити његову најдубљу тајну и поруку, записану у Савином Хиландарском типику: „Ништа није веће од љубави, јер она је савршенство свих врлина. Све друге врлине и дела људска јесу као удови духовнога човека, а љубав је глава и сједињење целог човека. Са љубављу је спојено и високотворно смирење, и милостивост, и човекољубље, ради којег је и сам Бог постао човек!“

 

 

Нека нам Господ и данас отвори ум и срце, да бисмо попут нашег дивног светитеља Саве познали наше призвање, призвање на светост, призвање да постанемо угодници и молитвеници Богу, коме нека је слава и хвала у све векове векова!

Амин!

 

 

Протојереј др Нинослав Качарић је парох при храму Ваведења Пресвете Богородице у Зрењнину при којој је капела преподобног Рафаила Банатског

Поделите:
НЕНАД ШКУНДРИЋ: ПЛИВАЊЕ ЗА ЧАСНИ КРСТ ЈЕ НАШ СРБСКИ ПОНОС

НЕНАД ШКУНДРИЋ: ПЛИВАЊЕ ЗА ЧАСНИ КРСТ ЈЕ НАШ СРБСКИ ПОНОС

Дана 19. јануара 2019. године одржано је 11. традиционално, Богојављенско пливање за Часни Крст на градском језеру у Зрењанину (Петровграду). Од 69 пријављених, пливао је 61 учесник. Од тога две даме, једна вишегодишња учесница и победница из 2017. године Тијана Сич.  Имали смо, међу пливачима, симболично и једног руског држављанина из Санкт Петерсбурга (Петрограда).

 

 

Дана  13. 12. 2018. дванаест учесника је поднело предлог Организационом одбору пливања за Часни крст у Зрењанину, да пливање од ове, 2019. године нема такмичарски карактер. Да не буде „трка“ за Часни Крст, већ  оно што би требало да буде у духу празника тога дана, годишње Крштење – пливање за благослов. Исус Христос је тог дана ушао у реку  Јордан да се Крсти, а не да се такмичи са неким.

Пошто Организациони одбор није усвојио наш предлог и пошто нисмо позвани на разговор у вези истог а било је више од месец дана времена, ми смо направили договор да  тога дана пливамо из другог реда. Дакле, нећемо се утркивати и на тај начин, на делу, ћемо показати оно у шта верујемо и за шта се залажемо.

 

 

Тог дана договорили смо се да прво на јутарњу Свету Литургију у Цркву Св. Архангела Михаила ( Руска Црква). Присутни су били:  Иван Радосављевић, Борис Кнежевић, Марио Барлаков, Радован Лолић, Марко Рајачић и Славен Станић и моја маленкост. Осим нас и још једног момка који је пливао, никога другог од пливача за Часни Крст није било на  Светој Литургији, што је за жаљење. Управо, циљ Свете Литургије и боравка на њој пливача је, да се напуне Духом и узму благослов од Бога, као духовну припрему за улазак у хладну воду. Иако смо желели да останемо до краја исте и узмемо освештану Богојављенску воду, нисмо имали времена како не би закаснили да се пријавимо за пливање у Културни центар. Ова два догађаја као да нису повезана а требало би да буду.

 

 

Након што смо стигли у Културни центар, пријавили се и узели бадемантиле, отишли смо у свлачионицу како би се пресвукли и припремали за пливање. Свако је имао свој “ритуал” телесне припреме – неко је радио склекове, неко вежбе истезања како би угрејали крвоток. Било је ту и куваног вина, чаја, пецива, итд… Ми смо се сликали са србском заставом са скупљена три прста како би показали за шта се залажемо.

 

 

Приликом  изласка на талпу, договор је био да станемо у други, иако смо скоро сви прозвани по списку међу онима који требају да стану у први ред. Тим гестом желели смо да пустимо оне који су желели да се „тркају“ за Часни Крст, да пливају први а ми да, након што они дођу до Крста, ускочимо и Часно отпливамо до краја. Онако како доликује Богојављењу, како Православна вера налаже. Без обзира што је наш предлог одбијен, желимо да нагласимо, да је пливање било добро организовано, на високом нивоу. Једино што замерамо је музика. Пре и након пливања, поготово након пливања је ишла непримерена техно музика за тај дан, за тај празник. То је једина замерка коју упућујемо организаторима уз жељу да у будуће емитују са разгласа  србске патриотске и црквене, изворне песме.

 

 

Након конференције за медије и коктела, у разговору са организатором из Културног центра, Средом Пајићем, добили смо незваничне информације, да ће наш предлог да пливање не буде такмичарског карактера, бити усвојен од наредне године. Али не само то, већ да ће од наредне године након јутарње Свете Литургије, на којој би требали да буду присутни сви пливачи, кренути Литија кроз град до градског језера, где ће пливачи одложити своје бадемантиле и пливати. Надамо се да ће те идеје од наредне године бити заиста и спроведене у дело.

 

 

Након што смо се чули са браћом у Клеку и чули да их је мало пријављено, а наш мото је “ брат за брата“ одлучили смо да идемо у Клек на пливање за Часни крст. Пливање се одржало на преводници  уставе Клек у 14 часова. То је канал Бегеј, текућа вода и услови су сасвим другачији него у Зрењанину. Пливали су Иван Радосављевић и моја маленкост из Зрењанина, као и један момак из Новог Милошева крај Кикинде. Тако да нас је на крају од првобитно седам пријављених, пливало више.

 

 

Услови су били тешки, јер након што допливате до Часног крста који се спушта низ зид преводнице до воде, немате где да изађете, као на градском језеру у Зрењанину, већ се морате вратити да би сте изашли. Дубина није била значајна и можете то прећи ходајући. Од локалних момака смо добили савет да то не чинимо како се не би повредили на неку од риболовачких удица, варалица или се упетљали у пецарошки најлон (силк). Тако смо сви препливали канал још 30 метара. Апелујемо на тамошње организаторе да нађу неку подеснију локацију за пливање где је мало већа дубина и где је мање брза вода јер је преводница чини изузетно брзом и опасном.

 

 

Дружење смо наставили у клубу „Платан“. Клечани су се показали као изузетно добри домаћини. Били смо лепо угошћени, певали смо патриотске и изворне црквене песме, како приличи овом дану. Поздравио нас је градоначелник Зрењанина Чедомир Јањић и помоћник градоначелника Драган Ћапин.

 

 

На крају, желимо да кажемо да верујемо да ће од наредне године Богојављенско пливање за Часни крст у Зрењанину и Србији коначно постати духовног а не такмичарског карактера. Верујемо да ће можда многи професионални пливачи одустати од учешћа, јер неће имати такмичарски мотив. Када пливање буде духовног карактера, када буде схваћено  као један вид поновног Крштења сваке године, тада ће се видети ко је „вера а ко невера“. Можда ће бити мање учесника али ће бити они који са Вером приступају том чину. Одабрани од Бога.  Тим чином не желимо да дискриминишемо пливаче, нити било кога другог. Напротив, сви су добродошли да се пријаве и пливају. Само без такмичења и трке.

 

Аутор је члан патриотске организације Србска понос  (Фото: Србска понос и Град Зрењанин)

Поделите: