ЈОШ ЈЕДНА КУПАЛИШНА СЕЗОНА МОЖЕ ДА ПОЧНЕ

ЈОШ ЈЕДНА КУПАЛИШНА СЕЗОНА МОЖЕ ДА ПОЧНЕ

На градском базену Спортског центра “Jуг” на Шећерани и купалишту “Пескара” у Мужљи у току су завршне припреме пред званичан почетак купалишне сезоне. Градоначелник и градски челници обилазе купалишта како би се уверили у спремност обjеката да приме купаче. За ову сезону припремају се и нови садржаjи коjи ће додатно допринети приjатниjем боравку суграђана и гостиjу на градским плажама и базенима.

 

 

Прогнозе предвиђају још једно дуго и топло лето. Град се труди да створи условно градско купалиште  за освежење и провод, а посебно jе значаjно што су сви садржаjи на Пескари и на Тиси бесплатни, док је на базену цена улазница, симболична.

 

 

На Пескари је као донација компаниjе НИС, постављена талпа на новом делу плаже, поред терена за одбоjку на песку. На том делу плаже постављен jе и нови мобилиjар, сунцобрани, клупе и туш-кабине, а где год jе потребно насипаjу се и нове количине песка, што ће значаjно повећати расположиве капацитете градског купалишта. Увођење нових садржаjа, ће омогућити безбедно присуство и посету до 10 хиљада купача на дневном нивоу.

 

 

Ове године је уложено седам милиона динара у излетишта, прошле године чак четрнаест милиона, тако да град реализуjе озбиљна улагања а све са циљем да суграђани могу што садржаjниjе да проведу своје слободно време, али и да се истовремено подспеши туристичка понуда, нагласио jе недавно у свом обраћању  градоначелник Чедомир Јањић.

 

 

Званично отварање купалишне сезоне на базену је предвиђено за петак, 15. jун. Цена карата за одрасле 170 динара, а за децу од 5 до 12 година jе 80 динара. То jе цена дневне улазнице и за студенте, уз приказан индекс. За малишане до пет година улаз jе бесплатан.

 

 

Овог лета и на базену ће бити у функциjи терен за мали фудбал, одбоjку, стони тенис, уз уобичаjену понуду хране и пића и наши суграђани ће моћи да уживаjу у боравку на овом простору. Радно време базена биће од 11 до 19 часова, а викендом од 10 до 19 часова, мада се размишља и о продужењу радног времена.

 

 

Завод за jавно здравље у Зрењанину ће вршити анализе узорака воде из базена и пескаре, тако да ће микробиолошка исправност воде бити гарантована.

 

Петровград.орг & Град Зрењанин

 

Поделите:
ВАНДА ВОЈВОДИЋ МИЦОВА – ДР ЕМИЛ ГАВРИЛА

ВАНДА ВОЈВОДИЋ МИЦОВА – ДР ЕМИЛ ГАВРИЛА

Један је од најзначајнијих, а ако не и најзначајнији грађанин Великог Бечкерека, (Петровграда и Зрењанина) који је живео крајем 19. и почетком 20. века. Један од најзаслужнијих људи што су Зрењанин, Банат и Војводина данас у саставу Србије и славе век од присаједињења. Човек који је дао изузетно значајан допринос у друштвено-политичком, културном, правном и просветном животу не само нашег града већ и у другим крајевима насељеним Србима и јужним Словенима у Аусто-Угарскојдр Емил Гаврила.

 

Група великобечкеречких лекара између два рата, официри војске Краљевине Југославије.

 

Елиту Великог Бечкерека у време Великог рата чинили су адвокати, лекари, државни службеници, свештеници, официри, трговци, земљопоседници, књижевници. Ђорђе Рашић Раша, др Миша Матић, др Славко Жупански, Драгутим Мојић, Живко Терзин, Ђока Мијуцин, Живојин Терзин, Станислав и Албина Обремски, Милош Стефановић, Милован Петровић, Тодор Манојловић, др Андрија Васић, Михаило Веиновић су неки од најзначајнијих. Целокупна српска елита тежила је истом циљу уједињењу са мајком Србијом. Интересантно је напоменути да су и неки припадници немачке, мађарске и јеврејске елите тежили истом циљу. Сем што су били врхунски стручњаци у својим областима ови људи били су активни у разним националним организацијама као што су Соколско друштво, четници, скаути , „Наша крила“ , Јадранска стража, „Народна одбрана“, Матица Српска и разна добротворна друштва. У Банатском гласнику бр. 18 од 24.04.1931. године новинар М. Јевтић написао је следеће „ Колевка нашег национализма, Банат, има данас на животу три велика човека: Михаила Пупина, Уроша Предића и Емила Гаврилу. А Банат јесте колевка нашег национализма, више него ма која друга покрајина. Ту се он родио у глави оног чудноватог сужња у Хебу, Ђорђа Бранковића. Њему, више хего икоме другом, имамо да захвалимо што су досељеници из Старе Србије и Мећедоније, под Арсенијем Чарнојевићем, извојевали: да их Хабзбуршка Монархија призна као посебан народ који има права и да за себе тражи земљу коју насељава и да себи бира своје власти.“ Др Емил Гаврила, рођен је у Великом Бечкереку 17. 04.1861. године. Крштен је 18.04.1861. У матичној књизи Ваведењске цркве уписан је као Емилиан Гаврила, од оца Јована и мајке Лујзе.

 

Кућа др Емила Гаврила у Немањиној улици, Зрењанин.

 

Гимназију је завршио у родном граду, а право и филозофију студирао је у Бечу, Бону, Будимпешти, Минхену, Берлину и Паризу. Био је стипендиста задужбине Нестора Димитријевића. О његовом школовању у Банатском Гласнику бр. 18 из 1931 године пише „Као дете срећнијех родитеља, изабрао је пут школе. Иако школован по туђим школама, он је још за рана осећао у себи свест: „ да школа посвећује доброг Србина служби народу – као што манастир посвећује своје ђаке служби цркви и олтару.“ Своју докторску диплому добио је на теми „ Баријерна држава.“

Сарадњу са разним српским и страним листовима почео је још у раној младости. Адвокатуром је почео да се бави 1890. године у Великом Бечкереку када почиње да уређује први српски лист „Глас“ до његовог гашења 1893. године, када прелази у Нови Сад за директора листа „Застава“5. Као директор „Заставе“ ублажавао је сукобе српских фракција које су биле окупљене око листова „Браник“ и  „ Застава.“  У Сремским Карловцима 1894. године организовао је Велики народни митрополијски збор против мађарских црквено-политичких реформи , чија је намера била да се ограничи и ликвидира српска црквено–школска аутономија.

 

 

О овом збору било је речи и у Банатском гласнику бр. 18 из 1931. који наводи да је „Пестер Лојд“ у свом листу тврдио да је на збору било 15 до 20 хиљада Срба. Да су сви сазивачи, па и др Гаврила, по том маџарском листу, велики непријатељи маџарског народа. Исте године заједно са још три словачка адвоката бранио је 18 румунских првака оптужених за велеиздају на суду у Клаузенбургу у Ердељу. Организовао је у Будимпешти 1895. године велики „ Народни конгрес Срба, Словака и Румуна“ који је усвојио протестну резолуцију, због злоупотребе Закона о народности. Учесници конгреса захтевали су употребу матерњег језика у школама и локалној администрацији. Овај конгрес је чехословачки министар Милан Хоџа назвао претечом Мале антанте. Овим конгресом пружио је најјаснији доказ о политичкој и националној свести српској.

 

 

Своју националну мисију наставио је у Босни и Херцеговини 1896. године, где је сарађивао са босанским Србима у борби за национална и верска права. Александар Станојловић у књизи Петровград из 1938. године наводи да је 1896. године саставио Србима из Босне меморандум о националном, верском и просветном стању Срба у Босни, док се у Српском биографском речнику 2 наводи да је 1896. године прешао из Босне у Беч где је саставио овај меморандум. Чак се и наводи да је 1897. саставио аграрни меморандум. О његовом раду Босни записано је у Банатском гласнику бр. 18., 1931 година. „ Тада је први пут наша омладина схватила прави значај националне борбе у Босни и Херцеговини: да ту не треба ослобађати наш народ само од туђинске власти, него и од ага и бегова .“ Велику улогу имао је и у одржавању Петровданског сабора 1897. године који је донео манифест против реформе о грађанском браку. Сачинио је 1898. године меморандум у одбрану народно црквене самоуправе Срба у Угарској, којим је указао на неправде које је Аустроугарска чинила Србима на националном, верском и просветном пољу. Српска влада га је 1901. поставила за правног референта генералног конзулата у Будимпешти да би наставио што боље да делује на националном плану. Први српски политички лист у Босни „Српска ријеч“ покренуо је 1905. године. Уживао је поверење не само српских првака у Босни већ и муслиманских, па је уређивао и издао „ Списе исламског народа Босне и Херцеговине у ствари вјерско-просветног уређења и самоуправе.“ Уређивао је Босанско- херцеговачки зборник у којем је објавио низ својих расправа. У Новом Саду издао је шест књига овог зборника. Са групом ентузијаста основао је и Српски соколски покрет у Босни.

 

 

Своје чланке и расправе објављивао је у разним часописима и новинама. У време затегнутих националних односа долази до Сарајевског атентата 28.06.1914. године. Након објаве рата Аустроугарска је прогласила увођење преког суда и тада почиње терор над српским становништвом и осталим слободољубивим људима у Великом Бекереку и околини. Похапшени су виђенији Срби, а већина њих је била ухапшена само због своје националне припадности. Хајка на поједине Бечкеречане почела је дан након сарајевског атентата. Двојица наших суграђана оптужена су за саучесништво у атентату. Др Емил Гаврила оптужен је за велеиздају само због тога што је један део живота провео у Босни. Ухапсили су не само њега већ и његову супругу Олгу, која му је помагала у његовом политичком раду. Интернирали су их у Кишкунхалаш у Мађарској, где су провели читав рат.

 

Олга и др Емил Гаврила и панорама Петровграда.

 

За присаједињење Баната, Бачке и Барање Краљевини Србији најзаслужнији су Бечкеречани. Први Српски народни одбор формиран је на иницијативу др Славка Жупанског у згради српске православне црквене општине 31.10.1918. године у Великом Бечкереку. Касније су исти одбори основани широм Баната, Бачке и Барање. Ово веће основало је деветоро истакнутих грађана Бечкерека: др Андрија Васић, прота Жарко Стакић, поп Драгутин Мојић, Живно Терзин, Милан Ракић, Паја Ристић, Светозар Исаковић, Јефта Вуков и др Славко Жупански. За председника био је изабран др Андрија Васићи, адвокат, а за почасног др Емил Гаврила. Слободу је дочекао новембра 1918. године. Српски народни одбор из Великог Бечкерека изабрао га је за делегата на Великој народној скупштини у Новом Саду 25.11.1918 године. На овој скупштини изабран је за члана Народне управе за Банат, Бачку и Барању. Велики жупан Торонталско-тамишке жупаније био је од 01. априла до 01. септембра 1920. године. Његовим залагањем 1920 год. основана је Банатска трговачкоиндустријска и занатска комора са седиштем у Великом Бечкереку. Почетком 1924. године преселио се у Београд где је радио у разним листовима и часописима. Од 1931. године па до своје смрти 1933. године био је сенатор Југославије. Његовом заслугом спречено је укидање коморе и трговачке академије у Петровграду. Био је члан скупштине епархије Бачке што се може видети из позива за седницу скупштине 1897. године Такође је био члан скупштине Матице Српске 1929. Радио је на оснивању српских земљорадничких задруга. Био је председник црквене општине нашег града и велики донатор „Јадранској стражи.“

 

 

Тешко је оболео 1931. године. Чак је и Банатски гласник извештавао о његовом здравственом стању у бр. 45 из 1931 године „ Три лекара др Матић, др Пешић и др Ледерер, употребили су све своје знање да високом болеснику помогну у овом тешком часу. Захваљујући томе савесном лекарском напору и изванредној сачуваној отпорној снази нашег великог човека др Гаврила пребродио тешку кризу и већ ових дана види се на нашим улицама да се користи овим лепим топлим сунцем, које нам је даровала ова благосна позна јесен.“

Био је ожењен Олгом Гаврила, која је у друштву била цењена као борбена и једна од ретких интернираних жена због рада на националном ослобођењу. Поводом његовог седамдесетог рођендана уприличена је прослава у родном граду Банатски гласник из 1931. писао је о томе „ Цвет родољубивог и интелектуалног света у нашем граду сабрао се у пространој дворани Дома Народне Одбране и достојно одао пошту дици и поносу Великог Бечкерека у једној спонтаној манифестацији осећања захвалности према великом раду његовом. Свечаном скупу присуствовало је 75 особа, међу којима је било присталица свих ранијих странака, бивших радикала бивших демократа, бивших самосталаца и бивших социјалиста. Гро су чинили доктори, али је било и трговаца и занатлија и чиновника и приватијера у лепом броју. Самим тим учињена је најлепша почаст човеку, који кроз цео свој велики живот мирио супротности и радио на слози Срба, па Југословена, па народности мањина.“ Том приликом испричао је и анегдоту коју је забележио новинар Банатског гласника „ Добио је понуду од црногорског председника владе, др Л. Томановића, да дође у Црну Гору и буде министар. Одбио је. Па је, када му је од Тисиног режима понуђена титула барона, преко његове добре покојне супруге, одговорио: када није примио титулу црногорског министра правде, не треба му ни титула маџарског барона.“

 

Зграда Сената краљевине Југославије у Београду и сенатор др Емил Гаврила.

 

 

Умро је 27.08.1933. године у Рогашкој Слатини за време ручка у кафани „Бел ви.“ Посмртни остатци пренесени су из Рогашке Слатине преко Загреба, Винковаца и Суботице за Велики Бечкерек. Ковчег је стигао 29.08. 1933. године око три сата поподне и био је изложен у палати бивше жупаније која је како се наводи у Политици од 30.08. 1933. године била декорисана црним драперијама, многим венцима и цвећем. Сахрани су присуствовали представници Сената, Народне скупштине, изасланик Дунавске Бановине, представници свих државних надлештава као и свих хуманитарних удружења у којима је покојни др Гаврила био члан. После молитве за упокојене ковчег је изнесен пред зграду где се у име Сената Краљевине Југославије и покојникових другова опростио Васа Глушац сенатор. Спровод је потом кренуо кроз Александрову улицу, па у Успенску цркву. Тамо је опело обавио протонамесник Паја Милић уз садејство свештенства. Сахрањен је у породичној гробници на Томашевачком гробљу. Он је доказ да велики човек може бити пророк и у својој земљи, да човек не живи само за себе, већ за народ из којег је поникао. За крај ћу цитирати новинара из Банатског гласника који је о др Емилу Гаврилу написао „Цео живот је био једна слава народу, коме је зрачио као кула светиљка на узбурканом мору.“

 

Карловачка Митрополија Српске Православне Цркве.

 

Од почетка каријере јавног радника др Емил Гаврила био је слободоуман и присталица прогреса. Много снаге уложио је у борбу за очување наше црквене аутономије јер је схватио њен национални и политички значај. Тежио је да одржи на окупу све наше народне снаге, да отклони све оно што раздваја поједине групе међу собом, да наш народ потражи пут и могућности да привредно ојача. Политичко начело му је било да увек води рачуна о најслабијима у друштву. Бринуо се да и они дођу до своје коре хлеба. Иако су га Мађари за време Првог светског рата немилице прогонили ипак је веровао да је мађарски народ сам по себи добар и племенит. Његов идеал живота био је да не буде ратова и немира у свету; ратова споља, немира унутра. До краја свог живота радио је на културном и националном пољу. Можемо рећи да није било ни једног културног или националног подухвата у коме он није посредно или непосредно учествовао. Био је искрени патриота, одличан радник и говорник.Увек је мислио на опште добро свога народа и својих ближњих. Био достојанствен и одмерен.

 

Петовград.орг

Поделите:
ДИГИТАЛИЗОВАНА ГРАЂА И МЕЂУНАРОДНИ ДАН АРХИВИСТА У АРХИВУ ВОЈВОДИНЕ

ДИГИТАЛИЗОВАНА ГРАЂА И МЕЂУНАРОДНИ ДАН АРХИВИСТА У АРХИВУ ВОЈВОДИНЕ

Покрајински секретар за културу, јавно информисање и односе с верским заједницама Драгана Милошевић, њен заменик Др Небојша Кузмановић и директор Музеја Војводине др Драго Његован, присуствовали су у Архиву Војводине обележавању Међународног дана архивиста и обележавању 92 године од оснивања Архива Војводине.

 

 

Честитајући годишњицу, секретар Милошевић је истакла да је Архив Војводине, као институција од националног значаја, чија је делатност везана за заштиту културних добара , односно, заштиту архивске грађе, ишао „у корак“ са савременим добом и успео да дигитализује Збирку матичних књига.

 

 

„Као ресорни секретаријат и као оснивач ове институције, посебно честитам на веома захтевном и одговорном послу, који је Архив Војводине сврстао у ред малог броја европских институција културе у којима је омогућен „on line“ приступ архивској дигитализованој грађи“, рекла је секретар Милошевићева.

 

 

По речима в.д. директора Архива Војводине Бранимира Андрића, данас је велики дан за ову институцију културе, јер се посао дигитализације Збирке матичних књига привео крају и сада ће грађани моћи да приступе подацима путем интернета, за шта постоји значајан интерес.

 

 

Секретар Драгана Милошевић уручила је сертификате о положеном архиваторском испиту, којих је ове године било десет са територије целе Војводине, међу којима је била и архивска сарадница Историјског архива у Зрењанину.

 

 

Делегацију Историјског архива у Зрењанину је предводила заманица в.д. директора Ванда Војводић Мицова.

 

 

Презентацију пројекта приказао је архиватор Дејан Маодуш, истакавши да је рад на дигитализацији Збирке матичних књига од XVIII до XIX века трајао три године и обухватио не само територију Војводине, већ и простор тадашње Мађарске, Хрватске и Румуније.

 

 

Унети су подаци из 481 насељеног места, односно 473.510 докумената. На тај начин, по мишљењу Маодуша, грађани истраживачи породичног порекла, ће лакше и брже доћи до жељених података рођених, венчаних, крштених и умрлих лица.

 

 

Петровград.орг

 

Поделите:
150 ГОДИНА ДРУШТВА ИНЖЕЊЕРА И ТЕХНИЧАРА СРБИЈЕ

150 ГОДИНА ДРУШТВА ИНЖЕЊЕРА И ТЕХНИЧАРА СРБИЈЕ

Свечана седница Скупштине Друштва инжењера и техничара Зрењанин одржана је у Барокној сали Градске куће у Зрењанину поводом обележавања 150 година од оснивања Савеза инжењера и техничара Србије. Тим поводом, зрењанинско удружење је наградило један број установа и појединца који су протеклом времену дали изузетан допринос развоју инжењерске струке.

 

 

Признања, која су уручили председник Друштва инжењера Зрењанин др Милорад Ранчић и генерални секретар Савеза инжењера и техничара Србије др Часлав Лачњевац.

 

 

у име Града Зрењанина, признање је уручено заменику градоначелника Саши Сантовацу, др Гордани Лудајић, председници Савета Високе техничке школе, Милану Зечару, као једном од оснивача зрењанинског удружења, Николи Адамовићу, бившем председнику Удружења.

 

 

Признање је додељено Културном центру, листу „Зрењанин“, Милану Мандићу, оснивачу и првом председнику зрењанинског удружења, Стеви Михајловићу, једном од чланова инцијативног одбора, Слободану Пештерцу, некадашњем председник Друштва инжењера, Лазару Маркову из „Нафтагаса“, и сарадницима удружења Милану Димитријевићу и Вукоману Максимовићу.

 

 

Друштво инжењера и техничара Зрењанина је део Савеза инжењера и техничара Србије и слави јубилеј, истиче генерални секретар Савеза др Часлав Лачњевац.

„Године 1846. jе први пут основана тзв. Техничарска дружина, заправо удружење инжењера у Србији, као четврто удружење инжењера у свету. Сада имамо већ 43 чланице, организације а једна од њих је вредна организација у Зрењанину . Овде у овој лепој згради и сали ће бити уручене награде и признања најбољим колективима и појединцима  поводом нашег великог јубилеја.“– истакао је др Лачњевац.

 

 

Заменик градоначелника Саша Сантовац је примио признање испред Градске управе и овом приликом рекао:

„Користим прилику да Савезу инжењера и техничара Србије и Зрењанина честитам 150. година. Заиста је јасан показатељ значаја и квалитета ако неко удружење постоји такав низ година. Посебно ми је драго да ово наше удружење у Зрењанину прима похвале од централе удружења, што јасно указује да се добро ради. Наравно да је Град Зрењанин ту да помогне ово удружење, имамо разне пројекте на којима радимо и наставићемо тако и у наредном преиоду.“

 

 

Присутне је поздравио надахнутим говором инжењер Милан Зечар.

„Драго ми је да је преппознат од стране Друштва инжењера Србије наш рад који је вишедеценијски . Сама чињеница да овај Савез инжењера постоји већ 150. година и успешно обавља своју делатност, довољно говори за себе. Кад нешто траје 150. година вредно је пажње а поготово оваква једна организација, која је битно утицала на развој друштва и државе у свим њеним сегментима. Инжењери и техничари, који су се тада звали Tехничарска дружина, су својим добровољним прилозима направили и Дом инжењера који се последњих деценија зове „Никола Тесла“. То је један предиван простор у строгом центру града Београда и он је на располагању свима нама. Ми смо пре три ипо деценије обновили рад инжењерске и техничарске организације и као што видите постигли смо завидне резултате, препознате од многих. Основали смо пре 25. gодина научно-стручно-информативни часопис ДИТ, који је и добио награду као најбоља техничка публикација Србије – рекао је Зечар.“

 

 

Свечаност доделе признања су увеличали својим наступом учесници музичког   дела програма Мирјана Младеновић  и Анђела Зорић.

 

 

Петровград.орг

Поделите:
НАГРАДЕ И ПОДСТИЦАЈИ ЗА ПИСЦА МИЛАНА БОГОЈЕВИЋА

НАГРАДЕ И ПОДСТИЦАЈИ ЗА ПИСЦА МИЛАНА БОГОЈЕВИЋА

Српски писац Милан Богојевић добитник је у веома кратком периоду две значајне награде за свој рад. Добитник је овогодишње Златне медаље Александра Сергејевича Пушкина „За верност слову и делу“, који додељује Савез писаца Русије – Московског округа а потом му је додељена и награда „Бранко Радунковић – воља чини чуда“.

 

 

Одликовање које носи име славног руског и светског писца Александра Сергејевича Пушкина му је додељено на свечаности уприличеној у древном средњовековном граду Сталаћу, код куле Тодора од Сталаћа. У име Свесрпског савеза „Бојево братство“, које сарађује са савезима ветерана Русије, као и књижевним Удружењима, знамење му је доделио председник Удружења Славољуб Љубисављевић.

 

 

Златна медаља Пушкин додељена је први пут у оквиру Првог словенског форума уметности Златни витез. Циљ оснивања словенског форума је, према речима његовог председника Николаја Бурљајева, да представи све што је најбоље у словенској култури.

 

 

Милану Богојевићу награда је уручена за књигу „Мале приче Великог рата“ у издању куће „Чувари“ из Београда, како стоји у образложењу Савеза писаца Русије. Иначе, ово признање до сада је у Србији уручено – Добрици Ћосићу, Ненаду Милкићу и Митрополиту Амфилохију. Заједно са Богојевићем награду је примио и истакнути новинар и колумниста Михаило Меденица.

 

 

Пре неки дан је Милану Богојевићу уручена још једна награда. На свечаној академији која је одржана у вршачком позоришту „Стерија“ додељена му је награда „Бранко Радунковић – воља чини чуда“. Ова награда се традиционално додељује истакнутим ствароцима, прегаоцима и личностима које су дале снажан допринос очувању српског националног идентитета.

 

 

Петровград. орг честита младом аутору и сабрату на примљеним почастима уз очекивање да ће и у будуће читалачку публику одушевљавати откривањем детаља из живота значајних личности из српске историје.

 

 

Петровградад.орг

Поделите: