120 МИЛИОНА ЗА РЕКОНСТРУКЦИЈУ СТАДИОНА У КАРАЂОРЂЕВОМ ПАРКУ

120 МИЛИОНА ЗА РЕКОНСТРУКЦИЈУ СТАДИОНА У КАРАЂОРЂЕВОМ ПАРКУ

Покрајинска влада определила је средства за реализацију 36 капиталних пројеката у покрајини а међу њима и за реконструкцију Градског стадиона у Зрењанину. Предвиђена је изградња најсавременије атлетске стазе, пратећих садржаја и расвете, а уговор о реализацији пројекта данас је у Новом Саду председник Покрајинске владе Игор Мировић уручио градоначелнику Зрењанина Чедомиру Јањићу. Вредност инвестиције у Зрењанину је 120. милиона динара.

 

 

Данашња свечаност у згради Покрајинске владе и уручивање уговора уследили су након што су пројекти одобрени на конкурсима Управе за капитална улагања Војводине. Обраћајући се представницима локалних управа из већине градова и општина са територије Покрајине, председник Владе АП Војводине рекао је да је конкурс за доделу средстава расписан првог радног дана ове године.

 

 

“То је значајно јер смо током јануара успели да припремимо значајне инвестиције, укупно 2,3 милијарде динара, имајући у виду новац који улаже Покрајинска влада и који ће обезбедити локалне самоуправе…”, истакао је, између осталог Мировић.

 

 

Градоначелник Зрењанина Чедомир Jањић изразио jе задовољство што Покраjина и Град Зрењанин, а у сарадњи с Републиком, заjеднички учествуjу у реализациjи jош jедног значаjног проjекта.

 

 

“…Урадиће се велика атлетска стаза са тартан подлогом, пропратни садржаjи и коначно ће стадион добити и расвету. Заjедно с халама “Медисон” и “Кристалном двораном”, на оваj начин заокружуjемо спортски комплекс у Карађорђевом парку.

 

 

Град Зрењанин одмах креће са расписивањем тендера а почетак радова на стадиону очекује се у најкраћем могућем року. Покрајинска влада определила је, овога пута, укупно средства у износу од 1,931 милијарди динара за реализацију 36 пројеката у Војводини, у областима саобраћајне инфраструктуре, локалног и регионалног економског развоја, водоснабдевања и заштите воде, предшколског образовања, развоја спорта и у области енергетске ефикасности.

 

Петровград.орг & Град Зрењанин

Поделите:
СВЕТОСАВСКА БЕСЕДА ВЛАДИКЕ НИКАНОРА У ПЕТРОВГРАДУ

СВЕТОСАВСКА БЕСЕДА ВЛАДИКЕ НИКАНОРА У ПЕТРОВГРАДУ

Хуманитарна организација „Светосавље“ и Град Зрењанин организовали су успешно у Барокној сали Градске куће традиционални, 18. по реду Светосавски бал. Кумови овогодишњег бала су били истакнути привредници из Баната и Српског Итебеја, породица Мркшић а кумство за следећу годину преузела је, позната породица Ковачевић. Ове године је одржао помен и пресекао Славски Колач владика банатски господин Никанор, који је одржао надахнуту беседу, коју вам ексклузивно преноси Петровград.орг.

 

 

Обраћамо се Вама браћо, кумови, свештеници, поштована и драга хришћанска господо и госпође!

Честитамо Вам славу Светог Саву, свеопшту славу нашега народа, нашу српску славу и славу васцелог, хришћанскога света. Славу, коју прослављају они који знају овога нашега дивнога светитеља из календара Цркве Божије и обраћају му се са молитвама за помоћ.

Многи властодршци, владари земаља, људи који управљају државом, траже решења за своје подухвате и планове. За оно, што им се чини да у њиховом програму могу остварити а обећали су људима. Догађа им се често, да на том путу застану. Пре појаве нашега Светога Саве, династија његовог оца и деде свакако је била у завидном положају, успешна, међутим увек су светски моћници, овај простор, на коме се ми налазимо сматрали истоком од запада и западом од истока. То је често пута било предност али у исто време и кобно. Можемо рећи да је то тако и данас.

 

 

Родитељи Немања и Ана су имали два сина али у њима нису могли препознати решење, да ће земља Србија са њима добити ону снагу, коју су за њу желели. Шта су желели, родитељи? Желели су, да земља Србија не буде више западу исток а истоку запад. Шта је било у глави владара српског Немање када се одлучивао, да тражи од Бога помоћ за решавање овог питања? Међу пријатељима у свету помоћ није могао добити. Одлучио је, да та Србија, којом он влада, буде изнад истока и изнад запада, једино је то решење било у његовој глави. Молио се Богу да му Бог подари молитвеника, јер није га могао наћи ни у једној земљи, међу пријатељима Србије. Бог га је услишио и тај молитвеник је било његово најмлађе, тек рођено дијете. Појавом на земљи Растка, будућег Св. Саве, земља Србија постаје центар, изнад центра . Постаје центар љубави, где ће Свети Сава, својом мудрошћу, све око себе, државе, народе, не делећи их ни по чему, придобијати и тако, уздизати Србију изнад истока и запада.

 

 

Испунила се жеља његовог оца Немање, касније Св. Симеона и мајке Ане, касније монахиње Анастасије. Какву су желели да Србија буде, таква је и постала. Шта то значи браћо и сестре? Значи да је Немања, Св. Симеон, живећи на овим просторима био велики државник и велики молитвеник, који је своје молитве увек Богу усмеравао. Знао је, да ако Бог буде са њим, све проблеме ће, лакше решавати, него без Бога. Србија од Светога Саве до данашњега дана је често пута била у успону и често пута била у паду. Када су властодршци после Светога Симеона на овамо чували свети аманет, да Србију чврсто држе изнад истока и запада, били су близу Богу и Свети Сава им је помагао и супротно када су га заборављали, одвајали се од Њега и мислили да нема никог ко им је раван и бољи од њих, тек онда је искушење велико на Србију наилазило и  морали су се борити за опстанак народа и државе. Искушења су тада била неминовна.

 

 

Браћо и сестре, има сваки народ па и српски у својој историји личности разних профила, држванике, војнике, уметнике, песнике, спортисте али, не смије се заборавити да држава и народ има и своје духовнике, који нас повезују са Богом и Бога са нама и људима и државом нашом. Њихов циљ је да нашу земљу и народ, само мало, уздигну од земље и кад се сви ми подигнемо мало изнад земље, онда смо слични са временом Светог Саве, када је он Србију уздигао изнад истока и запада. Тада имамо гаранцију, да наш народ и земља Србија пропасти неће. Трудимо се да то чинимо.

 

 

Честитамо кумовима овога традиционалног сабрања, ове славе, члановима „Светосавља“ и посебно нашем градоначелнику, који се труди са својим сарадницима, да уздигне овај град Петровград и шире овај део Баната. Честитамо свим грађанима ову славу са жељом да Свети Сава  донесе обиље благослова. Честитамо и на избору новога кума који ће бити молитвеник пред Светим Савом и Богом у овој години и за ово место, са жељом да се у њему мире политиком завађена браћа, баш као некада, када је Свети Сава помирио браћу, Стефана и Вукана.

Амин.

 

Фото: Александар Блануша

 

Поделите:
СВЕТОСАВСКА АКАДЕМИЈА ЛЕТА ГОСПОДЊЕГ 2018.

СВЕТОСАВСКА АКАДЕМИЈА ЛЕТА ГОСПОДЊЕГ 2018.

Лета Господњег 2018. одржана је традиционална Светосавска академија у Културном центру Зрењанина, са благословом Његовог Преосвештенства Владике банатског Господина Никанора који је ове године био на њој и лично присутан. Организација Српске Православне Црквене општине Зрењанина (Петровграда), храма Ваведења Пресвете Богородице и Културног центра, окупила је пре свега око свога владике наше свештенство, ученике зрењанинских школа, просветне раднике и многобројне вернике из парохија.

 

 

У програму је учествовао хор Певачког друштва „Жене Мироносице“ са хоровођом Зорицом Кецић, који је отворио скуп тропаром Светом Сави.

 

Тропар Светом Сави глас 3.

Пута који води у живот наставник и првопрестолник и учитељ био си, јер, ћим си дошао, Светитељу Саво, просветио си одмах своју отаџбину и препородивши је Духом Светим , засадио си своју освећену децу као дрва маслинова у мисаоном рају. Зато Те поштујемо као равна апостолима и светитељима и молимо: Умоли Христа Бога да нам дарује велику милост.

 

 

Учествовали су и мешовити и дечији хорови Певачког друштва “Преподобни Рафаило Банатски“ под вођством Сенке Милисављевић, те Основна школа „др Јован Цвијић“.

 

 

Хор деце ОШ „др Јован Цвијић“ је наступио под диригентском палицом Милорада Каурина уз музичку пратњу ђакона Предрага Ненина. Драмске текстове и одломке о светитељу су рецитовала деца: Миомира Младеновић, Нина Чалија, Јелена Радманаовић. За сценографију је била задужена Милица Нађалин а технничка подршка су били Владимир Стојшин и Маја Петканић.

 

 

Дечији хор „Преподобни Рафаило Банатски“ је наступио под вођством ђакона Предрага Ненина. На гитари и флаути су пратиле хор Софија Бањанин и Даница Стаменковић.

 

 

Светосавску беседу је надахнуто је изговорила професорица историје у ЕТШ „Јован Трајковић“ Драгана Јовановић.

 

 

„Изузетно велику мисионарску активност развио је Сава као архирхиепископ, са јасним циљем, да приведе Богу христијанизован народ, одан Православљу односно савршен народ. Од стварања савршеног народа, па до христијанизованог народа, само је један корак. После прихватања Православља српски народ је постао савршен народ, изабран народ, други или Нови Израиљ. Први српски законодавац, номоканоном или законоправилом, подарио је српском народу свеобухватни правни кодекс, следећи учење Светих Отаца о сагласју световне и духовне власти. Држава се схвата, као творевина од Бога дата а владарска круна долази са самог Неба. Тек међусобно повезане и обједињене могле су да опстану и српска Црква и српска држава. Када га је затекла смрт у бугарској престоници Трнову, краљ Владислав је, свечано, пренео мошти свог стрица у Милешеву, где његов гроб постаје место ходочашћа. На устанак српског живља у Банату, Синан паша је одговорио спаљивањем Моштију Светог Саве, на Врачару, чиме је несвесно, дао могућност великом чудотворцу, да учини још једно громовско чудо, јер од тог тренутка Св. Сава је, Светим Духом  својим, постао свуда присутан за сваку српску душу.“

 

 

Духовна академија Светосавска је завршена и ове године заједничким наступом свих хорова који су на њој учествовали ове године са величанственом химном Светоме Сави. Салом Културног центра се заорило:

 

 

Ускликнимо с љубављу Светитељу Сави!

 

 

Аутор: Саша Младеновић

Поделите:
ЖАРКО ВИДОВИЋ – СВЕТИ САВА И ЊЕГОВ НАРОД

ЖАРКО ВИДОВИЋ – СВЕТИ САВА И ЊЕГОВ НАРОД

Колико смо као хришћани осветљени ликом Христа, толико морамо и као Срби да будемо вођени ликом Светога Саве. Као што бисмо без Христа били бесловесни и не бисмо имали осећање за тајну човека, тако и без Светога Саве не бисмо осећали историју и у њој тајну Срба. Били смо сведоци многих (неуспелих) покушаја да се научно (па и философски) реши питање шта је то човек и шта је нација, па и покушаја да се научно (без душе и вере) одгонетне по чему је неко Србин и шта је то српски народ; но, шта је да је, то је народ Светога Саве, те може и да се одржи само као народ Светог Саве. То је наш једини идентитет, па према томе и наш једини континуитет. Дакле, наша историја.

 

 

Протекле 1989. године славили смо шест стотина година од Косовске битке. Али значај те битке није у њој самој, него у завету! Косово је било искушење: да ли ће наши преци, на челу са Светим Кнезом (а онда са његовим ликом-иконом) остати верни завету и кад изгубе земаљско царство? и онда кад, као старозаветни Јов, изгубе сву земаљску, световну моћ? Наши преци су одолели Лукавом („демонском Месији“, како га назива владика будимски Данило), одолели Великом Кушачу (Матеј 4, 1–11) и остали верни завету: света река Светог Саве није пресушила, историја није прекинута. Зато смо ми могли читаве прошле године да славимо – не саму битку, него – њихову верност завету. То славље нас је пробудило и уздигло. Ми смо сад опет нови, препорођени.

 

 

Но, завет којем су Свети Кнез и Косовски јунаци остали верни, а који ми славимо и који нас препорађа и чува – завет је Светосавски. Ако су Срби народ заветни, онда значи да су се Срби – и у свом Косовском завету, кад су били без одбране, земаљске силе и државе! – потврђивали од Косова и Светога Кнеза до данас само као народ Светог Саве. Јер Косовски завет не би био могућ да није током стотину и седамдесет година (од 1219. до 1389) био припреман у манастирима и црквама, задужбинама Светога Саве и Немањића.

 

 

Но искушења не престају. Недавно смо у новинама видели оглас књиге „Срби, народ најстарији“, која нам се нуди као „плод дугогодишњег научног истраживања“ и као „теза одбрањена на Сорбони“! Можда то годи сујети (некаквој опасној националној сујети!), али нас та сујета одвраћа колико од истине (јер најстарији народ су наша браћа Јевреји!), толико и од Светога Саве, духовног оца Срба, па тако и од могућности да постанемо и останемо свесни себе! Јер заводећи нас и „ласкајући“ нам представом о Србима као „народу најстаријем“ – старијем и од појаве Христа! – они траже наш идентитет у паганству! у варварству!

 

 

Тако је у 15. столећу чувени хуманистички, грчко-ренесансни философ Георгије Гемист Плитон препоручивао својим сународницима Грцима да се врате паганству, јер би само тако могли да стекну варварску снагу потребну за отпор Турцима, као што су стари Грци побеђивали Персијанце (Иранце). А да би своје сународнике и наговорио на повратак паганству (снази варварства као „младости народа“), Плитон је – са далеко више разлога него у наших српских етнолога (универзитетских пагана хуманиста!) – настојао да докаже како су Грци „народ најстарији“, тј. да су они народ по вери која је у њима тобоже једина изворна и жива, а старија од Христове! На то је цариградски патријарх одговорио Плитону: „Ми нисмо Грци! ми смо православни Ромеји!“. Грци су, наиме, крштавањем постали сасвим други народ; преображајем су стекли другачији идентитет! „Гле, све је ново!“, каже зато апостол. Ни ми више нисмо онај (заиста пагански, варварски) народ који су били наши телесни преци (али само телесни!) пре Светога Саве, нашег духовног оца!

 

 

На Бадњи дан по подне је београдска телевизија преносила дивну бадњачку свечаност са трга испред Народног позоришта; али је при томе позвала етнолога (професора универзитета, универзитетског хуманисту, тј. неопаганина) да коментарише ту свечаност; он је покушао да нас увери у изворност и животворну историјску вредност „српског паганства“ и у пагански карактер Бадњака, очуван „упркос Цркви“ или захваљујући „мудрости Цркве“ да се не противи паганству!

 

 

После тих коментара наступила је група девојака звана „Паганке“. Тај коров неопаганизма гаје, после Велике Сеобе (1690), наши хуманисти као „младост и снагу“ нашег националног „универзитетског неопаганизма“. У свом спису „О врховном богу у старој српској митологији“ Веселин Чајкановић је настојао да лик Светога Саве прикаже као маску јединог живог и и присутног „српског божанства“: паганског гневног божанства, „Вучјег пастира“, божанство „Доњег света“ (попут Мефиста Фаустовог, како га је тумачила романтичарска школа немачке етнологије, све до Хитлера). Тако је испало да Срби нису заветни народ Светога Саве, народ вођен иконом Небеске Србије, него вучје стадо које, у интересу цивилизације, треба тек да буде крштено или истребљено! Тако је у Србима несвесно изазивано осећање кривице потребно њиховим (нашим) непријатељима!

 

 

Додуше, сви смо ми пагани у оној мери у којој смо острашћени, грехом оптерећени. Смисао хришћанства и завета је зато у томе да у сваком човеку пробуди и одржи свест о сопственом греху, да бисмо се чистили и, одазивајући се позиву завета, уздизали у Небеско царство Цркве, Небеске Србије, Светог Кнеза и Светога Саве. У томе уздизању се ослобађамо идола и фетиша који годе нашој острашћености, који требају нашем Греху, а којима смо робовали, до јуче бесловесно!

Комунистичка идеологија је приказивала паганство као безазлену идеологију „бескласног друштва“, а пљачку и безакоње као правду револуције!

 

 

Но српски народ се најзад усправио. И читава источна Европа се усправља у свом достојанству, спремна да одбаци паганство. Бог нас је погледао. Уздизање је тек почело. Оно је пред нама као задатак и позив да се тек освестимо.

Икона и завет Светога Саве – историјски потврђен заветом Косовским! – јесу тај позив. Он нас не позива у „предисторијске прашуме“ паганства, него у висине у којима и Европа треба тек да се потврди. И наше Сеобе су показале да ми вером нисмо везани за тло и земаљско царство (хтонском вером, као пагани), него заветом за Небеско царство које је у човеку! Ко историју и супстанцију српског народа тражи у паганству (или утопији хуманиста), тај не разуме ни Косовски завет, ни Светог Кнеза, ни Светога Саву. А без њих ми нити имамо историју нити можемо знати ко смо!

 

Кратко житије аутора:

 

Жарко Видовић, српски историчар уметности, ликовни критичар и историчар цивилизације. Рођен 1921. у месту Тешањ (Босна и Херцеговина). Учествовао као добровољац у Априлском рату. У октобру 1941. ухапшен  у Сарајеву 1942. пребачен у Јасеновац, одатле у логор код Нарвика у Норвешкој. Године 1943. успева да побегне за Шведску. Наставља студије у Упсали где добија ћерку Загу. После рата вратио се у Југославију у којој је робијао, због својих ставова о демократији. Докторирао 1958. у Београду. Предавао историју цивилизације на Универзитету у Сарајеву и Загребу, одакле је због својих речи о србофобији био истеран децембра 1967. године. Исте године прешао у Београд, где је у Институту за књижевност и уметност Србије радио све до пензије 1986. Писао је и преводио за „Борбу“, „Културу“, „Књижевне новине“. Иза себе је оставио капиталан философски опус: „Огледи о духовном искуству“, „Трагедија и Литургија“, „Његош и Косовски завјет у Новом вијеку“, „Суочење Православља са Европом“, „Срби у Југославији и Европи“, „Литургијска тајна Светог Писма“…Видивић је носиоц орденаСветог Саве. Представио се у Господу 2016 године.

 

 

Православље, бр. 548 (15. јануар 1990)

Поделите:
СТАРА ИКОНА СВЕТОГ ГЕОРГИЈА СИЈА НОВИМ СЈАЈЕМ

СТАРА ИКОНА СВЕТОГ ГЕОРГИЈА СИЈА НОВИМ СЈАЈЕМ

Дарко Тркуља нам доноси ауторски текст под називом: Конзервација и рестаурација иконе Светог Георгија Победоносца. Аутор је завршио Високу школу Српске Православне Цркве за уметности и конзервацију, одсек Консервација и рестаурација икона на дрвеној подлози. Овим текстом Петровград.орг жели да вам представи велико духовно благо овог народа које не сме да буде заборављено. Иконе су важан део идентитета хришћанског културог круга којем припада наш народ.

 

Храм Светог оца Николаја у Томашевцу

 

Храм у Томашевцу сазидан је у периоду од 1813. до 1814. године, а свечано је освећен 1816. и посвећен Преносу моштију Светог Оца Николаја. Иконостас је насликао Коста Пантелић 1843. године. Храм је изгорео 1848., а обновљен је 1859. године. Нови иконостас у дуборезу радио је мајстор Девић из Паланке, док су иконе на иконостасу сликали Јован Поповић из Панчева 1864. и академски сликар Гуч из Беча 1870-1873. године. Шест рипида са дванаест слика радио је непознати сликар XVIII века, док је један број целивајућих икона рад Константина Пантелића из 1843. године Не зна се када је тачно основана парохија у Томашевцу, јер су матичне књиге изгореле 1848., а нове матичне књиге воде се од 1852. године.

 

Опис иконе:

 

У првом плану је представљен Свети Георгије на белом коњу одевен у војничку одећу, како седи на пурпурном седлу са украшеним златним ресама. Преко рамена му је пурпурни огртач, испод кога је плаво-зелена хаљина. Приказан је како пробада аждају[1]. У позадини се види језеро, а са десне стране се види дворац и принцеза[2]. У даљини се виде брда. У доњем левом углу је видљива лобања. Принцеза је одевена у розој хаљини, преко које је бели огртач. Позадина је светло плава са деловима жуте (небо)[3].

 

Затечено стање:

 

По целој површини иконе видљиви су танки слојеви површинских нечистоћа и потамнелог лака. Такође су видљиве кракелуре. На више места има недостајућих делова подлоге и бојених слојева. Оштећења у виду рупа видљива су у горњем делу иконе (изнад главе коња), на месту трупа коња, као и изнад леве копите. Оштећења у виду расекотина су видљива у доњем левом углу између аждајиног репа и лобање.

Подлога: Подлога је туткално-кредна.

Бојени слојеви: Бојени слојеви су равномерно уједначени.

Заштитни слојеви-лак: Дамар лак.

Полеђина: По целој површини полеђине иконе видљиви су трагови површинских нечистоћа (прашине и паучине). На полеђини украсног рама видљиви су улазно-излазни отвори од ксилофагних инсеката, као и бели трагови непознатог порекла (креч?). Носећи (блинд) рам је са кајлама и једном пречагом. На појединим местима има улазно-излазних отвора. У горњем делу украсног рама су две металне округле закачке.

Украсни рам: По целој површини рама има трагова површинских нечистоћа (прашине и паучине). Има такође и недостајућих делова.

 

Рестаурација:

 

Икона је била доста оштећена, као што је горе наведено, и што се види на фотографији број 1, на доста места је било оштећења у виду расекотина, раздеротина и рупа. Била су веома велика. Оштећења су настала услед дејства микроклиматских услова. Поред ових оштећења биле су видљиве и површинске нечистоће. На икони је недостајало преко 40% бојених слојева, а велике површине оштећења су захватале део огртача и труп коња, што је захтевало спровођење компликованог поступка реконструкције недостајућих делова. Предузети су конзерваторско-рестаураторски захвати у циљу консолидације и стабилизације ауторског платна. Један од предузетих захвата је приказан на слици 2. Икона је враћена у првобитно стање и излакирана.

 

 

Изглед након конзерваторско-рестаураторских радова је приказан на фотографији број 3. На украсном раму је било доста недостајућих делова на биљној орнаментици, што је захтевало да се надоместе исти.

[1] Символизује многобоштво

[2] Принцеза, ћерка цара града Вирита у Сирофиникији, покрај мора, недалеко од града Лиде.

[3] Погледати: Житија светих за април, отац Јустин Поповић.

 

Аутор: Дарко Тркуља (Фото: Јован Његовић Дрндак & аутор)

Поделите: