НОВОГОДИШЊИ ХУМАНИТАРНИ КОНЦЕРТ ХОРСКОГ ФЕСТИВАЛА „СЛОБОДАН БУРСАЋ″

НОВОГОДИШЊИ ХУМАНИТАРНИ КОНЦЕРТ ХОРСКОГ ФЕСТИВАЛА „СЛОБОДАН БУРСАЋ″

У Барокној сали Градске куће у петак 22. децембра одржан је занимљив хуманитарни концерт „Празничне хорске чаролије”. Барокна сала је била тесна да прими све оне који су дошли да испрате наступ наших најмлађих суграђана који су уз свирку и песму дочарали празничну чаролију. Прикупљени су и слаткиши који ће обрадовати малишане који се лече на дечијем одељењу ОБ „Ђорђе Јоановић“ у Зрењанину. Организатори концерта су КултурКик креативна продукција и Културни центар Зрењанина, у сарадњи са младима из Цекома.

 

 

Програм је био богат и инспиративан јер су малишани наступили у неколико хорских састава и одушевили присутне суграђане, родитеље и роднбину.

 

 

Први је наступио дечији поп-рок хор „СуперНова“који воде брачни пар Наталија и Марко Пејчић. Као музичка пратња наступили су и ученици СМШ „Јосиф Маринковић гитара Михаило Младеновић и перкусије Михаило Новаков.

 

 

Потом смо видели наступ занимљивог  здруженог хора „Сањалице”, „Волимо солфеђо ми” и „Музика у боји”, чији су диригенти били познате педагошке раднице Сања Поповић и Тања Иваница.

 

 

Као музичка пратња, овога пута наступили су и ученици СМШ „Јосиф Маринковић гитара Михаило Младеновић и перкусије Давид Шарвари.

 

 

Као шлаг на торти био је наступ Градског дечијег хора Културног центра, са искусном и веома ангажованом диригенткињом Сенком Милисављевић.

 

 

Клавирска пратња је била Тина Николовска а на перкусијама је био Михаило Новаков.

 

 

Улазница за овај концерт су били слаткиши и слане грицкалице, од којих ће бити направљени пакетићи који ће бити уручени Дечијем одељењу градске болнице „Ђорђе Јоановић”.

 

 

Директор Хорског фестивала „Слободан Бурсаћ“ Владимир Стојковић Цока је овом приликом рекао:

 

 

„Празничне хорске чаролије су концерт који најављује следећи Хорски фестивал „Слободан Бурсаћ“. Ово су треће по реду хорске чаролије, хуманитарно- промотивни концерт на коме увек наступају дечији хорови…Смисао овог окупљања је хуманитаран, желимо да скупимо што више слаткиша и грицкалица и да обрадујемо децу која се тренутно лече у нашој болници…Желимо да поправимо расположење тој деци а у исто време желимо да утичемо и на свест ове деце која вечерас наступају, да увек и на сваком месту требају да помогну онима коме је помоћ потребна.“

 

 

Приликом доделе пакетића предвиђено је да «Цеком» – Центар за креативно одрастање и мултикултуралну сарадњу, изведе новогодишњу представу за децу на одељењу. Ово ће уједно бити и први промотивни концерт за пети Хорски фестивал „Слободан Бурсаћ”, који ће се одржати 2018. године.

 

Аутор: Саша Младеновић ( Фото: Маја Пандуров, Павле Табороши, насловна: Јован Његовић Дрндак)

 

Поделите:
МИЛАН БОГОЈЕВИЋ – ПОСЕДЊИ ДАНИ БОЈВОДЕ ПЕТРА БОЈОВИЋА

МИЛАН БОГОЈЕВИЋ – ПОСЕДЊИ ДАНИ БОЈВОДЕ ПЕТРА БОЈОВИЋА

„Војвода Бојовић је ватрени патриота. Он је свој живот посветио својој земљи. Његове главне особине су искреност, пожртвовање и добронамерност. Овај храбри војник је благ. Његов глас, мало потмуо, готово се никад не издиже и његове очи које гледају право у ваше, имају нечег меланхоличног. То је носталгија за отаџбином и жалост за свима онима који су изгинули за њену слободу.”- др Арчибалд Рајс

 

Петар Бојовић рођен је 4/16. јула 1858. године од оца Перута Бојовића и мајке Раде (рођене Пешић) у селу Мишевићи код Нове Вароши.

 

По завршетку Првог светског рата, војвода Петар Бојовић је 1919. године, постао командант Прве армијске области и на тој функцији је остао до децембра 1920. године. После смрти војводе Живојина Мишића, именован је начелником Главног генералштаба војске Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, 21. јануара 1921. године.

 

 

На том положају задржао се кратко, јер је 8. децембра исте године смењен и стављен на располагање Министарству војном са образложењем да је смењен због старости и показане неспособности за даље вршење војне службе. Као стварни разлог наводила се његова иницијатива коју је упутио Министраству војном да се у новом „Закону о устројству војске и морнарице“, предвиди установљење „Врховног војног савета“ на чијем пројекту је радио, који бих давао предлоге и у погледу постављења и унапређивања виших официра. Тиме би индиректно умањио углед и моћ Врховног команданта, краља Александра I, који му то није опростио и на чији је захтев војвода и смењен. У пензију је отишао у 63. години, 21. децембра 1921. године.

 

Војвода Бојовић окружен генералима Југословенске краљевске војске.

 

Пензионисан и преведен у резерву, Војвода Бојовић је као највиши рангирани официр уживао разне повластице, које је заслужио за часно служење отаџбини у претходном рату. У то време пензија војводе била је у рангу министра. Овакви приходи су војводи Бојовићу обезбедили лагодан и миран живот али и касније сврставање у „буржоазију“. Суграђани су га често могли видети како по лепом времену шета улицама Београда отпоздрављајући срдачно свакоме ко би га поздравио. Војвода иако у позним годинама одлазио је јашући редовно викендом до Кошутњака.

Војвода Бојовић учествовао је у свим званичним манифестацијама где се захтевало присуство јединог живог војводе, нажалост његов чин и његово име касније су желели  да искористе пучисти 27. марта 1941. године али и Немци након окупације.

 

У ослобођеном Великом Бечкереку (Петровграду, Зрењанину) 1918. године.

 

Након што су пучисти 27. марта уклонили кнеза Павла Карађорђевића и прогласили Краља Петра II пунолетним, остала је упражњена функција генералног инспектора војске Краљевине Југославије, коју је обављао Кнез Павле. Као најбољи избор за ту функцију али и човек који би својим угледом убедио народ у исправност пуча био је војвода Бојовић. Председник владе генерал Душан Симовић и министар војске генерал Богољуб Илић посетили су војводу Петра Бојовића и известили га о својој одлуци.

 

Одликовања великог војводе.

 

„Генерал Симовић је том приликом нагласио да ће господин Војвода сву своју војничку способност и врлине као и своје дугогодишње војничко искуство употребити на добро нашег младог дичног Краља и Отаџбине.“[1]

Војвода Бојовић је у том тренутку имао 83 године и пре тачно 20 година сменили су га са места начелника Главног генералштаба због старости, како су у образложењу навели. Заједно са краљем Петром и владом Душана Симовића 7. априла 1941. године, отпутовао је у Севојно а потом на Пале. Одатле је одступајући пред агресором, стигао до Никшића. Краљ и влада су му 15. априла понудили одлазак из земље, међутим он је одбио да авионом напусти земљу.

Након окупације, Немци су покушали да искористе и злоупотребе његов углед у народу и ставе га у своју службу. Посетио га је Франц Нојхаузен, генерални опуномоћеник Рајха за привреду Србије. По доласку у његову кућу поздравио га је и рекао да зна шта он значи за српски народ, па га због тога позива на сарадњу са органима и снагама Рајха у Србији у интересу српског народа и Рајха. Војвода Бојовић је немачком изасланику одговорио:

 

 

„Господине, ви знате да сам ја по професији војник, да ценим сваку војску, па и вашу војску. Ваша војска у овом тренутку је окупатор моје земље и ја ни у каквом облику, све док окупација траје, са том војском не могу сарађивати. Молим вас да ми учините услугу и обезбедите да док окупација траје праг моје куће не пређе немачки војник, а ја се обавезујем да за то време нећу из куће изаћи.“[2]

Немци војводу за све време рата нису дирали; напротив, имали су дубоко поштовање према овом славном ратнику и њиховом противнику из Првог светског рата.

Међутим ослободиоци су имали другачији третман за славног српског војводу. Више је верзија о смрти војводе Бојовића. Прво верзија креирана од стране комуниста била је да је војвода изашао из куће да поздрави руске ослободиоце, па га је ударио њихов тенк. Касније је Дико Пејатовић писао да је војвода за сусрет са ослободиоцима обукао мундир, ставио војводски калпак на главу и узео сабљу у руке и шетао по соби. У једном тренутку на вратима се појавио партизански потпоручник са два борца. Угледавши војводу, прискочио му је и зграбио сабљу, а старац се огласио:

 

Историја још чека на истиниту оцену њихових „дела“?

 

„Стани сине! Ја сам војвода Петар Бојовић, не дирај ми сабљу коју носим 63 године!“

Данас се као најтачнија поставља тврдња да су припадници НОБ-а крајем 1944. године, упали у кућу војводе Бојовића. Остарели војвода, обучен у кућни мантил и не знајући о коме је реч, зачуђено је упитао официре НОБ-а, да му се представе. Официри испрва нису обраћали пажњу на њега, мислећи да се ради само о неком анонимном старцу.

Међутим, када су на столици спазили шињел са војводским ознакама, почели су да се опходе према њему на крајње недостојан начин, да га шамарају и понижавају, док је војвода само немоћно гледао како му по кући разбацују и газе униформу, одликовања, сабљу и слушао увреде. Након тога је ухапшен. У затвору је војвода Бојовић свакодневно физички малтретиран и понижаван. Након неког времена пуштен је у видно измученом стању. Преминуо је 19. јануара 1945. године, у својој 89. години живота у кући у Београду. Ову верзију смрти потврдио је и др Павла Милошевић, комшија војводе Бојовића из Трнске улице, он је тврдио да су комунисти, одмах по освајању Београда, ухапсили војводу Бојовића јер им је сметало његово славно име. За њих, војвода је био један од највећих носилаца „великосрпског хегемонизма“, наводећи:

 

Гроб великог војводе.

 

„ Бојовић, иначе слабог здравља, умро је од последица унутрашњег крварења задобијеног у вишедневном премлаћивању од стране ОЗНЕ у затвору, пуштен је само кући, у Трнској број 25 на Врачару, да умре. ..“

Да је војвода Бојовић био сметња новим властима говори и то што му није испоштовано ни право на сахрану о државном трошку, па је његово тело на таљигама превезено на Ново гробље.

Сахрањен је 20 јануара 1945. године, без војних почасти у породичној гробници, а сахрани није присуствовао нико, јер је пред саму сахрану, радио Београд објавио вест да ће ако неко од грађана Београда покуша да дође на сахрану војводе Бојовића на Новом гробљу, бити ухапшен и кривично гоњен. Комунисти су највероватније овако казнили војводу јер је подржао отпор ђенерала Драже Михаиловића. Војвода Бојовић је из кућног притвора у Београду, 10. децембра 1942. године писао Михаиловићу:

 

Историјска личност, рехабилитована али без гроба.

 

“…Сазнањем да сте Ви, драги Србине и ђенералу, развили ослободилачку заставу, са онога места одакле је мој ратни друг Живојин Мишић започео, пре двадесет и осам година, и протерао непријатеља из наше отаџбине, изазвало је у мени велику радост и до максимума појачало жељу за личним учешћем у данашњој борби. У одсуству физичке снаге да узмем непосредног учешћа у остварењу овог великог дела нације, ја сам Вам, драги и велики сине српског рода, ставио на располагање моје име и моју децу уз очински поздрав и војничку заповест:

 

Споменик и трг војводе Петра Бојовића у граду на Бегеју.

 

„Напред у победу, за краља и отаџбину!”

Заборављене су данас све заслуге последњег српског војводе, учесника шест ослободилачких ратова и жртве комунистичког режима…

[1] Политика 4. април 1941.

[2] Суботић, Војислав; Прелић, Раде (1998). „Живот и дело Војводе Петра Бојовића“

 

аутор: Милан Богојевић у историјском Петровграду.

 

Објављено са дозволом аутора Милана Богојевића 

Поделите:
ГРАД ЗРЕЊАНИН И КОМЕСАРИЈАТ СРБИЈЕ – ГРАДЊА СТАНОВА ЗА ИЗБЕГЛА ЛИЦА

ГРАД ЗРЕЊАНИН И КОМЕСАРИЈАТ СРБИЈЕ – ГРАДЊА СТАНОВА ЗА ИЗБЕГЛА ЛИЦА

Дошла је зима и краj године али градилишта станова у Зрењанину и даље су активна. На познатој локациjи у улици Фрање Клуза подиже се вишепородични стамбени обjекат са 11 станова, у оквиру Потпроjекта 4 Регионалног стамбеног програма – Стамбени програм у Републици Србиjи, ради решавања стамбених потреба избеглица.

 

 

Вредност инвестициjе jе 274.053 евра, а финансиjска средства обезбеђена су кроз донаторска средства Фонда Регионалног стамбеног програма, преко Банке за развоj Савета Европе и кроз учешће Града Зрењанина. Извођач радова jе грађевинско предузеће “Кеj” Д.О.О. из Ваљева, с роком завршетка радова у jуну 2018. године.

 

 

Улица Фрање Клуза у Зрењанину, некадашњи “Тителски ред”, бивша шумица и ледина, поприма слику уређене улице, након више децениjа. Градњом и усељењем 10 стамбених jединица за социjално становање, реконструкциjом комплетног коловоза и сада изградњом нових станова, оваj део града у перспективи не би требало да се разликуjе од других урбаних делова Зрењанина.

 

 

Градоначелник Зрењанина Чедомир Jањић са сарадницима посетио jе градилиште станова намењених наjугрожениjим избеглим лицима а обиласку радова присуствовао jе и помоћник Комесара за избеглице и миграциjе Републике Србиjе Иван Гергинов, као и представници Повереништва за избеглице Града Зрењанина.

 

 

Једанаест породица, сада грађана нашег града коjи се jош увек воде као избеглице, доби ће своjе станарско право баш овде. Трагичан прогон са вековних огњишта деведесетих година довео је до тога да jе овде стигао велики број избеглица. Ови људи живе и раде са нама већ више децениjа и немају решено стамбено питање. Град је решен у сарадњи са Комесаријатом Србије да им реши овај проблем.

 

Приредио: Саша Младеновић (Фото: Александар Блануша)

Поделите:
ТОМИСЛАВ ГОВЕДАРИЦА – МОЛБА ПЕСНИКА И ПИСЦА

ТОМИСЛАВ ГОВЕДАРИЦА – МОЛБА ПЕСНИКА И ПИСЦА

Наш суграђанин Томислав Говедарица је припремио нову необичну причу о истрајности, пожртвовању, пријатељству, радости. Томислав Говедарица је човек који цео век проводи у колицима, живи у дому, пише књиге и плени љубављу према Богу и људима. Потребна му је наша помоћ, помозимо му. Ово је његова молба.

 

 

Рођен сам, 30. 06. 1969. године у Бечу, од рођења сам везан за инвалидска колица, болујем од церебралне дечје парализе са отежаном реториком говора.

 

 

За време похађања основне школе спознао сам у себи судбинско рођење мог песничког и прозног књижевног стваралаштва, до сада сам објавио осам збирки песама и један кратак прозни роман о Сарајеву.

 

 

Због ратног вихора који се десио почетком 1992. године у Босни и Хецерговини, под присилом закона бити или не бити жив са родитељима сам избегао у равничарско село Перлез што је смештено у лепоти Војвођанске душе.

 

 

После извесног времена настањујем се у граду Зрењанину у коме живим већ дужи временски период заправо у Геронтолошком Центру за одрасла и стара лица. Стварам у духу песника и прозног писца.

 

 

Овом молбом се обраћам свим људима добре воље да ми помогну и изађу у сусрет. Због штампња моје девете књиге под називом „СТОПЕ У СЕНАМА“ која је у припреми за штампу – У БАНАТСКОМ КУЛТУРНОН ЦЕНТРУ – ИЗДАВАЧ Радован Влаховић. Износ штампања књиге је 75 000.00 динара. Жиро рачун : 355000000553172504

 

С поштовањем аутор књиге : Томислав Говедарица

Поделите:
СРЂАН ПРИЉЕВА – РУСИ У ВЕЛИКОМ БЕЧКЕРЕКУ – ПЕТРОВГРАДУ

СРЂАН ПРИЉЕВА – РУСИ У ВЕЛИКОМ БЕЧКЕРЕКУ – ПЕТРОВГРАДУ

У малој сали Културног центра Зрењанина недавно је одржана веома посећена и актуелна трибина – „Руси у Великом Бечкереку – Петровграду“. Трибину је одржао историчар Срђан Приљева, који управо припрема књигу на ову тему. Он се љубазно одазвао позиву портала Петровград.орг и дао ексклузиван интервју, који вам преносимо.

 

Мирослав Самарџић и Срђан Приљева на трибини.

 

Петровград.орг: Који су ваши мотиви за истраживање историјске судбине избегличке популације белих Руса који су боравили у Краљевини СХС, Југославији, граду Великом Бечкереку, Петровграду између два светска рата?

 

 

Срђан Приљева: Мотиви су увек нешто што усмерава човекову енергију у правцу који је он и замислио. Неке сфере интересовања које постоје код дипломираних историчара увек су везане за миље у којем човек историчар живи. Мени су лично, увек локалне теме занимљиве и важне, јер ми није битна идеологија и политички став одређене популације, већ ми је битна судбина обичних људи који су у социолошком смислу припадали различитим категоријама становништва од образованих људи до оних који су припадали радничкој класи. Ту је лични мотив, кроз познанства са људима и њиховим породичним пореклом, људи за које се лично вежете, емоцијама. Бавите се дакле судбинама предака људи чије потомке лично познајете. То је миље који даје лично задовољство и сатисфакцију.

 

Петровград.орг: Како сте долазили до историјске грађе из овог периода?

 

 

Срђан Приљева: Локалну историју је увек теже написати и реконструисати јер је за било који проблем који је везан за локалну средину литература најчешће оскудна, недовољна за одређену проблематику којом се бавите. Ви дајете неке студије и нека монографска уопштавања и фактички отварате врата за неке друге истраживаче. Локална историја има својих специфичних проблема и сами историчари избегавају да се њоме баве. То је посао који захтева озбиљан рад у архивима на документима. Људи не могу да разграниче, да је историјско образовање врло компетентно за велики спектар људских делатности и да исрторија има додирних тачака са давањем политичких судова али историја није политика и даје своје судове тек са одређене временске  дистанце.

 

Петровград.орг: Има  много политички острашћених људи са разним идеологијама у главама који ово о чему говорите не разумеју?

 

 

Срђан Приљева: Наравно, имате данас људе који су политички острашћени и на сваки покушај историчара да да праву слику стварности, ти људи, садашње своје политичке идеале покушавају, да пројектују у прошло време и знају да буду заједљиви. Најчешће не познају добро улогу историчара и често полемишу са ставовима људи којима је историја струка, помало неукусно. Данашње време је такво да је јавност та која даје о свему суд. Некад су ти судови укусни, некад неукусни али историчари морају да се носе са тим.

 

Петровград.орг: Зашто Руси?

 

Влада Русије на Криму 1920. године.

 

Срђан Приљева: Зато што су они чинили  у краљевини СХС или Југославији једну веома занимљиву избегличку популацију од близу 40.000 душа. У граду на Бегеју су они чинили тек неколико процената становништва, близу шест стотина душа, око 3,5% становништва. Међутим то су били веома важни људи за наше тадашње друштво.

 

Петровград.орг: Мени је на вашем предавању запао за око податак да је 1914. године у Великом Бечкереку живело свега педесетак школованих Срба, док је у град дошло сто педесет високо образованих Руса, колико је то било значајно?

 

Знаменити Руси у Краљевини СХС или Југославији, интелектуална елита.

 

Срђан Приљева: Преко сто и педесет Руса и Рускиња. Ево рећи ћу вам,било је 6 генерала руске царске армије цара Николаја Другог Романова, 17 пуковника, 17 инжињера, 20 Руса је било инкорпорирано у образовни систем Краљевине, предавали су у Гимназији и другим школама. Сама руска деца нису ишла у српске школе, јер је избегличка популација имала црквено-просветну аутономију у оквиру Краљевине СХС и Југославије и имала своје посебне школе и паралелан просветни систем.

Петровград.орг: На ком друштвеном пољу су ти људи, који су избегли пред Октобарском револуцијом оставили посебан траг у нашем друштву?

 

Краљ Александар Карађорђевић, заштитник Руса у монархији.

 

Срђан Приљева: Ти људи су оставили велики траг. Примера ради преко десет Руса је постало чланом Српске Краљевске академије, у другој генерацији тих Руса је био и велики Георгије Острогорски, историчар, један од најбољих византолога на свету, по његовим уџбеницима се и данас школују генерације историчара широм света. Ту је и генерал Петар Врангел, изузетно образован човек који је имао два факултета. Ту је био и митрополит Руске Заграничне Цркве митрополит Антоније Храповицки, један од кандидата за првог руског патријарха. Био је ту и Михаил Роздијенко председник руске думе у време грађанске револуције у Русији и многи други.

 

Петровград.орг: Краљевина Југославија је имала званичну политику признања управо тих људи за званичне представнике Русије, односно није признавала Совјетску власт?

 

Руски „Соко“ маршира Београдом између два светска рата.

 

Срђан Приљева: Управо тако, Краљевина Југославија практично до пред Други светски рат није имала никакве контакте са Совјетима. Тек од четрдесетих година постоје контакти о одшкринута врата за било какву сарадњу са Совјетима. Сам регент и касније Краљ Александар Карађорђевић је и пре у току школовања а посебно у познатим догађајима Великог рата а посебно по његовом успешном окончању, осећао велику личну захвалност према Русији и династији Романов. Русија јесте увек била патрон Србије и Срба на Балкану у Новом веку и то је била политичка, економска, војна и културна помоћ и историјска константа.

 

Петровград.орг: Ови идеолошки острашћени русофобни политиканти се неће сложити са вашом констатацијом, они често понављају реченицу – кад су то нама Руси помогли?

 

Кад су нам Руси помогли?

 

Срђан Приљева: Примећена је у историји Новог века једна законитост да када је год Русија била слаба, Србија и српски народ су на Балкану били изложени геноциду а када је Русија била јака онда је то за Србе био период релативног мира и развоја. Неко би рекао, да је то вађење историсјских чињеница из контекста али то је моја генерална импресија.

 

Петровград.орг: Кад је наш град у питању, помињали сте неколико веома значајних личности Руса, белих избеглица који су живели и стварали овде углавном војника и свештеника. Руси су овде имали и своју Цркву посвећену Ангелу Русије и Цару Николају Другом Романову данас Светитељу Православља?

 

Митрополит Антоније (Храповицки) са јерарсима Руске Заграничне Цркве.

 

Срђан Приљева: Прота Владимир Востоков је свакако занимљива личност са историјске тачке гледишта, обзиром да је био свештеник и исповедник војника у армији генерала Врангела и као такав је био веома високо котиран на списку Совјетске тајне службе као непријатељ режима, али чини се да је са шире историјске тачке занимљивија група генерала који су боравили у нашем граду. Пре свега мислим на Ивана Ивановича Степанова, адмирал Руске царске флоте у рангу једног адмирала Колчака. Он је рођен у Кронштату а цела породица Степанов је још од времена Петра Великог давала адмирале руској Царској морнарици. Он је руководио повлачењем Врангелове армије са Крима а непосредно пре тога је руководио луком у Севастопољу. Учествовао је са братом Петром и у великој бици код Цушиме са Јапанским царством. У Великом рату је био један од команданата Балтичке флоте руске армије. Преселио се касније у Београд где је и преминуо 1940. године. Интересантан је на ширем историјском плану и генерал Алексеј Шостаков. Он је био за време великог рата члан команде Јужног фронта. Један је од најзначајнијих сарадника чувеног руског генерала Брусилова.  У току рата је разрадио оперативне, тактичке и техничке планове офанзивне употребе руске артиљерије на фронту и у многоме је заслужан за успех такозване Брусиловљеве офанзиве 1916. године. Његову тактику ће касније изучавати и применити немачки генерали у познатом „блицкригу“који је уследио. Био је једно време и војни аташе Руске армије у Лондону, пре Великог рата. Једно време је био и професор математике у српским школама између два рата. Писао је чланке у листовима и држао предавања из војне тактике. Имао је заиста широко образовање. Осликао је Тајну Вечеру за потребе Руске Цркве у нашем граду а написао је и један роман „Збогом андрејевска звездо“ у којем је описао догађаје у којима је лично учествовао. Његова судбина је мученичка јер је 1945. одведен од стране официра НКВД-а у непознатом правцу и вероватно погубљен.

 

Петровград.орг: Судбина ових људи је свакако била веома трагична.  Надамо се да смо бар делимично заголицали будуће читаоце ваше књиге која ускоро треба да се појави са овом тематиком?

 

Пётр Николаевич Врангель са кадетима, неправедно оклеветан у серији „Сенке над балканом“.

 

Петровград.орг: Долазак Црвене армије, која је одиграла сјајну улогу у ослобађању од националсоцијализма, био је истовремено, за те људе, почетак процеса њиховог нестајања у граду. Половина те популације је отишла у ново избеглиштво пут запада а они који су остали, суочили су се са не нарочито сентименталним сународницима.  Догађаји око Инфорбироа 1948. године били су завршни акорди ове историјске приче. Књига је готово завршена а рецензије су веома добре. Свакако да велику захвалност дугујем у писању ове књиге, најбољем познаваоцу живота руских избеглица између два рата у нашем граду, Борису Павлову. Позвао бих све потомке ових људи који су у граду и земљи а који имају неке документе о животу ових људи да ми се јаве. Ја ћу се потрудити да документе критички испитам и приредим за штампу у неком од следећих издања.

 

Руска Црква у Зрењанину, у очекивању постављања бисте Цара Николаја II Романова.

 

Разговор водио: Саша Младеновић

Поделите: