ТРИБИНА О МЕДИЈСКОЈ ФОТОГРАФИЈИ У КЦЗР

ТРИБИНА О МЕДИЈСКОЈ ФОТОГРАФИЈИ У КЦЗР

Удружење новинара Србије и огранак Друштво новинара Војводине позива младе фоторепортере, студенте новинарства, полазнике новинарских секција средњих и основних школа и ширу јавност на трибину о значају медијске фотографије на којој ће говорити познати фоторепортери Дарко Дозет и Зоран Јовановић Мачак. Трибина је заказана за 30. октобар, с почетком у 19 сати, у Културном центру Зрењанина.

 

Зоран Јовановић Мачак (Фото: Предраг Митић)

 

Фоторепортери „Вечерњих новости” Дарко Дозет из Новог Сада и Зоран Јовановић Мачак из Панчева, говориће о својим искуствима, значају поштовања професионалних стандарда, ауторским правима, етици и естетици фотографије, о најзанимљивијим догађајима у каријери и представити фотографије које ће посебно памтити и по којима ће бити упамћени.

 

Дарко Дозет (Фото: Јован Његовић Дрндак)

 

Разговор са фоторепортерима водиће уредница на Радио-телевизији Војводине и председница Друштва новинара Војводине Ержебет Пап Рељин.

 

Ержебет Пап Рељин (Фото: РТВ)

 

Након трибине, млади фоторепортери и учесници догађаја моћи ће да у радионичарској атмосфери прикажу своје медијске фотографије и чују коментаре и савете Дозета и Јовановића, који им могу помоћи у професионалном раду.

Млади новинари и фоторепортери, као и остали заинтересовани за предавање о медијској фотографији, могу да се пријаве до 27. октобра на мејл vesna.masalovic@uns.rs.

 

Аутор: Јован Његовић Дрндак

Поделите:
ДЕЈАН БОШЊАК : ДЕЧЈА ИГРА У БАНАТУ ВЕЛИКА ЦУРА

ДЕЈАН БОШЊАК : ДЕЧЈА ИГРА У БАНАТУ ВЕЛИКА ЦУРА

Игра је присутна у животу људи још од давнина. И стари народи Феничани, Вавилонци, Грци и Римљани упражњавали су игру. Па и данас племена Африке, Јужне Америке или Аустралије не могу без игре. Игра то су два најплеменитија својства: ритам и хармонија. О значају игре у развоју детета знали су стари народи. Први који је указао на значај игре и у наставном процесу био је чешки педагог Јан Амос Коменски. У својој књизи „Велика дидактика“ (Didatica magna) на једном месту је записао: „Боље је играти се него беспосличаити, јер се дух у игри увек нешто заноси а често и оштри“…

 

 

О значају и броју игара Банаћана писао је између многих др Добривој Николић. Он је у својој књизи „Банат и Банаћани“ (Н. Сад 1940. године) записао да „Банаћани играју преко сто разних игара“. Да је у Банату више од сто игара забележио је у једној својој репортажи под насловом „Од блата топови“ познати новинар дневног листа „Политика“ Богдан Ибрајтер Тане.

 

Етнолог Стефановић – опис игре „Велике цуре“

 

 

Колики је значај игре у животу народа може се видети из чињеницеда су Војвођански музеј и Етнолошка секција Научног одељења Матице српске педесетих година прошлог века, организовали прикупљање грађе и о дечјим играма у Банату. Тему „Дечје игре у северном Банату“ обрадио је етнолог Александар Стефановић. Први део његовог рада носи наслов „Бројанице“ Други: „Дечје мушке и женске игре“ А: „Од звечке до десете године“ Б: „Игре дечака и девојчица старијих од 10 година“ В: „Игре дечака и девојчица старијих од 14 година“. Етнолог Стефановић је обрадио 91 игру и дао детаљан опис сваке.

У одељку Б: „Игре дечака и девојчица старијих од 10 година“, под бројем 17 записао је игру „Велике цуре“ и дао њен потпуни опис. „Изводе је мушка и женска деца, али скоро увек посебно мушка а посебно женска. Но, овом игром летњих и празничних дана, нарочито за време Првог и Другог светског рата, забављали су се не само одрасли момци већ и људи. Тада су се могли видети како се у некој удаљеној улици скупе, поделе у групе и играју се, а старији људи и жене сакупе се по страни и посматрају. То су чинили стога, што је често било опасно да се сакупљају у центру села („вароши“ како то наши сељаци називају), те су се зато сакупљали даље од центра, да тамо, где нема жандарма нити непријатељских војника, проведу слободно време.

 

 

За ову игру потребан је паран број играча. Они се поделе у две група а затим се двоје који представљају својегрупе хватају у штап да би се видело која група иде у „кеч“ а које ће група лопту „шорати“. За игру је потребна шира улица у којој са једне стране има некакав дужи зид или нека зграда без прозора, како се приликом играња ови не би разбили. За игру је потребан штап дужине око један метар члији је један крај нешпто дебљи јер се тим крајем лопта туче. Лопта се прави од крпа да буде што тежа ако се играју старији и чврсто се канапшом увеже на површини. Када се подела изврши и одреди страна која ће ићи у „кеч“, она одреди једнога који ће подбацивати лопту онима који шорају. Они који шорају стају ближе ономе који подбацује. Лопта се подбацује на један метар висине а онај који шора својим штапом је удара да оде што даље онима који кечају. Сваки који шора има право да три пута удари лопту. Ако му лопту укече тај испада из игре. Ако му из шорања не укече стаје уза зид или одмах бежи. Уколико у бежању буде погођен од оних који кечају испада из игре. Ако се деси да они који су шорали не могу да уграбе прилику да отрче и да се врате онда добијају „масти“ тј онај који је најбољи међу њима, који најбоље удара лопту добије право да удара лопту шест пута. Њега зову „војватор“. Ако ни тада нико не успе да се врати онда један од бољих играча, од оних који су у кечу узима лопту, стане испред њих на три четири метра и баца им „свеће“ тј баца лопту у висину на два метра висине и дочекује лопту у руке. Ако се неко од њих ових који треба да беже усуди да бежи он га гађа лоптом, а ако нико не успе да побегне онда су „загорели“. Тада они који су били у кечу почиљу да шорају а ови „загорели“ одлазе у кеч“ – наводи етнолог Стефановић.

Хроничари и књижевници о игри

 

 

Ову игру под истим именом бележи Лазар Мечкић најпознатији хроничар Новог Бечеја и Врањева у својој књизи „Чари прошлих дана“ у одељку „Забава и разонода“. И Лазар Мечкић бележи њена потпуна правила као и „да је заигру потребна шира улица у којој са једне стране има нека зграда без прозора“ као и „кад наступи лето и настану косидбе и вршидбе престаје интерес за оваквим разонодама јер је умор велиики“. Мечкић оне који су у кечу каже да они „трле“ док у Тарашу кажу да „иду упоље“ негде кажу „да служе“.

Ову игру под именом „Велике цуре“ бележи у хроници села Семпетер у Поморишју у Румунији др Драгомир Батањац и даје детаљан опис игре. И некадашњи познати зрењанински професор и књижевнмик Сима Цуцић родом из Беодре (Ново Милошево) у свом делу „И Моца хоће у школу“ је на једном месту записао „А онда сам отишао на сокак и са друговима играо велике цуре“.

Ову игру у више села јужног Баната зову „Праве цуре“ а у хроници села Томашевац аутор хронике Живан Вијатов Браца, бележи је под именом „Праве“ а онда додаје „да је сада зову – Шоре“. Ова игра је играна и у некадашњем Бечкереку под именом „Лопте на бегање“. У свим селима средњег и северног Баната за онога који лопту удара говорило се да је „шора“.

 

Чобанска игра и Михајло Пупин?

 

 

Томашевчани на неки начин покушавају да обогате спортски и културни живот своје средине а да бар у току неколико дана привуку људе из околине па и из удаљених крајева, шшто је добро и корисно, али не знам да ли је довољно да једна готово заборавњена (и на већем делу Баната под именом „Шоре“) непозната игра, може привући велики број знатижељника. Прича се и да је то „чобанска игра“ као и да је ову игру Михајло Пупин однео у Америку, па да су од ње Американци направили своју најпопуларнију игру – бејзбол. Ни једна ни друга тврдња, нажалост, нису тачне. Тако велики број стада на једном месту нигде се није могао наћи, јер је за игру потрбно најмање 12 играча. А што се тиче Михајла Пупина, ова игра је у Америци играна пре његовог рођења.

 

 

http://www.zrenjaninskizavicajac.com/images/dokumenti/zavicajac_br_30.pdf

Поделите:
„СЕНКЕ НАД БАЛКАНОМ“ –  И ГРАД НА БЕГЕЈУ – ПЕТРОВГРАД

„СЕНКЕ НАД БАЛКАНОМ“ – И ГРАД НА БЕГЕЈУ – ПЕТРОВГРАД

У недељу, 22. октобра, у 20 часова, на првом програму Радио-телевизиjе Србиjе биће емитована прва од 11 епизода нове сериjе – „Сенке над Балканом“, у извршноj продукциjи „Кобра филма“ из Београда коју потписује сјајни српски глумац и редитељ Драган Бјелогрлић. Оно што ће посебно бити занимљиво jесте чињеница да су неке од наjузбудљивиjих сцена коjе ће бити емитоване на почетку сериjе снимане краjем прошле године у Зрењанину. Радња серије је смештена у време између два светска рата када се наш град са поносом звао Петровград.

 

 

Критика је већ високо оценила ову серију и најављује је као „политичку трилер-драму, с елементима мистике“. Радња jе смештена у период између два светска рата у Краљевини Jугославиjи и бави се комбиновањем стварних и измишљених догађаjа из тог времена на овим просторима. Решавање замршених злочина и мистериjа „поверено“ jе главном лику, инспектору Андри Танасиjевићу Танету, ког тумачи сам Драган Бjелогрлић.

 

 

Оно што jе посебно занимљиво, jесте чињеница да су неке од наjузбудљивиjих сцена коjе ће бити емитоване на почетку сериjе снимане краjем прошле године у Зрењанину. Барокна сала Градске куће, jедна од наjлепших барокних сала у Србиjи по замисли редитеља Бjелогрлића, биће поприште jезивог злочина коjи се догодио током раскошног бала под маскама. Инспектор Танасиjевић покушаће да откриjе шта се и ко криjе иза тог злочина, у сценама сниманим у ентериjерима Градске куће и Градскоj башти.

 

 

Поjедине сцене „Сенки над Балканом“ снимане су и у Савезничкоj и Светосавскоj улици, коjе ће, додуше, бити тешко препознатљиве на малим екранима, jер jе сценографиjа у њима у потпуности прилагођена времену од пре скоро jедног века. У Савезничкоj улици поjавиће се извесна фотографска радња „Сарић“, поред већ постоjеће кроjачке радионице, чиjа jе занимљива рекламна табла успешно „одглумила“ наведени период.

 

 

Улицом ће се и „провозати“ легендарни зрењанински олдтаjмер који је некад возио „Черчела“, садашњег власника нашег прослављеног олимпиjца Милорада Станулова.

 

 

Аутор: СаШа Младеновић (Фото: Званични трејлер серије & Јован Његовић Дрндак)

Поделите:
САОБРАЋАЈНИЦА НОВИ САД – ЗРЕЊАНИН – БЕОГРАД КАО РАЗВОЈНА ШАНСА

САОБРАЋАЈНИЦА НОВИ САД – ЗРЕЊАНИН – БЕОГРАД КАО РАЗВОЈНА ШАНСА

У Београд је недавно потписан Протокол о сарадњи на изради планске и техничке документациjе за проjекте Нови Сад – Зрењанин и Зрењанин – Борча. Ово је био повод за обраћање јавности градоначелника Зрењанина Чедомира Јањића. Обраћање градоначелника је побудило велико интересовање медијских кућа, које је интересовао значај пројекта за сам град и његов развој, те запошљавање незапослених грађана.

 

 

Важан протокол jе потписан у оквиру заjедничке седнице влада Републике Србиjе и АП Воjводине и како jе речено, представља први корак у изградњи две важне саобраћаjнице за Банат и Воjводину, коjе ће омогућити да Нови Сад, Београд и Зрењанин буду jош боље повезани. Израда планске и техничке документациjе финансираће се из републичког и покраjинског буджета, у износу од по 50 одсто.

 

 

„Мислим да боља вест за Зрењанинце одавно ниjе стигла са покраjинског и републичког нивоа… Дуго се већ говори о тоj брзоj деоници од Београда до Зрењанина, али, радиће се планска документациjа и биће завршена у првоj половини 2018. Године и до тада ће се знати и када ће се кренути у реализациjу. А, шта значи брзи пут Београд – Зрењанин, Зрењанин – Нови Сад, сигурно ново отварање ка тим градовима и боље повезивање, занимљивиjи ћемо бити инвеститорима и брже ћемо стизати до тих дестинациjа“ – рекао jе градоначелник.

 

 

Градоначелник jе указао и да jе на последњоj седници Скупштине града Зрењанина усвоjена одлука о изради плана детаљне регулациjе радне зоне “Jугоисток – Ечка 2” , на основу коjих се та зона са садашњих 74 хектара шири на 550 хектара површине намењене инвеститорима.

 

 

„Када завршимо план детаљне регулациjе крећемо и у инфраструктурно опремање тог дела и 550 хектара индустриjске зоне не веруjем да има било коjи град у Србиjи. Не радимо то напамет, велика jе заинтересованост за долазак инвеститора у Зрењанин , а ми морамо урадити припрему, односно опремање индустриjских зона. Због тога ову зону ширимо на 550 хектара и мислим да jе то оно што ће произвести долазак, што страних, што домаћих инвестиора и отварање радних места“ – рекао jе Jањић.

 

 

Говорећи о плановима и важним инфраструктурним проjектима, градоначелник jе указао и да су Путеви Србиjе расписали краjем септембра, ове годие, две jавне набавке коjе се тичу Зрењанина. Прва се тиче санациjе коловозне конструкциjе на државном путу II-Б реда бр. 13, кружна раскрсница са улицама Пере Добриновића и Барањска (код аутобуске станице), а друга санациjе коловозне конструкциjе на државном путу II-Б реда бр. 13, кружна раскрсница II-Б реда бр. 13 са обилазницом око Зрењанина.

 

 

Аутор: Саша Младеновић (Фото: Алексанадар Блануша)

 

Поделите:
ПРВИ ЛИСТ НА СРПСКОМ ЈЕЗИКУ У ГРАДУ НА БЕГЕЈУ – „ГЛАС“

ПРВИ ЛИСТ НА СРПСКОМ ЈЕЗИКУ У ГРАДУ НА БЕГЕЈУ – „ГЛАС“

Лист „Глас“ излазио је у Великом Бечкереку ( некад Петровграду данас Зрењанину) 1887 године, као први сачувани лист на српском језику у овом делу Србије. Пре њега је излазио само лист „Родољуб“ али његово постојање није документовано. У Библиотеци Матице српске сачувани су микрофилмовани први бројеви овог листа, њих двадесет и шест. Први број је изашао на први дан празника  Божића, те године. Овај број је изашао из штампарије Јулке Грчић. Обзиром да је по први пут изашао на српском језику, његов значај је огроман. Претеча је свих листова који се данас издају на овом простору.

 

 

Одговорни уредник био је др Емил Гаврила (1861 – 1931) један од најзначајнијих јавних радника у српском равном банату крајем 19. и у првој половини наредног 20 века. Сарадници листа су били др Павле Бота (1859 – 1916), друг са студија Јаше Томића и Павле Аршинов (1855 -1930), професор, књижевник и новинар као и многи други интелектуалци.

 

Лист је био локалног карактера и у начелу се није могао бавити политиком. У национално обесправљеном друштву Аустро-угарске монархије није било правде и политика је била у свакој теми које се обесправљени дотакну. Да би се бавило политичким темама потребно је било платити држави извесну суму у виду кауције. Лист „Глас“ ту суму није имао. Имао је и озбиљне политичке противнике, како из редова богатих Срба у монархији, тако и из власти.

 

 

Доносио је чланке и прилоге посвећене просветним и аутономним питањима у правцу који је заступала „Застава“ популарно гласило Нове омладине и касније Српске народне радикалне странке на челу са Јашом Томићем. Циљ листа је био да покаже све тешкоће националног развитка Срба у Хабсбуршкој монархији и да укаже на могућности превазилажења проблема.

 

 

„Покрећемо овај први српски лист у Вел. Бечкереку и околини пуни наде, да тиме задовољавамо опште осећану потребу – и да ће баш та потреба и осигурати опстанак овоме предузећу. Из средине највише српским местима опкољеној – из равнога српскога баната овим се први пут диже јавни, новинарски „Глас“, да буде израз јавног мишљења, свеза између једнако осећаних појединих жеља и потреба, да служи за браник истине и правде у опште, а наших права, наше народности нашег напретка посепце.“

 

Академик Василије Крестић је историјски осветлио ово раздобље у којем је јасно било, да ће власти црно-жуте тамнице народа интервенисати, јер је цензура била у свим листовима. Лист је био забрањен а против др Емила Гавриле је формално поведен судски постак.

 

 

Лист „Глас“ се чува у Историјском архиву Зрењанина и у Патријаршији у Београду. У Библиотеци Матице српске лист постоји и претражив је у електронском каталогу Библиотеке. Мр Душица Грбић објавила је преко друштвених мрежа слике овог нашег медијског првенца који је од немерљивог значаја за историју штампе и медија. Историјски је ова тема подробније обрађена у књизи „Историја штампе у Великом Бечкереку1849 – 1918“, коју потписује Ференц Немет.

 

Аутор: Саша Младеновић (Фото: Библиотека Матице Српске)

Поделите: