КЊИЖЕВНО СВЕДОЧАНСТВО МЛАДЕНА МАРКОВА О ИЗРАЗУ „ПАОР“

КЊИЖЕВНО СВЕДОЧАНСТВО МЛАДЕНА МАРКОВА О ИЗРАЗУ „ПАОР“

Да читају, Војвођанске незналице би могле сазнати какав је смисао израз паор имао у Јужном Банату. Младен Марков је сачувао књижевно сведочанство о том изразу, забележивши га у роману „Истеривање Бога“ из 1984. г. Велики банатски књижевник родом из Самоша био је дописни члан илегалне ВАНУ коју су покушали да створе аутономаши, па је тиме сведочанство Младена Маркова од посебне важности пре свега за њих. (више…)

Поделите:
КЊИЖЕВНОСТ И ДРУЖЕЊЕ НА ПЛАТОУ ИСПРЕД БИБЛИОТЕКЕ

КЊИЖЕВНОСТ И ДРУЖЕЊЕ НА ПЛАТОУ ИСПРЕД БИБЛИОТЕКЕ

Зона унапређеног пословања Зрењанин, покренула је 2011. године мултикултуралну градску манифестацију под називом Корзо фест. Идеја Корзо феста је побољшање културне понуде града Зрењанина у летњем периоду, кроз различите програме који се реализују у улици Краља Александра Карађорђевића, где се окупља највећи број грађана. Циљ је да се у том периоду, када се излазак у град своди или на шетњу главном улицом, или на седење у некој од башти, грађанима на том простору понуде културни садржаји који су усмерени на евоцирање и враћање правих вредности, уношење позитивне енергије и обнављање духа нашег града и грађанства уопште.

 

 

У оквиру Корзо феста на платоу испред библиотеке Градска народна библиотека „Жарко Зрењанин“ је представила зрењанинске писце. Изабрано је пет писаца и то су: Александар Бјелогрлић, Драганa Мокан, Станко Шајтинац, Угљеша Шајтинц и Гавра Влашкалин.

 

 

Ове вечери писци су читали одломке из својих најновијх прозних остварења а књиге ових аутора можете пронаћи у књижари ГНБ „Жарко Зрењанин“.

 

 

Писци припадају различитим генерацијама али их све заједно повезује дух љубави прама граду на Бегеју.

 

 

Модератор ове вечери је био човек упућен у књижевна дешавања, критичар Владимир Арсенић:

 

 

„Мислим да је наступ зрењанинских писаца био врло посећен и чини ми се да је ово вече успело.Ми се надамо да ће бити још оваквих вечери. Ово вече је било у сарадњи Градске народне библиотеке и Корзо феста. Прошле године смо оргнизовали овакво вече и показало се ово као сјајно место за књижевност. Овај плато испред библиотеке се показао заиста као сјајно место за књижевност и дружење овакве врсте. Ми смо ово радили и у Ноћи музеја, радили смо сада и радићемо и у септембру а сада наступа једна мала пауза.“

 

 

Један од писаца који је био расположен да подели са читаоцима портал Петровград.орг своје утиске је био познати Александар Бјелогрлић:

 

 

„Могу да кажем, да сам врло задовољан, поготово одзивом публике. Било је заиста пуно људи и види се да постоји заинтересованост за локалну књижевну сцену. До сада сам био у недоумици, да ли се у опште може говорити о некој зрењанинској, градској књижевној сцени. То подразумева неки заједнички сет питања, тема, заједничких спорења или полемика, око којих се ломе копља, то је оно што чини неку локалну сцену. Ово су први кораци да се повежу наши аутори после дуже паузе и ето, захваљујући Корзо фесту и нашој библиотеци и модертатору, критичару Владимиру Арсенићу успели смо да се окупимо. Надам се да је публика уживала ове вечери.“

 

 

Велики број учесника и посетилаца који су до сада били потврђују да је ово манифестација која ће трајати дуги низ година.

 

Aутор: Саша Младеновић

Поделите:
ИСТОРИЈА АРХИВА НА ТРГУ СЛОБОДЕ

ИСТОРИЈА АРХИВА НА ТРГУ СЛОБОДЕ

Поводом обележавања 70 година од свог оснивања (1947–2017), Историјски архив Зрењанин је уприличио отварање изложбе под називом РИЗНИЦА НАШЕГ ПАМЋЕЊА, које се одржала у петак, 14. јула у 18.30 на Тргу слободе. Изложбу је отвориo заменик градоначелника Зрењанина Саша Сантовац.

У оквиру поставке, на укупно 15 паноа димензија 1,95 х 1,45 m, представљен је делић богатог документарног наслеђа које се чува у депоима зрењанинског архива: старе повеље, мапе и планови, плакати, дипломе, новине, фотографије и разгледнице… Осим тога, у кратким цртама представљена је хронологија архивске установе у Зрењанину, њена библиотека, издавачка и изложбена делатност.

 

 

Аутор изложбе, која ће бити доступна јавности током јула и августа је архивист др Филип Крчмар, а дизајн поставке урадила је Данка Јечменица. Изложбу реализује Историјски архив Зрењанин уз подршку Министарства културе и информисања Републике Србије и Града Зрењанина.

 

 

Историјски архив Зрењанин почео је са радом 1. августа 1947. године, на основу Решења Главног извршног одбора Народне скупштине Аутономне покрајине Војводине донетог две недеље раније (16. јула), којим је Тимотеј Тима Рајић постављен за руководиоца ондашњег Зрењанинског подручја (стицајем околности, тачан датум годишњице пада у недељу, те је стога датум отварања изложбе померен на 14. јул). Архив се у почетку налазио у просторијама Градског музеја у тзв. Јанковићевој кући поред Великог моста, да би у зиму 1951/1952. био пресељен у лево крило зграде Народног одбора општине Зрењанин, где се и данас налази.

 

 

Подсећања ради, Архив је пре 10 година прославио свој 60. рођендан отварањем Изложбеног салона у улици Народног фронта 5 (прекопута „Партизана”), а том приликом је штампана и прва свеска „Водича кроз архивске фондове Историјског архива Зрењанин“. Ове године, у намери да обележи 70 година постојања и рада, Архив се у фебруару пријавио на конкурс Министарства културе и информисања Републике Србије са пројектом под називом „Седамдесет година Историјског архива Зрењанин (1947–2017)“, а у априлу је добио одговор да су у ту сврху обезбеђена и одговарајућа средства. Овим пројектом је предвиђен циклус програмских активности који обухвата две изложбе и публиковање репрезентативне монографије („споменице”) о Архиву.

 

 

Изложба РИЗНИЦА НАШЕГ ПАМЋЕЊА која је отварена у петак прва је у низу тих активности, док је реализација преостале две предвиђена до краја 2017. године.

 

 

ДОБРО ДОШЛИ!

Аутор:Архив града Зрењанина (Фото: Александар Блануша)

Поделите:
АРСЕН У ПРЕЧИШЋЕНОЈ ВОДИ У ДОЗВОЉЕНИМ ГРАНИЦАМА

АРСЕН У ПРЕЧИШЋЕНОЈ ВОДИ У ДОЗВОЉЕНИМ ГРАНИЦАМА

Од компаније „Синертек“, инвеститора и извршиоца услуге пречишћавања питке воде за град Зрењанин, добили смо информацијуда је решен главни проблем због чега је 2004. године вода из градске водоводне мреже забрањена за пиће – Присуство арсена у пречишћеној води је у оквиру дозвољених граница!

 

 

Ове наводе потврдила је и анализа лабораторије ЈКП „Водовод и канализација“ Зрењанин. Према резултатима анализе воде са пречишћивача од 07.07.2017. године присуство арсена износи 5 микрограма по литри, што је два пута мање од дозвољене границе која износи 10 микрограма по литри. Битно је напоменути и да је присуство арсена у сировој води пре проласка кроз пречишћивач износило 100 микрограма по литри.

Поред арсена, иприсуство гвожђа у води је сведено у оквиру дозвољених граница, тј. на мање од 0,1 мг/л (горња дозвољена граница износи 0,30 мг/л), док је присуство мангана и амонијом јона и даље изнад дозвољене границе, али je спуштено на вредности које треба да се постигну у овој фази пречишћавања воде.

 

 

Сви поменути резултати су постигнути након тестирања само прве две фазе процеса пречишћавања воде у постројењу, односно након предтретмана и ултрафилтрације.

Према најави инвеститора, од почетка следеће недеље креће и тестирање преосталих фаза пречишћавања, односно реверзне осмозе и јоноизмењивача, када ће се вршити даља подешавањапоменутих и подешавања преосталих параметара воде.

 

 

Наставиће се са редовним анализама квалитета воде у току и након сваке фазе пречишћавања, а након пуштања у рад комплетног постројења уследиће и анализа овлашћене лабораторије Завода за јавно здравље Зрењанин.

Пуштање воде са пречишћивача у градску водоводну мрежу уследиће након што Завод за јавно здравље потврди да вода са пречишћивача испуњава све параметре које прописује правилник о квалитету воде Републике Србије, а биће дозвољена за пиће када забрану уклони овлашћена инспекција. До тада ће и даље део пречишћене воде кружити унутар постројења за пречишћавање, а део бити испуштан у градску канализациону мрежу.

Аутор: Синиша Гајин, дипл.инж.

 

Поделите:
НЕЗАПАМЋЕНА БИТКА – ДР МИЛАН МИЦИЋ ( II  ДЕО)

НЕЗАПАМЋЕНА БИТКА – ДР МИЛАН МИЦИЋ ( II ДЕО)

Аустроугарска је по почетку ратних операција против Србије у Великом рату спровела над поданицима српске националносто до тада невиђене репресалије у којима су очито предњачили хрватски “праваши” и муслимани “шуцкори” а потом мобилисала велики број Срба који су живели њеним тадашњим провинцијама Босни и Херцеговини и Крајини и упутила их на Источни фронт да се боре против Русије.

 

Донски Козаци у Великом рату (Фото: Википедиа)

 

“Кад смо дошли, одма смо се издали браћи Русима”, “Сретно прешао руској браћи”, “Е једва сам дочекао да видим браћу Русе”,” Руси су здраво добар народ”. (из писама сећања Срба заробљенин у Русији)

Руси су заробили многе од њих, а још више их се предало. Они су потом тражили да се као добровољци боре за Србију против Аустроугарске. То је био својеврстан преседан јер су тиме изазвали подозрење код самих представника Руског царства,, обзиром дас у показали нелојалност према свом суверену и национално- револуционаран чин.

 

Руска карикатура из Великог рата

 

“Козак је приморао Видака Деретића (из Требиња) да трчи испред њега: Ко си ти?, питао га је. “Србин!”, Видак му је одговорио. “Знаш ли Оченаш?”, Рус је питао. Видак је оченаш очитао.”Знаш ли Символ вере?”,Рус је опет питао. И Символ вере Видак је изговорио. Онда је онај Рус другима повикао: “Србин је мајку му његову!”

Тада је 1916. године у граду Одеса на Црном мору, у данашњој Украјини, настала Прва српска добровољачка дивизија.

У српској влади и врховној команди 1914. године владало је, са друге стране, уверење да ће рат кратко трајати и стога се сматрало да се не би требало упуштати у оно што је забрањено међународним нормама – користити ратне заробљенике за своје ратне циљеве. Након великих губитака у људству  и исазревањем идеје о југословенском  ратном циљу дошло је до промене става.

Српски амбасадор у Русији Мирослав Спалајковић известио је 11. јуна 1915. године српску владу да га многи заробљени Срби, Хрвати и Словенци моле да издејствује њихово ослобађање како би били упућени у Србију у борбе против аустроугарске војске. Тај извештај није био реалан у делу који се односи на заробљене Словенце и Хрвате који су већински остали верни римокатоличкој империји и круни.

 

Српски и руски официри у Одеси пред полазак на фронт у Добруџи (Фото:people.com)

 

Српска влада је потом формирала петочлану мисију и та делегација је у име српске државе отишла у Русију и од јула до октобра 1915. године успела да обезбеди транспорт Дунавом до Србије око 3.500 добровољаца. Бугарска је, међутим, у октобру 1915. године ступила у рат против Србије и пут Дунавом је био пресечен, па је одлучено да у Одеси буде основан одред српских добровољаца, која је касније нарасла у корпус. На челу одреда је формално био српски конзул у Одеси Марко Цемовић.

Руски цар Николај II издао 19. октобра 1915. године. Цар је примио Цемовића у аудијенцију и рекао му “скупљајте српске добровољце, а ја ћу вам дати све што је потребно”. Од тада наступа убрзано организовање добровољаца у надлежности Одеског војног округа“.

 

Руски Цар Николај II Романов на коњу и царска породица у аутомобилу на паради пред постројеним српским добровољцима (Фото: Википедиа)

 

Регент Александар Карађорђевић, главнокомандујући српском војском, издао је 11. фебруара 1916. године наредбу о формирању Дивизије добровољаца српске војске у Русији, што је био званичан назив, а за команданта је одређен елитни спрски официр Стеван Хаџић.

Хаџић је са 132 српска официра, подофицира и чиновника са Крфа, преко Солуна, Велике Британије и севера Русије дошао у Одесу и они су били командни кадар добровољачке дивизије.То су били елитни српски официри, што говори да су у команди и влади схватили деликатност ствараја војне формације у Русији. Од самог почетка осећала се јако словенофилско осећање у оваквим наредбама.

 

Пуковник Хаџић командант српских добровољаца у Руској армији окружен официрима пред полазак на Добруџу. ( Фото:people.com)

 

“Извршење светог задатка: ослобођење и уједињење свих Словена од Белог и Јадранског, па до Балтичког мора”…српске добровољачке дивизије на обалама Дунава даду доказ братској Русији да су дорасли својим грудима заштитити ову свету земљу…”

Председник владе Никола Пашић је био у Одеси 3. маја 1916. године и у извештају српској влади и регенту Александру написао је да је дивизија бројала око 13.000 људи, од којих 307. официра.Територијално гледано из Босне и Херцеговине је било 5.080 војника, из Хрватске и Словеније 2.100, а из Војводине 5.000, известио је Пашић.Радило се осамим Србима са високом националном свешћу.

Руси су српску добровољачку дивизију укључили у свој 47. корпус и ангажовали је у румунској покрајини Добруџи, пошто је Румунија у августу 1916. године ступила у рат на страни сила Антанте. Против воље Лала, који су хтели да се боре у Банату, операције су усмерене у Добруџу против немачке, бугарске и турске војске под командом способног немачког фелдмаршала Фон Макензена. Прве борбе српске добровољачке дивизије почеле су у Добруџи крајем августа и трајале су око месец и по дана.

 

Српски артиљерци у Великом рату (Фото: Википедиа)

 

“ Јуриш, јунаци! Јуриш….! Чета се заталаса и као један човек пође за командиром према бугарским војницима. Они из лежећег ставе, као наелектрисани подигоше се и пођоше на нас. За трен ока смо се измешали: настао је страшан покољ ножевима и ударање кундацима…Наступио је момент кад неко мора да клоне…они као избезумљени низ падину бежећи одступише ( сећање Саве Грбића, Плитвице, Лика на бој код Добрича).

Главнокомандујући Руске армије генерал Брусилов је веома високо оценио борбеност српских јединица које сун а сваком сектору односиле победу али због повлачења руских и румунских јединица морали су се повлачити на фронту.

“Војник Сава Данкуц из Црепаје у Банату, који је од бугарске гранате остао без ногу, док је бугарска коњица вршила јуриш храбрио је другове говорећи: “не заборавите да носите шајкаче”, а сам је извршио самоубиство не желећи да падне у руке непријатељу.”

Од тог времена у румунској војсци постоји мит: да се Срби никада живи не предају.

Дивизија је кренула у борбу са 15.988 људи и добила је попуну од још 2.400 људи, а битка се завршила 12. октобра.

 

Бојиште Великог рата и српски пали јунаци ( Фото: Време)

 

Губици су били велики и 53 одсто војника било избачено из строја, што значи да су погинули, рањени и нестали. Када се све узме у обзир, губитак износи око 8.000 људи, рекао је Поповић. Сматра се да је 800 људи погинуло, а 7.000 рањено.

Аутор:  др Милан Мицић

Поделите: