Када се упореде тезе Луке Поропата (и хрватског ДНК круга) са званичним научним ставовима и анализама Српског ДНК пројекта „Порекло” (који окупља српске генетичаре, археологе и историчаре, те сарађује са Биолошким факултетом у Београду), долази се до фронталног сукоба две потпуно различите методологије и идеолошка правца. Обе стране користе исти извор сирових података (глобалне Y-Full стабла и научне студије), али доносе дијаметрално супротне закључке о хаплогрупи I-PH908.

Анализа аргумената Српског ДНК пројекта „Порекло” против Поропатових теза

Српски научни круг окупљен око „Порекла” користи неколико чврстих контрааргумената којима потпуно деконструише Поропатов ревизионизам. Дубока филогенија против површних статистика: Док Поропат посматра узорке на нивоу опште мутације I-PH908, „Порекло” спроводи Big Y-700 тестирања која иду дубоко у структуру СНП-ова (мутација). Она су открила бројне гране које су старе преко 1.000–1.200 година, а које су данас присутне ексклузивно код српских породица са крсном славом на простору Црне Горе, Херцеговине, Босне и Србије. То доказује непрекинути српски генетски континуитет који је старији од по хрватском истраживачу срећно нађеног историјског објашњења „бугарског истребљења Срба” у 10. веку и поновног насељавања Србије Хрватима.

Археогенетика као судија:

Највећи пораз Поропатових теза дошао је са великим светским научним студијама древне ДНК (попут оне у часопису Cell). Узорци скелета из раносредњовековне Србије и Босне показују континуитет словенског становништва, без икаквих трагова масовног увоза „хрватског генетичког материјала” након 10. века на простор Крштене Србије.

Питање Крсне Славе:

Српски истраживачи истичу да је I-PH908 код Срба нераскидиво повезан са институцијом Крсне славе, која се преноси са оца на сина вековима. Генетички конгломерати великих српских родова који носе I-PH908 показују јасне средњовековне српске корене, без икаквих индиција о хрватском католичком пореклу.

Поропат и „Порекло” су природно патриотски настројени, али је суштинска разлика у томе што „Порекло” у складу са етнопсихологијом Срба своје тезе усклађује са званичном академском науком (Биолошким факултетом и археологијом), док Лука Поропат у складу са етнопсихологијом Хрвата ствара сопствене историјске конструкт-теорије како би оправдао замишљене хрватске средњовековне политичке границе. Он се не обраћа Хрватима већ англо-саксонском свету очекујући да ће заинтересовати својим тезама неког новог Ноела Малкома за своју интерпретације историје.

Природна наука (генетика) јасно показује да је I-PH908 заједнички маркер и Срба и Хрвата (и других балканских словенских народа), донето из заједничке прапостојбине у којој су наши преци живели као Словени пре него што су уопште кренули ка Јадранском мору и централном Балкану.

Српски ДНК пројекат „Порекло“ другу велику словенску хаплогрупу — R1a (тачније њену општесловенску грану R1a-Z282) — тумачи као други најважнији генетички доказ словенске сеобе и етногенезе Срба на Балкану.

Док код хаплогрупе I2-PH908 постоји изражен регионални максимум на простору Динарида (што Поропат покушава да монополизује), код хаплогрупе R1a ситуација је филогенетски много јаснија, али и даље представља поље великих научних и интерпретативних сукоба између српског пројекта и хрватских независних истраживача.

Главне тезе како „Порекло“ тумачи ову хаплогрупу и како се то супротставља Поропатовим виђењима обухватају неколико кључних тачака:

1. Подела на гране: „Источна” (M458) и „Западна” (Z280)

Српски истраживачи из „Порекла” анализирају R1a кроз њене две главне средњовековне подгране које доминирају код Срба: R1a-M458 (посебно подграна L1029): „Порекло” ову грану означава као најизразитији генетички маркер раносредњовековних Словена који су населили Балкан. Ова грана је данас најгушћа у Пољској, Чешкој и Немачкој (управо у Полабљу и Лужици, где живе Лужички Срби). Пројекат „Порекло” у овоме види директан доказ Порфирогенитових навода о досељавању Срба из Беле Србије (Бојке), која се налазила на том простору.

R1a-Z280 (посебно подгране CTS1211 и Y2613): Ову грану „Порекло” везује за таласе досељавања који су ближи источнословенском ареалу (простор Карпата, Белорусије и Украјине). Она је ушла у српски етнички корпус кроз различите словенске савезе и ране племенске миграције преко Дунава.

2. Сукоб са Поропатом око гране R-Y2613 („Карпатске”)

Овде долази до кључног тумачењског сукоба између две стране: Како тумачи Поропат: Лука Поропат и хрватски истраживачи тврде да је подграна R-Y2613 (често присутна у Далмацији и средњој Хрватској) „изворни хрватски маркер” донет из Беле Хрватске иза Карпата. Сваки налаз ове гране код Срба Поропат опет покушава да припише каснијој асимилацији Хрвата у српски корпус. Све словенске гране су настале управо на простору иза Карпата коју Поропат ексклузивно приписује само Бело Хрватима.

Како ово тумачи „Порекло”: Српски пројекат на основу својих Big Y-700 тестирања доказује да унутар гране R-Y2613 постоје специфичне подгране (попут линије породица око Дрине, Подриња и источне Херцеговине) које су старе преко 1.200 година. То значи да су преци ових Срба донели ову хаплогрупу на Балкан независно, у исто време када и преци Хрвата, те да Хрвати немају „ексклузивно ауторско право” на карпатске словенске гене.

3. „Лужичка” веза (R-L1029) као српски аргумент

Грана R1a-M458 > L1029 је један од најјачих непобитних доказа Српског ДНК пројекта против хрватског ДНК ревизионизма: „Порекло” истиче да је ова грана веома равномерно распоређена код Срба — има је у централној Србији, Војводини, Босни и Крајини.

Будући да је њен центар разноврсности и настанка на простору између Одре и Елбе (Лабе) — дакле у прапостојбини Полабских/Лужичких Срба — „Порекло” научно деконструише Поропатову тезу да су Срби „вештачки народ” настао из хрватског генетичког базена. Данашњи Хрвати у зони кајкавштине и данашњи Словенци нису били Хрвати у раном средњем веку, када су се Хрвати доселили у Далмацију. Ова грана јасно спаја модерне балканске Србе са северном словенском отаџбином и парадоксално је процентуално има нешто више међу данашњим Хрватима и Словенцима али има је и међу данашњим Србима.

4. Однос према предсловенском становништву кроз призму R1a

Поропат и „Порекло” се у једној ствари слажу са модерним европским палеогенетичарима: R1a и I2a су на Балкан ушле заједно као један компактан словенски генетски пакет.

„Порекло” користи однос између I2a и R1a да докаже флуидност сеобе. Староседеоци Балкана (носиоци хаплогрупа попут E-V13, J2b-M12 или R1b-BY611) ушли су у састав и српског и хрватског народа, али је словенска компонента (I2a + R1a) остала доминантна у структури укупног порекла (аутосомално) код оба народа.

За разлику од Луке Поропата, који користи генетику да би одбранио фиктивне средњовековне границе Хрватске на Драви и Дрини и доказао биолошку „супериорност” једне нације над другом, Српски ДНК пројекат „Порекло” хаплогрупу R1a (заједно са I2a) третира као доказ заједничке словенске куће, која је касније културолошки подељена.

Њихов закључак је да филогенија хаплогрупе R1a демантује Поропатову унапред смишљену или срећно у историјским подацима пронађену тезу о истребљењу Срба у 10. веку, јер старост српских грана R1a показује непрекинут континуитет од 7. века до данас, са јасним лингвистичким и историјским везама ка словенском северу.

Петровград.орг