Одакле потиче име Србин? Да ли је оно плод прастарог словенског задругарства, ратничког заштитничког сталежа из евроазијских степа или, пак, назив за коњаничку елиту која се наметнула раним Словенима? Ова вечита енигма наше историје и компаративне лингвистике осветљена је кроз поређење идеја које су, о овом питању, дали српски академик Александр Лома (који се позива на мишљење В. Абајева) и осетински лингвиста Јуриј Дзицојти. Представљамо вам детаљан водич кроз ову фасцинантну расправу која из корена мења наше разумевање сопственог порекла.
1. ЛОМИНА ТЕОРИЈА: „ОНИ КОЈИ ЗАЈЕДНО НОСЕ“
Српски академик Александар Лома, заступајући дубоку лингвистичку традицију словенске етногенезе, детаљно је образложио тезу да праоблик имена Срби потиче из праиндоевропског корена који изражава идеју заједништва и заједничког рада.
Ломина анализа заснива се на морфолошкој разградњи прасловенског етнонима *sъrbъ на два кључна индоевропска елемента:
- Префикс *som- / *sъ- („са“, „заједно“): Изражава заједништво, удруженост или истоветност, што се до данас сачувало у речима као што су са-друг, са-вез, са-борац.
- Корен *bher- / *rbh- („носити“): Веома продуктиван корен од кога потиче и српски глагол брати / берем. У свом нултом степену вокализма даје сугласничку групу *rbh-.
Спајањем ова два дела добија се првобитно семантичко значење: „они који заједно носе“, односно задругари, они који имају удео у заједничком раду, доносе заједничке одлуке или приносе заједничке дарове.
У прилог овој тврдњи, слависти наводе моћне језичке паралеле: руски историјски израз сябр (себр), који означава сувласника, рођака или члана заједнице, као и осетску реч særvæt, коју је чувени осетиста Василиј Абајев дефинисао као „заједничку сеоску испашу“. Преко овог осетског примера, Лома је веровао да је пронашао савршену иранску паралелу за друштвено значење српског имена.
Ломина конструкција представља рафинирану верзију старе тезе Павела Јозефа Шафарика, према којој је име Србин изворно означавало ‘рођака’, ‘савезника’ или ‘припадника истог рода’ – дакле, појам израстао искључиво из унутрашњег друштвеног уређења раних Словена.
2. ЦИЦОЈТИЈЕВ ПРЕОКРЕТ: ДА ЛИ ЈЕ У ПИТАЊУ „ГОРЊИ ИЛИ ЗАЈЕДНИЧКИ ПАШЊАК“?
Међутим, дебата добија драматичан обрт када на сцену ступа осетински научник Јуриј А. Дзицојти. У својим студијама о топонимији Осетије, он директно оспорава Абајевљеву етимологију на коју се Лома ослањао, чиме руши један од кључних спољних стубова Ломине теорије.
Дзицојти доказује следеће:
1. Одбацивање социјалног значења: Реч særvæt нема никакве везе са „заједницом“ или „пашњаком“ у друштвено-правном смислу.
2. Порекло из основе *sar- („врх/глава“): Ова реч потиче од староиранске основе која се везује за физички, географски положај – оно што је изнад, што је горе.
3. Примарно просторно значење: Пашњаци на Кавказу су добили назив særvæt искључиво зато што су се географски налазили изнад села, на брдским висоравнима. Концепт заједничке својине је тек каснија, споредна појава.
Да бисмо разумели како просторни појам постаје правни, довољно је погледати српску реч планина. Њен прасловенски корен означава „равнину“ или „пољану“ (у чешком језику planina и данас значи пуста пољана). Пошто су се највеће пољане и пашњаци на Балкану налазили високо на брдима, реч је потпуно променила значење и данас означава географско узвишење. Код осетског særvæt десио се супротан процес: појам за „високо брдо“ постао је назив за пашњак.
3. САНСКРТСКА ВЕЗА КОЈА МЕЊА СВЕ
Цицојти иде још дубље, тражећи корене у староиндијском (санскртском) глаголском корену *sal- / śalati, који примарно носи значење „кретати се брзо, скочити у вис“ или „растегнути се, обухватити простор“.
Кроз гласовне законе иранских језика, палатално ś прелази у иранско s, дајући основу sær- (глава, врх, оно што штрчи). На овај начин, Дзицојти демаскира Абајевљву и Ломину паралелу као чисту језичку случајност (хомонимију).
| ЕЛЕМЕНТ ПОРЕЂЕЊА | ЛОМИНА ТЕЗА (ПРЕМА АБАЈЕВУ) | НОВА ЕТИМОЛОГИЈА (ДЗИЦОЈТИ ПРЕМА САНСКРТУ) |
| Изворни корен речи | Индоевропски корен за заједничко ношење / мешање. *ḱerh₁- / *sar- | Санскртски корен *sal- за скакање, ширење и подизање. |
| Природа појма | Социјално-правни термин (својина, заједница, рођаци). | Физичко-просторни термин (географија, рељеф, висина). |
| Веза са Србима | Постоји (ирански пашњак = словенски себар = Срби). | Не постоји (реч се бави горњим положајем, нема социјалну димензију). |
4. МОДЕЛ „НАМЕТНУТЕ ЕЛИТЕ“: ДА ЛИ СУ СРБИ ИЗВОРНО БИЛИ ВОЂЕ?
Иако Дзицојти руши Ломин осетски пастирски пример, он заправо отвара врата једној још узбудљивијој историјској хипотези. Ако прихватимо да основа sær- значи „глава“ или „врх“, а истовремено задржимо тврдњу о иранском пореклу имена Срби, долазимо до логичног закључка: етноним Срби би изворно означавао „главатаре“, „племиће“ или „вође“ (жупане).
Ова теза се савршено уклапа у познати историјски модел политичког етнонима (наметнуте елите). Баш као што су словенска племена примила име Руси од нордијских ратника Варјага, или име Бугари од туркијског протобугарског племена, тако су и Срби могли добити име по сармато-аланској војној елити („главатарима“, sar-) која се наметнула словенским масама између Карпата и Дњепра, повела их у сеобе и наравно потпуно се асимиловала и пословенила.
5. ВЕЧИТА ДИЛЕМА: СТРАЖАРИ ИЛИ БРАЋА ПО МЛЕКУ?
Ова расправа нас враћа на две главне струје у научној етимологији етнонима Срб (протословенски *sъrbъ):
- Струја заснована на праиндоевропском *ser- (чувати, штитити): Заступа је још Казимир Мошински, а потврђује је реномирани савремени ираниста Џони Чунг кроз реконструкцију протоиндоеврпског *sar, протоиранског корена *har– („чувати, стражарити“). По овој теорији, Срби су изворно били индоевропски „чувари“ или „стражари“ некадашњих стада у степи. Ово нуди и елегантну везу са именом Хрват (из аланског *xarvāt-, такође од корена за чување, али по свему судећи млађи дублет везан за римске и понтске градове на црноморју). Срби и Хрвати би тако били семантички дублети – два таласа, старији и млађи, иранских ратника-чувара који су се стопили са Словенима, како је то тврдио још Јежи Налепа.
- Струја заснована на праиндоевропском *serbh- / *surbh- (сркати, дојити): Ову тезу подржава Хајнц Шустер-Шевц. Она каже да изворно значење потиче од „заједничког сисања мајчиног млека“, из чега се развило значење „млечно сродство“ или „браћа по млеку“. Овај назив би означавао мирну, сродничку заједницу истог племена („наш човек“).
ЗАКЉУЧАК: СЛИКА ПРАИСТОРИЈСКОГ СРБИНА
На крају ове величанствене језичке потраге, видимo да се две велике индоевропске идеје преплићу у нашем имену. Било да је реч о корену *ḱerh₁- / *sar- (мешати, спајати, везивати у савез) или *ser-v– (чувати, штитити), име Србин у себи носи две нераскидиве дужности: дужност према брату са којим си повезан у савез и дужност заштите и одбране заједничке земље. Између кавкаских планинских висина, руских непрегледних степа и лужичких и балканских шума, српско име остаје трајни споменик прадавном савезу заједништва и одбране.
© Петровград.орг