Пракса савременог правосуђа Србије утемељена је у првим годинама петооктобарске власти. Стога промене формализоване Националном стратегијом реформе правосуђа за период 2006 – 2011, представљене као корак ка будућности и отклон од политичке зависности, нису донеле ништа ново. Шта више, у држави лишеној суверенитета „независно правосуђе“ изнедрило је примере за анале преседентног права.
Уредба о сарадњи са Хагом од 28.6.2001. омогућила је изручење највиших политичких и војних личности нелегалном Трибуналу у Хагу. Противна Уставу, осећању самопоштовања и правде, она је реално оправдавала наводе непријатељске пропаганде које су претходиле бомбардовању земље. Образлагана међународним обавезама, она је временом постала образац и за домаћу праксу која је надмашила ону из пословичне приче о закону, пијаном и плоту.
Две године после бомбардовања српске државне телевизије Окружни суд у Београду прогласио је бившег директора РТС Д. Милановића одговорним за смрт 16 и рањавање истог броја радника. Оптужен за злочиначко непредузимање неопходних мера безбедности Милановић је осуђен на казну од десет година затвора коју је издржао у Забели код Пожаревца. Претекст за бомбардовање биле су тврдње Т. Блера да је РТС „део диктаторског апарата…који се користи у сврху спровођења етничког чишћења Косова“ и Б. Клинтона да се српска ТВ користи за „ширење мржње и дезинформација“. Годину дана касније Трибунал у Хагу закључио је да „грешке“ НАТО током интервенције на Косову, у шта је спадао и напад на телевизију, нису ратни злочин.
Саображене духу времена „после истине“ премисе непријатељске пропаганде постале су основ травестиране правде и политичког поступања. Други српски суд повео је поступак против бившег градоначелника Варварина јер је пропустио да забрани кретање преко моста на који су испаљене бомбе које су узроковале цивилне жртве. То што на суд није изведен и машиновођа бомбардованог путничког воза у Сурдулици, писао је о процесу Милановићу П. Хандке (који је у данима бомбардовања два пута боравио у Србији) „има да захвали једино околности што је бомба, заједно с другим путницима, разнела и њега самог. Нормализовању овакве праксе саслуживало је реформисано правосуђе са судијама које суде по вољи народа, који их не бира, и утицајном Правном академијом, која посредује моћније утицаје.
Поништавање оптужница вођама НАТО агрсије и „Гњиланској групи“ шиптарских терориста у оквирима је истих координата. Околност да ниједна „спорна“ већа приватизација из периода муњевите промене својинских односа (у којој је, према процени странаца , из земље изнето преко 50 милијарди долара) није проглашена нелегалном, такође. („Најбоља приватизација је она најбржа“, говорио је Драгољуб Мићуновић). У оптужбама за лоповлук неретко се тражила политичка позадина, а у осудама за силеџијство прогон неистомишљеника. Примера политичара, министара, страначких посленика и интелектуалаца не мањка.
У годинама што су следиле арсенал задатих инкринминација обогаћен је канонима политичке коректности. Своју посвећеност будућности и европском царству небеском знанственици Правног факултета у Новом Саду испољили су у поступку опозива декана проф. Б. Ристивјевића оптуженог да је као антиваксер оптерећен хомофобијом „самостално организовао одлазак студенета у руску амбасаду“. Виши суд у Н.Саду осудио га је за говор мржње и става да се на парадама поноса „отворено слави примитивна, насилничка, приземна, огољена и простачка сексуалност“ с циљем да се тако створе „пожељни обрасци понашања у српском друштву“. Пратећа дотирана гласила видела су у томе „антилиберализам, антизападњаштво и сваковрсно мрачњаштво“, а „Пешчаник“ – фашизам. ( И хрватски претседнички кандидат М.Ш, декларисани усташоид, позива на обрачун са последњим фашизмом у Европи – српским фашизмом.)
Политички педофили, залудна омладина и деца (наша будућност) као објекат метода примењене психологије и лекција из приручника Џина Шарпа и Сола Алинског. Наставници који штрајком угрожавају Конвенције о дечјим правима и уставно право на образовање оних због којих ове институције постоје. Поразне васпитне и образовне последице експеримената над школом и њене потоње политичке злоупотребе.
Недељко Куљић
Своју „независност“ новосадски суд, тужилаштво и покрајинско правосуђе потврдили су и у процесу Н.Чанку оптуженом за кривично дело насилничког понашања. У кафанској тучи „уз претњу пиштољем, угрожавање живота и пљачку“ и поруку да му Срби срећу кваре: „Убиј п…у београдску, доста ми је Вас Срба у Војводини“, Чанак је оштећеном нанео тешке телесне повреде. Као оптужени, најпре је признао: „Тукао сам га, дајем оставку“ (на посланички мандат), потом: “Никог нисам ударио, нећу да учествујем у овој фарси“ и најпосле изјавио да је процес срачунат да се политички дискредитује због ставова о Војводини. Процес је смишљено развлачен 4 године, тужилаштво је променило наводе оптужбе, а одлуком судије Т. Куцурац Чанак је ослобођен.
Коначно, у зрелој фази „дотиране демократије“ (П. Хандке) питање одговорности измешта се изван судница. Борба за институције води се блокадом институција, борба за правду штрајком и бојкотом правосудних органа. Никад више правде на улици: за погинулу децу, покрадене изборе, станичну несрећу, за керушу Дону. (Ни речи о правди за убијену децу и прогоњене Србе на Космету. „Агенда“ која улицом управља то не предвиђа.) Призори „ненасилног“ насиља и борбе за уличну одговорност: поцепане државне заставе („Српским заставама није место у Новом Саду“, А.Ћоровић) напади на полицију, новинаре и политичке противнике. Правдољупци који се (док окрећу ражањ) пред очима јавности млате око новца и његове расподеле, обзнањују да Устав није светиња, именују тужиоце као „наше“ и „њихове“, позивају на рушење власти и грађански рат. Карневалски дух жалости због несреће у Новом Саду и борбе за свеколику правду. Јалово домишљање несхваћених генерацијских прозрења учесника протеста и учитавање непостојећих цљева и вредности у њихове поступке. („Ја и даље не знам шта је идеја, али подржавам и студенте и идеју“, А: Хегедиш Лалић, НДНВ)
Упоредено искуство о уличарењу – обојеном, шареном и црно-белом, домаћем и страном, бившем и актуелном, указује на исту технологију. Да би сте стекли сертификат борца за правду довољно је бучно се изјашњавати против диктатуре и корупције. Иста партитура, диригент и ансамбл: улични политикоиди – сезонска политичка роба широке потрошње, излизани политичари, аутошовинисти, сепаратисти, НВО служинчад, заштитници родноравноправних тоалета, фолклорне сподобе дресиране модерности и оцвале естрадне посленице којима би Гогољ рекао: “Немојте да се љутите на огледало“. Оперативци за смену режима. Обојени гамбит и дуги дани баналних перформанса уз вокалну подршку Чанка, Куртија и Северине. Бора Ђорђевић је знао да се упита: „Господе, где их проналазе / оволику ђубрад и мамлазе“. Тешко за гледање и из естетских разлога.
Политички педофили, залудна омладина и деца (наша будућност) као објекат метода примењене психологије и лекција из приручника Џина Шарпа и Сола Алинског. Наставници који штрајком угрожавају Конвенције о дечјим правима и уставно право на образовање оних због којих ове институције постоје. Поразне васпитне и образовне последице експеримената над школом и њене потоње политичке злоупотребе. У каквој вези су срушена настрешница и материјални положај просвете? (Треба вршити притисак на просветне раднике да не усвоје споразум с државом, А. Хегедиш Лалић, НДНВ) Лако је наћи поводе за незадовољство и политичке страсти, још лакше за нерад и хепенинг. Патетично запевање о „пониженој просвети“ које мимоилази питање колико таквом положају, гажењем императива професионалне етике, доприносе и сами просветни радници. За нас који још на старински начин волимо школу и њен добри дух, жалосно.
Веродостојност захтева за правду на свој начин разобличавају и колоритни улични опорбењаци: глумац насилник, Д. Бјелогрић – који је на очиглед јавности млатио колегу – у улози спикера кохорте „Србија против насиља“. Б. Новаковић – хапшен, оптуживан и осуђиван за корупцију – као главни говорник на уличном скупу „Корупција убија“. Промицатељ обојених уличних циљева Д. Глухоњић, познат по јавним неоусташким иступима, као уџбенички модел инсталације срачунате на поданички имунитет. Након што га је пред камерама загрлио Кристофер Хил, у Вајмару је проглашен проминентним борцем за људска права. (Милорад Додик је осуђен због непристајања на подаништво.) Сарадник Маринике Т. који изјављује да ће ако не сруше власт отцепити Војводину. А ако је сруше, подразумева се да ће то учинити. (Попут чувеног калифе Омара намерног да спали Александријску библиотеку. Спалићу је јер у књигама нема ничег што је у Курану, а ако има, учинићу то јер је онда сувишна.) Или ноторни М. Ђукановић, који је учесницима литија у Црној Гори поручивао да су лудаци (његов тужилац „да саде лук“) а данас, имитирајући овдашњи улични блеј, оркестрира протест „Kamo śutra“.
Због фотографије „Српчићи моји“, с ђацима и подигнута три прста, правосудни органи суспендовали су професора новосадске гимназије. Оптужби су ослобођени они који изводе децу на уличне протесте.
Милорад Ђоковић из Витомирице крај Пећи, ухапшен у Подујеву у повратку са рушевина своје куће, терети се, поред осталог, и због убиства 12 Албанаца које је на његовом имању 1913. починила војска црногорског краља Николе.
Од истог аутора објављено на порталу Петровград.орг: ОВДЕ