Вера у процесу оздрављења болесника је сложен однос између религиозног пацијент и Бога, који молећи се Богу, постиже одређени индиректни облик контроле над својом болешћу. Такви болесници верују да нису сами у својој борби и да је Бог лично заинтересован за њих, и да жели да им помогне у процесу оздрављења. У прилог овоме иду истраживаwа по којима је код религиозних болесника далеко већа вероватноћа и сигурност да ће се стриктно придржавати прописане терапије, исхране и вежбања, или ако медицинску науку комбинују с молитвом која бодри и истовремено пружа утеху пацијентима, исход лечења је бољи.

 

 

Воља болесника да оздрави игра и те како значајну улогу у поступку лечења. Иако речи „лечење” и „лек” често замењујемо једну са другом, они нису синоними. Понекад „никакав лек” не постоји за одређену болест, па ипак се људи осећају „излеченим, а то се дешава онда када се људи помире са самим собом и прихвате да живе са својом болешћу, као у случајевима астме, дечје парализе и других болести. А у том помирењу медицинска наука комбинована с молитвом која бодри и истовремено пружа утеху помаже пацијентима, да се осећају боље или осећају „излеченим”.

Духовност даје смисао значењу живота. Духовна питања која могу бити неразвијена већ дуги низ година често су екстеријерирана према крају човековог постојања. Опасност и агонија утичу на целу особу и често су повезани са значењем које пацијент повезује са својим симптомима. Дуготрајност и благостање су новији изазови са којима се савремена медицина мора бавити. Духовност, квалитет живота, ментално здравље и животна филозофија морају бити адекватно наглашени у медицинском образовању и обуци ради побољшања постојећих стандарда у клиничкој неги.

 

Општа разматрања о односу болести и вере

 

Болест не лишава човека слободе да бира између вере и неверја, већ му само помаже да направи тај избор свесније и одговорније од здравог човека. Пред болесним човеком се са свом јасношћу појављује питање: због чега му је болест угрозила овоземаљаки живот са свим њеним радостима и страдањима? Свако ће очигледно имати свој сопстевни одговор. Али ако тешка болест не приводи увек ка Богу, онда она у сваком случају даје повод за размишљање о Њему, ствара се духовна атмосфера, у којој мисли о Богу постају актуелне чак и за оне који су пре болести били потпуно раводушни према религиозниом питањима. Можда се ипак нешто мења у њиховом срцу, однсоно вери.

 

 

Постоје болесници, чије исцељење захтева најкомпликованије операције, тешко лечење, али ни то не гарантује позитиван резултат. Поред свега, то је шанса, коју треба болесник да искористи, како год мизерно она изгледала. А има и болесника код којих је болест тек у зачетку, када је лекар 90% убеђен у успешан исход лечења. Али он је у сваком случају обавезан да донесе одлуку да ли да се болесник лечи или не. А то значи да лекар преузима на себе веома велику одговорност за последице.

 

 

У научној медицини не постоји статистика о већем преживљавању верујућих болесника. Али већина лекара се слаже да верујући људи подносе болест с већим трпљењем. I можда управо религиозно искуство помаже верујућим људима да се с поверењем односе према лекару који их лећи, јер је и у Библији речено:

„Подај лекару част која му припада, јер га је Господ створио, и од Вишњега је – исцељење”.

А такви поврељиви, лични односи лекара и болесника су јако важан фактор у процесу лечења. Јер код оних болесника, који се скептично односе према напорима лекара који их лече и самој операцији, и постоперативни период протиче теже, и има више компликација. Лекарима је психолошки теже да раде с таквим пацијентима. Верујући болесници сами направе у соби кутак са иконама, свећама, и у њој налазе спас за унутарпсихичке тегобе везане за болест.

 

 

Али и неверујући људи када дођу код лекара и сазнају за своју болест, такође веома често почињу да преосмишљавају свој живот у религиозним категоријама. Много је случајеве, када је болесник добивши дијагнозу рака, почињао да тражи узрочно-последичне везе своје болести с начином живота који је водио пре болести. На крају би закључио – болест ми је дата ради тога и тога, или је везана за неке конкретне грехе. Сличне речи могу се чути и од људи који су себе пре болести сматрали потпуно неверујућима.

Неки људи прилазе вери када сазнају за своју болест. Други – у постоперативном периоду или после тога, у периоду контроле, када с времена на време долазе код лекара на преглед. Болесниици полако почињу да схватају да их је рукама лекара спасао Сам Господ, почињу да одлазе у цркву, да се мол а има и оних које болест не приводи к Богу. Прошавши болест, операцију, тешко лечење, они и даље остају неверујући и таквих људи има много.

 

 

Верујући човек зна, да се његово лично постојање не завршава физичком смрћу тела и да ће после смрти морати да одговара пред Богом за то како је проживео свој овоземаљски живот. Ти људи који схватају да им није остало још много од живота, труде се да преостало време испуне добрим делима, покајањем, и да колико је могуце очисте своју душу од греха, који су их можда и привели на болесничку постељу.

Неверујући људи сазнавши да ће ускоро можда умрети, реагују на то сасвим другачије. За њих је период после операције остатак живота, за којим следи потпуно непостојање. У својој тежњи да се максимално науживају у том остатку они понекад почињу да живе толико безобразно, да о томе не треба причати.

 

Однос вере и науке према здрављу и болести

 

Вера и наука су осавно одвојене и постављају међусобно сасвим другачија схватања људске природе. Њихова презентација у заједничком контексту доводи до погрешног схватања и научне теорије и верских схватањима. Инсистирање на одвајању науке и вере, повезано је са Фрејдовим крајње негативним виђењем вере и његовим директним утицајем на психијатрију – дијагностичку класификацију, теорију истраживања и праксу, што је довело до игнорисања или патологизиологизације верске и духовне димензије живота.

 

 

Борба против болести ужива највећу предност. У свим високоразвијеним земљама енормно се повећавају издаци за здравствене услуге. У складу са највећом вредности која се придаје здрављу, лекари и медицинска сестра уживају као звање највећи престиж. Све је данас подвргнуто профиту, а здравље као највећа вредност још више стимулише фармацеутску индустрију, осигуравајуће куће, велике медицинске центре и све остале који су уско везани уз здравље људи, да увере човечанство како им једино њихови производи и услуге могу помоћи да ту вредност у своме животу остваре. Посете салонима за фитнесс доживљава свој бум; и исказује највеће стопе повећања у погледу понашања у слободно време. “Здрав стил живота” највише се пропагира кроз медије. Више од 60% немачког становништва међу своје личну вредносну оријентацију убраја „одржавање телесне кондиције у старости”. Идеал постаје уживати у животу до смрти, по могућности без икакве болести и патње. Потиснута наведеним религија, која је раније била највећа вредност, у данашњем се друштву налази на дну лествице вредности, јер се све се врти око здравља и његовог очувања по сваку цену.

 

 

У овим изразито кризним временима слабљење па чак и губитак глобалног хоризонта смисла у животима великог броја људи чине да брига за здравље и тражење нових путева лечења постају многима све више и више средишња животна вредност. Бити здрав, осећати се добро, моћи се излечити, моћи дуго живети, за многе је наше савременике, пуно важније од проблема како одвојити истину од лажи, добро од зла.

Духовност се односи на физичко и ментално здравље. Побољшана и делотворна међуљудска комуникација између лекара и пацијената, користећи окружење засновано на верујућим особама, од суштинског је значаја за оптималну клиничку негу. Како у овој области наука наставља да истражује овај сложени однос између духовности, религије и медицине, треба га подстицати мултидициплинарним приступима који укључују веру, неуробиологију и психологију…

 

Преузето са:  Википедие

Поделите:

Коментари

коментара